Dragoslav Mihailović - velika samonikla gromada čoveka osmejanog lica

Za života bio je spomenik, ne samo kao pisac, romansijer, scenarista, dramaturg i redovni član SANU, nego kao velika samonikla gromada čoveka osmejanog dobroćudnog lica, nesumnjiva veličina koja je oličavala Srbiju i Srbe u mučnim istorijskim vremenima.

Dragoslav Mihailović je unikatan. Zadužio nas je, ne samo što iza sebe ostavlja veliko književno delo, što nije napisao nijednu pogrešnu rečenicu, nego što je ceo život živeo kao čovek, uspravno i prkosno kad se ogromna većina beskičmeno povijala. Njegova celokupna stvaralačka i životna pojava su nadrealna posebnost. Nije pristojno, ali pomenuću da sam se poznavao s velikim piscem, videli smo se možda desetak puta u Kolarcu, u obližnjoj knjižari (pozvao me je da prisustvujem njegovom susretu s čitaocima), potpisivao im je svoje knjige ili u njegovoj kancelariji u SANU.

Razgovarali smo o njegovom intervjuu za "Ekspres“, kaže – priče s novinarima su korisne, ali verujem da pisac sve kaže svojim knjigama. Pita: "Šta se vama najviše dopada u mojim knjigama?“ Kažem da mi se dopada sve u njegovoj literaturi, to su rekli i mnogo umniji od mene, ali kažem da me je posebno impresionirala njegova hrabrost, pa tako i njegov odabir da piše na moravskom dijalektu, govoru koji i danas živi na jedva hiljadu kvadratnih kilometara u Ćupriji i okolini...

Preminuo pisac Dragoslav Mihailović

U 93. godini

U 93. godini

Scena 12.03.2023. 09:55

Preminuo pisac Dragoslav Mihailović

Odgovara: "U početku sam i sam strahovao, ali kako je odmicao prvi rukopis sve više sam verovao da će to biti lepo prihvaćeno.“

Dragoslav Mihailović je posle Branka Ćopića i njegove "Jeretičke priče“ prvi pisac koji je ušao u sukob s Brozovim režimom. Počeo je da piše u tridesetoj godini, tek pošto je odrobijao Goli otok. Uz Borislava Pekića. Posle završetka "robijaških studija“.

"Kad su cvetale tikve“, Mihailovićev fenomenalni roman, izazvao je pravu buru, političku i onu koja ćuti, u Brozovoj Jugoslaviji. Najveći sin naših naroda i narodnosti u svom govoru u Zrenjaninu 1969. godine, pošto je pozorišna predstava zabranjena, rekao je: "...tamo neki Mihiz piše neke problematične stvari...“

Tito, kako primećuje dramski pisac Dušan Kovačević, nije znao ni kako se pisac zove, ali je bilo dovoljno da ga ponovo zabrane.

Možda su reči izgovorene avgusta 1998. godine, a zapisane u knjizi "Crveno i plavo“, njegova oporuka: "U kulturi je spas i napredak. U običnoj, svakodnevnoj reči pesnika i glumca, u tankoj kosoj liniji slikara i grubom obliku vajara, u nerazumljivom zvuku muzike; ona je bezvremena i večna. Ona nije politika, iako od nje često zavisi, nije ideologija, iako posredno ume da joj doprinese, ne zavisi posebno od stepena civilizacije, a jako je unapređuje. Ona nije skupa iako zahteva novac, jer je njena mnogostruka korist ogromna...“

Svaka knjiga Dragoslava Mihailovića je posebnost jer pisana je "rečima od mramora“, kako ih je slikovito pojmio Robert Hodel, nemački slavista, prevodilac i autor istoimene Mihailovićeve biografije. Knjige "Frede, laku noć“, "Kad su cvetale tikve“, "Petrijin venac“, "Čizmaši“, "Goli otok“ doživele su literarnu slavu pre nego je nestao miris štamparske boje na njima, a pisac Dragoslav Mihailović postao je legenda, lica običnog – sa laganim smeškom, ali očima koje su uvek iskrile.

Koji roman Dragoslava Mihailovića je vama najdraži?

Odlazak velikana

Odlazak velikana

Scena 13.03.2023. 11:51

Koji roman Dragoslava Mihailovića je vama najdraži?

Njegovi romani bave se ljudima ne na rubu socijale, nego likovima tako običnim, poput Ljube, Vrapčeta, Petrije... Oni na Golom otoku su iz sveta sa margine, na koji se obrušila surova realnost prepuna teskobe i nemaštine, a koju komunistički sistem kao ne vidi.

Evo šta je Robert Hodel zabeležio: "Ljuba Šampion sa Dušanovca, iz radničke četvrti. Petrija iz seoske sredine, nepismena žena iz ruralnog sela, Lilika koja odrasta u poremećenoj porodici... On portretiše ljude s ivice društva, Mihailović nije socijalni pisac. Njega više zanima karakter tih ljudi nego sredina iz koje potiču... Postoji velika empatija čitalaca za te likove, koji njih vide u sebi samima. Ali, Mihailović to ne radi namerno, on prosto voli svoje junake, čak iako su zločinci.“

Kako je dopao na Goli otok sa 19 godina? U razgovoru za "Politiku“ kaže: "Iz mog razreda bila su uhapšena dva mlada čoveka. Jedan je bio stariji od mene pet godina, a drugi dve. Nisu bili optuženi zbog Informbiroa, već je u pitanju bilo nešto drugo. Tada sam bio u srednjoškolskom odboru narodne omladine, to je bio osmi razred gimnazije i smatrao sam da imam pravo da kažem nešto protiv takvog bezumlja. Na više skupova rekao samo da je to besmisleno i glupo. Drugovi su me opominjali da se smirim, a ja se nisam smirivao. Tako sam i maturirao i otišao sam na radnu akciju. Više od godinu kasnije bio sam uhapšen pod etiketom da sam informbirovac. Kad je juna 1948. godine izašla rezolucija Informbiroa, imao sam 17 i po godina. Posle su mi sve to prikačili i kazali da sam od prvog dana bio opredeljen za Informbiro, što nije bilo tačno. Bio sam razočaran zbog onoga što se događalo u našoj zemlji, možda je otuda njihova osuda potekla.“

Posle završetka studija i diplome na grupi srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine nije mogao da nađe posao. Radio je razne poslove, bivao otpušten kao korektor, urednik, lektor, putujući akviziter. Kad je Josip Broz 1969. u Zrenjaninu prozvao pisca "Tikava“, opet je iznova pao u nemilost. Knjige su mu povučene iz knjižara i biblioteka, pozorište nije igralo njegove drame. Ali posle izvesnog vremena izašao je "Petrijin venac“, pa posle "Čizmaši“ koji su se dotakli Hrvata koji ne bi da žive u Jugoslaviji...

Dragoslav Mihailović u svojim delima nije prestajao da pominje Goli otok, ali je pisao i mimo toga. Za njega je bio ključni dan rehabilitacije, kada je pročitao svoj udbaški dosije: "Bio sam šest meseci bolestan posle toga. Taj dosije imao je oko 300 stranica, kad sam ga prvi put video, što ni izbliza nije bilo sve što su o meni imali. Posle, kada je to prešlo u Arhiv Srbije, ostalo je oko 200 stranica. Neprestano su čitali i vadili stranice i stavljali ih u novi dosije.“

Za života je postao legenda. Presudno je uticao na mlade srpske pisce, njegova dela učinila su prekretnicu u srpskom literarnom stvaralaštvu, poput darovitih Milisava Savića, Jovana Radulovića, Miroslava Josića Višnjića...

Josić Višnjić u knjizi "Pisma srpskim piscima“ piše pismo "književnom sabratu“ Dragoslavu: "Živ si. Živahan. I dugo ćeš u srpskoj prozi živeti! Kao što znaš i koliko su tvoje prve dve knjige bile ’prekretničke’. Drugačije od onih koje su pisali pisci iz dve generacije ranije (oni posleratni i oni iz biblioteka). Ništa u tvojoj prozi nije bilo ’tromo’ i ’mlitavo’, ništa – sporo, mlako, bledo, knjiško. Sve je u njoj, kako i kolekcionar ikona na staklu svedoči, jednostavno, istinoljubivo, stvarno, staloženo, iskreno i plemenito... Imao sam utisak da proza iz tebe izlazi kao na oluk, a znam dobro koliko je muke stalo u redove koje si potpisao.“

Dragoslav Mihailović ostaje među nama kao najautentičniji pisac i svedok srpske muke i tegova, a otišao je u onaj pravedniji svet, pošto je zatvorio svoj krug.

Sahranjen je 16. marta u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.