Fudbal u Beogradu
FK Rad (ne) mora da umre: Ovo je priča o “GRAĐEVINARIMA" nekad i sad
Koliko juče stadion na Banjici, danas “Kralj Petar I“, bio je adresa dobrog fudbala.
Onog iz srca, uz pregršt za mnoge nedokučive ljubavi nadograđene čarolijom božanstvene strasti često veće od svakog drugog doživljaja. I sve to bilo je na kraju ili početku začinjeno minijaturama fudbalskih majstora s oboda glavnog grada. Jednako onih koji su kao talentovani momci izgarali na terenu namereni da dostignu besmrtna vremena, kao i onih koji su u smiraj karijera poželeli da odigraju još malo fudbala s ono malo duše.
Zato su utakmice FK Rad godinama i bile fudbalske predstave za odabrane.
Kao klub osnovani su 1958. Prvi veliki uspeh, plasman u Srpsku ligu, tada i te kako moćan fudbalski rang, dogodio se 1970. Bilo je to delo i umeće ekipe u sastavu Samardžić, Kokotović, Tasić, Jelkić, Dramićanin, Varinac, Golac, Bulatović, Janković, Golović i Vagić koju je sa klupe u ulozi trenera predvodio Selimir Sele Antić.
Samo tri godine kasnije, opet sa Antićem kao trenerom, Rad je izborio i plasman u Drugu saveznu ligu... Junaci proleća sada već daleke 1973. bili su Kantar, Lazarević, Odović, Kokotović, Vagić, Ćosić, Golović, Živković, Jovanović, Nahtigal, Saša Marković, Pajčin, Stefanović, Sava Karapandžić i Ivetić.
“Celo moje društvo sa Dedinja je krenulo da igra fudbal na Banjici: Ivan Golac, Peka Titin, Kokotović. To je bilo vreme kada je bilo teže ući u Drugu ligu nego danas igrati u eliti“, priseća se Branimir Kantar, drugi strelac u istoriji i četvrti po broju utakmica u dresu Rada.
U sezoni 1986/87. ostvaren je najveći san, Rad je postao prvoligaš. Jesen pomenute sezone “Građevinari“ su završili na drugom mestu iza OFK Beograda. Samo tri dana pre početka proleća klub je napustio trener Žarko Nedeljković, a na klupu je seo Dragan Gugleta.
“U nastavku prolećnog dela vodila se velika borba između OFK Beograda i Rada. Posle pobede u 23. kolu protiv Trepče Rad je izbio na čelo tabele, ali je već sledeće nedelje izgubio od Crvene zvezde iz Gnjilana u gostima i OFK je opet stekao prednost od dva boda, da bi u narednom kolu, u direktnom duelu sa OFK Beogradom, Rad pobedio i izjednačio se po broju bodova sa liderom. Neizvesnost je trajala do 29. kola kada je Rad pobedio Pobedu iz Prilepa, a OFK Beograd izgubio od Pelistera u Bitolju“, podseća na trenutke koji su otvorili vrata istorijskog uspeha Milenko Kiković, nekadašnji prvotimac i trener tima sa Banjice.
“Kolo pre kraja imali smo dva boda prednosti. Čekao nas je meč odluke u Užicu, za plasman u Prvu ligu bio nam je dovoljan i bod“, evocira uspomene Bogdan Korak, golgeter tadašnjeg srpskog ligaša.
Pred 4000 gledalaca na stadionu u Užicu trijumfovali su Beograđani golom Koraka u 17. minutu iz jedanaesterca. Draž velikog trijumfa i ostvarenje još većeg sna nije poremetilo ni to što je Korak pred kraj promašio još jedan, opravdano, dosuđen penal. Igrač utakmice bio je Ivan Jovanović (Rad). Na Banjici se slavilo do jutra.
U istorijskoj sezoni dres rada nosili su Radača, Vranješ, Korak, Ajder, Đoinčević, Stevanović, Aničić, Banjalić, Jeftović, I. Jovanović, Milošević, Ivanović, Vranković, Stavrić, Janković, Vesović, Aleksić, Marinković, Živadinović, Zavišić i Lungulović.
Bogdan Korak, u istoriji kluba, upisan je i kao fudbaler koji je u dresu Rada postigao prvi gol na jednoj prvoligaškoj utakmici. Na Banjicu je došao iz nižerazrednog Palilulca da bi vremenom postao jedan od najboljih strelaca u istoriji kluba. Upamćen je i kao najbolji strelac Istočne grupe Druge lige. Za navijače je bio “Leteći golgeter“. Na Banjici je imao i ulogu pomoćnika, zatim i u šest navrata i šef stručnog štaba, sportskog direktora kluba.
“Prvu prvoligašku utakmicu odigrali smo u Nikšiću protiv Sutjeske. Bilo je 0:0. Onda je na Banjicu došao veliki splitski Hajduk. Slavili smo 2:0, a ja sam postigao oba gola. Bili su to prvi golovi Rada u ondašnjoj jugoslovenskoj eliti. Pamtim svaki detalj utakmice, i danas je malo igrača koji se mogu pohvaliti da su dva puta savladali golmana Splićana na jednoj utakmici“, priča se Bogdan Korak.
U utakmici za istoriju boje Rada protiv Hajduka na Banjici branili su Vranješ, Radača, Đoinčević, Luburić, Korak, Ajder, Gogić, Đurović, Jovanović, Jeftović i Milinković.
Rad je imao i svoje evropske epizode. Tri puta predstavljao je fudbal ondašnje Jugoslavije na evropskoj sceni. Još se s podosta sete pamte mečevi u kvalifikacijama za Ligu Evrope. “Građevinari“ su u dve utakmice debitujući na evropskoj sceni s ukupnim rezultatom 9:1 eliminisali Tre Pene iz San Marina da bi u drugoj rundi, posle dosta malera, bili eliminisani od grčkog Olimpijakosa iz Volosa. U Beogradu su gosti pobedili 1:0, u revanšu je bilo 1:1.
Ponos kluba bila je i ostala legendarna omladinska škola koja je iznedrila mnogo asova i reprezentativaca. U sezoni 1988/89. omladinci Rada postali su čak i prvaci SFRJ. Posle kvalifikacionog turnira u Mostaru omladinci Rada izborili su mesto u finalu prvenstva države gde ih je čekala favorizovana Vojvodina. Meč u Novom Sadu završen je rezultatom 1:1, da bi u revanšu golom Alilovića Rad trijumfovao i osvojio pehar. Najzaslužniji za ovaj veličanstveni uspeh bili su golman i kapiten Željko Cicović, zatim Đorđe Nikolić, Zoran Mirković, Igor Taševski, Predrag Stamenković, Đorđe Petković, Aleksandar Pajić, Bekim Uka, Miloš Alilović, Dragan Ruvarac, Goran Krsmanović, Srđan Stojanović, Zoran Anđelković, Nenad Žmurić, Denis Kostić i Milan Glogovac. Trener ekipe bio je legendarni Mlađa Mitrović posle čije smrti se godinama posle igrao Memorijalni turnir “Deda Mlađa“ u ime zasluga što je kao fudbalski pregalac na Banjici stvorio jednu od najbolji fudbalskih škola svih vremena.
Iz generacije koja je osvojila šampionat Jugoslavije kapiten Cicović, kasnije A reprezentativac, s uspehom je nosio dres seniorskog tima Rada sve do odlaska u inostranstvo. Zoran Mirković je posle Rada prešao u Partizan da bi kasnije kao internacionalac igrao za Juventus, Torino i Fenerbahče. Taševski je takođe pojačao beogradske “crno-bele“, a onda nastavio karijeru u Španiji. Iz te juniorske šampionske generacije za prvi tim Rada još su nastupali Pajić i Alilović.
Dok je nosio dres “Građevinara“, Zoran Bata Mirković stigao je do mlade reprezentacije.
“Bio sam i član predolimpijske selekcije, zajedno sa Lukićem i Radetom Bogdanovićem. Reprezentaciju su vodili Vlatko Marković i Josip Kuže. Međutim, tada su počele one ružne političke igre. Sa mladom selekcijom putovao sam u Tulon, najjači turnir u Evropi u tom uzrastu. Zvali smo se Jugoslavija iako smo igrali bez Hrvata i Slovenaca. Pravo igranja imalo je 70. godište, a mi smo imali dečake rođene 1974. U grupi smo pobedili Škote i Amerikance, a izgubili od Portugalaca koji su bili svetski prvaci predvođeni Ruijem Koštom i Sao Pintom. Onda smo u polufinalu bili bolji od Francuza, a za “trikolore“ su nastupali Tiram, Givarš, Digari. Naš Cicović odbranio je tri penala. I šta se dešava? Stiže vest da je uveden embargo i da će nas izbaciti sa turnira. Predložili su Francuzima da igraju finale, ali oni su to, kao pravi sportsmeni, odbili i onda smo u finalu ponovo izgubili od Portugalaca, ali smo, što niko nije primetio ili obelodanio, bili prvi, i to prvog dana, koji su prekršili sankcije“, pričao je Bata Mirković.
Još jedna generacija omladinaca Rada napravila je veliki uspeh. U sezoni 2005/06. sastav koji je predvodio Nemanja Pejčinović trijumfovao je u Kvalitetnoj ligi Srbije sa 12 bodova više od Partizana i 20 od Crvene zvezde.
Od najniže fudbalske lige do prvoligaške scene u “beogradskom klubu sa dušom“, kako Rad opisuje nekadašnji prvi čovek kluba Ranko Stojić, kroz ekipu je prošlo na desetine sjajnih fudbalera. Golman Dragoljub Samardžić je posle sezona provedenih na Banjici nekoliko godina bio internacionalac u Holandiji. U mnogo čemu neponovljivi Ivan Golac, fudbalski intelektualac u kopačkama, ostao je upamćen kao prvi igrač u istoriji kluba koji je iz Rada prešao u Partizan da bi posle s velikim uspehom karijeru nastavio u engleskom Sautemptonu, odnosno škotskim klubovima. Bio je prvi stranac u engleskoj Premijer ligi.
Prvotimac Rada bio je i reprezentativac Jugoslavije Miroslav Đukić koji se posle karijeru pečatirao sjajnim igrama u Španiji. Sedam godina nosio je dres Deportiva i još šest Valensije. Na Banjici s ponosom pričaju i o majstorijama Bore Majkića koji je kao nada Partizana igrao za Rad, zatim o Dušanu Lazareviću, zvanično najboljem igraču Istočne grupe Druge lige, čudesnom dribleru Zoranu Rizniću, fudbalskom boemu Zoranu Simiću, nenadmašnom Nenadu Petroviću zvanom Maradona ili majstoru poteza Nebojši Vignjeviću.
Slavoljub Muslin, A reprezentativac i internacionalac, kasnije i selektor Srbije, u analima kluba upisan je kao prvi igrač Rada koji je potpisao za Crvenu zvezdu. Dušan Ćosić, nekoliko godina prvotimac holandskog Vilema II, za Rad je odigrao 197 utakmica i ostavio moćan trag u klupskoj istoriji. Mihajlo Petrović je posle Rada igrao za ljubljansku Olimpiju i zagrebački Dinamo, golgeter Milovan Jović nosio je “devetku“ Partizana. U ovoj priči je i Ljubinko Drulović, reprezentativac i internacionalac u Portugalu, zasigurno jedan od najboljih igrača koji je ikada nosio dres Rada.
“Na Banjici sam proveo dve i po godine, bio sam i kapiten. Pobeđivali smo sve redom. Rijeku na Banjici (4:0), Olimpiju u Ljubljani (1:0), odigrali smo s Dinamom na Maksimiru 0:0 i na taj način omogućili Zvezdi da osvoji titulu“, priseća se brzonogi golgeter i kasnije reprezentativac.
Posebno mesto u istoriji kluba ima Milenko Kiković. Na Banjicu je stigao iz užičke Slobode kao amaterski reprezentativac Srbije i najbolji strelac Srpske lige. Prvi je igrač u istoriji Rada koji je kasnije postao šef stručnog štaba voljenog kluba, da bi kasnije kao trener Sartida iz Smedereva zakoračio u istoriju kao prvi trener posle raspada Jugoslavije koji je osvojio Kup SCG, a da nije bio šef struke Zvezde ili Partizana.
Dragana Kokotovića navijači pamte kao igrača koji do odlaska u inostranstvo nije menjao klupske boje, a Božidara Vukotića kao golmana koji je sedam godina bio za mnoge napadače nepremostiva prepreka, a zatim i devet u ulozi pomoćnog trenera. U dresu Rada potpunu afirmaciju doživeo je i Miroslav Vučinić, pre toga velika nada Partizana. Iz istog jata sa sličnom sudbinom bio je i Marko Polak. Ratko Dostanić je u Rad došao iz zaječarskog Timoka, da bi posle Banjice karijeru nastavio u Francuskoj. Kao trener dokazivao se kasnije u Crvenoj zvezdi, Sartidu, OFK Beogradu... Ivica Jovanović ostao je upamćen kao jedan od najboljih igrača u istoriji Rada da bi s prefiksom olimpijskog reprezentativca karijeru nastavio u Grčkoj. Sa kiparskim Apoelom, u ulozi trenera, napravio je podvig izborivši plasman u grupnu fazu Lige šampiona o čemu je pričala cela Evropa. Trenutno obavlja ulogu selektora grčkog nacionalnog tima.
Miloš Drizić je preko Rada stigao do Crvene zvezde, Stevica Kuzmanovski je posle Partizana i OFK Beograda došao da u fudbalu uživa na Banjici. Njegov gol omogućio je 1989. Radu plasman u Kup UEFA. Bili su to oni čuveni mečevi sa atinskim Olimpijakosom. Na Banjici su slavili “Građevinari“ 2:1 golovima Nestorovića i Đoinčevića. Gol za goste, kasnije će se ispostaviti gol odluke, postigao je Kalahidis u 90. minutu. U revanšu slavili su domaćini 2:0.
Deo istorije kluba je i Vladimir Jugović, najtrofejniji srpski fudbaler na evropskoj sceni koji je “ušati pehar“, najvredniji kontinentalni klupski trofej osvajao prvo s Crvenom zvezdom, a onda i Juventusom. Goran Bunjevčević je na Banjicu stigao iz Grafičara, ali je sa Banjice prvo odleteo u Crvenu zvezdu da bi karijeru kao internacionalac nastavio u Totenhemu. Nezaboravne partije u plavom dresu Rada pružali su i Đorđe Vasić, Pašić, Stević, Ševo, Dmitrović, Stefan Mitrović, a zatim i poslednji internacionalac sa Banjice Luka Milivojević, kao i sjajni golgeteri Kojić i Kaluđerović.
S poštovanjem se na Banjici izgovara i ime Vlada Radače, prvog igrača Rada koji je postao reprezentativac.
“Prvi me je u reprezentaciju pozvao Ivica Osim za utakmicu sa SSSR-om, ali nisam branio da bi onda debi bio neverovatan. Tog 11. 11. 1987. dočekali smo Engleze u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope. Na poluvremenu bilo je 4:0 za Engleze, a ja čekam Šiltona da mi da dres kako ga ne bi dobio Ravnić. Kad, dođe sekretar stručnog štaba Pivić i kaže brzo se obuci, braniš u nastavku. Samo što se nisam onesvestio. Trk na klupu, obujem kopačke, nema mojih starih razgaženih, moram da uzmem nove. Nove su bile i rukavice, katastrofa. Obučem se nekako i trčeći krenem ka centru gde su bili svi igrači obe selekcije osim mene. Pored mene francuski sudija Mišel Votro i naš kapiten Ljuba Radanović. U nastavku Katanec je savladao Šiltona, Englezi su dobili 4:1, a ja nisam primio gol.“
S njim je na golu Rad izborio mesto u Prvu ligu Jugoslavije. U dresu Rada postavio je i čudesan rekord, apsolutno redak u svetu fudbala. Od septembra 1984. do sredine juna 1988. nije propustio ni jednu jedinu utakmicu, što znači da je branio na 137 prvenstvenih mečeva uzastopno.
“Imali smo sjajan tim. Šest godina znalo se ko i šta igra. Stevanović je bio desni bek, a Mile Vranješ levi. Tandem centarhalfova Čeda Đoinčević i Dule Ajder kao libero. Ratko Dostanić je prvo bio desni bek, a onda i štoper. Tu su bili i Ivica Jovanović, Cole Janković, Goksi Milošević, Bogdan Korak...“
Duško Ajder, beogradski šmeker i fudbaler s naglašenim personalitijem, ostaće upamćen u istoriji Rada kao rekorder po broju utakmica (307), ali i najdugovečniji kapiten. Zanimljiv podatak je i onaj da je kao centarhalf 13. strelac kluba svih vremena sa 28 postignutih golova.
Bio je projektovan da bude as i kapiten Crvene zvezde, kako tvrdi njegov saigrač i prijatelj Milenko Kiković, ali je, zato što Zvezda nije ispoštovala njegove uslove, završio na Banjici.
“Rad je bio u mnogo čemu poseban, ko god nije mogao da prođe u Zvezdi ili Partizanu dolazio je na Banjicu. Meni su nudili prvoligaški dres Olimpije i Rijeke, ali sam uprkos svemu odlučio da ostanem u Beogradu i da posle Zvezde obučem dres Rada. Društvo je bilo sjajno, svi smo došli iz beogradskih klubova, većinu sam dobro poznavao, dobro smo se slagali. Imali smo vremena i za fakultet, koji je većina završila, tako da je Rad bio i klub intelektualaca.“
Krasile su Ajdera liderske osobine, saigrači su mu verovali, treneri ga cenili, rivali uvažavali. Nesebično je pomagao svima, najviše onima koji su pristizali u Beograd iz unutrašnjosti zemlje krčeći sebi stazu fudbalske afirmacije.
“Mi koji smo stasavali zajedno a odrasli na beogradskom asfaltu prihvatali smo one koji su dolazili iz provincije kao da smo odrasli zajedno. Ta hemija nas je spajala, ali je postojalo i jedno nepisano pravilo, a to je da su svi oni koji dođu morali da budu dobri ljudi. To je bio recept za uspeh i naše trajanje, zato sam na Banjici i ja ostao punih 12 godina“, govori Dušan Ajder.
U prisećanju na prošla vremena Ajder još priča da je na Banjicu pristigao u decembru 1978.
“U isto vreme iz Zvezde su još stigli Lazić i Čikić. Dvadesetak dana kasnije ekipu je pojačao i Milenko Kiković. Napravljen je ozbiljan tim.“
Rad i Banjica bili su i staza uspeha mnogih fudbalskih trenera. U poglavlju klupske monografije autor Milenko Iković podseća na sve one koji su sedeli na klupi tima sa Banjice. Tvorac prvih uspeha bio je Selimir Antić. Od 1974. do 1987. treneri Rada bili su ili iz redova Partizana (Marko Valok, Mirko Damjanović, Zoran Miladinović) i Crvene zvezde (Milan Živadinović, Srećko Petrović, Žarko Nedeljković). Posle su na Banjicu stizali dokazani stručnjaci poput Đorđa Geruma, Ivice Brzića, Ljupka Petrovića, Dragutina Spasojevića, Tomislava Manojlovića i Boška Antića. Na užarenoj klupi dokazivali su se i Zvonko Varga, Radmilo Ivančević, Mihajlo Ivanović, Slavko Petrović. Nebojša Vignjević, Stevan Mojsilović i Gordan Petrić.
Kao trenere Rad je afirmisao Dragana Gugletu, Milana Milanovića, Marka Nikolića. U istoj ulozi dokazivali su se i bivši igrači tima sa Banjice. Prvi je bio Milenko Kiković, zatim su istu ulogu imali i Čedomir Đoinčević, Nebojša Petrović, Bogdan Korak, Aleksandar Janjić, Slađan Nikolić, Dragan Stevanović. Mali kuriozitet je što su svi osim Đoinčevića kao fudbaleri bili napadači. Zato se valjda na Banjici po tradiciji i igralo za dušu za gol više.
Od ljudi koji su u ulogama sportskih radnika stvarali mit o Radu najčešće se pominju Milan Jovanović Selja i Ranko Stojić, odnosno Dragan Alavantić i Zako Perović... Danas na Banjici takvih nema.
Pred kraj avgusta 2024. osvanula je i vest da “Rad preživljava najteže trenutke u istoriji“. A onda u nastavku i priča s pitanjem da li je moguće.
“Nakon što su propustili prvi meč u novoj sezoni i na otvaranju prvenstva nisu odigrali meč u kojem im je rival bio Zuce, još mlađi “Građevinari“, predvođeni klupskom legendom Bogdanom Korakom, izašli su na teren, primili osam golova od Komgrapa i sačuvali klub od gašenja.“
Rad je iz elitnog ranga ispao u sezoni 2020/21. u kojoj se takmičilo čak 20 ekipa. Završili su sezonu sa istim brojem bodova kao i Voždovac, koji je uspeo da ostane u elitnom rangu zahvaljujući gol-razlici. Bio je to prvi korak na putu do dna.
Naredne godine Rad je proveo na sredini tabele Prve lige Srbije, da bi u drugoj takmičarskoj godini ispao i iz drugoligaškog karavana. Onda je usledio i novi sunovrat. Mladi fudbaleri Rada bili su najslabiji tim i u Srpskoj ligi grupa Beograd i ekipa se preselila u Beogradsku zonu.
Posle sedmog kola šampionata 2024/25. Rad je poslednji na tabeli četvrtog takmičarskog ranga uz bilans od šest odigranih utakmica i isto toliko poraza i gol-razliku minus 37 bez postignutog gola.
Na Banjici se više ne igra fudbal za dušu. Sve je utihnulo. Čak i onaj huk navijača se izgubio negde među drvećem obližnje šume. Na Stadionu “Kralj Petar I“ samo zidovi i zarđale žičane kapije. Tu su i reflektori kao dokaz da su se baš tu, čak i noću, igrale velike utakmice. Danas je sve u mraku, nema struje, takođe ni vode. Čak je i trava u Crnotravskoj postala nekako crna. Baš kao što je crno i sutra kluba o kome nema ko da brine. Ali, uprkos svemu, Rad i dalje živi. Do kada će, ne zna se.
Ako i ne preživi, ostaće sećanja, posebno u srcima “Nesalomivih“, udruženja veterana ili onih koji su kroz vreme gradili mit o fudbalskim “građevinarima“. Okupljaju se svake godine na velikoj fešti i tako, između ostalog, čuvaju ime Rada od zaborava. Oni su večni, baš kao i fudbal koji su s puno ljubavi igrali u dresovima Rada.