Urbane legende: Bomba

Milun odličan đak, dobar sportista. U razredu glavni. Voleo je da drugovima iz razreda daje nadimke: Klempo, Pršljo, Cunjo.

Imao je visoko koso čelo i sitne, svinjske, zelene očice.

Malo je bilo onih koji su ga voleli, ali su ga se, njega i njegove familije, svi plašili.

Đed mu je posle rata ganjao četnike po pećinama.

Milun je i napalio trojicu drugova iz razreda da traže Uroševu pećinu u Đavolića klisuri gde je ufatio njegov đedo živog četnika ’48.

Krenuli su njih četvorica do crkve u Podvrhu. Razapeli šator.

Prešli su preko Sedla kuda godinama niko nije prelazio i spustili se do Bistrice koja je izvirala iz pećine pune divljih golubova.

Prošli su izvor i suvim kanjonom, po mapi, na jedno kilometar od vrela našli Uroševu pećinu.

Provukli se kroz prolaz i ušli u jednu jedinu odaju. Našli šlem, čaure, ugljenisana zrna pasulja. Milun je, a ko bi drugi, našao skrivnicu sa bombom.

U sam mrak stigli do šatora i crkve i naložili vatru.

Kad se vatra razgorela, Milun je u vatru bacio bombu.

Razbežali su se na sve strane, ali bomba nije eksplodirala.

Prolazilo je vreme, ali se nije desilo ništa. Skoro pola sata.

A onda je Milun iz mraka povikao: “Šta je, sestre, usrali ste se? Ova neće ni eksplodirati.“

I krenuo prema šatoru i vatri. Tada je grunulo.

Milun od tada nosi tamne naočari. Ostao je bez očiju.

Sa ružnim ožiljcima po licu.

Studirao je psihologiju u Beogradu, završio i upisao postdiplomske.

Nikad nikome nije pričao kako je ostao bez očiju.

Često sam ga viđao u autobusu za studentski dom na Karaburmi.

I tog dana sam ga video u autobusu. Pored njega je stajala devojka u vunenom džemperu i platnenim patikama “Borovo“ iako je bio kišan jesenji dan.

“Jel’ silaziš kod doma?“, pitao ju je slepac.

“Da“, rekla je i zacrvenela se.

“Jel’ mogu da te uhvatim za ruku do lifta? Ima puno stepenica.“

Odgovorila je potvrdno.

Zapazio sam je odavno. Nikad nije izlazila iz čitaonice.

Tu sam i pokušao da joj priđem.

“Primetila sam kako me gledaš, ali ja nemam vremena za momke. Otac je prodao junca i poslao me u Beograd“, rekla mi je kad sam joj poklonio svoju prvu knjigu.

Krenuo sam za njima.

Kad smo ušli u hol pun studenata, počeo je neljudskim glasom, odnekud iz dubine svog mraka, mraka u kojem je živeo, da viče na nju.

“Kurvo, majku ti jebem! Mogla si da mi uzmeš pare, a sad nećeš da se jebeš sa mnom!“

Devojka je vrištala, uzaludno pokušavala da izvuče ruku, da pobegne. Niz lice su joj se kotrljale suze.

Tad sam ga udario. Bilo je to prvi put da sam nekog tako udario. I poslednji.

Pukle su mu naočare, a pukla mu je i arkada. Šiknula je krv.

Izbacili su me iz doma, u koji bog volja i nisam često odlazio, a ona se preselila u studentski dom “Rifat“.

Pronašla me je na Fejsbuku i šalje mi fotografije unučadi. Radi u nekoj školi u Srpskoj. Nikad više ni njega ni nju nisam sreo.

Urbane legende: Krpa

Kolumna Nebojše Jevrića

Kolumna Nebojše Jevrića

Život 13.02.2024. 23:00

Urbane legende: Krpa