Kolumna

Urbane legende: Jargo i Vinojka

Muškarac i žena, venčanje — Izvor: Shutterstock

Ja živim na poslednjoj stanici tramvaja 7, 9, 11 i 13. Tu je bakalnica i prodavnica novina. Naravno, i pekara gde kupujem hleb ražani. A kad se on sa kiselim mlekom udrobi, vrati me u detinjstvo.

Neretko se dešava da na klupi osvane neko od beskućnika što su zaspali u tramvaju pa ih probude na poslednjoj stanici. Nastave da spavaju na klupi. Zajedno sa kesama koje vuku sa sobom.

Ako ih zateknem, pitam da li hoće da im kupim nešto u prodavnici. Novac im ne dajem.

Zagrljeni i umotani ćebetom čekali su sunce Jargo i Vinojka.

On stasit, masne duge brade i kose, klempavih ušiju i duga crvena nosa po kojem su popucali kapilari od pića.

Godina, kaže, nema ‒ sve ih je potrošio.

Ona omalena, vrapčić, u širokoj suknji nađenoj negde na bunjištu i jednom minđušom. Videlo se da je nekad bila lepa.

Odskora na ulici.

On je Ličanin. Kad mu je sve izgorelo, više nije hteo ništa da radi. Bio je dobar domaćin. Ali dosta je bilo. Kad je stigao u Beograd, dao se u skitnju. Dosta mu je tečevine. Neće ništa. Neće ni da prosi. Vinojka prosi za njega.

“Kupi njoj vina“, rekne.

“A tebi?“

“Meni daj toga hleba. Odavno nisam jeo ražani hleb.“

Vinojka ga pogladi po bradi i osmehnu se pokazujući rnjetke od zuba koji su joj ostanuli.

Kupim vino, a oni halapljivo počeše da ga piju, sa ražanim hlebom prismaču.

Nedelja.

“A na liturgiju u Crkvu Sv. Đorđa da idemo!“

“Mogli bi. Daće narod. Ti Vinojka bogoradi, a ja ću da oteram Cigane.“

Vinojka se uvi i gledajući Jarga u oči veli:

“Ako ćeš me ženit. Dosta smo divlje živeli!“

“Bogati, brašo, bi l’ nam ti kum bio?“, jeknu Jargo.

Snađe me čudo. Ali kumstvo se ne odbija.

Kese sakrismo u žbunje, a ja odoh do stana da se obučem i zovnem oca Bogdana.

Imao sam u Svetom pismu neki štek, pokupih pare.

A onda zajedno kod frizerke Mice. Da im kose uredi, opere. Posle u seknd hend šop. Tu se kum otvori. Čitavih dvaest maraka. Za deset maraka kupismo odelo iz šezdesetih koje niko nije hteo. Gordi se Jargo. Osta i za njenu cicanu haljinu.

Da ih prepoznaš ne možeš.

Kotrljaju se suze niz Vinojkine obraze.

Drugoga kuma nađosmo u porti. Venča ih otac Bogdan koji kad ču priču ne hte ni venčanje da naplati. I još počasti vinom.

Sreo sam ih ponovo posle par meseci u prolazu na Zelenom vencu.

Jargo leži na kartonima sa glavom u Vinojkinom krilu. Spava snom pravednika.

Vinojka sa kutijom ispred oborila glavu i bogoradi.

“Muž mi je bolestan. Davajte, dobri ljudi, lekove da kupim.“

Prođoh pored nje, ubacih sto dinara u kutiju pored nje, ali me ne primeti.

Urbane legende: Krpa