Ivana Jorović
Ekskluzivno: Učesnica Olimpijskih igara Ivana Jorović o utiscima iz Tokija
Teniserka Ivana Jorović se pre nekoliko dana vratila iz Japana sa Olimpijskih igara. Puna je utisaka i jedva smo čekali da ih podeli sa nama. Pitanja su samo navirala: kako se provodi slobodno vreme u Olimpijskom selu, šta se jede, kako Novak igra karte, sa kime su se sve družili, ali i šta Ivana planira dalje u svojoj karijeri.
Hajde da krenemo od toga – kako je uopšte došlo do izbora da baš ti budeš među teniserima koji će nas predstavljati u Tokiju?
"Kada sam bila najbolja u karijeri desila mi se povreda i moj tadašnji rang je bio zamrznut. Sa takvim statusom imala sam pravo da odigram osam turnira do decembra ove godine, te smo moj tim i ja odlučili da to iskoristimo za Olimpijske igre. Međutim, nisam bila na prvoj listi, izostale smo Nina Stojanović i ja, i baš sam bila tužna zbog toga. Bila sam kod roditelja u vikendici kada je došla lepa vest – na našoj grupi na telefonu Aca Bolić je javio da smo nas dve ipak izabrane. Vrisnula sam od sreće! Zaplaka sam! Ostvario mi se san svakog sporiste - da odem na Olimpijske igre (a drugi je da osvoji medalju).“
Baš tada smo se čule i ti si mi na pitanje – šta radiš, odgovorila da jedeš svoju poslednju palačinku jer počinješ da se spremaš za takmičenje. Je l’ stvarno bilo tako?
"Dok sam bila na pauzi zbog povrede skoro dve godine, ugojila sam se. Još pre nego što sam odabrana za Tokijo, rešila sam da oslabim, a ovo sad mi je bila dodatna motivacija. Rekla sam sebi: ’Ivana, dosta je bilo’ i za mesec dana sam izgubila oko šest kilograma.“
Uz dijetu si počela i da se pakuješ?
"Da, jedva sam čekala da mi stignu stvari, a sve što sam dobila je bilo savrešno: boje, materijali, baš kao da sam sama birala.“
Vidim da si i nokte ofarbala u bojama naše zastave. Kakav je bio put?
"Putovali smo svi zajedno, a kada smo se našli na aerodromu bili smo vidno uzbuđeni, prosto ushićeni što idemo da se borimo za medalje i za svoju zemlju. To je baš veliki ponos i divna prilika. Ne postoje reči kojima mogu da vam opišem to osećanje.“
Sa kime si bila u sobi i ko je pravio taj raspored?
"U sobi smo bile Aleksandra Krunić, Nina Stojanović i ja, a taj raspored je već bio određen od strane organizotora. Međutim, pre nego što smo uopšte ušli u Olimpijsko selo morali smo da prođemo zahtevnu i dugotrajnu proceduru na aerodromu: merenje temperature, PCR test, popunjavanje nekoliko papira... sve ukupno skoro četiri sata. Bili smo veoma umorni i jedva smo čekali da se dokopamo sobe.“
A kad ste stigli u sobe dočekali su vas kreveti od kartona?
"Da, ja nisma verovala da je tako dok nisam videla, ali bili su veoma udobni i mogli smo i da ih podešavamo, da budu mekši ili tvrđi. Mada, ja nisam ništa od toga probala jer sam se bojala da će se raspasti. Televizor nismo imali i to nam je baš falilo da gledamo druge mečeve. Internet nam je bio dostupan sve vreme jer smo od sponzora dobili telefone sa japanskim karticama.“
Šta se radi u Olimpijskom selu kada se ne trenira i kada se ne takmiči?
"Oporavlja se i druži se. Mislili smo da nećemo moći da se družimo zbog veoma striktnih pravila za prevenciju širenja virusa korona, ali sve je strogo samo dok ne uđeš u selo. Imali smo privilegiju da Novak bude sa nama svaki dan i da nam se baš posveti. Ritual naše reprezentacije bio je da se okupimo oko 19h ispred zgrade i da sumiramo iskustva od tog dana, a posle smo počeli i da igramo karte, Uno... Uveče je veoma prijatno napolju, pirka vetrić i baš je lepo da se sedi van sobe. Naš Olimpijski Komitet se baš potrudio da nam obezbedi stolice, stolove, lejzi begove, čak i mirišljave svećice smo imali.“
Da li je i Novak igrao sa vama karte?
"Novak je, za razliku od nekih drugih sportskih zvezda, sve vreme bio sa nama u Selu. Ispoštovao nas je u svemu. Naravno da je sa nama igrao i karte uveče.“
I kakav je u kartama najbolji teniser na svetu?
"Dobar je. Ja sam, čini mi se, bila najgora.“
Koje se sve mere, osim maski i držanja distance sprovode u Olimpijskom selu?
"Čuvena aplikacija Ocho je morala svaki dan da se popunjava, ’bluetooth’ i GSP su morali stalno da nam budu uključeni na telefonu, da bi nas pratili, a u slučaju da neko u tvojoj blizini bude zaražen odmah te zovu na testiranje. U menzi svi stolovi imaju staklo sa bočnih strana, tako da nismo mogli ni tu da se zarazimo, a hrana se uzima isključivo rukavicama.“
Da li je neko prekršio pravila, možda su se pravile žurke posle pobeda?
"Pročitala sam u novinama da su Slovenci pravili žurku, ali ne mogu da tvrdim. Nas u sobama niko nije proverao, niko nije gledao koliko nas je, tako da ko zna – možda je neko i pravio žurku, ne znam.“
Da li je zaista toliko vruće u Tokiju, kao što se priča?
"Na treningu sa Kristinom Mladenović njen doktor je izmerio 43 stepena Celzijusova na terenu. Trudili smo se da ne treniramo od 12h do 15h ali je to ipak bilo nemoguće jer nas je bilo oko 120 učesnika. U hladu, na primer, je pokazivalo 36. Patike su nam se lepile za podlogu, tabani su nam goreli. Ali, Novak nam je dao savet – da uvek prihvatimo situaciju u kojoj se nalazimo. Tako i ja sada, danas konkretno na treningu u Beogradu, gde je takođe bilo skoro 40 stepeni, rekla sam sebi: ’Prihvati situaciju’ i odmah mi je bilo lakše.“
Dok gledamo mečeve kod kuće na televiziji, čini nam se da je baš tužno bez publike?
"Čak i kada igraš daleko od kuće uvek se nađe neko ko navija baš za tebe, a to sportistima mnogo znači, daje nam dodatnu motivaciju, i publika nam je baš nedostajala.“
Šta sada radiš, kakvi su ti planovi?
"Treniram vredno i spremam se za Ameriku i US Open, gde bi trebalo da odem 10. avgusta.“
Kada si počela da treniraš i zašto baš tenis?
"Počela sam sa šest godina, a moj prvi trener je bio moj deda, koji je i sam trenirao tenis u Partizanu. Sestra i ja smo zajedno počele ali je ona odustala. Sa 11 godina sam otišla u Novi Sad, tamo sam završila osnovnu školu od 5. do 8. razreda, a mama je napustila posao i posvetila se meni i mojoj karijeri, sve do moje osamnaeste godine, kada sam oformila svoj tim.“
Kada se osvrneš iza sebe i na svojih 17 godina koliko već igraš, da li misliš da si odabrala pravi put? Čime bi se bavila da ne igraš tenis?
"Aposolutno sam odabrala pravi put, težak ali pravi. Sve što sam zacrtala sam ostvarila ali uz mnogo odricanja, putovanja, propuštenih porodičnih druženja, ali sam ipak veoma srećna. Nažalost, imala sam povredu lakta na Vimbldonu 2019. godine, i to me je zaustavilo u jednom trenutku ali se nadam da ću se vratiti. Korona mi je, zapravo, dobrodošla jer nisam izgubla rang. Bila sam 86. i pala sam na 120 mesto kada se sve stopiralo. Inače, volela bih da se bavim nekim humanitarnim radom kada zvaršim tenisku karijeru, da imam svoju fondaciji i da pomažem drugim ljudima.“
Često pominješ svoju porodicu tokom razgovora. Da li planiraš i sama da imaš decu i supruga jednog dana?
"Da, ja sam apsolutno porodična osoba, volela bih da imam decu i da ih vaspitam onako kako su mene moji roditelji vaspitali.“
I kada ti jednog dana tvoj sin ili ćerka dođe i kaže - mama daj mi reket. Hoćeš li dati?
"Naravno ali uz upozorenje da reket donosi mnogo zadovoljstva ali i mnogo znoja i truda.“
I za kraj, molim te nam objasni – kako teniser kada gubi tokom meča, odjednom počne bolje da igra i da na kraju pobedi? Da li postoje neke magične misli i reči koje kažete sebi?
"To se i ja pitam – kako neko ko vodi odjednom počne da gubi i obrnuto? Mnogo je tu faktora. To je neka dodatna motivacija koja se odjenom javi, bolji fokus... To je stvarno dobro pitanje i mislim da odgovora nema, ili ga ja još ne znam.“
Pogledajte foto-galeriju: