Fudbalski cirkus na srpski način

Šef stručnog štaba Napretka Vladimir Gaćinović, posle apsolutno neočekivanog i nadasve šokantnog poraza njegovog tima u duelu sa poslednjim na tabeli, Radnikom iz Surdulice, podneo je ostavku.

“Gaćinović i klub sporazumno su raskinuli saradnju na njegov zahtev“, kratko je objavio kruševački klub na društvenim mrežama.

Dodatnih objašnjenja nije bilo. Bar ne u prvom saopštenju kluba. Da li zato što su i Kruševljani srećni što je Gaćinović samoinicijativno otišao ili su možda svesni da se ništa ne događa slučajno, pogotovo ne u netipičnim situacijama kakva je ova, odnosno da je sve posledica nekih sasvim drugih razloga, a najmanje fudbalskih, moguće je da će se saznati jednog dana. Naravno, ukoliko Kruševljani i Gaćinović, a sasvim je moguće i neko sasvim treći, to ispriča ili progovori na ovu temu.

Gaćinović se u fudbalski Kruševac doselio pre nekoliko meseci. Da je stigao i naravno zašto je stigao na klupskom sajtu objavljeno je 2. novembra 2023.

“Posle poraza od kragujevačkog Radničkog 1923 na domaćem terenu i rastanka sa Draganom Perišićem ekipu je na prvenstvenoj utakmici u Ivanjici i kup duelu u Užicu vodio sportski direktor Mladen Dodić, a od danas zvanično imamo novog šefa stručnog štaba. Pod Bagdalu je stigao iskusni stručnjak Vladimir Gaćinović, koji je tokom bogate trenerske karijere vodio Leotar iz rodnog Trebinja, Zvijezdu iz Gradačca, crnogorski Igalo, subotički Spartak, sa kojim je učestvovao i u kvalifikacijama za Ligu Evrope 2018. godine, niški Radnički, Novi Pazar, crnogorski Dečić i pančevački Železničar. Bio je asistent u stručnom štabu Vojvodine. Pod njegovim vođstvom Novi Pazar je prošle godine bio hit jesenje sezone, u jednom trenutku i prvi na tabeli.“

Napredak nije stigao do prvog mesta, ali je sa Gaćinovićem pobegao sa poslednjeg. Za kratko vreme, od novembra do sredine aprila, Gaćinović je kao stručnjak učinio puno vrednih stvari. Dobre rezultate pratila je i dobra igra, uvećan bodovni saldo, pa čak i veća poseta na tribinama, tako da su Kruševljani kolo pre kraja, što je malo ko očekivao, pogotovo posle očajnog starta, osigurali mesto u plej-ofu. I onda se dogodio Radnik. Gde je zapelo?

“Ono što smo danas prezentovali kruševačkoj publici je bruka i sramota. Očekivao sam da ne budemo u punom ritmu jer igrači znaju da se utakmice ne dobijaju u nedelju, nego ostalim danima. E, pa, svakog od tih dana mi smo izgubili današnji meč. Sve to iz nekih razloga, o kojima ne bih pričao sada. Nismo zaslužili bolje“, u dahu je na konferenciji za medije posle utakmice izgovorio Gaćinović.

Časni Trebinjac je takođe dodao ‒ “sebe smatram glavnokomandujućim“ i zbog toga u svemu, kako reče, “i moja je odgovornost takođe prisutna“. A onda je izgovorio i nešto što iz sportskog ugla zaslužuje samo pohvale.

“Ako je neko u klubu zadovoljan plej-ofom, ja nisam. Imam puno veće ambicije od onih koje trenutno Napredak ima.“

Sasvim je moguće da je i ovo nesuglasje između kluba i trenera razlog sporazumnog rastanka. Pre odlaska Gaćinović je očitao lekciju i igračima. Da li nedužnim ili pod moranjem zaista krivim za blamažu Napretka protiv Radnika, to samo oni znaju.

“Radnik je zaslužio da nas sa više razlike pobedi zbog neodgovornosti, nediscipline u igri. Očigledno da su se neki igrači zadovoljili sitnim ambicijama. Sve dobro su fudbaleri sami krvavo izborili, ovaj meč to ne menja, ali da se sve to ruši na ovakav način ‒ nedopustivo je. Treba da nas je sramota zbog kruševačke publike koja ovo nije zaslužila.“

Ko pažljivo pročita, malo i između redova, puno toga biće mu, pretpostavka je, i te kako jasno. Verovatno i nešto i sumnjivo. Pogotovo bode oči onaj delić izjave “sve to iz nekih razloga o kojima ne bih pričao sada“. Ipak, bez žurbe.

“Jasne stvari postaju sumnjive tek nakon izvođenja dokaza“, davno je pisao i govorio Ciceron i to je nešto što se uvek, pa i sada, mora poštovati. Tim pre jer u ovoj priči, ili slučaju, dokaze niko neće izvoditi. Bar ne u fudbalskoj Srbiji u kojoj je svaki naredni šampionat regularniji od prethodnog, što opet u prevodu znači da nijedan nije regularan. Takođe se iz fudbalskog establišmenta niko neće, a valjalo bi, pogledati ni u ogledalu. Pojedinci, uprkos tome što im je lični moral, ali i sportska etika to nalagala, nisu to činili ni pre, a neće ni posle ovog slučaja. I ne moraju jer ih niko za bilo koje nedelo neće kazniti. Kako onda da se srpski fudbal domogne puta prosvetljenja.

Ivan Golac, proslavljeni as i dokazani internacionalac, odluku Vladimira Gaćinovića tumači kao “jedan ljudski i čovečan gest jer je shvatio da nešto krupno nije u redu, odnosno da se zbog krupne stvari njegov rad ne poštuje“.

“Kao čovek od integriteta, Indijancima unutar fudbalskog miljea je ovim gestom naprosto poručio da svoju misiju nastave sami jer on ne želi da bude deo nečistoće i najniže nepristojnosti. Ako ga zbog svega njegove kolege osuđuju i ako mu poručuju da on nije taj koji bi trebalo da ispravlja krive Drine, onda je ovde, mislim na Srbiju, svaka fudbalska priča završena“, naglašava Golac.

Nekadašnji internacionalac u Engleskoj i Škotskoj takođe naglašava i da sve što se dogodilo u Kruševcu i nekim drugim Kruševcima nije ništa novo, odnosno da sve nije izmišljotina aktuelnih genijalaca.

“I pre 50 godina događale su se iste stvari. Uvek se zapravo u ovakvim situacijama setim cirkusa ʼOrfejʼ koji je nekada davno tamo na Auto-komandi imao svoj šator i u kome su pored atraktivnih slonova i drugih egzotičnih životinja glavni akteri ipak bili klovnovi. I danas su stvari nepromenjene. Kolo vode klovnovi.“

Da li se nešto može promeniti? Golac uverava da prvo moramo da shvatimo da ono što imamo ne vredi ništa.

“Ko su Zvezda i Partizan u odnosu na Mančester siti, Real ili Juventus. Niko i ništa. Ovo što se dogodilo u Kruševcu samo je još jedna tužna priča sa jasnom porukom da srpski fudbal nema nikakvu perspektivu. Dakle, dok se uzroci koji su doveli do ovog sunovrata ne reše, sve je uzalud“, poručuje Ivan Golac.

“Istorija“ beleži puno toga što fudbalske trenere u Srbiji svrstava u kategoriju bića nižeg reda, odnosno prisutnih na fudbalskoj sceni samo zato jer pravila igre tako nešto nalažu. Naravno, reč je o utisku, a ne pravilu.

Da su “niko i ništa“ i da se “baš ništa ne pitaju“, jedna od ilustracija je i ta što su u ovoj sezoni samo Igor Duljaj i Nikola Lazetić na klupi Partizana, odnosno TSC-a od početka prvenstvene trke. Ili od prvog do tridesetog kola. Svi drugi klubovi, a njih je u Superligi Srbije tačno šesnaest, menjali su šefove struke kad god je to čelniku ili čelnicima, ili nekom drugom, padalo na pamet. Neki i nekoliko puta.

Poduga je lista čak i onih koji su to činili četiri puta što je zapravo prepoznatljiva šifra gluposti upakovana u bahatost onih koji misle da im je sve dozvoljeno. U takvim uslovima, očajni treneri kazuju da je nemoguće raditi, ali i da u takvim uslovima moraju da rade jer je to jedini način da opstanu.

Najmanje ih poštuju, misli se na trenere, klupski rukovodioci ili “gazde“ sa neograničenim pravima i apsolutnom slobodom ponižavanja i vređanja.

“Švercere nafte i cigareta, odnosno političke poslušnike“, kako treneri u poslednje dve ili tri decenije nazivaju klupske čelnike i gazde u esnafskim krugovima, od trenera zapravo traže da glume trenere. Sve drugo, pogotovo to ko će igrati, odlučuju oni ili onaj kome oni to dozvole. Čak i to ko će i kada biti zamenjen. “Most“ između nalogodavca (čoveka koji je sve i sja u klubu) i izvršioca (trenera) jeste mobilni telefon. Uglavnom je na klupi pored šefa struke.

On ili oni, misli se na ljude koji gospodare odnosno rukovode klubovima, bez blama ili grama stida ulaze i u svlačionice. Neki pre utakmice, neki na poluvremenu, a neki i posle. Fudbalerima, uglavnom onima čijim su igrama iz samo njima znanih razloga nezadovoljni, obraćaju se pažljivo odabranim rečenicama. Konkretno, “popišam se i na tebe i taj tvoj Ajaks iz kojeg si došao, kad si ti igrao u njemu“ ili onim u malo blažoj formi uvijenoj u pitanje “dokle ćeš da praviš DEBILASTE penale“. Ima naravno i onih daleko poganijih rečenica naknadno ukrašenih pušenjem, ali ne cigareta. Spominju se u tim “literarnim radovima“ naravno i majke. Kako i na kakav način, uz upotrebu kojih glagola, bolje je i ne pominjati.

Da su moćni ili da glume moćnike, gazde su pokazale ne jednom. Dijalog nedostojan čoveka obično se završavao ili završava šamaranjem igrača u autobusu, avionu ili hodniku na putu do svlačionice, kao i pretnjama igračima i trenerima jezikom karakterističnim za kriminalce. I kriminalnim radnjama kojih bi se postideli i kriminalci. Konkretno, susretanjem autobusa na benzinskim pumpama u povratku sa utakmica. Na istim mestima, priča se, sačekivane su i sudije.

U razgovoru sa igračima nije izostajala ni ona prostačka duhovitost u stilu “da će svi dobiti po 500 evra ako pobede, odnosno da će svaki igrač iz tima gazdi isplatiti po 1500 ukoliko izgube“.

Znale su “gazde“ u svlačionici pred igračima da kažu “hajde da zajedno oteramo trenera“, a kad to igrači prihvate, dobiju i instrukcije kako to da urade.

“Najbolje je da u svom šesnaestercu odigraš petom“, govorio je jedan fudbalski genijalac s biografijom bez ijednog minuta na terenu i ostao upamćen po tome.

Dogodilo se i to da je šofer jednog fudbalskog funkcionera odigrao “deset minuta protiv Zvezde jer je o tome kao dečak sanjao“. To što nije nikada bio registrovan igrač najmanje je bitno.

Bilo je naravno i još ima i drugih nepristojnih ponuda i zahteva od dečaka koji igrajući fudbal sanjaju san o lepšem životu, ali među ljudima koji nemaju nameru da ih maltretiraju. Zato većina njih srpsku Superligu i smatra ne razvojnom, već prolaznom do neke inostrane. Tamo bi i srpski treneri, ali...

U dijalogu sa trenerima od gazda se moglo čuti između ostalog i ono “ne možeš ti da odeš iz kluba kad ti hoćeš, već kad ti ja kažem“, odnosno “ako odeš, više nikad nećeš raditi u srpskom fudbalu, i deca i ti nećete imati ni hleba da jedete“. Ili “potpiši da ti ništa ne dugujemo ukoliko hoćeš da radiš u nekom drugom klubu“.

Bilo je dakle i ucena zbog neisplaćenih plata ili rata, prebijanja dugova preko novog posla za trenera koji je juče oteran, pomaganja ili odmaganja kod inoangažmana. I nikom ništa.

Nije tajna da su nekim trenerima osim gazda pretili i menadžeri “bez kojih fudbal ne može“, takođe i da su se u ovu hajku uključivali i kvazinavijači koji su fudbalske stratege jurili po terenu, ali i sačekivali na ulazu zgrada u kojima stanuju. Bilo je tu i fizičkog kažnjavanja, odnosno maltretiranja trenera zbog neposlušnosti zarad koje su gazde i njihovi trabanti “padali“ na kladionicama. Sve ove pojave devalvirale su profesiju od koje svugde u svetu fudbal i te kao zavisi.

U ne tako davnoj prošlosti u fudbalskoj Srbiji se dogodio i slučaj da je jedan klub u isto vreme imao dva šefa stručnog štaba. Zakonski to je naravno nemoguće, ali je u Srbiji bilo moguće. Da je UEFA saznala, a nije, kazne bi pljuštale. U ovom slučaju najveće zlo je što je organ zadužen za očuvanje lika i dela trenera izdavanjem dve licence zapravo falsifikovao dokument. Za sve naravno niko nikad nije odgovarao.

Treneri su, priznali oni to ili ne, odavno na ovim prostorima taoci klubova ili ljudi koji rukovode klubovima. Više ovih drugih.

“Da ne bi bilo zabune, dodajte i ono dobrovoljni taoci. I pitajte sebe i javnost kako je moguće da se s godinama u trenerskoj vrtešci pojavljuju ista imena kad Srbija ima više od 200 trenera sa profi licencom.“

Naveliko se manje ili više glasno priča i o vršljanju menadžera koji ne samo da imaju zahteve tipa “moj igrač mora da igra“, već poseduju i hrabrost da ako treba i biju trenera. Sada su u igri i sportski direktori čija se sluša. Oni odlučuju, uglavnom bez konsultacije sa trenerom, ko će od igrača biti angažovan kao pojačanje, a ko i kada, za manje ili više novca, napustiti klub, čime se treneri dovode pred svršen čin.

Mnogo puta pričalo se i o čudnom suđenju i sudijskim odlukama koje su išle u korist ovog ili onog tima. Bilo je i utakmica na kojima su sudije, kad je to bilo u interesu rezultata, hrabro svirale tri penala da bi se posle pričalo i prepričavalo kako je uzrok svemu zajednički biznis sudija i fudbalskih funkcionera. Ili nameštanja mečeva u interesu kluba s kojim su stručnjaci sa klupe morali da se slože. I...

U sve su se naravno uključili i (kvazi)navijači. Jedni su preslišavali igrače ispred tribine, drugi su ih šamarali u svlačionicama, bilo je i guranja pištolja u otvorena usta, maltretiranja do bola, posuđivanja novca koji se nikad ne vraća, zajedničkih ulaganja na kladioničarske tikete itd.

Kad je sve tako kako se čini da jeste, da li onda fudbalska Srbija ima pravo da se ljuti na klubove i trenere u tim istim klubovima koji su Srbiju i fudbal u njoj prošle godine na međunarodnoj sceni i te kako obrukali. Ko je zaboravio, pet klubova Superlige je na 28 utakmica pretrpelo 25 poraza uz dva remija i jednu jedinu pobedu, što je bila više nego ilustrativna slika ne samo nemoći, već i opšteg jada i bede srpskog klupskog fudbala. Od srpskih klubova uspešniji su bili čak i predstavnici BiH, odnosno Farskih ostrva, što je koliko juče bilo nezamislivo.

Lančana posledica ove blamaže bila je srozavanje nacionalnog koeficijenta. Ali, ni to nije kraj. Posledica posledice je i to što Srbija više neće imati direktnog predstavnika u Ligi šampiona, odnosno što će još samo u sezoni 2024/25. imati pet predstavnika na međunarodnoj sceni.

Prošle sezone Srbiju su na evropskoj sceni predstavljali Crvena zvezda, TSC, Partizan, Čukarički i Vojvodina. Šampion je igrao u grupnoj fazi Lige šampiona i nije se proslavio. Mančester siti i Lajpcig su za Bahara i njegove izabranike bili neosvojiv vrh, što se ne bi moglo reči i za sastav Jang bojsa. Zapravo, Švajcarci su bili šansa da Zvezda dočeka proleće u Evropi. Šansa je prokockana, trener Barak Bahar je posle ovog neuspeha i loše jeseni na domaćoj sceni u pauzi smenjen.

Partizan i Vojvodina nisu se domogli grupne faze. TSC je igrao Ligu Evrope, a Čukarički Ligu konferencija. I jedni i drugi evropsko takmičenje završili su kao poslednji u grupi. TSC je protiv Olimpijakosa (2:2) upisao i prvi evropski bod na evropskoj sceni, ali to je ipak bilo malo za neko vrednije ostvarenje. U trećem takmičarskom rangu, u Ligi konferencija, Čukarički je u osam utakmica upisao svih osam poraza.

Kako sada stvari stoje, dakle u nedelji uoči plej-ofa srpske Superlige, sasvim je izvesno da će isti klubovi ponovo na isti zadatak. Istina, postoji sasvim realna mogućnost da se u sve uključi i kragujevački Radnički ukoliko na tabeli nadmaši Čukarički ili Vojvodinu.

Borba za Evropu biće manje interesantna, utisak je, od one za opstanak u Superligi. Dva kluba napuštaju karavan, trinaesti i četrnaesti moraće opstanak da obezbede posle baraža sa trećim i četvrtim iz Prve lige. Bolje upućeni tvrde da će osim fudbalskog umeća o svemu odlučivati i neki drugi interesi.

“Jedan od najvećih problema, ako ne i najveći, srpskog fudbala jeste taj što se u ime tih drugih interesa sve ili puno toga unapred zna“, tvrde bolje upućeni.

Da li je baš tako? Iskustvo iz nekih prošlih vremena kazuje da čaršijske priče baš i nisu bez osnova. U svakom slučaju, onima koji na ovaj ili onaj način uživaju u fudbalu predstoji interesantno leto. Prvo će se na domaćoj sceni, kroz plej-of i plej-aut, odlučivati o tituli, a onda i ispadanju iz lige. Ništa manje zanimljiva neće biti ni završnica Kupa Srbije. Do polufinala stigli su očekivano Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina, i sasvim neočekivano kragujevački Radnički. Ko će s kim odmeriti snage u polufinalu znaće se 16. aprila. Ostaje dakle da se vidi da li će nemilosrdni žreb u finalu pre finala spojiti Zvezdu i Partizan ili će večiti rivali ipak biti razdvojeni.

Leto 2023. rezervisano je i za Prvenstvo Evrope. Na programu je od 14. juna do 14. jula. Među učesnicima je i reprezentacija Srbije, prvi put posle 24 godine.

Sedam dana po završetku Eura startuje novi nacionalni šampionat Srbije. Nešto kasnije počinju i kvalifikacije za Evropu.

Srbija će ponovo imati pet predstavnika na međunarodnoj klupskoj sceni s tim što ovog puta prvak ne ide direktno u Ligu šampiona.

Šampion će krenuti iz plej-ofa za Ligu šampiona. Ukoliko ne premosti prepreku, čeka ga takmičenje u grupnoj fazi Lige Evrope.

Vicešampion priču počinje u drugom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona i neće imati garantovanu grupu u bilo kom takmičenju. Moraće da preskoči minimum jedno kolo u bilo kojim kvalifikacijama.

Osvajač Kupa Srbije ili treći na tabeli ide u plej-of za Ligu Evrope i ima garantovanu bar grupnu fazu Lige konferencije.

Četvrti ili treći na tabeli, u zavisnosti od kup raspleta, ide u kvalifikacije za Ligu Evrope. Počeće od drugog kola kvalifikacija i neće imati garantovanu grupu.

Peti ili četvrti na tabeli igraće od drugog kola kvalifikacija za Ligu konferencije. Na kraju može da se dogodi, što bi bilo više nego idealno ali i teško moguće, da Srbija ima dva kluba u Ligi šampiona, jedan u Ligi Evrope i dva u Ligi konferencija. Ono što je izvesno jeste da će Srbija sigurno imati tri kluba u grupnoj fazi evropskih takmičenja.

Ove jeseni menja se format takmičenja. Svaki tim igraće osam mečeva protiv osam različitih protivnika u Ligi šampiona i Ligi Evrope, dok će se u Ligi konferencija igrati šest mečeva. Po dva rivala dolaziće iz svakog od četiri šešira, a svaka ekipa odigraće četiri meča na domaćem terenu i četiri u gostima. U prevodu, ubuduće domaći teren za svaku ekipu neće imati isti značaj pa se već sada postavlja pitanje koliko je ovaj sistem zaista dobar i koga favorizuje.

Takođe, prvih osam ekipa prolazi direktno u nokaut fazu. Ekipe koje završe od devetog do 24. mesta igraće plej-of i boriće se za još osam mesta u nokaut fazi, odnosno osmini finala.

Novi format trebalo bi da donese i mnogo više derbija u prvoj fazi, što nije bio baš slučaj u Ligi šampiona kakvu smo do sada poznavali.

Pored osnovnih razlika koje smo naveli, od sledeće jeseni nema revanš mečeva. U Nionu, gde je sve i osmišljeno, tvrde da će “na ovaj način klubovi imati priliku da se testiraju protiv šireg spektra protivnika, a ljubitelji fudbala da uživaju u više okršaja vrhunskih timova već u ranoj fazi takmičenja“.

 

Da li su srpski klubovi za ovako nešto spremni, da li imaju viziju onog šta ih čeka, spoznaju kako i na koji način da se suprotstave rivalima iz Evrope. Ili, što je čini se bliže istini, i novi ciklus takmičenja u Evropi dočekuju po sistemu šta bude biće.

Prošle godine ili godine koju su više nego sramno završili na evropskoj sceni muku su mučili sa infrastrukturom. Da li se i šta u međuvremenu promenilo? Takođe i sa selekcijom igrača. Konkretno, Partizan je u ciklus kvalifikacija ušao sa 11 novih fudbalera. Da li će na isti način i ove godine započeti evropsku priču. Zvezda je opet imala nekoliko promašenih investicija. Najbolnija je bila ona sa trenerom iz Izraela. Bilo je i drugih propusta, slika apsolutne nepripremljenosti za evropsku scenu. A ona, potvrđuju to i izmene u sistemu evropskih klupskih takmičenja, sve manje trpi slabe i neorganizovane. I najviše fudbalski neobrazovane. Pravilo važno je učestvovati odavno je van snage. Sada je jedino važno pobeđivati i tako zarađivati. A taj deo posla, pokazalo se, srpskim klubovima baš i ne ide od ruke.