Urbane legende: Vasilije i Vidra

Nudili su im zemlju pored reke u ravnici, ali su oni otišli u brda, da krče šumu i tu se naselili. Posle sto godina svi su bili rod i morali su da počnu da se žene nerado sa domaćim. Daleko je Crna Gora.

Vasilije kršan, kosmat, boljega kosca ne bijaše. Imao je trideset godina, ali neoženjen. Tražili su po Homolju ženu za njega svi rođaci. Al’ nikako da je nađu.

Nasoči mu na kraju jedna zduvač-baba iz susednog sela Vidru.

Vidra ostala rano sama. Bila je jedinica. Otac poginuo, a majka rano umrla. Imala je pimnicu, velike vinograde. I dukata bi se kod nje našlo. Baš takav joj je domaćin trebao.

Ne dopade se Vasiliju da bude domazet, ali – nužda.

Kuća velika. Na dva boja. Kad je bolest uništila vinograde po Francuskoj, dukatima su Francuzi vino plaćali i niz Dunav vozili.

Ej, bejaše nekad.

Vidra omalena, crna, sitna, ali lepotica. Dopao joj se Vasilije.

Krši je i lomi po svu noć. Ona ga zaskoči pa do svitanja se igrahu.

On joj kaže zora sviće, a ona mu rukom pokriva oči. Ko Anika Andrićeva.

Kopaju zajedno vinograde pa je između čokota povali, u crnu zemlju ućera.

Vidrina pimnica bila pod brdom. Sakupi se društvo kad dođu zimski dani pa udri. A boljeg vina nadaleko nema.

Nevičan piću, propi se Vasilije. Ostaje po svu noć sa pilcima iz sela. Najviše kod njega jer je njegova pimnica najbolja. Osušio Vasilije pršut po njeguški. A ne žali ga. A ima i bijela mrsa. Domaćin.

Vidra se sama u krevetu prevrće. A i strah je u velikoj kući.

Nema ga jedan, dva dana. Grdi ga, al’ on sagne glavu i ćuti. U postelji se pomire.

O Svetom Nikoli stigoše mu rođaci iz Petrova Sela. Braća i bratočedi. I krene pijanka. Deset dana pijanka traje. Pije Vasilije, a sve na Vidru misli.

Oni nikad da krenu. A i što bi. Posao ih ne čeka.

Kad krenuše, spusti se Vasilije u selo. Sve mu oprostila Vidra. Samo nek je došao.

Dovatiše se postelje, ali zalud. Ne ide Jargu. Tako jedan dan. Tako drugi.

Misli Vidra da je po žena bio. A on da crkne od želje.

“Zduvač-baba te zavezala. Nisi joj dao dukata“, veli Vidra.

Slušao je Vasilije priče o zavezivanju, ali u njih verovao nije. Bilo je tih baba što su znale svakakve mađije po Homolju. Zavežu čoveka pa onemoća. Beleže sudske hronike i ubistva zbog toga.

Nesta radosti. Žive i ćute. On želi nju, a ona njega, al’ zaludu. Ne ide. Od želje za Vidrom puca mu glava. Oće da se zamakne o orah. Tužni živote. Sad i Vidra sklanja mu ruku sa sebe. On krene, a ona mu ruku odmakne. A njemu se srce kida.

Pojaše đogata, krene zduvač-babu da traži, kad ona potegla pa umrla.

Stid ga da bilo kome kaže.

Siđe u Kladovo.

Ide od kafane do kafane, kad čuje da ima nakav propali student medicine, što knjige piše, koji ume da razvezuje.

Nađe mu poveličku kuću, pa kod njega.

Sve redom mu priča. Oko njega trave razne, rimske lobanje, narukvice, kosti.

“Ti imaš plave oči. Nisi od ovoga svijeta“, veli mu vidar.

“Za tebe trebaju ove indijske ljekarije.“

I dade mu kesice nakoga šampona što se pije. “Ovo je jače od vlaške magije. Ja sam na tome doktorirao.“

Na godinu zaljulja se kolijevka u Vasilijev dom. Više u pimnice sa bekrijama ne ide.

Urbane legende: Kratka priča o čekanju

Kolumna

Kolumna

Scena 08.03.2024. 23:15

Urbane legende: Kratka priča o čekanju

Urbane legende: Jargo i Vinojka

Kolumna

Kolumna

Scena 21.03.2024. 21:45

Urbane legende: Jargo i Vinojka