Scena
06.07.2021. 09:42
Dušica Anastasov

INTERVJU Milan Karadžić

"Velika je sreća što ljudi danas imaju daljinski "

Milan Karadžić
Izvor: Marko Stevanović

"Nedavno sam pročitao da će 366 kandidata polagati prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti za glumu. Strašno. Ogroman broj. Drago mi je da mladi ljudi toliko žele da se bave pozorištem, filmom. Ali se bojim da je mnogo, mnogo neke euforije oko toga. Ima tu i nekih zabluda."

Publika definitivno voli serije, domaće možda i više od stranih, čak i kad su u vrhu liste popularnih. Ljudi veruju televiziji, hteli mi to da priznamo li ne. Gledaoci umeju da iznenade. Teško je dokučiti šta će im se i kad dopasti. Za reditelja Milana Karadžića najvažnije za jednu seriju jeste da ima dobru priču. I da je ta priča ispričana.

Serija „Kalkanski krugovi“ je po mnogo čemu drugačija od onih koje gledamo. Šta danas znači biti drugačiji, vratiti se kvalitetu ili u zadatim okvirima nametnuti svoj stav?

„Đorđe Milosavljević, scenarista, i ja kao reditelj smo tu seriju jedno tri godine pre nego što je snimljena pripremali. Đorđe je pisao jednu verziju, ja sam čitao, davao sam mu sugestije, pričali smo, provodili dane u razgovorima o tome. Ta serija je pripremana jedno lepo vreme, onako kako to i treba. Bez obzira što je to serija snimljena od 10 epizoda, to je film, to je struktura filmska.

Imali smo dobro vreme, imali smo velike pripreme, nismo nikada pričali o tome da mi želimo baš nešto posebno, drugačije, nešto što će se razlikovati. Ali imali smo želju. Đorđe je umeo da kaže – ’Milane videćeš, ovo će biti potpuno drugačije od svega’. I naravno, uvek želiš da se razlikuješ od svega i da radiš nešto novo. Kada sam Žarku Lauševiću rukopis poslao u Njujork, posle dva dana me je pozvao i rekao – ’Milane, ja sam ovo pročitao i ja ću da igram. Meni se ovo mnogo dopada’. 

Bilo je zebnje neke možda i u ekipi, možda producenata, da li će biti gledano, to je priča koja ide dosta sporo, tiho, malo čudno. Nema onu atraktivnost krimi koju ima danas 90 odsto serija. A mi smo upravo insistirali na ovome, toj nekoj tihoj reci koja polako plavi i zauzima svoj prostor i pažnju gledaoca.“

Da li danas serije snimaju reditelji vođeni svojim idejama ili producenti zavisni od sponzora?

„Snimaju ih, naravno, i jedni i drugi.“

Ko vodi glavnu reč?

„Glavnu reč? Onaj ko daje pare, on i vodi neku glavnu reč. Naravno, moćniji su oni koji daju pare, koji odlučuju. Ali ako vi dobijete šansu da snimate, vi ste odgovorni, onda oni gledaju vas kao nekog ko će to da napravi i oni očekuju od vas, i onda je sve u vašim rukama. Scenarista i reditelj su najtešnje povezani i najviše sarađuju. A onda su tu svi, naravno, pre svega glumci. Ako je podela dobra. Najvažnije za jednu seriju je da ima dobru priču. I da je ta priča ispričana.“

Da li je danas teško naći dobru priču?

„Sigurno da je teško, iako svi kažu danas nema novih priča, sve su priče ispričane, ovo su samo varijacije na razne teme. Istina je to negde, i jeste to tako. Ali treba da se nađe neki novi ugao da se ispričaju neke priče. Mi smo u ovoj seriji imali te odnose očeva prema ćerkama, majki prema sinovima, i očeva prema sinovima. Imali smo baš temu očevi i majke prema deci, prema svojim sinovima i ćerkama, tako da je to nešto što je obeležilo ovu priču. To su neki krugovi u kojima su se kretali. Imali smo te porodične i te mistične ’horor’ elemente koji su, nisu pravi horor, ali jesu po svojoj strukturi. Trudio sam se, naravno, da zavedemo publiku da ko zna šta živi u toj šumi da bi bilo veće iznenađenje za gledaoce. Čini mi se da smo to negde i ostvarili.“

Milan Karadžić
Izvor: Marko StevanovićMilan Karadžić

Spomenuli ste kastinge. Da li su kastinzi zaista realna šansa da ulogu dobiju najbolji. Mnogi tvrde da se danas vode zavisno ko je čiji i ko koga vuče za rukave?

„Tu ću otvoreno da kažem ono što ja mislim o tome i ono što znam i ono u šta sam siguran. Pre svega sam pozorišni reditelj i pravio sam puno kastinga i u pozorištu i za film, i za televizijske serije. U mom matičnom pozorištu ’Boško Buha’ radio sam sa mnogi mladim glumcima, ali imate filmskih reditelja koji ne poznaju najbolje taj svet upravo zato što nisu u pozorištima. 

Dešava se da ti neko kaže – imamo nekoga, da li može da igra nešto? To može ako je nešto malo i sporedno. Ali ako je nešto veliko i glavno i ono što nosi priču u sebi, ne postoji šansa da to dobije bilo ko, barem u mom slučaju, a siguran sam znajući mnoge moje kolege i u njihovom, osim onog za koga stvarno mislimo da je najbolje.

Imao sam kasting veliki i to nekoliko za glavne uloge u ’Kalkanskim krugovima’, gledali smo glumce i ja i Dušan Milojević, direktor fotografije, i Đorđe scenarista. Snimimo kasting i opet gledamo, analiziramo. Mnogo je tu glumaca i glumica prošlo. I onda se opredelimo za onu glumicu za koju mislimo da je najbolja za našu seriju. Jer ako ćemo da nam serija bude gledana, da nam bude drugačija, da bude bolja od drugih, da bude nešto što dosad nije viđeno bar na taj način na koji ćemo mi ispričati tu priču, i onda mi je stalo. 

Imali smo na kastingu sjajne glumce. Mnoge od njih sam znao iz pozorišta i sa akademije. Verovatno ima tog povlačenja za rukav, ali čudno bi mi bilo da neko sada radi film i da glavnu ulogu poveri glumcu ili glumici, a da nije siguran da će taj uraditi najbolje što ume.“

Milan Karadžić
Izvor: Marko StevanovićMilan Karadžić

Šta je za Vas danas televizija – zabava miliona, medij koji mora da ima i edukativnu ulogu ili poligon neukusa i šunda?

„Odlično ste rekli. Sve to troje je televizija. Pa sad, biraj. Najveća sreća je što ljudi imaju daljinski, gledaš, ne gledaš, biraš. Ima u tome i neke velike demokratije, čovek prosto ima šansu. Gledaću film ili seriju koja mi se dopada, dok mi se dopada, pa ću da prebacim na nešto što mi je interesantnije. Moram da priznam, od svih kanala nekako najviše volim RTS, i to ne prvi kanal, nego drugi i treći kanal. Tu ima i dobre muzike i kvalitetnih programa, tu ima nekih lepih starih filmova. Ima i predstava koje su nekada snimljene. Ima svega. Meni je to najdragocenije.“

Gde je u toj priči ostalo pozorište? 

„Mislim da će pozorište uvek biti pravo mesto. Postoje neki trendovi, sve je prolazno. Ali ono što ostaje i opstaje to je uvek ono što je suština pozorišta i njegov pravi kvalitet. Ono što ja najviše volim i ono što najviše cenim i ono što mi je najbitnije što radim – to je emocija. Emocije će proizvesti ta serija koju ja radim. E, sad, naravno, ja prosto nekako tu emociju osetim dok radim. Često se sklonim da me glumci ne vide jer su mi oči pune suza. Ja volim pre svega emociju. Humor. Pre sam sklon tome nego nekim mračnim, teškim temama i pričama. To je prosto deo mog senzibiliteta. Iako jako poštujem i ovo drugo, svako ima svoje. Različiti smo.“

Da li se plašite da će, kada pozorište „Boško Buha“ bude završeno, biti teško napuniti salu?

„Ne. Ne, ja se toga nikada ne plašim. Zato što, pre svega, važim za reditelja koji puni sale. Ako me zoveš, ja nisam reditelj koji će da pravi neke festivalske predstave. Kada kažem festivalske, znači neke koje će imati pretenzije ili pretencioznosti u nekom postupku, načinu, nekoj teatralizaciji. Tako osećam stvari i mene to nekako obuzima. Volim predstave koje pune salu. Opet kažem, emocija, humor, to puni salu pre svega. Dobra priča, dobri odnosi, dobra atmosfera koju predstava napravi. 

Ja sam u ’Buhi’ dugo, dugo i puno radio pozorišnih bajki i to je bila neka moja specijalnost. Kada sam počeo sa Ljubom Ršumom, ’Lepoticu’ negde 1989. pa do danas, sve te velike bajke i te dečije romane Olivera Tvista i tako dalje, sve sam to prošao, radio i ja volim to. Volim te priče. Volim bajke. Mislim da se u bajkama mnogo toga krije. Mislim da mi je taj osećaj za bajku mnogo pomogao i značio i u radu na ’Kalkanskim krugovima’. Jer i tu ima nekih elemenata bajkovitosti. Meni to prija i ja to jako volim.“

Pomenuli ste da volite da odlazite na akademiju, da gledate završne predstave. Osim državne, imamo i solidan broj privatnih akademija, imamo mnogo mladih ljudi koji svake godine upisuju ili završavaju glumu. Šta oni u stvari očekuju od glume, da li zaista veruju da je u Srbiji to isplativ posao?

„Mislim da se tu ne radi o isplativosti. Nedavno sam pročitao da će 366 kandidata polagati prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti za glumu. Strašno. Ogroman broj.“

Kako Vi tumačite toliko interesovanje?

„S jedne strane, interesovanje je nešto što mi je drago jer ja volim svoj posao i mislim da je predivan posao, i drago mi je da ljudi isto tako žele da se bave pozorištem, filmom. Ali se bojim da je mnogo, mnogo neke euforije oko toga. Ima tu i nekih zabluda. Neću da sudim, ja sam sada u nekim svojim matorim godinama i ne želim da delim neke savete. Neka svako proba i neka svako uradi ono što misli.

Imate glumice koje su bile pre 20 ili 30 godina velike zvezde, predivne glumice. Kada napune 50 i nešto godina, i dalje su velike glumice, sa ogromnim talentom, ali više nemaju te mogućnosti. To ja govorim mnogim mladim glumcima i glumicama. Nekako mi se čini za glumce da je lakše. Da je više posla.“

Milan Karadžić
Izvor: Marko StevanovićMilan Karadžić

Više muških uloga?

„Više muških uloga ili nekako su muškarci čvršći, tvrđi u svemu tome. Što se tiče tih škola, ima ih svugde, pretpostavljam da je takva situacija u svetu. Ali previše je tih škola i mislim da to nije dobro.“

Mnogi mladi ljudi kada završe bilo koju akademiju u Beogradu rade sve i svašta, čekajući pravu ulogu, koja stigne ili ne stigne. A s druge strane malo njih želi da prihvati angažman u nekom teatru u unutrašnjosti. Kako objašnjavate taj stav biti glumac samo u Beogradu?

„Kao mlad reditelj, ali i kasnije u nekim srednjim godinama, puno sam radio van Beograda. Ne postoji pozorište u Srbiji i Crnoj Gori da ja nisam radio. Sećam se, još krajem 80-ih godina radio sam u Zaječaru, Leskovcu. To nije kao kad glumac ode dva dana da odigra ulogu ili snimi nešto, nego sam boravio tamo najmanje po dva meseca. Dok ne bih završio. Pa u Nišu, Somboru, Novom Sadu, Čačku, Valjevu… I često smo pravili sjajne predstave.

Mislim da glumci treba da idu i da rade. Ima divnih pozorišta u Srbiji, ima stvarno sjajnih pozorišta. Meni su sva iskustva dobra. Neka rade sve što mogu da rade.“

Kako tumačite što je sve više glumaca iza kamere. Ne sećam se da je na ovim prostorima neki reditelj želeo stane ispred kamere. 

„Meni je to potpuno jasno. Drugo, mislim da ne postoji škola niti fakultet bilo koji za režiju gde možete da naučite više o snimanju filma nego na samom snimanju. Ako jedan glumac igra u jednom filmu, pa u drugom filmu, pa radi jednu veliku seriju, pa radi drugu seriju, pa radi treću, i ako je on u tome nekoliko godina ili desetinu godina, onda naravno da je on pokupio zanat. Pre svega zanat. Što se tiče dara i talenta, to ima već kao glumac.

Nema svaki glumac želju da to radi. Mnogo, mnogo glumaca sam upoznao koji nemaju nikakvu želju da režiraju i da se bave time. A opet ima i onih koji imaju nešto više, imaju i oko i zapažanje, i mogu da budu i reditelji. I to nije samo kod nas slučaj. Dobar primer je Klint Istvud. Postao je bolji reditelj od mnogih, mnogih velikih reditelja. I dan-danas, ima 90 godina, pa režira i glumi.“

Milan Karadžić
Izvor: Marko StevanovićMilan Karadžić

Zašto je ljudima iz Vaše branše više stalo da se pojave na nekom crvenom tepihu nego da progovore o kvalitetu onog što rade i o položaju umetnika?

„To ne znam. Zato što ja nisam, i svi koji me znaju iz ovog našeg sveta znaju da ja nisam taj čovek, ja ne volim crvene tepihe, ništa što ima tako neku formu, nisam ni pristalica. Ne volim ni da pričam, sada sam se raspričao. Ali ne volim mnogo intervju ni za novine ni za televiziju. Mene čak to malo i zbunjuje i malo me parališe. A zašto neko voli tepihe, to je individualna stvar. Znam mnogo, mnogo glumaca i glumica koji baš i nisu veliki ljubitelji tog nekog sjaja i glamura, koliko to forsira štampa, televizija…“

U poslednje vreme imamo baš puno filmskih festivala. Šta Vi kao reditelj mislite, čemu ti festivali služe? Promociji lokalne samouprave, pridobijanju publike ili su oni jednostavno samo način da pokažemo ono što smo uradili?

„Mislim da su festivali jako dobra stvar. Sada ste vi pomenuli lokalnu samoupravu, eto ja to nikada nisam pomislio. Bio sam kod svojih prijatelja koji prave predivno vino u Sremskim Karlovcima. I eto Sremski Karlovci su idealni za jedan filmski festival. Oni dvorci, predivne pjacete, trgovi. Predivan grad. Mislim da nekako ti filmski festivali više pripadaju nekim manjim mestima nego velikim gradovima. I ne samo filmski, nego i pozorišni, nekako malo mesto živi za taj festival. Svi su tu zbog toga.

U velikom gradu se među svim tim silnim događajima sve to nekako pogubi, pa onda i nije to nešto. Treba praviti te festivale. Ima sjajnih mladih reditelja, ima sjajnih novih filmova, odličnih. To je jedna dobra atmosfera. Kada je reč o pozorištima, to je već nešto komplikovanije. Kada bi gostovalo pozorište ’Boško Buha’ sa predstavom u Kotoru, to znači dva kamiona dekora, kostima, velika ekipa od 40 ljudi što glumaca što tehničke ekipe itd. Organizacija filmskog festivala je ipak jednostavnija, a uživanje je veliko.

Sećam se kako su glumci voleli najlepši festival u Nišu. Ceo grad živi za to. Predivna je ta tvrđava u Nišu i pravi sjajnu atmosferu. I na Paliću je veoma lepo.“

Ko danas duže traje u svetu glume, poznati ili priznati? Šta uopšte znači biti poznat, a šta priznat?

„Danas taj izraz poznat postaje zbunjujuć, više se ne zna ko je i po čemu poznat. I to pokušavam da shvatim. Čujem da je proslavljen ovaj ili onaj, ne znam po čemu? Priznat, opet šta znači priznat? Priznat je što je dobio priznanje od pozorišta, države, ne znam, kulturnih institucija, nagrade, festivali. Glumac je glumac, kada kažem glumac – mislim i na žene i na muškarce. To je jedan težak posao, odgovornost. Jedan užasno težak posao, koji je nepredvidljiv. Ima neku čudesnost upravo u tome, nekoga publika voli pa ga hoće, ima neku magiju. A nekoga ko je i dobar i tačan i sve radi kako treba nekako manje vole ili uvažavaju. To su neke čudne stvari.“

Šta biste Vi voleli kao reditelj – da budete poznati ili priznati?

„Nikada nisam nešto želeo da budem poznat i izbegavao sam koliko sam mogao. Srećom, moj brat je glumac pa je oko njega uvek gužva. Ja najviše uživam kada uđem u salu i osetim publiku koja kao da ne diše dok gleda moju predstavu. Ili se smeje ili plače ili uzdiše. To mi je puno. I isto tako kada je premijera filma pa kada čujem onaj huk u sali na pojedine scene – to mi je najveće uživanje i to mi je najveće priznanje. Moram da priznam, nisam neko ko mnogo prati kritike, kritičare, zato i radim i predstave i serije i filmove koji interesuju najširu publiku. I volim da to bude što više gledano.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Nemojmo očekivati od umetnosti da popravlja društvo"
Đorđe Kadijević

INTERVJU Đorđe Kadijević

30.06.2021. 08:00

"Nemojmo očekivati od umetnosti da popravlja društvo"

"U situaciji globalne destrukcije jednog civilizacijskog, duhovnog i emancipatorskog pada, u raspadu celine na komadiće koji sada figuriraju kao posebne jedinice, mi ne možemo imati više nego što imamo. Sve se svodi samo na individualni revolt. Prvi put se povezujem sa sobom."
Close
Vremenska prognoza
clear sky
11°C
21.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve