Scena
10.08.2021. 00:10
Scena
19.08.2021. 08:00
Dušica Anastasov
Intervju
Zanosna lepotica i seks simbol, vratila se filmu
Ni manje filmova ni više sećanja. Ta zanosna devojka učinila je da surovo smešni filmovi Živka Nikolića imaju prizvuk lepote koja je bila nestvarna taman koliko su njegovi likovi bili okrutno realni. I baš kao u dobrom filmu, nestala je kad se svima dopala. Nakon tri decenije Savina Geršak odlučila je da je vreme da se ponovo pojavi u filmu.
Poslednji film snimili ste još 1990. Sada će Vas publika gledati u "Elegiji lovora“, otkud ta odluka da se vratite glumi? Da li je tema filma bila izazov?
"Tema filma ʼElegija lovoraʼ me je privukla jer mislim da živimo u vremenu gde se menja status žena. Žena nije više, kao što je to vekovima bilo pravilo, neko nevidljiv čije je telo u službi društva, neko ko iz senke pruža bezuslovnu podršku mužu u njegovim naporima da obezbedi ekonomsku sigurnost. Tako su muškarcima pripadale i sva slava i sva prava.
Danas žene znaju da se bore za sebe i za svoju ličnu realizaciju. Imaju pravo da biraju i odlučuju. A ne samo to, znaju biti odgovornije i uspešnije od muškaraca, a često im se to ne prašta. U Italiji su u konstantnom porastu brojevi ubistva žena (femminicidio) poslednjih decenija. Znala sam da je važno da odigram Katarinin lik, da iznesem ideju da žena ima slobodu da uvek ode, promeni život, da nikada nije kasno i da od njenog života ništa nije važnije.
Odgoj mladih devojčica u patrijarhalnom sistemu iznova dovodi do oponašanja obrazaca postavljanja sebe u ulogu žrtve, nekog ko mora da zasluži ljubav i da se podredi. U tom smislu mislim da je uloga svih medija, pa i filma, da rade na uspostavljanju emancipatorskih vrednosti.“
Scena
08.08.2021. 19:25
Radoslav Zelenović: Filmovi u Kinoteci su nacionalno blago, neobnovljiv resurs
Pamtimo Vas kao jednu od najlepših glumica, a Vi ste ipak izabrali psihologiju kao poziv i otišli da živite u Rimu. Kako Vam sve to izgleda sa ove distance?
"Ništa u mom životu nije bilo planirano unapred. Asistenti Živka Nikolića su zamolili moje roditelje u Ljubljani da im pokažu fotografije sa teniskog terena dok sam bila na putu. Tako sam dobila prvu ulogu u filmu kada sam imala 18 godina. Filmski set i reditelja sam videla prvi put kada sam stigla na lokaciju snimanja. Film mi je doneo slobodu i radost da se ostvarim u posebnoj vrsti komunikacije. Sećam se da su članovi filmske ekipe svakog drugog dana nosili trake na pregledavanje snimljenog materijala. Tada bismo imali slobodan dan i niko nije pravio problem oko toga. Nije postojala tenzija probijanja rokova, odlaska glumaca na snimanje drugog filma. Radilo se posvećeno i na miru sa svešću da se stvara važno delo.
I odlazak u Rim sa 20 godina bio je slučaj. ʼSmrt gospodina Golužeʼ prikazivala se u Italiji, kada su me pozvali ondašnji filmski producenti i ponudili mi angažmane koje sam prihvatila. U to vreme sve je bilo mnogo lakše da ostvarite. U početku nisam imala nameru da živim u Rimu, promena se dogodila lako i prirodno. Spontano sam uplovila i u nauke psihologije, tako da je moj život kontinuirano bio sačinjen od mojih najvećih ljubavi – tenisa, glume i psihoterapije i kao profesionalac sam se oduvek osećala u svemu što radim. Rim je grad u kome bih mogla zauvek da živim. I nakon toliko godina on me očarava svim svojim razlikama i snagom. Poštovanje grada u kome živite čini vas boljom osobom jer pred vas postavlja zadatke stalnog usavršavanja.“
Kako danas doživljavate film i šta mislite o delima koja se snimaju na ovim prostorima. Da li Vam je zanimljiviji evropski ili holivudski film?
"Naravno da volim film i da pratim sve što se snima u Italiji. Pogotovo volim komedije Keka Zalonea, on je moj ’number one’, Aldo, Đovani i Đakomo, Karlo Verdone, Fjorelo... Nisam imala priliku, osim u italijanskom filmu koji sam snimila sa Tomasom Milijanom, da igram u komedijama. A ipak mislim da mi je to najveći adut, možda to niko ne zna, ali baš bih volela da u budućnosti zaigram u ovom žanru.
Ostvarenja u regionu gledam sporadično. U obilju sadržaja nažalost ne nalazim često na jedinstven pristup filmu ili TV serijama koje će neko delo učiniti ’velikim’. U toj trci da se bude kao neki uspešniji mislim da smo zaboravili na naše prednosti, a kada izostavite autentične elemente prostora i ljudskih odnosa, stvarate sadržaj kojim ne možete da privučete i zadržite širu publiku. Neki filmovi, iako neobični u svojoj izvedbi, postanu pravi hit, kao ʼMartin Edenʼ.“
Bili ste pre šest godina gošća filmskog festivala u Trebinju, da li posećujete Sloveniju, kada ste poslednji put bili u Beogradu? Da li ste ostali u kontaktu sa ovdašnjim glumcima i rediteljima?
"U Trebinju je bilo veoma emotivno i pomislila sam da se sličnim povodom više neću vraćati ovim prostorima. Sloveniju često posećujem, a najčešće dolazim u Ljubljanu gde se viđam sa roditeljima i bratom. Leti najviše volim da sa decom odemo u planine Koruške u blizini Austrije. Nažalost, život u Rimu je veoma intenzivan tako da nisam u prilici da održavam kontakte sa starim kolegama i prijateljima iz bivše Jugoslavije. Zato me je toliko iznenadilo kada me je Dušan pozvao. Povratak u Crnu Goru, gde sam započela glumačku karijeru i gde sam provela najlepše trenutke mladosti, evocirao je mnoga sećanja i pokrenuo čudna osećanja da ste na istom, a sada potpuno izmenjenom mestu u nekoj staroj-novoj ulozi. Uživala sam radeći sa sjajnom ekipom na Durmitoru, u Igalu, na Plavim horizontima... Filmski svet se od mojih poslednjih filmova veoma promenio, ali ljudi su ti koji učine da se uvek osećate sigurno.“
Scena
12.07.2021. 15:31
Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju
Foto
Scena
19.07.2021. 21:15
Greh predaka i njihovi duhovi
U Rimu se ne bavite glumom, ali da li se družite sa filmadžijama, koliko je teško dobiti ulogu ili snimiti film? Koje italijanske autore cenite?
"Nakon filmova koje sam snimala sa Živkom Nikolićem nastavila sam saradnju sa italijanskim i američkim produkcijama. Ali posle glumačke faze, sa 28 godina okrenula sam se studijama psihologije, psihoterapiji u kojoj sam se posvetila očuvanju porodice i borbi protiv bolesti anoreksije. Kada su blizanci napunili osam godina, odlučila sam da napravim pauzu u karijeri i budem uz njih tokom perioda adolescencije. U tom smislu skoro trideset godina sam bila distancirana od filma, i sada mu se vraćam sa velikim uzbuđenjem.
U prethodnim godinama dobijala sam brojne ponude iz regiona i inostranstva. U pitanju su bili scenariji i rediteljske ideje koje me nisu privukle. Kada nakon više decenija odlučite da aktivirate jedan deo sebe, povod mora da bude relevantan. Životne obaveze nažalost ostavljaju mi malo prostora da pratim savremenu kinematografiju, ali kada mi je Dušan poslao svoje kratke filmove osetila sam profesionalan i autentičan pristup filmu i odmah poželela da sarađujemo na ʼElegiji lovoraʼ.“
Mnogo pre nego što ste stali pred kamere intenzivno ste trenirali tenis, čak ste želeli da budete uspešni poput Mime Jaušovec. Pratite li nastupe i uspehe naših tenisera?
„Sa dvanaest godina sam otkrila tenis i od tog trenutka sebe u najvećoj meri doživljavam kao teniserku. Svakodnevni treninzi tokom čitavog mog života doprineli su da budem u odličnoj mentalnoj i fizičkoj kondiciji. U vreme kada sam započinjala tenisersku karijeru niste mogli da pronađete sponzore u vidu u kome se oni danas pojavljuju. Sami ste morali da finansirate odlaske na turnire, pripreme, opremu. Prilikom finansijskih izazova od profesionalnog tenisa odustao je veliki broj igrača.
Tenis je i danas glavna okosnica mog života. Redovno ga pratim i to mi čini veliko zadovoljstvo. Moj sin igra na turnirima do 14 godina. Obožavam i cenim Novaka Đokovića, kao tenisera svakako, ali još više kao izvanredno ljudsko biće, znam odakle je pošao, znam put koji je prešao, niko ko nije igrao sam teniske turnire i probao se boriti ne može shvatiti šta je Novak postigao. Bravo!“
Kako kao psihoterapeut gledate na život planete koji je korona potpuno promenila, da li ćemo posle epidemije pobediti strah od izolovanosti i da li će TV ekran definitivno postati najvažniji prozor u svet?
„I nakon vakcinacije velikog broja ljudi, i dalje govorimo o novom soju, o sledećim talasima. Pre svega, mislim da će se zauvek izmeniti frekvencija i mapa putovanja. Kada pogledate te stalne izmene pravila od zemlje do zemlje, u vama se stvara osećaj otpora da planirate odlazak na odmor ili u posetu prijateljima. Bilo kakvo izmeštanje postaje napor. U tom smislu mislim da nas pandemija pored neizostavnih velikih posledica po zdravlje, ekonomiju, trajno menja u našim uverenjima i odnosima.
Često razmišljam o posledicama koje će ostaviti na psihu naše dece, o njihovom daljem razvoju najviše strahujem. Svet se velikom brzinom menja i oni nikada više neće imati prilike da iskuse detinjstvo koje smo mi imali. Najveće zlo pandemije je izolacija dece i činjenica da je pojačala emotivnu i socijalnu distancu, načinivši još intenzivniji fokus na ekrane smart mobilnih telefona, bez prilike za živi susret i iskustvo.“
Priča o jednom braku„Elegija lovora”, debitantski igrani film mladog crnogorskog reditelja Dušana Kasalice, svetsku premijeru imaće u glavnom takmičarskom programu ovogodišnjeg izdanja Sarajevo film festivala, koji se održava od 13. do 20. avgusta. Jelena Angelovski, producentkinja, podseća da je „Elegija lovora” pre tri godine bila deo Sarajevskog filmskog festivala na platformi „CineLink Industry Days“, dok je reditelj Dušan Kasalica u prethodnim godinama kratkim filmovima osvojio nagrade „Srce Sarajeva“ i Specijalno priznanje žirija.Film govori o univerzitetskom profesoru Filipu (Frano Lasić) koji odlazi sa suprugom (Savina Geršak) na odmor. Nakon nekoliko dana provedenih u ugodnom, monotonom ambijentu hotelske banje, njihov naizgled idealan brak se završava, ali počinje jedna drugačija borba. Glumačku ekipu, pored Frane Lasića i Savine Geršak, čine Nikolina Bogdanović, Momo Pićurić, Olivera Vuković, Draginja Voganjac, Lidija Kordić, Lidija Petrone i Zoran Trojanović. Direktor fotografije je Igor Đorđević, scenografkinja i kostimografkinja Natalija Vujošević, dizajner zvuka Jakov Munižaba, montažerka Jelena Maksimović, dok je producentkinja Jelena Angelovski.„Elegija lovora” nastala je u produkciji „Meander filma“ uz podršku Filmskog centra Crne Gore i u koprodukciji sa „Non-Aligned Films“-om iz Beograda. Projekat je podržao i Filmski centar Srbije.
Komentari
