Kolumna
Urbane legende: Život i vaskrsenija baba Stanuše
Baba Stanuša Bulatović iz Mrtvog Dubokog vijek je provela u Rovcima.
Čuvala ovce, muzla krave, izrodila četiri kćeri.
Imala je dobro imanje i dosta mala za Rovce.
Baba je pušila škiju na lulu. Nikad nije motala cigare. Nije bilo papirića, a novine u Mrtvo Duboko ne dolaze. Nosila uvijek na ramenu kratku pušku talijanku. Bila je vrane i ćerala kopce od kokošaka, a vukove od ovaca.
Jednom je samo silazila u Kolašin kod najstarije ćerke udate za željezničara, ali joj se nije dopalo. Udario snijeg do pasa.
Druga ćerka otišla put Njemačke, a Stanuša je mrzela Švabe još od onog rata. Istina, slala joj je maraka koje je Stanuša zavezivala u maramu i nije trošila, ne znajući ni koliko valjaju te njemačke pare. A nisu joj ni trebale. S jeseni bi nakupcima prodala tele i kupila od njih gasa i soli. Od kotrobanskih krijumčara, kojih je vazda u Crnoj Gori bilo, kupi duvan. Drugo je imala.
Treća ćerka ode u Beograd. Za Titinog žandara. Za nju Stanuša nije htjela ni da čuje. Naročito kad mu je viđela petokraku na kapi.
Muža su joj ubili partizani. Bio je čuven četnik. Stanušu poslije rata kundacima tukli da oda đe su pećine po planini gde se kriju četnici.
Nadala se da će bar najmlađa ostat kod nje. Da će se nekakav prizetiti, ali Mrtvo Duboko praznije i praznije.
Navalila na majku, da ide na more da radi, traže radnike, a nije bila loša zarada.
Navalila da ide, pa da ide.
Pusti je Stanuša i slomljena srca osta sama u pustoj kući.
Izluđela bi da joj nije bilo drenje. Skupljala je drenjine i pekla rakiju drenovaču. Bio je to spor posao i dosadan, ali Stanuša je imala vremena.
Pekla je drenovaču; bolje probao nijesam.
Jednom, kad sam sa sinom pokojnog Miodraga Bulatovića uvratio u Rovce, svratili smo i kod Stanuše. Ona im je bila neki rod.
“I kažeš, Vuk (tako su zvali Miodraga) piše?“
“Piše, baba Stanuša, on je poznat pisac.“
“A piše i onaj Vuka Bećkovića, Matija?“
“On je slavan pesnik!“
“Neka ih. Školovani. Samo nek dobro paze da ih ne uvate!“
Ustavlja nas na konak i dariva sa po flašom drenovače, drenje, kako joj je tepala, jednako pušeći lulu.
“A treba li ti što, baba?“ pitao je Saša.
“Ti u Sloveniju živiš. Blizu Zidanoga Mosta. A zapališ li onim našim mučenicima ponekad svijeću? Mlogo je naših tamo ostanulo.“
Te godine grdna kostobolja uhvati baba Stanušu. Rasproda stoku na pazarištu u Kolašinu.
Savjetovaše joj da ide u Igalo, da tamo ima neko blato morsko, da boljega za kostobolju nema.
Stanuša Bulatović zaključa kuću, pokla kokoške, pa pravo sa bidonom drenovače i lulom u zubima put Igala đe joj je bila ćerka. U marami u prslučetu bile su marke koje joj je najstarija Raduša slala iz Njemačke godinama. Nijedne potrošila nije.
Po pitanju, oslanjajući se na štap, nađe zeta.
Zet se tašti obradova, drenovači još više, a najviše kad razveza maramu sa markama. Izdrije iz novčanika pare od prodate stoke.
I šćer i zet su bili konobari. Imali su i oni nešto ušteđenih para pa odlučiše da otvore kafanu.
Baba povazdan u blato. I bi joj bolje. Utom i kafana proradi. Stanuša izabra najbolji sto za sebe. U crnogorskoj robi, zabrađena maramom, sedi, puši lulu. Brzo se nauči na lozovaču.
Minu godina, a ona nema namjere u Rovce da se vrati. A ni ne umire joj se još. Skroz se oporavi.
Zet je zadugo bio zadovoljan, ali poče da mu smeta jer čitav Igalo njegovu kafanu poče da zove “Kod babe“.
Oštra jezika, ispitivala je goste od kojih su i odakle. Samo se ljutila kad naiđu stranci pa nema s kim da progovori.
Konobare je naučila redu. Da njena čaša ne smije bit prazna. Istina, nije se napijala, ali je loza morala bit ispred nje. Sa lulom u zubima, u crnogorskoj robi što ju je čuvala za ukop, bila je atrakcija i mnogi su hteli da se sa njom slikaju.
Kad ne bi bilo gostiju, skinula bi crevlje i bosa gazila po plićaku.
Zet je svake noći pitao ženu kad će baba za Rovce.
“Kad joj vratiš marke. A i đe će sama u planinu?“
Druge zime, šetajući, otišla je do Kraljičine plaže. Zagazila u more kade puče vetar. Povukoše je talasi.
Kad je izvadiše ribari, nije davala znake života.
Kuda sa njom no u mrtvačnicu.
Zaradova se zet, već i plakate hoće da naruči, sahranu da organizuje.
Uđoše u mrtvačnicu, kad baba zakrklja i poče da povraća morsku vodu koje se bijaše dobrano napila.
Videvši zeta koji je već obukao crnu korotnu košulju, ispruži srednji prst.
“Evo ti ga na, zete, neće Stanuša još!“