Scena
08.07.2021. 21:40
Scena
12.07.2021. 15:31
Dragana Todorović
Ekskluzivno za "Ekspres"
Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju
Na plakatu filma "Kapernaum“, koji je u Kanu 2018. osvojio četiri nagrade, na beogradskom FEST-u tri, kao i više od 30 priznanja na prestižnim filmskim festivalima širom sveta, a Oskar za najbolji strani film 2019. mu je zamalo izmakao, piše: "Spremite se da vas oduva“.
Baš tako sam se osećala nakon razgovora sa autorima filma: Nadin Labaki umetnicom koja je napisala scenario i režirala film i njenim suprugom Kaledom Mouzanarom, kompozitorom i producentom ovog remek-dela o čijoj popularnosti svedoči i činjenica da se nalazi među prvih 80 filmova na IMDb listi koju kreiraju gledaoci.
To je neoubičajeno visoko mesto za film koji dolazi iz jedne male kinematografije kakva je libanska.
U prelepom dvorištu njihove porodične kuće u mestu Mrah Al Zaiat, u regiji Batroun, uz odlično organsko vino koje sami proizvode, i miris kedrovine - zaštitnog znaka Libana, dvoje eminentnih umetnika Bliskog istoka pričali su mi o svojoj ali i o umetnosti uopšte. Razgovarali smo o Libanu i Bejrutu, o Srbiji i Novom Sadu, objasnili su mi zašto se "mi" i "oni" tako dobro razumemo.
Da razgovor bude nezaboravan doprineli su i lepota Nadin – egzotično lice na kojem se ocrtavaju njeno obrazovanje, intelekt i stav; zatim šarm njenog supruga Kaleda; ali najviše jedna prava filmska diva - njihova petogodišnjs ćerka Majrun, zvezda serijala filmova "Majrun i jednorog“ koji su njeni roditelji snimili za Netflix.
Obratila mi se na engleskom, mada govori još tri jezika.
"Divan ti je taj crveni karmin“, rekla sam pokušavajući da joj se nekako približim i da me ne doživi kao uljeza koji dosađuje njenim roditeljima. "To nije crvena boja. Purpurna je“, rekla mi je Majrun. Poruka mi je bila jasna i potrudila sam se da intervju ipak ne traje dugo, kako bi mama i tata mogli što pre da joj se posvete.
Šta vas je inspirisalo da napišete scenario i snimite film "Kapernaum"?
"Ideja o filmu rodila se u vreme kada su na ulicama Bejruta i Libana uopšte, mnoga deca radila i živela. Oni su najčešće prosili, nisu išli u školu, često su izdržavali svoje familije i njihov život je bio veoma težak. Gledajući ih svakodnevno, pitala sam se – kako smo se mi kao društvo navikli na taj prizor? Kako smo se navikli na tu nepravdu? Tragajući za tim odogovorima, shvatila sam da želim i njih da čujem, tu decu sa ulice, da želim da vidim svet iz njihove perspektive. I tako sam počela da ih proučavam – gde i kako žive, gde idu kada nisu na ulici, sa kim žive... Bilo je to dugo putovanje – istraživanje i pisanje scenarija je trajalo skoro pet godina, snimanje šest meseci, a dve godine je trajala montaža“, kaže Nadin koja je scenarista i režiser filma "Kapernaum", čija premijera u Kanu 2018. je bila praćena 15-minutnim ovacijama publike.
I film i muzika su postigli veliki uspeh širom sveta. Ne samo na festivalima već i kod publike u bioskopima. Da li ste tokom snimanja mogli da pretpostavite da će "Kapernaum" imati takav prijem?
"Nisam o tome razmišljala tokom snimanja. Ono što sam želela – da budem glas sve te dece koja prose i rade teške poslove, bilo mi je jedino važno. Nadam se da sam u tome uspela i da je upravo to publika prepoznala", kaže Nadin, a Kaled se nadovezuje:
"Film je veoma realističan, baš kao što su realistični dokumentarci, jer je Nadin želela da prikaže stvari onakve kakve jesu, bez ulepšavanja, da prikaže istinu do kraja. Zato je u tom filmu jedina laž, zapravo, muzika. U toj istinitoj priči samo je muzika veštačka i zato moj zadatak nije bio jednostavan. Želeo sam da doprinesem emociji ali ne previše. Bilo mi je važno da nađem balans, da nađem pravu meru. Zato smo se dogovorili da muzike bude u scenama kojima se izražava poetika filma, a da izostane u scenama koje prikazuju realnost. Možda najveći izazov bio je sam kraj filma koji je veoma emotivan i za mene predstavlja jednu od najlpeših filmskih scena. Za taj deo napisao sam numeru pod nazivom ’Prelude to Zeyn’.“
Kako to izgleda kada bračni par zajedno stvara umetničko delo? Da li vam to što se dobro poznajete olakšava ili otežava rad?
"I jedno i drugo", kaže Nadin i dodaje: "Živimo zajedno i dolazimo do nekih sjajnih ideja zajedno. Kaled je bio uz mene od samog rađanja ideje o filmu, a potom je bio uključen ne samo kao producent i kompozitor muzike, već i za mnoge druge elemente bez kojih film ne bi bio takav kakva jeste. Mogu čak da kažem i da smo zajedno bili opsednuti tim filmom.“
"Da, zaista smo bili opsednuti – taj film nije bio samo deo naših profesija već i našeg privatnog i porodičnog života. Kada smo se prepirali oko filma radili smo to i u slobodno vreme, a ne samo u radno vreme", našalio se inače veoma ozbiljan Kaled i objasnio svoj najveći strah tokom saradnje sa svojom suprugom:
"Povodom slanja filma u Kan, Nadin se bojala da u njemu ima previše muzike, a ja sam mislio drugačije. Govorila je da kanski žiri neće voleti film sa previše emocija koje upravo muzika ponekad pojačava. Osetio sam odgovornost – ako film ne prođe dobro na tom festivalu, to će biti zbog muzike, to će biti zbog mene. Stvarno nisam želeo da se razvedem zbog jednog filma. Ustao sam u pet sati ujutru, jer nisam mogao da spavam, ušao sam u montažu i rekao da se izbaci sva muzika iz filma i da se ta kopija pošalje u Kan. Međutim, nisam znao da su naši saradnici već ranije poslali kopiju sa svom muzikom. Na sreću, film je prošao odlično. Ne samo što je osvojio Nagradu žirija i Nagradu ekumenskog žirija, već se i naš brak nije raspao. Nisam upropastio brak zbog umetničke greške".
Da li je Kapernaum vaš prvi zajednički film?
"Snimili smo tri filma zajedno: ’Karamel’ 2007, ’Gde idemo sada’ 2011. i ’Rio, volim te’ 2014. godine."
Da li vas je, možda, spojila upravo zajednička ljubav prema umetnosti?
"Definitivno“, odgovorili su Nadin i Kaled u glas.
"Muzika me je oduvek fascinirala, pre svega ljudi koji imaju taj talenat da stvaraju muziku. Tako me je i kod Kaleda upravo to prvo privuklo, a onda smo se zaljubili... “
Film "Gde idemo sada", takođe nagrađen u Kanu, Torontu, San Sebastijanu, na Sandes festivalu... je politički angažovan. I vaš "Kapernaum" pokreće društvene teme i pitanja. Da li mislite da umetnost mora uvek da bude angažovana ili može biti i "samo" umetnost radi umetnosti?
"Naravno da umetnost može biti samo radi umetnosti, ali ja lično osećam odgovornost da kroz svoja dela pošaljem poruku i pokrenem promene. Mnoge revolucije u društvu bile su inicirane umetnošću. Duboko verujem u to da umetnost i umetnici imaju misiju, naročito ako dolaze iz područja poput ovog u kojem mi živimo", kaže Nadin, a isto misli i njen suprug:
"Umetnost nije samo dekoracija ili puka zabava. Ono po čemu se umetnost razlikuje od dizajna ili od stila je činjenica da umetnost ima sadržaj, ima ideju iza sebe. Upravo zato velika umetnost i dolazi iz onih zemalja koje se suočavaju sa velikim problemima, sa borbom za slobodu. Najinteresantnija književnost došla je iz Gulaga, na primer, najinteresantniji filmovi dolaze iz Irana u kojem ne možete da budete profesionalni glumac ili kompozitor, ne možete čak ni da se obučete kako želite. Umetnost nam omogućava da iskažemo svoje ideje dok smo pod pritiskom, a što je veći pritisak to je umetnost interesantnija."
Koliko ste upoznati sa beogradski FEST-om, kao i sa filmskim festivalima koji se tradicionalno održavaju na Paliću i u Subotici? Da li ste ikada dobili poziv i šta generalno mislite o takvim manifestacijama?
"Nismo do sada dobili poziv ali bismo se rado odazvali, naravno. Festivali su odlična platforma za izlaganje umetnosti, bacaju svetlo na umetnička dela, što je naročito važno za ona koja nemaju mogućnost da budu prikazana široj javnosti. "Kapernaum’"je zahvaljujući svom festivalskom životu skrenuo pažnju i na problem koji je obradio, na decu na ulici i sve ostalo u vezi s tim. Glavni glumac Zejn je, na primer, stigao u Norvešku i to sa celom svojom porodicom, i tamo se i nastanio", objasnila je Nadin.
"Ja ću vam na ovo pitanje odgovoriti kao producent – festivali su važni da bi se film prodao jer su to situacije kada srećete lokalne distributere. Takođe, to je mesto razmene umetničkih ideja, kontakta koji mogu biti važni za buduće projekte", kaže Kaled.
Bili ste u Srbiji, kakve utiske ste preneli svojoj porodici nakon povratka?
"Utisci su takvi da bih želeo da sledeći put Nadin obavezno dođe sa mnom. Imao sam koncert u Novom Sadu, upoznao sam neke divne ljude, a kvalitet publike koja je pratila koncert me je posebno oduševio. Zaljubio sam se u Novi Sad, ali i u vina koja sam tamo imao priliku da probam. U Beogradu sam proveo samo jedan dan ali mi je to bilo dovoljno da shvatim da je reč o mestu na koje definitivno želim da se vratim i da održim koncert. Kultura Srbije mi je bliska, možda zbog Vizantije ali možda i zbog zajedničkog iskustva u vezi sa ratovima, koje nas takođe povezuje. Ljudi koji su preživeli istu tragediju osećaju jaku konekciju i to ih čini drugačijim od ostatka ljudske zajednice koja nema to iskustvo. Takođe, povezuju nas i predrasude koje postoje kako u vezi sa Libanom, tako i u vezi sa Srbijom, koje su veoma slične. Kada razgovaram sa nekim iz Srbije ili iz bivše Jugoslavije, ja mogu da kažem – znam da ćeš me ti razumeti."
Impresionirana sam vašim dvorištem i prirodom kojom smo okruženi dok vodimo ovaj razgovor. Da li ova trava, drveće, cveće i cela atmosfera doprinose vašoj umetnosti?
"Doprinose mnogo ali dok sam okružen prirodom ja manje komponujem zato što sam tada, zapravo, u stanju kontemplacije. Nemam potrebu da pričam o drvetu dok sam pod njim. Moram da budem u gradu, u zagađenom okruženju, mora da mi fali to lepo, ta fantazija o prirodi da bih stvarao. Ali, boravak u prirodi mi je potreban kao svojevrsno punjenje i zato razumem monahe koji idu u planine i tamo borave upijajući prirodu. Tako se ja osećam ovde u našem vrtu - opušteno, bez stresa i frustracija. Priroda me čini srećnim, a kada sam srećan ja ne stvaram. Potrebni su mi tuga i melanholija da bih stvarao. Zato moram da se vratim u grad, u ružno, kako bih počeo da komponujem."
"Priroda opušta i zato nije plodno tlo za stvaranje umetničkog dela. Čovek mora da bude besan, frustriran, ljut, da bi mogao da stvara. Kroz umetnička dela mi izražavamo upravo ta osećanja, a ne ona koja imamo dok smo okruženi lepotom prirode", objasnila je Nadin.
Dok uživate u svojoj kući van grada, koje filmove gledate? Koju muziku slušate, a da nije ona koju je Kaled komponovao?
"Kaled voli istorijske filmove, Kjubrikovog ’Spartaka’, kao i ’Bena Hura’ Vilijama Vilera. Što se muzike tiče, za njega su Bah i Piazola najveći majstori. Ja, međutim, muziku biram u zavisnosti od raspoloženja. Bosanova mi pomaže da se opustim, da putujem u svojim mislima. Kaledova muzika čini da mi srce lupa jer slušajći je vidim različite scene koje kod mene bude emocije. Duboko verujem u moć muzike da dotakne dušu i izleči je. Muzika je najbolji antidepresiv. Što se filmova tiče, volim one koji ulaze u ljudsku prirodu, imaju interesantne dijaloge i karaktere. Nekada se, nakon gledanja filma, ne saćam radnje već samo određenih scena ili dijaloga, situacija koje su na mene ostavile utisak."
I na kraju razgovora opet se pojavljuje malena Majrun. Devojčica sa stavom. Njenog starijeg brata, dvanaestogodišnjaka Vilida, nisam imala priliku da upoznam.
"Da li ćeš jednom i ti da snimiš film ali sama?", pitao je tata, a ona mu je odgovorila: "Ti ćeš mi pomoći, nosićeš mi kameru“.
Jedva čekamo premijeru.
Komentari
