Sport
27.07.2021. 14:10
Zoran Šećerov

Intervju

Aleksandar Kukolj: Ako sam dobar, onda sam njihov loš žreb

Aleksandar Kukolj, 17.7.2021
Izvor: Peđa Milosavljević/STARSPORT / Peđa Milosavljević

On je neko za koga, čini se, u sportu i van sporta granica ne postoji. Šampion je Evrope i vicešampion sveta u džudou. Koliko sutra, možda, i olimpijski pobednik u ovom nadasve zahtevnom sportu. Za njega, Aleksandra Kukolja, može se još reći i da je lepo vaspitan mlad čovek, odgovoran otac i suprug, obrazovan i edukovan lik, mudar i odmeren intelektualac. U svakom trenutku i svakoj situaciji siguran je u sebe, ali i dovoljno inteligentan da bez imalo stida kad nešto ne zna upita onog ko to zna.

Utisak je da tamo gde se drugima priviđa nemoguće ili teško ostvarivo, on, poučen životnim iskustvom s bezbroj iskušenja, vidi prozor ili put koji vodi do sigurne luke. Svi njegovi ciljevi, prvo u životu, a onda i sportu, jasno su postavljeni i utemeljeni na saznanju da je znanje vrednost i da se ništa pa ni uspeh ne događa slučajno. Zato i kad podvuče crtu ispod do sada pređenog puta, puta s bezbroj iskušenja, u prvi plan izbija saznanje da
je najviše zapravo uzimao od sebe kako bi to na kraju u nekoj drugoj dimenziji sve to dao sebi.

Trenutno je jedan od najuspešnijih srpskih džudista i generalno sportista. Prve medalje osvojio je 2010. Uzeo je srebro na juniorskom šampionatu Starog kontinenta, a onda i bronzu na prvenstvu Evrope za mlađe juniore. Na svim velikim takmičenjima bio je zapažen čak i kad nije stajao na pobedničkom postolju. Prvu zlatnu medalju osvojio je u Mersinu
na Mediteranskim igrama, a onda...

Na Prvenstvu Evrope za seniore 2017. osvojio je istorijsku zlatnu medalju za srpski džudo. Četiri godine kasnije, na Svetskom prvenstvu u Budimpešti, u kategoriji do 100 kilograma, pripalo mu je srebro. U finalnoj borbi bolji od njega bio je Portugalac Žoze Fonseka, koji je odbranio titulu osvojenu 2019. Trenutno je u završnoj fazi priprema za Olimpijske igre u Tokiju gde je jedan od favorita za najviši plasman u svojoj kategoriji (do 100 kilograma). Tim pre, jer uz sve takmičarske kvalitete ima i dragoceno iskustvo sa Igara održanih 2016. u takođe dalekom Rio de Žaneiru.

"Tada, u prvom kolu sam bio slobodan, u drugom sam slavio protiv Slovenca Žgarka. Izgubio sam u trećem kolu od Japanca Bejkera. To što je on posle postao i šampion Olimpijskih igara meni ništa ne znači, nije mi to bila uteha. Sad sam ponovo na potezu.“

Vratimo se u prošlost. Poreklom ste iz Bosne, ali ste rođeni u Pragu, prestonici Češke...

"Samo rođen, tamo nisam živeo ili odrastao. Moj otac bio je vozač, radio je za beogradski ’Trudbenik’, njihove projekte u
inostranstvu. Dogodilo se, kad su otac i majka boravili u Pragu, da sam se ja rodio. Brzo posle toga sam sa majkom došao i u Beograd.“

Aleksandar Kukolj,  17.7.2021
Izvor: PAP / LESZEK SZYMANSKI

Niste jedinac, imate i sestru.

"Da, mlađu od mene. Završila je medicinu, živi sa roditeljima i tek nedavno je u okviru projekta 50 najboljih počela da
radi u struci. I ona je trenirala malo džudo, čak i nije bila loša, ali dvoje džudista u porodici je iz puno razloga tog trenutka bilo mnogo.“

Kukolji su, priča se, bili ne samo dobra i lepo vaspitana  deca iz kraja, već i dobri đaci?

"Istina je. Kad se šalim, onda sestri Biljani volim da kažem kako sam je bio bolji đak od nje. A da sam bio dobar, zaista
jesam. I u osnovnoj i u srednjoj školi bio sam đak generacije. Odrastao sam na Konjarniku, završio OŠ ’Desanka Maksimović’, a onda i Drugu ekonomsku školu.“

Tamo su direktori bili sportisti, imali ste sigurno i potrebno razumevanje kad je sport bio u pitanju.

"Upisao sam se kad je direktor bio bivši atletski rekorder Borisav Pisić, zatim je u fotelju prvog čoveka škole seo fudbalski sudija Dejan Nedić. Razredni starešina mi je bio profesor fizičkog vaspitanja. Bio sam đak generacije, meni i nije bilo potrebno bilo kakvo njihovo razumevanje, ali im je uprkos svemu bilo drago što sam njihov đak. Zapravo, istina je da su imali razumevanja za moje ambicije.“

Vreme čuda i fudbala

Evropsko prvenstvo

Mišel Platini

Evropsko prvenstvo

20.06.2021. 08:05

Vreme čuda i fudbala

Na fakultetu ste sasvim neočekivano uplovili u vode ekonomije...

"Namera mi je bila da kao sportista upišem Fakultet fizičke kulture, ali sam imao sreću i zadovoljstvo da sam prethodno
upoznao profesora dr Vladimira Koprivicu. Dugo smo razgovarali, bio sam ponosan i presrećan što mi je jedan tako u mnogo čemu veliki čovekposvetio s puno ljubavi toliko vremena, poslušao sam njegov mudar savet i umesto da postanem student Fakulteta za fizičku kulturu, na Megatrendu sam upisao Fakultet za međunarodnu ekonomiju. Tako sam dobio mogućnost da se sportu posvetim maksimalno, a da lično obrazovanje ne trpi. Bio je to možda i prelomni trenutak u mom životu. Danas znam danisam pogrešio.“

Malo je nedostajalo da se otisnete u akademske vode, bili ste čak i asistent na fakultetu.

"Fakultet za međunarodnu ekonomiju na tadašnjem Megatrendu osnovali su profesori beogradskog Ekonomskog fakulteta. Zapravo napravili su fakultet s programom koji nije bio uslovljen ničim drugim osim akademskom idejom kako bi studiranje ekonomije trebalo da izgleda. Kad pružite mogućnost ozbiljnim ljudima da naprave ono što oni misle da treba da naprave i kako bi trebalo to da izgleda, onda se dobije fenomenalna stvar. Bilo je u tom i takvom studiranju dosta suštine, inovacija u nastavi i da ne nabrajam dalje. Sve to mi se silno dopalo. Bio sam kratko i saradnik u nastavi, praktično asistent.“

Zašto ste odustali?

„Ja se vezujem za ljude, ne za organizaciju ili nešto slično. Bio sam saradnik profesora Vladimira Vučkovića, ali sam bio vezan i za sve druge profesore na jedan lep način. Međutim, kada je svet iznenada napustio dekan, profesor Branislav Pelević, čovek opredeljen za tu vrstu posla, tada je sve počelo da se klima. Svi meni dragi ljudi su napustili fakultet, moj profesor Vladimir Vučković postao je član Fiskalnog saveta, i drugi su osim profesorskih imali neke dodatne aktivnosti, sa svima njima otišao sam i ja.“

Bili ste odličan student. Kakva je budućnost ove zemlje iz ugla mladog ekonomiste s reklo bi se smelim i naprednim idejama?

„Istina je da bismo mogli o tome ako treba i satima raspravljati, ali ne znam koliko sam ja za sve kompetentan jer ne pratim toliko detaljno neke stvari. Imam, naravno, neka svoja viđenja, nisam imao problem čak ni sa profesorima da razgovaram o nekim stvarima ili da u tom razgovoru zastupam svoje stavove za koje sad vidim da nisu bili nešto naročito pametni. Suština je da, kad je ekonomija Srbije u pitanju, ima nekih stvari koje su ohrabrujuće, ima takođe i nekih iz kojih ćemo kao zemlja malo teže izaći, ali ekonomija jeste takva. Nema apsolutnih istina, može i ovako i onako, videćemo kako ćemo ići dalje i kako ćemo kao društvo time balansirati.“

Aleksandar Kukolj
Izvor: EPA/LESZEK SZYMANSKI POLAND OUT

Da niste otišli u sportske vode, čime biste se bavili, šta je to što bi možda zaokupilo Vašu pažnju s obzirom na sposobnost da lako učite?

„Ono što mi se dopada kod mene jeste to što sam umeo da zavolim ono što sam počinjao da radim, bez obzira šta je to bilo. Nisam naravno radio stvari koje mi se ne sviđaju, ali kad priđem širokih vidika problemu, onako potpuno otvoren, tada na neki način dajem šansu tome da mi se svidi.

Definitivno, voleo bih da malo više otkrijem ekonomiju o kojoj nisam ništa znao kad sam polazio u Drugu ekonomsku. Sad znam da svaka profesija, ako je radite ozbiljno, postane deo vas. Tako je i sa ekonomijom koja se prožima kroz moju svakodnevicu. Način na koji sam rastao u smislu da sam o novcu morao da vodim računa mnogo ranije nego većina mojih vršnjaka, do saznanja da je kao disciplina prisutna u nekim meni bitnim stvarima kojima se pored džudoa trenutno bavim.“

Šta je to, ako nije tajna?

„Nije, imam sportsku dvoranu koja je prevashodno vezana za džudo. To je za mene jedna druga vrsta izazova, moja mentalna gimnastika, imam tu ljude koji vežbaju, koji tu rade, drže treninge u nekih pet sportova. Imam takođe i teretanu. Prostori su iznajmljeni, u svakom od tih poslova ja sam vlasnik po pola. Pažljivo biram partnere jer ne mogu da odvojim toliko vremena da se svemu sam potpuno posvetim. U ovom trenutku zapravo i ne želim da me to previše obavezuje. Zbog svega ozbiljno i pažljivo biram partnere.“

Dali ste sebi šansu, da li isto reagujete i prema drugima kada ste u prilici da tako nešto učinite?

„Apsolutno da, i kad to činim ne grešim u proceni. Bar do sada nisam. Umem da u ljudima prepoznam ono najbolje. Sklon sam da poverujem kako je to posledica dobre intuicije, ali ima tu i nekih objektivnih stvari koje uzimam u obzir, pogotovo u situacijama kada tražim partnera. Tada o svemu temeljno razmišljam i ne donosim konačnu odluku sve dok sebi ne objasnim zbog čega sam kod sebe formirao ubeđenje da je taj i takav čovek onaj pravi.“

Imate izgled manekena, mačo muškarca, da li je bilo poziva da snimate spotove ili se slikate pored uspešnih dama sa estrade?

„Bilo je poziva, ali uprkos svemu nisam prihvatio. U jednom momentu čak je stvar bila gotova, ali sam na kraju odustao i ne bi posle svega bilo fer da pričam o tome ko je imao želju da u svemu učestvujem. Da se sve događalo koju godinu ranije, sve bi mi verovatno bilo interesantnije. Međutim, u trenutku kada se događalo imao sam nekakve druge ambicije i nisam bio siguran šta bi to na kraju značilo za mene.

Radio sam neke naslovne strane časopisa, neka slikanja i intervjue za tiražne magazine sa porodicom i sam. Generalno nerado u sve uplićem porodicu, ne volim taj vid lične promocije, definitivno to nije moj manir jer porodicu pre svega doživljavam kao sigurno pribežište.“

Napunili ste tek 29 godina, ali već sada imate i zarađenu penziju.

„Da, to je taj benefit koji uživam kao vrhunski sportista, kao neko ko ima medalje sa najvećih takmičenja. Taj novac počeću da koristim kada napunim 40 godina, takvo je pravilo. Priznajem, lep je to osećaj, to da znaš da si bar nešto osigurao za sutra.“

Aleksandar Kukolj
Izvor: Peđa Milosavljević / STARSPORT

Uspeh u sportu znači i žrtvovanje, obaveze zarad kojih pored Vas trpi i porodica.

„Istina je. Svi smo bili srećni nedavno kad sam ušao u finale šampionata sveta, ali imao sam i utisak da je Dunji, mojoj supruzi, zbog svega bilo malo i žao jer je tog trenutka postalo jasno da naše ovoletošnje planove oko porodičnog odlaska na more moramo da menjamo, da sve pomeramo jer je finale na SP značilo i odlazak na Olimpijske igre.“

Supruga je diplomirani komunikolog, ali i umetnička duša.

„Jeste, bavila se nečim zaista zanimljivim, radila je nokte, bila su to mala umetnička dela i za nju veliki izazov. Ne biste verovali kako je to izgledalo, crtala je i izlivala nokte, za neke ozbiljnije kreacije bilo joj je potrebno i osam sati rada. Međutim, kad je ostala u drugom stanju sa Tadijom, odustala je od svega zbog nezdravih isparenja lakova. Od tada je posvećena deci.“

Ko je kome u životu koji imate dao šansu – Vi svojoj supruzi Dunji ili Dunja Vama?

„Sve je počelo 2012, danas imamo dvoje divne dece, sina Tadiju (4) i kćerku Janu (1,5). Dunja je trenirala zumbu, ples koji je devojkama tada bio zanimljiva disciplina, u dvorani gde sam se ja pripremao kao džudista. Tako smo se upoznali. Ko je kome na kraju dao šansu? Ne znam, ostao bih uzdržan po tom pitanju, mada mislim da je više šansi ona pružila meni.“

Deca rastu, šta će biti sutra?

„Desilo se da sam ja u sportu, da od toga možemo lepo da živimo, a da meni treba njihova podrška i pomoć i to je, mislim na sport, praktično naš porodični biznis u kome smo mi trenutno ujedinjeni. Naravno, svesni smo da to neće trajati večno i da će Dunja imati uskoro vremena i da se bavi nekim stvarima, onim kojima ona želi, što ja jedva čekam. Već smo negde u tom pravcu i krenuli, prošlo leto smo kupili dve vikendice u Deliblatskoj peščari, u Dubokoj šumi.

Zaljubili smo se u taj kraj. Vikendice su kupljene sa idejom da to izdajemo, da pokažemo i drugim ljudima šta je to tamo tako lepo. Dogovor je da se Dunja time bavi, to je aktivnost koja ne zahteva angažovanje od osam sati svakog dana, nego je jedna prijatna i zanimljiva stvar, a uz to i produktivna.“

Proputovali ste svet, videli puno i oduševili se Havanom. Šta je to tamo toliko čarobno?

„Oni su srećni ljudi. Nemaju mnogo, ali su apsolutno pozitivni. Žive sami sa sobom i uživaju. I to je realan svet, to nema veze sa stvarima koje se viđaju na društvenim mrežama koje, definitivno tako mislim, raspiruju širom planete nezadovoljstvo među ljudima. Toga na Kubi nema. Tamo u 11 pre podne možete da vidite baku koja na ulici ispred nekog kafića đuska sa cegerom u ruci koji nosi sa pijace. Naravno, s osmehom na licu.“

U Japan putujete 23. jula. To su Vaše druge Olimpijske igre u karijeri i novi izazov. Sreća je potrebna i favoritima?

„Sreća, nesreća. Ne volim tu priču, to o sreći sa žrebom, protivnicima. Ako sam ja dobar, onda sam ja taj od koga oni treba da beže i kog bi trebalo da smatraju lošim žrebom. Kod nas se sve događa u sekundu, takav je sport. Dešavalo mi se da dobijem teškog protivnika u prvom kolu i da me zbog svega boli glava, a onda se dogodi da tog i takvog rivala bacim na pod posle samo nekoliko sekundi borbe. Bilo je i slučajeva da vam žreb dodeli lošije rangiranog takmičara i vi se mučite. Desiće se šta će se desiti, ja u svaku borbu ulazim nameran da pobedim.“

Jedna džudo borba traje četiri minuta. Koliko je Vama bilo potrebno vremena za najbržu pobedu u karijeri?

„Znam da je za tri sekunde ostvaren najbrži trijumf u džudou, ali ne znam ko je to i kad uradio. Meni je trebalo desetak ili možda 15 sekundi. Događalo se to više puta, ali tih 10 ili 15 sekundi nije vetar, nije ono dok dlanom o dlan i gotovo. Verujte, to dugo traje.“

Imali ste puno borbi, puno i pobeda, ali zasigurno i rivala koji Vam je zadavao puno muka. Ko je taj?

„Momak koji je sad aktuelan u kategoriji do 90 kilograma. Mislim na Rusa Igolnikova. Dva puta je bio prvak Evrope. Imao sam 2018. jednu tvrdu borbu sa njim, borbu koja je trajala s razlogom duže. Izuzetno je eksplozivan i u okršaju s njim, znao sam, trebalo je tražiti šansu u nekim kasnijim delovima borbe kad se malo potroši. Ali, to sačekati je malo teže. Atipičan je, ide tendenciozno da vas baci bez ikakvog taktiziranja, tako da nije uopšte lako preživeti do treće trećine borbe, a da niste već u nekom većem zaostatku koji treba da jurite.“

Aleksandar Kukolj
Izvor: EPA/LESZEK SZYMANSKI POLAND OUT

Iponom ste rešili više od 70 odsto svojih borbi. Ali ste i gubili. Da li posle ipona bole leđa?

„Bole, još kako bole, ali posle svega daleko više boli duša nego leđa.“

Šta je sa tremom, da li momci satkani od mišića imaju uopšte tremu uoči borbe?

„Ja nemam. Ima malo nemira, veče pred borbu ili u danima pre takmičenja kad se skuplja ta fina energija. Na sam dan takmičenja, u momentu kad se probudim ulazim u neki drugi film, u neku drugu glavu. Tada sam skroz u dobroj priči.“

U karijeri, još od juniorskih dana, bilo je bezbroj radosti, ali i pehova. I Vi ste kuburili sa povredama?

„Bilo ih je dosta, ja ne volim o tome da pričam kako to ne bi bila kontrapromocija džudoa. Imao sam dve operacije levog kolena, vrlo verovatno je da ću operisati i desno posle OI. Imao sam i prelom članaka, kidanje ligamenata. Neke povrede mogle su da se izbegnu, neke nisu. Meni je žao što se nisu izbegle one koje su mogle jer su bile posledica preteranog zamora i slabijeg stručnog nadzora. Ovaj naš sport je kontaktan i mehanički i neke stvari jednostavno ne mogu da se izbegnu. Kad padnete i kad neko padne na vas...“

Kako ste stigli u svet džudoa, utisak je da biste bili uspešni i u drugim sportovima?

„Mi smo iz Bosne, iz okoline Zvornika, došli u Beograd. Otac je kad je počeo rat ostao na liniji da brani ognjište, a kad je sve to palo i propalo, i on nam se pridružio. Ljudi koji su živeli u selu trebalo je dakle da vaspitaju decu u velikom gradu. Vodili su se logikom da negde pametno trošimo energiju i da nemamo vremena za gluposti. U ulici se otvorio džudo klub, da je to bio badminton klub ja bih trenirao badminton. Imao sam međutim želju da se pre svega bavim borilačkim sportovima.“

Govori se da napuštate džudo i da se selite među ultima fajt borce.

„Čačkaju me odavno, mislim i sam da bih bio dobar u tom ringu, ali od toga definitivno nema ništa. Biću i dalje samo džudista.“

Kad se izgovori ime Ivana Todorova, nekadašnjeg džudo asa i predsednika Džudo saveza, za Vas je to asocijacija...

„Na čoveka s vizijom čiju podršku i ja i svi džudisti Srbije uživamo od prvog dana karijere. Da taj njegov put nije bio trasiran kako jeste, da je bio trasiran na neki drugi način, džudo ne bi bio danas tu gde jeste. Mislim na džudo u Srbiji.“

Džudo koji će kao sport na Igrama u Tokiju imati čak pet boraca, tri u ženskoj i dva u muškoj konkurenciji.

„I to je delo Ivana Todorova. U Riju pre pet godina učestvovao sam samo ja, 2012. bio je to Gerasimenko. On je došao u Srbiju, mi smo ga prisvojili, on je zavoleo Srbiju. Na Igrama 2008. nismo kao džudisti imali ispunjenu olimpijsku normu. Neki strateški ciljevi i niz drugih dobrih stvari učinili su da danas imamo čak petoro takmičara na najvećem skupu sportista sveta. I svi su iz Srbije, svi su rođeni u Srbiji.“

I svi imaju šansu da se kući vrate sa medaljom.

„Svi koji dođu u Japan imaju istu šansu, na Olimpijske igre niko ne dolazi slučajno, tamo se okuplja suvi kvalitet. Na Igrama se događaju i iznenađenja, zveri među džudo takmičarima ima i ispod 15. mesta na rang listi i ne bi bilo nikakvo čudo da neko od njih postane olimpijski šampion. U džudou, za razliku od nekih drugih sportova, kvalitet je razuđen, o raspodeli medalja ne odlučuje dvoje ili troje, već mnogo, mnogo više njih.“

Da li postoji rival koga se pribojavate, protiv koga ne biste voleli da se borite?

„Nikoga se ne plašim. Ima, istina je, tu ljudi koji meni stilski manje odgovaraju. Ne znam, kad dobijem protivnika koji je niži od mene, ja sam visok metar i 94, i koji plus još ima kontragard, onda je to protivnik koji mi ne prija, ali sam uprkos svemu i takve borce pobeđivao. Nemam strah, strepnju, ako sam na dan kada treba da budem dobar i zaista dobar, onda sve priče o kvalitetu rivala padaju u vodu. Treba pobeđivati, suština je u pobedi, a to koliko je neko lak ili težak rival najmanje je bitno. Ja u Japan ne idem da bi mi bilo lako.“

Šta sve u sportu može da bude dobra motivacija? Pitanje je zapravo – da li znate da mrzite?
„Nisam cvećka, trudim se da sve što radim, radim s pozitivnim motivacijom, ali nekad je za motivaciju u sportu dobra i mržnja. Ona kod mene ne može dugo da traje, možda to čak i nije ona mržnja u klasičnom obliku, već samo neki naglašeni inat. Svašta može da posluži sportistima kao motiv u momentima kad svega ostalog ponestane. Čak i mržnja, ali ona, ponavljam, traje jako kratko.“

Mlad ste čovek, ali i neko ko planira dan i godinu, imate strategiju i cilj, da li postoji želja koju sebi niste ispunili?

„Nešto konkretno u tom smislu nema. Možda ću sebi, prvi put u životu, posle OI priuštiti par meseci odmora. Sport je vrlo intenzivan, stresan, toga ljudi oko vas nisu svesni, oni misle da mi radimo nešto što volimo i to je to. Sve je to tačno, ali postoji i ona druga strana medalje. Čekam dakle momenat da se odmorim. Želim neki period kada ja nemam direktive šta bi trebalo i kako bi trebalo, vreme koje dajem sam sebi, tim pre što više nemam potrebu za dokazivanjem. Na dokazivanje sam stavio tačku pre 10 godina. Sve to, mislim na opušten odmor bez obaveza, neće dugo trajati, sve bi to meni, ukoliko bi dugo trajalo, brzo dosadilo i zato mislim da ću i za sledeći olimpijski ciklus biti opet lepo svež.“

Gde sebe vidite sutra ili je možda s obzirom na Vaše godine prerano o tome pričati?

„Ne nije, tim pre što znam šta ću raditi kada pređem s one strane ograde. Moje iskustvo kroz borenje, putovanja po svetu u kombinaciji sa ekonomijom i životnim situacijama gde sam se dokazivao i iskušavao, to mi sve zajedno daje priliku da sutra puno toga pružimo džudou kao sportu. Hoću da radim sa puno ljudi, da im ponudim platformu koju sam zamislio kao dobru, koju sam pravio sebi, ali i koju bih i da izložim nekom sledećem za koga prepoznam da vredi, da prepoznam dobrog trenera, ljude koji će radeći u džudou pružiti maksimum.“

Srpske sportiste, definitivno, na Igrama u Japanu predvodiće Novak Đoković.

„Najveći je svih vremena. Upoznali smo se davno, odličan sam prijatelj s njegovim kumom, igrali smo čak i fudbal na pesku. Da li je Novak najveći svih vremena? U Srbiji jeste, što se tiče sveta, bio bih pristrastan ako kažem da jeste, ali baš me briga, neka kažu da sam pristrastan. Novak jeste broj jedan svih vremena na celoj sportskoj planeti.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Naša džudistkinja eliminisana na startu
Anja Obradović, 27. 7. 2021.

Anja Obradović

27.07.2021. 07:26

Naša džudistkinja eliminisana na startu

Srpska džudistkinja Anja Obradović eliminisana je na startu takmičenja na Olimpijskim igrama u Tokiju. Obradović je u prvom kolu kvalifikacija poražena od Norvežanke Džul Fransen, iponom, rezultatom 10:0.
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
17°C
29.09.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve