Život
13.02.2024. 23:00
Scena
28.02.2024. 23:00
Nebojša Jevrić
Kolumna
Urbane legende: Micubiši četnik
Na levoj strani obale Miljacke, na strmini tako da izgleda kao da se ruši, nalazi se groblje Jevreja Sefarda koji su proterani iz Španije stigli u Sarajevo.
I ostali u njemu četiristo godina, sve dok ih Neovisna Hrvatska nije uništila.
Pisali su o njemu i Petar Kočić i Ivo Andrić.
Ni jedan ni drugi nisu ni slutili sudbinu groblja u ovom poslednjem ratu.
Muslimani su pokušali da zauzmu jevrejsko groblje, a onda odatle da nastave prema Grbavici koju su držali Srbi. Hteli su da iznenade Srbe.
Nisu ih iznenadili. Tu je bila dobrovoljačka jedinica vojvode Slavka Aleksića. Nekadašnji poštanski službenik, kao ugalj duge, crne kose i brade ih je dočekao.
Između jevrejskih grobova ostalo je da leži dvadeset Alijinih boraca.
“To je Alijin biološki rat“, govorili su oni koji su čuvali srpsku nejač.
Dolazilo je leto. Leševi su se usmrdeli i zaludu su pozivali Srbi muslimanske vlasti da pokupe svoje mrtve. Ništa ne smrdi kao čovečja lešina.
Jednom uspostavljena linija razdvajanja na Jevrejskom groblju ostala je tu do kraja rata.
Dolazio sam kod Slavkove šarolike družine u kojoj je bilo Rusa, Grka, čak i jedan Japanac.
Japanca su krstili Micubiši četnik. Pričali smo na indijanskom engleskom o putu koji je od Hirošime prešao dovde, do Grbavice i Jevrejskog groblja.
“Oni baciti bomba na Hiršimu. Sava moja famili dead, mrtva. Ja poslednji. Bili samuraji. Zato ja ovde.“
Bio je pravoslavac i nije preskakao liturgiju u Mesnoj zajednici koju je pop Voja Žuti pretvorio u crkvu.
Kada sam jednom došao, nije ga bilo.
“Gde je Micubiši?“
“Na Jevrejskom groblju. Na mrtvoj straži.“ Počeli su da se smeju.
Micubiši četnik bio je već deset sati bez smene. Znali su da neće zaspati, da su sa te strane bezbedni.
Uzeo sam kilo rakije i krenuo da ga nađem.
Našao sam ga pored groba Elijasa Kabilja na kojem je pisalo:
“Tako smo sami živi i mrtvi, uvek isto.“
Pili smo rakiju i ćutali gledajući u sablasti koje su se pojavljivale i nestajale između jevrejskih grobova.
U fokusu
31.01.2024. 23:00
Urbane legende: Jedna posleratna priča
Scena
17.01.2024. 23:00
Urbane legende: Murko Kos
Kao da groblju nije bilo dovoljno “krvi ljudske, rane naopake“, već je tražilo još.
Nerviralo me je to što na nepomičnom licu neobičnog Japanca nisam ništa uspevao da pročitam.
Tamo, prema Nedžarićima, čuli su se pucnji iako je bilo opet, ko zna koje po redu, primirje u Sarajevu. Približavala se zora.
Smena nije dolazila. Dve noći nespavanja ni rakija koju smo pili nisu ostavile nikakav trag na tom licu.
A onda je došla smena.
Vratili smo se do kuća u kojima se spavalo.
Upitao sam ga pre nego što smo pospali:
“Je li, Micubiši, zašto si ti stvarno došao ovamo?“
“Ostavila me devojka pa sam došao da je kaznim, da poginem“, rekao mi je promenjenim glasom, okrenuo se prema zidu i istog časa zaspao.
Scena
10.01.2024. 23:00
Urbane legende: Otvoreno pismo Hadži Čaršiji Salijeri
Komentari
