Sport
03.07.2021. 10:54
Zoran Šećerov

Na krovu Evrope

Marinina "25. zapovest“

Eurobasket 2021 šampionke
Izvor: EPA / Kai Forsterling

Ivon Anderson, Amerikanka, sa 18 poena i četiri asistencije predvodila je Srbiju do pobede u finalu protiv Francuskinja. Sa balkona Skupštine grada klicala je "Živela Srbija“, a "Bože pravde“ peva bez greške. "Košarkaška kultura u Srbiji je jedina na svetu koja može da se uporedi sa onom američkom. To dovoljno govori koliko cenim srpsku košarku“ .

Ništa se ne događa slučajno. Pogotovo ne uspeh. A one, srpske košarkašice, uspeh su, na radost nacije gladne pravih vrednosti, ostvarile na upravo završenom šampionatu Evrope. Ni slučajno – slučajno. Istina je da su iznad svega tako nešto htele, planirale i želele još od prvog dana od kako igraju košarku. To, da budu na krovu Evrope.

Između ostalog i zato što je savet o tome da uvek i u svakoj prilici maštaju jedan od onih iz grupe neverovatno moćnih motivacionih kazivanja njihove u mnogo čemu originalne i nadasve košarci posvećene selektorke Marine Maljković, kojoj se košarkaška Evropa posle finala u Valensiji još jednom s poštovanjem poklanja. Podsećala je gospođica MM smelo svoje devojke od prvog dana zajedničkog rada da „mašta može svašta pa čak i to da im u stvarnom životu otvori mnoga vrata“. 

"I nama se kao generaciji dogodilo da smo u istoj godini imali dva velika takmičenja. Prvo Olimpijske igre, a zatim odmah i šampionat Evrope. Na oba takmičenja osvojile smo bronzu. Želim od srca ovoj generaciji da oba puta bude zlatna“, govori ne krijući radost i košarkaški ponos zbog uspeha devojaka na EŠ igranom u Španiji i Francuskoj nekadašnja proslavljena reprezentativka Jelica Komnenić. 

Kad pobeđuju ili osvajaju medalje, a to čine često, srpske košarkašice horski pevaju: "Vodiću te do Meseca“. Ukoliko jednog dana i tamo stignu, što nije nemoguće kad su one u pitanju, sigurno je da neće obrukati ni sebe ni Srbiju. Naravno, uz uslov da se i tamo igra ženska košarka.

One su košarkaška deca Marine Maljković. Ambiciozna i kreativna deca, pulenke trenera ispred mnogih trenera, stručnjaka koji je već sada uzor mnogima ili svim onima namernim da se ozbiljno bave ili se već bave profesijom u kojoj do vrha mogu samo odabrani. Marinina „25. zapovest“, jedna od onih posloženih u knjigu „250 dobrih saveta“ jeste „da se mora završiti svaki započeti posao“.

"Presrećna sam zbog devojaka, zbog Marine. Zapravo, ponosna sam na njih. Čestitam im od srca, vratile su me na trenutak u moju mladost, ponovo sam doživela onaj trenutak kada smo u italijanskoj Mesini kao reprezentacija Jugoslavije osvojile za našu žensku košarku prvu medalju. Bila je od srebra, srećna sam što su nas ovim zlatom iz Valensije devojke nadmašile“, izgovorila je u dahu Marija Veger, nezaboravna Malčika, u svoje vreme najbolja košarkašica Jugoslavije i Evrope.

Vreme uspeha

Bilo je to 1968. Devojke je sa klupe do srebra predvodio Strahinja Alagić. Posle njega, u godinama koje su se nizale, evropske medalje sa reprezentacijom osvajali su selektori pred kojima je košarkaški svet stajao mirno. Znali su puno, neke su ljudi iz sporta, i ne samo oni, oslovljavali kao profesore košarke. Zato danas kada se slavi novi uspeh kojem su se svi oni negde gore na nebu sigurno obradovali, ne treba zaboraviti Ladislava Demšara, Borisava Rebu Ćorkovića, Milana Cigu Vasojevića, Miodraga Veskovića... 

Eurobasket 2021 šampionke
Izvor: EPA / Kai Forsterling

Marina Maljković, u prilikama lepih sećanja, nudi na upotrebu savet, opet jedan od onih 250, od devet reči: „Ne stidi se da udeliš kompliment onima koji to zaslužuju.“ Možda zato i ona sama, bar ovih dana, dobija pun koš komplimenata jer joj je pošlo za rukom da tu čudesnu kolekciju evropskih medalja srpske ženske košarke ukrasi sa dva zlata. Za sada jedina među selektorima. Prvo je osvojeno 2015. u Budimpešti. Bila je to takođe i prva medalja za Srbiju kao samostalnu državu i prvo zlato u istoriji srpske ženske košarke. Uspeh je ponovljen u Valensiji u prvim danima leta 2021.

"Ovo je velika medalja za malu zemlju. Dan posle svega sigurno je da još uvek nismo svesni koliko je vredna i magična. Ono što je možda u svemu najlepše jeste saznanje da su zlato izborile pre svega zato što su devojke, stručni štab i košarkaška organizacija uložili ogroman rad i trud. To je put kojim do cilja idu samo odabrani“, govori Jelica Komnenić.

U kolekciji medalja proslavljene reprezentativke Jelice Komnenić su i dve evropske: bronza (1980) iz Banjaluke i srebro (1987) iz Kadiza, što je na neki način i potvrda kredibiliteta njenih kazivanja.

"Srbija mora da bude ponosna koliko na košarkašice toliko i na selektora Marinu Maljković. Još jednom je dokazala koliko je veliki trener. Ona odlično zna šta radi, njene devojke ove godine imaju dva velika takmičenja, sigurna sam da je Maljkovićeva svoju strategiju razradila do sitnih detalja i da će naše košarkašice posle evropskog prvenstva napraviti uspeh i u Tokiju na predstojećim Olimpijskim igrama. Verujem u Marinu i njenu ideju“, kaže Komnenićeva. 

Vladislav Lale Lučić, stručnjak čiji je doprinos u razvoju i popularizaciji ženske košarke na ovim prostorima nemerljiv, pre svega kao trenera šampionskih sastava Crvene zvezde i Partizana kako na domaćoj tako i na evropskoj klupskoj sceni, za Marinu Maljković i njen rad kaže:

"Maljkovićka je jednostavno odličan trener, stručnjak koji najfinijim filigranskim rukopisom ispisuje istoriju srpske i evropske ženske košarke. Uz znanje, krasi je i liderska sposobnost. Devojke joj naprosto veruju, a to je u pohodu reprezentacije na velike ciljeve zapravo najvažnije“.

Marinin prvi savet devojkama kao trenera svodi se samo na jednu, ali vrednu rečenicu: "Uvek se može više, uvek može bolje, može još.“ Zato valjda i pobeđuju kad svi misle da su na pragu poraza. Još jednu Marininu rečenicu iz knjige dobrih saveta njene košarkašice su očigledno naučile napamet. Onu koja glasi: „Za sve što radiš u životu postavi sebi ciljeve i pronalazi puteve kako da do tih ciljeva stigneš.“ 

Okupile su se pod kapom Marinine ideje 2012. i već tada su znale šta hoće. Mnogi nisu verovali u njih, međutim mnoge od njih u sebe i svoje vrednosti jesu. Imale su na tom putu maksimalnu podršku tadašnjeg predsednika KSS-a Dragana Đilasa. Uz njih je bila i Ana Joković kao potpredsednica istog saveza zadužena za žensku košarku. 

Na startu o ciljevima nisu mnogo pričale. I da jesu, posle 20 godina mraka u kome je živela srpska ženska košarka, teško da bi im neko poverovao. Prvi uspeh srpske košarkašice predvođene Marinom Maljković napravile su već 2015. godine. I tada je u evropskom finalu, onom veličanstvenom, pobeđena Francuska (96:68). MVP šampionata bila je Ana Dabović, u najboljoj petorci mesto je imala i Sonja Petrović sada Vasić. 

"Sonju kao košarkašicu pamtim čak i ja. U prevodu to znači da je na sceni jako, jako dugo. Pripadala je generaciji devojčica koje su na svim evropskim takmičenjima mlađih kategorija osvajale uglavnom zlatne medalje. Danas je lider, neko bez koga ova reprezentacija ne bi bila ista“, mišljenje je Vladislava Laleta Lučića.

Olimpijska bronza

Godinu dana kasnije, na Olimpijskim igrama, devojke su svoje novo ostvarenje svrstale u kategoriju istorijskih uspeha. Osvojena je bronzana medalja. U polufinalu srpske košarkašice izgubile su od Španije, ali su u meču za treće mesto, posle sjajne partije, očitale lekciju Francuskinjama – 70:63. Sad zapravo postaje jasnije od kada traje veliko rivalstvo ove tri selekcije i zašto, konkretno Francuskinje imaju kompleks srpske reprezentacije. 

Marina Maljković
Izvor: EPA / Miguel Angel Polo

Ali, vratimo se istoriji. Sledi lekcija koja se ne sme preskočiti. Na sledećem EŠ u Češkoj 2017. na klupi je umesto Marine Maljković sedeo Stevan Karadžić. Devojke su šampionat završile na 11. mestu. Po kvalitetu, pojedinačno i kao tim, bile su daleko iznad ostvarenog. Ni to im nije pomoglo, nedostajalo im je nešto mnogo važnije. Zarad baš toga, a jako bitnog, kormilo je ponovo preuzela Marina Maljković. Trebala je Srbiji jer je Srbija bila domaćin šampionata Evrope. 

Računalo se na medalju, a bez Marine na klupi taj put je bio očigledno popločan samo dobrim namerama. S Marinom je međutim priča dobila drugu dimenziju uprkos činjenici što su njene devojke, pred beogradskom publikom, izgubile u dramatičnom polufinalu od Španije. Bez medalje, međutim, nisu ostale. U borbi za bronzu nadigrana je u svemu Velika Britanija – 81:55. 

Na postolju rezervisanom za trećeplasiranog stajale su ponosne Maja Miljković, Sonja Petrović Vasić, Ana Dabović, Jelena Milovanović Bruks, Dajana Butulija, Saša Čađo, Dragana Stanković, Aleksandra Crvendakić, Nevena Jovanović, Nikolina Milić, Aleksandra Stanaćev i Maja Škorić. Tada su prizvale u pamet još jednu Marininu lekciju i ukapirale njen savet koji glasi: „Nauči da za svoje neuspehe preuzmeš odgovornost, a da ne kriviš druge.“

Pre nekoliko dana, drugi put u istoriji Srbija je postala prvak Evrope. Bez izgubljene utakmice. Titulu su osvojile Ivon Anderson (18 poena u finalu), Jelena Bruks (15), Ana Dabović (9), Tina Krajišnik (2), Sonja Vasić (12), Dajana Butulija i Maša Janković (nisu ulazile u igru), Saša Čađo i Aleksandra Crvendakić (bez poena u finalu), Anđela Dugalić (2), Nevena Jovanović (3) i Maja Škorić.

Da sa Srbijom nema šale shvatili su i izveštači sa Evropskog prvenstva u Valensiji u trenutku kad su Marinine pulenke eliminisale Španjolke. Tada su evropski mediji pisali: „Srbija je prvi put na zvaničnom takmičenju nanela poraz Španiji, koja prvi put posle deset godina neće biti u prilici da se na šampionatima Evrope bori za medalju. Takođe, Srbija je četvrti put u poslednjih pet učešća stigla do polufinala Evrobasketa.“

"Treba biti iskren, sve što su Marina Maljković i njene košarkašice uradile ravno je čudu. Medalja, i to ona najsjajnija, u vlasništvu je zemlje koja ima dva i po kluba. Svi u svetu iz kvantiteta prave kvalitet, samo mi u Srbiji, nekim čudom, uspevamo da od manjka kvantiteta napravimo vrhunski kvalitet“, opservacija je Vladislava Lučića.

Šta srpsku žensku košarku čeka sutra, ko će naslediti ove devojke koje su karijeru ovekovečile trofejima?

"Uspeh je veličanstven, zlatna medalja je više nego podvig. Nekada je konkurencija u ženskoj evropskoj košarci bila mnogo žešća, najviše zbog neprikosnovenih Ruskinja, odličnih Čehinja i ostalih reprezentacija iz tog takozvanog Istočnog bloka. Iz te kvalitetne priče u vrhu su ostale samo naše devojke, sada su primat preuzele Španjolke koje nisu bile kompletne na upravo završenom šampionatu. U vrhu su još Francuskinje, Belgijanke“, podseća Ljiljana Stanojević, takođe srpska reprezentativka iz prošlih vremena sa medaljama kao krunom karijere.

Znana je i kao neko ko govori ono što misli. Glasno kaže i ono što drugi možda misle, ali o svemu ćute.

"Posle zlata normalno je da se priča o lepim stvarima, ali ne sme se zaboraviti i da smo imali problema, da neke košarkašice nisu bile na nivou svog renomea. Mislim pre svih na Anu Dabović. Ne znam zašto je na ovom šampionatu igrala pleja, ona to jednostavno ne može.“

Smena generacija

Proslavljena reprezentativka ukazuje i na to da reprezentaciju čeka smena generacija, da Sonja Vasić, kapiten Jelena Bruks i ostale polako odlaze se scene.

"Nemamo ligu, kvalitet u našoj ligi. Naše najbolje košarkašice igraju u inostranstvu, strankinje su nam vodeći igrači u reprezentaciji. Nama je Anderson jedna od vodećih igračica. Razumem da je teško naći centra, centar se rađa, ali da li je moguće da nemamo pleja. To je naša sramota, plej može da se napravi“, kategorična je Stanojevićeva.

Doček košarkašica
Izvor: Peđa Milosavljević/STARSPORT

U celom svetu, a i kod nas, ženski sport je na silaznoj putanji. I Vladislav Lučić podseća na vremena kada se od Ruskinja nije moglo do evropskog zlata. 

"Danas su Francuskinje broj jedan u Evropi. One imaju nešto što drugi nemaju, velika ulaganja i taj internatski sistem u kome su najbolje i najtalentovanije devojke okupljene na jednom mestu. Imaju i moćnu ligu, možda najbolju u Evropi. Mi takođe imamo talentovanu decu. Jednako u Srbiji, ali i na koledžima po svetu. Odavno postoji ideja da se te devojke okupe, da se proveri koliko znaju i mogu.

Mora se dosta toga urediti i na stvaranju kvaliteta u našoj ligi, razvoju nekih centara gde postoji interesovanje, ali i tradicija ženske košarke. Ne mogu se osvajati svet i Evropa ukoliko naši klubovi godinama ne igraju evropska takmičenja, a ne igraju u nedostatku novca, ukoliko nam zarad svega devojke sa napunjenih 20 godina odlaze u inostranstvo. Treba dakle uložiti i novac, sport je danas kategorija koja funkcioniše svuda u svetu pa i kod nas po principu koliko para toliko muzike.“

Da Marina Maljković i njeni saradnici strateški razmišljaju i naravno planiraju dokaz je i to što su se u aprilu 2021. u Zemunu okupile mlade srpske talentovane košarkašice. U društvu nekih iskusnih reprezentativki trenirale su 15 dana uz želju da Marini Maljković pokažu da se i na njih može u budućnosti računati. 

Marina Maljković
Izvor: Peđa Milosavljević/STARSPORT

U jednoj grupi bile su devojčice koje su stigle na okupljanje iz inostranstva: Ivana Raca (Vejk Forist, SAD), Anđela Dugalić (Oregon, SAD), Jovana Nogić (Promete, Španija), Milica Popović (Pečuj, Mađarska), Mina Đorđević (Budućnost, Crna Gora) i Mona Zarić (Pordenone, Italija). Šansu da bude deo tima koji je igrao na ovogodišnjem EŠ dobila je ovog puta Anđela Dugalić koja ima više problema u baratanju srpskim jezikom nego s loptom u ruci. U drugoj grupi, na istom mestu, bile su i perspektivne košarkašice iz srpskog nacionalnog šampionata.

Upamtite imena Sofije Olić (Partizan), Maše Janković (Crvena zvezda Kombank), Višnje Stefanović (Art basket), Ivane Katanić (Crvena zvezda Kombank), Vladane Vujisić (Student), Katarine Zec (Art basket) i Tine Selaković (Radivoj Korać). Možda se baš među njima kriju naslednice aktuelnih srpskih reprezentativki.

"Tačno je da sam bila prva žena u ondašnjoj Jugoslaviji koja je stekla diplomu košarkaškog trenera, ali je tačno i to da nikada nisam imala ambiciju da radim sa seniorkama. Želela sam da edukujem decu. Ono što mi daje nadu da ženska košarka na ovim prostorima nikada neće umreti jesu ideje Marine Maljković i ta njena želja da kroz besplatnu školu, odnosno školu koju finansira ličnim sredstvima, okupi što više dece oko košarke. Ponosna sam na nju“, kazuje iskreno Marija Veger.

Sonja je primer

Marina misli na sve. Osnovala je čak i Pokret za žensku košarku u kome već šest punih godina, s velikim uspehom, propagira košarku kao igru, ali i realizuje program besplatnih časova košarke za devojčice osnovnoškolskog uzrasta. Isti program promovisan je i u mnogoljudnoj Kini, zemlji čija je košarkaška federacija prepoznala Marinin projekat i filozofiju njene košarkaške igre kao vrednost od izuzetnog značaja.

Marina Maljković zapravo ništa ne radi slučajno. Svoje velike devojke uči osim košarci i drugim vrednostima. Jedan od njenih saveta je i onaj koji kaže „pomaži drugima koji se nađu u nevolji“. Sonja Petrović i njen muž, reprezentativac u veslanju Miloš Vasić, možda su imajući i ovo u vidu tako postali deo Fondacije 1% u okviru koje su osnovali Fond Sonja i Miloš Vasić. Kao prvi projekat donirali su 1000 evra za mlade talente. 

"Sonja je pokazala najviše od svih, nije slučajno MVP šampionata. Vrhunski je profesionalac, veliki sportista i patriota. Kroz karijeru su je pratile teške povrede zbog kojih bi mnogi odustali od igranja košarke. Ona to nije učinila dokazujući i na taj način da nije samo veliki igrač, već je i borac koji se lako ne predaje. Ona je zapravo primer kako treba da se ponaša jedna reprezentativka, neko ko je uzor, neko na koga se treba ugledati“, uverava Jelica Komnenić.

Košarku je počela da igra 2005. u Crvenoj zvezdi. Nosila je Sonja i dres Barselone, Burža, Spartaka iz Moskve. Dokazala se i u ženskoj NBA ligi gde je igrala za Čikago Skaj i Finiks Merkuri. Takođe je branila i boje Praga i Dinamo Kurska, španske Đirone u kojoj stavlja, kako je najavila, tačku na veličanstvenu i trofejnu karijeru posle punih 17 godina. Zaslužila je zarad mnogo čega da tačku na reprezentativnu karijeru ispiše zlatnim slovima i medaljom iste boje na predstojećim OI u Tokiju. 

"Jedna od vrednosti ove reprezentacije ili reprezentacije koju kao selektor predvodi Marina Maljković jeste ta što niko od pozvanih ne otkazuje učešće u nacionalnom timu. One svim srcem igraju za nacionalni tim“, govori Jelica Komnenić.

Kapiten Jelena Milovanović Bruks se reprezentacije nije odrekla ni u trenutku trudnoće. Samo tri meseca posle porođaja bila je na terenu i igrala kapitenski. 

S Marinom kao selektorkom u srpsku reprezentaciju su pristigle i naturalizovane košarkašice. Prva je bila Danijela Pejdž. Nedostajala je kao igrač i bitan šraf u mašineriji koja je predvođena Marinom Maljković odlučila da osvoji na sportskom polju sve što se može osvojiti. Rezultat je bio zlato na EŠ u Budimpešti 2016. i odmah zatim i olimpijska bronzana medalja. U međuvremenu je postala i miljenik navijača. Kažu, takođe, da je tada s njom u sastavu rođena i velika srpska ženska košarkaška reprezentacija. 

Oni koji su bili protiv angažovanja Danijele ostali su nemi pogotovo kada su se i sami uverili koliko je opčinjena Srbijom. Sada je tu i Ivon Anderson, takođe Amerikanka. Sa 18 poena i četiri asistencije predvodila je Srbiju do pobede u finalu protiv Francuskinja. Na početku karijere kao plej predvodila je Univerzitet Teksas, zatim Galatasaraj, Bešiktaš i Veneciju. Za Srbiju je debitovala u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, od Marine je naučila kako se voli Srbija kojoj je sa balkona Skupštine grada klicala „Živela Srbija“. I „Bože pravde“ peva bez slovne greške ili greške u izgovoru. Jednom prilikom je izjavila:

"Košarkaška kultura u Srbiji je jedina na svetu koja može da se uporedi sa onom američkom. To dovoljno govori koliko cenim srpsku košarku“, bila je njena poruka.

Sada je na Srbiji da pokaže koliko ceni devojku iz Springdejla. Aplauz koji joj je pripao dok je stajala na balkonu Skupštine grada prilikom svečanog dočeka zlatnih devojaka nagoveštaj je da to već uveliko Srbija i čini.

Devojke jesu izuzetak. U mnogo čemu. Nacija ih možda najviše ceni što košarku igraju srcem, što su zlato iz Španije i Francuske od srca darovale narodu, što su u svakoj utakmici zanemarivale ličnu statistiku, što su sve od sebe dale da njihova ekipa pobedi, što nisu sumnjale u odluke svog trenera, što na klupi nisu bile nezadovoljne, što su negovale timski duh, što su pozitivnim stavom i istom takvom energijom doprinele šampionskoj atmosferi. Zato što su himnu na pobedničkom postolju pevale kao istinske reprezentativke i domovini posvećene devojke.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
light rain
7°C
24.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve