Kolumna Nebojše Jevrića

Urbane legende: Brojanice

pisanje, pero, hemijska — Izvor: Shutterstock

U književnom salonu posustalice Hadži Čaršije Salijeri, u krugu “dvojke“, vladalo je sumorno raspoloženje.

Tu se skupljala elita. Pisci postmodernisti, slikari konceptualisti, istoričari srpske krivice, potomci komunističkih generala i švapskih konkubina.

Čak je jednom svoj dolazak najavila i Marina Abramović, ali je bila sprečena.

Svakog petka govorili su uglavnom o beogradskom spinu, kadrovima u kulturi, o tome kome će pripasti nova ninovka. O potrebi za denacionalizacijom Srbije.

Kad je građen Beograd na vodi svi su se slagali oko toga da će potonuti.

Milokliz iz Zagreba, koji je u društvo unosio duh zapadne kulture, čest gost RTS-a, podurlavao je:

“Potonuti, potonuti…“

Bivša ambasadorka koja je u rezidenciju dovela svog dilera kokaina objašnjavala im je: “Deco, vi ne znate da na svetu ima mnogo boljih stvari od vina… A, eto, mi smo gubili vreme pijući vino.“

Tofil, jednom rečju intelektualac opšte prakse, obično glasan, bio je ove noći ćutljiv.

“Zamislite, samo zamislite…“, ponavljao je.

“Šta veliš, Tofile?“, pitala ga je slikarka koja je tom društvu pripadala samo po rodbinskoj liniji i koja se jedina smejala kad bi filozofi, književnici, politikolozi počeli pričati o potonuću.

“Zamislite šta je sad uradio…“

“Šta je uradio?“

“Postavio je Srbina na mesto ministra kulture!“

“Zar pored toliko nas?!“

“Zar u vremenu kad je došao poslednji trenutak da se Srbija denacionalizuje?!“

“Toliki glumci, pisci, politikolozi školovani na Zapadu!“

“Ah, ne govorite mi samo o pozorištu, tu je katastrofa!“

Urbane legende: Tofil i žena koje nema

Kolumna Nebojše Jevrića

Scena 10.04.2024. 19:15

Urbane legende: Tofil i žena koje nema

“Zar pored tebe, Tofile? Kakav bi ti samo ministar bio! Kakve bismo filmove snimali!“

“Zar on, koji se ne odvaja od makete Gračanice, Dečana, Patrijaršije?“

“Koji smrdi na tamjan.“

“Zamislite, ja sam čula da je deci napravio igračke, Kraljevića Marka i Miloša Obilića.“

“Umesto da se kao sva normalna deca igraju sa Spajdermenom. Sa Betmenom.“

“Sve ću ja napisati“, pretio je Tofil i povukao se u radni kabinet gospođice Salijeri da stvara – inspirisan. A kad njemu inspiracija dođe, čuvaj se, Srbijo…

Izručio mu sve čega je mogao da se seti.

Ministar Srbin u Vlajkovićevoj tri. U Ministarstvu za kulturu.

Pored svih njih iz kruga “dvojke“.

Katastrofa! Gde su sad te nevladine organizacije?

Treba pisati Evropskoj uniji, Briselu, Vašingtonu.

Tofilu su se od jeda kotrljale suze. Pisao je zlatnim nalivperom po hartiji. Mastilo se razlivalo.

“I to će proći!“, tešili su ga, nego zaludu.

“A ja sam čula da ima i brojanice. Primitivac. Trebalo bi zabraniti unošenje brojanica u Skupštinu.“

“Bože, gospođice, brojanice u dvadeset prvom veku?!“

“Ja se ne bih začudila ni da na liturgiju ide.“

Atmosfera u salonu gospođice Hadži Čaršije Salijeri bila je pokvarena.

Niko nije mogao utešiti Tofila.