Intervju Aleksandar Čubrilo: S kartom za Ameriku sleteo u Partizan

Aleksandar Čubrilo ostao je upamćen kao neko ko je ljubitelje dobre košarke bacao u delirijum atraktivnim zakucavanjima i nepogrešivim “trojkama sa zemlje“. Pričalo se i pisalo o njemu kao o jednom od najtalentovanijih u generaciji.

Sa reprezentacijom U21 osvojio je bronzu na Svetskom prvenstvu održanom u dalekoj Australiji.

Danas je daleko od košarke...

Život Vas nije mazio. I na parketu, zarad teške povrede, niste stigli, utisak je, da pokažete baš sve što se od Vas očekivalo?

“Ne žalim ni za čim. Da sam mogao više, ja bih to i uradio. Ne razmišljam u stilu šta bi bilo da je bilo. Nosio sam dres najboljeg kluba u Srbiji, bio na širem spisku reprezentacije, učestvovao na fajnal-foru, osvajao titule prvaka. Dosta za jednu karijeru“, govori ističući i na ovaj način skromnost kao crtu karaktera nekadašnji as “crno-belih“.

Odrasli ste na moru iz uz more?

“Rođen sam Zadru 25. novembra 1975. Prohodao sam na Malom Lošinju, a kada sam napunio četiri godine porodica se preselila u Pulu. Stalne seobe bile su sudbina porodica i dece čiji su muževi i očevi bili vojna lica.“

Detinjstvo u Puli ostalo Vam je u najlepšem sećanju?

“I danas rado odlazim, majka i sestra mi žive tamo. Otac je u Luksemburgu. Bio je komandant garnizona u Puli. Kad se sve ono dogodilo, razočaran napustio je vojsku i kao civil otišao kod brata u Luksemburg gde i danas živi. Onda se dogodio i razvod braka, sestra je otišla sa ocem, a mama i ja smo ostali u Puli. Nije bilo strašno, Istra je u odnosu na ostatak Hrvatske bila i u tom trenutku opšteg ludila neuporedivo miroljubivija. Ipak, 1993. došla je udružena ekipa vojne i civilne policije i mene i majku su izbacili iz stana. Završili smo i bukvalno na ulici.“

U pomoć su priskočili prijatelji?

“Majka je privremeno ostala u Puli, a ja sam otišao kod porodičnih prijatelja u Moljano, italijansku varošicu blizu Treviza. Čovek u čijoj sam kući boravio bio je košarkaški trener u jednom malom klubu i ja sam tri meseca trenirao sa njima.“

Sa osnovama košarke stečenim u Puli?

“U Puli sam u KK Gradina prošao sve mlađe selekcije. Poslednji mesec boravka u Moljanu proveo sam u jednom sportskom kampu gde su na okupu bili najperspektivniji italijanski košarkaši, odbojkaši, teniseri i da ne nabrajam dalje. Igrom slučaja u kampu sam upoznao profesora dr Milivoja Karalejića, u tom trenutku kondicionog trenera KK Partizan. Često smo pričali, njega je rat preselio iz Sarajeva u Beograd, a mene iz Pule u Trevizo. Predložio mi je da dođem u Partizan.“

I to u trenutku kad ste u džepu već imali avio-kartu za SAD?

“Da, sve je bilo dogovoreno, trebalo je da nastavim školovanje na haj skulu u Americi. Imao sam sve papire, avio-kartu. Bio sam klinac, sa 17 godina zapravo i nisam znao šta zaista želim, Amerika je bila dobra opcija, ali posle konsultacija sa roditeljima uz moje blago insistiranje odlučeno je da promenim pravac i umesto u SAD krenem za Beograd.“

Bilo je to vreme rata, sankcija, zatvorenih granica.

“Zbog toga sam morao okolo do Beograda. Prvo avionom od Trsta do Budimpešte, a onda kolima do Beograda. Sve se događalo u julu 1993. Ljubazni i u svemu dobronamerni ljudi iz Partizana smestili su me u novobeogradski hotel ’Putnik’ i već sutradan sam se u ’Pioniru’ pojavio na treningu kojim je u ulozi šefa struke rukovodio Željko Lukajić. Radilo se žestoko svakog dana.“

Mladi i neiskusni pristigli ste u više nego ozbiljan sastav crno-belih s podosta sjajnih igrača.

“Pola ekipe je godinu dana pre toga bilo deo tima koji je trijumfovao u Evroligi. Na prvom treningu zatekao sam Rebraču, Šilobada, Lončara, Stevanovića, Berića, onda i Drobnjaka, pokojnog Harisa Brkića. Jedna baš, baš sjajna družina. Lepo su me primili.“

Nije bilo lako prilagoditi se novoj sredini, sklopiti nova prijateljstva?

“Nije bilo ni teško. Najviše vremena povodio sam sa Drobnjakom, generacija smo, družili smo se na putovanjima, živeli u istim hotelima. Nikola Lončar je, međutim, bio neko s kim sam provodio dosta vremena posle treninga. Druženje s njim dosta mi je značilo i puno mi je pomoglo. Bio mi je najbliži i najveći prijatelj.“

Imali ste sjajnu komunikaciju i sa pokojnim Harisom Brkićem?

“Svi su voleli Harisa. Pet godina igrali smo zajedno, bio je sjajan košarkaš i dobar momak. Ni danas mi nije jasno zašto je morao da ode na takav način, šta su bili razlozi njegovog ubistva. Uvek ga se sećam po lepom, pravio je dobru atmosferu na treninzima i putovanjima.“

Drobnjak je bio znan kao veliki fan NBA lige, a ostali?

“Bio i ostao. Znao je sve o svakom NBA igraču. Interesantno je, međutim, nešto drugo. U to vreme pre treninga obavezno su se u svlačionici prelistavali ’Sport’ i ’Sportski žurnal’. U potrazi za informacijama prednjačili su Mića Berić, Ljuba Vidačić, Nenad Čanak. Sad znam da to nije bilo slučajno, negde se i tada naslućivalo da će ostati u košarci. I ostali su svako na svoj način.“

Šta pišu novine i šta se događa u košarci Vas kao da nije puno interesovalo?

“I nije, ni danas ne pratim šta štampa ili portali pišu. Moj fokus svodio se na košarku. Obožavao sam samo da igram i uživao sam igrajući košarku. Sve drugo me nije dodirivalo.“

Čak ni priča da ste projektovani da budete crno-beli Kukoč?

“To su novinari smislili. Tačno je da smo imali istu visinu, isti raspon ruku, ali Kukoč je bio Kukoč. Nisam imao nikakav odnos prema tom poređenju.“

Osvojili ste tri titule i četiri Kupa. I danas se prepričava ona finalna serija sa BFC-om.

“Imali su strašan tim, Mutu Nikolića na klupi, vodili su u seriji 2:0. Nije nam bilo svejedno, ali vratili smo se i na kraju dobili majstoricu u ’Pioniru’. U trećoj ili četvrtoj utakmici Smiljanić je šutirao trojku za pobedu i da je pogodio sve bi danas bilo drugačije. U košarci je i nemoguće moguće.“

Gde se krije onda tajna te čudesne pobede?

“Žeravica je bio naš trener, nije se ništa specijalno dogodilo. Moguće je da smo malo više zbili redove ili malo više pažnje obratili na skauting njihove igre. Moguće, ne znam. Slična situacija dogodila se i u sezoni 1997/98. kada je Muta Nikolić sedeo na našoj klupi. Niko ne zna kako, ali imali smo niz od sedam izgubljenih utakmica, u celoj priči ja u svemu nisam video nikakvu Mutninu krivicu, jednostavno nas nije išlo. Uprava je smenila trenera Nikolića, kormilo je preuzeo njegov pomoćnik Kime Bogojević i mi smo do kraja pobedili sve utakmice i otišli na fajnal-for 1998. u Barseloni.“

Odigrali ste dve utakmice i doživeli dva poraza?

“Na startu smo ukrstili koplja sa Kinderom koji je na kraju i trijumfovao. Imali su moćan tim sa Savićem, Danilovićem, Rigodoom, igrali su sjajnu košarku, bili nepobedivi. Ni u drugoj utakmici nismo imali sreće, sačekao nas je Beneton koji je sa klupe predvodio Željko Obradović. Pored ostalih, u timu je bio i u to vreme jedan od najboljih centara Evrope, naš Željko Rebrača.“

Sportisti je najteže kad nije na terenu zbog povrede. I Vas je sustigla ta sudbina.

“Sve do tada je bilo sjajno, posle toga užas. Igrao sam, ali sam se i mučio, nije to bila više košarka u kojoj sam uživao. U petoj utakmici protiv Zvezde, u polufinalu prvenstva, doživeo sam jako tešku povredu kolena. Pocepao sam prednje ligamente, zadnje načeo, pukao mi je i kvadriceps, takođe i kapsula kolena, puklo je sve što je moglo da pukne. Lekari su naredili obavezno i dugo mirovanje. Javila se dilema i oko operacije, lekar je bio skeptičan, predložio je opciju bez operacije u nadi da vremenom sve može samo od sebe da prođe. Koristio sam razna pomagala, nosio neke šipke, ortoze, počeo sam da sumnjam u sebe, ishod oporavka. Loše sam se osećao, bio sam silno razočaran, nije mi prijalo da budem tu, a da ne mogu ništa da doprinesem.“

I onda ste povukli potez koji niko nije očekivao?

“Partizan mi je dugovao neki novac i ja sam to iskoristio da zatražim i naravno dobijem raskid ugovora. I danas znam da ne bi bilo problema oko isplate da sam ostao, ali osećao sam se lično loše i zato nisam želeo da ostanem. Ljudi u klubu su bili malo iznenađeni, ali smo posle svega i dalje u dobrim odnosima. I oni su bili svesni da u tom mom postupku nije bilo nikakve loše namere.“

Pakujete posle toga kofere i vraćate se krajem 2000. u Pulu?

“Prvi put posle sedam godina. Majka se tužila sa državom Hrvatskom oko onog stana iz kog smo izbačeni i na kraju je dobila spor, ali ne i stan u kojem smo živeli do 1993, već drugi u nekim vojnim zgradama. Nije bilo vidljive mržnje ili nekog ispoljavanja nacionalizma, Istra je i u tom pogledu pitoma, ali kako su to bile vojne zgrade, odlučila je da taj stan proda i kupi novi u Medulinu, dakle na par kilometara od Pule, tako da i danas tamo živi.“

Posle Partizana Vaša nova košarkaška destinacija bila je Ljubljana.

“Nije baš tako, novinari su to nedovoljno precizno objasnili, umesto stvarne istine koristili su ličnu maštu. Tačno je da sam dobio poziv iz Olimpije, takođe i da sam tamo prvog dana otišao na pregled. Kad su lekari videli moje koleno, bili su u šoku. Dakle, član Olimpije bio sam samo pola sata koliko je potrošeno na lekarski pregled.“

Ponovo povlačite potez koji se nije očekivao?

“U februaru 2001. odlučio sam da operišem koleno. Idem na Banjicu, profesor Gavrilović je uradio zahvat i posle operacije prednjih ukrštenih ligamenata čekao me oporavak od šest meseci. Vratio sam se u Pulu, krenuo na terapije, plivao u morskoj vodi, ali povreda kolena uprkos svemu nije mogla da se do kraja sanira.“

Ipak, posle osam meseci od operacije potpisujete za rusku Samaru.

“Dogovor je bio da odem i da im pomognem da izbore opstanak u ligi. Na kraju cilj je bio i ostvaren. Koristio sam štitnike i mnoga pomagala i tu polusezonu odigrao na iskustvo. Bilo mi je lepo, u klubu su bili maksimalno korektni, imali su puno razumevanje, ali ja sam od svega odustao, mislio sam da sve nije pošteno s moje strane i ugovor je raskinut.“

Ipak, i dalje ste igrali?

“Muta Nikolić me pozvao u Vojvodinu, proveo sam u Novom Sadu dva meseca da bih na kraju povredio i vratni deo kičme. Sebi sam rekao ‒ čoveče, ti si za invalidska kolica, a ne za košarkaški teren.“

Po povratku u Beograd sačekao Vas je poziv za služenje vojnog roka?

“Više nije moglo da se odlaže i otišao sam na pregled, rekao sam šta me muči, koje probleme imam. Procedura je, međutim, zahtevala da odem na vanredne preglede, na VMA. Ljudi su pogledali moje koleno, pitali ko me operisao, kad su čuli ime profesora Gavrilovića samo su se nasmejali uz konstataciju kako čovek opet nije ništa uradio. Mada, u stvari, jeste. Posle pregleda dobio sam rešenje trajno nesposoban i tako je sin oficira postao nesposoban za služenje vojnog roka. Noga mi je bila u katastrofalnom stanju.“

Ipak, od košarke niste odustajali.

“Igrao sam kratko za beogradski Radnički, onda nešto malo i u Nemačkoj, ali sve je to bilo nerealno. U 32. rekao sam košarci zbogom.“

Navijači Vas pamte po atraktivnim zakucavanjima i još više po onim trojkama sa zemlje.

“Svako je imao ili ima svoj način šuta po kome je bio prepoznatljiv. Kad smo bili mlađi, učili su nas pravilno da šutiramo, znalo se tačno kako bi šut trebalo da izgleda, međutim na kraju svako od nas izgradi neki svoj način šutiranja, neki svoj stil, šut koji mu prija, za koji veruje da će biti pogodak. Bio sam svestan da moj način šutiranja nije primer iz udžbenika, ali sam šutirajući sa zemlje osećao daleko veću sigurnost i samopouzdanje. Ne, ne znam, ne pamtim meč na kojem sam zabeležio najviše trojki.“

Odigrali ste na desetine utakmica, neke nikad nije prekrila patina zaborava?

“Bilo je lepih, ali i onih kojih se uglavnom zbog poraza nerado sećate. Jedne od dražih su one iz osmine finala Evrolige u sezoni 1997/98. protiv Olimpijakosa, takođe i one u narednoj rundi sa moskovskim CSKA. Oba rivala smo u serijama od po tri meča nadigrali i otišli na fajnal-for. Međutim, bilo je i drugih nezaboravnih mečeva i u Evroligi i u nacionalnom šampionatu. Najviše se pamte oni derbiji protiv Crvene zvezde. U sportskom smislu bilo je to prelep period u mom životu.“

Ko je od saigrača bio po Vašoj meri, s kim ste se na terenu najbolje razumeli?

“Predrag Drobnjak. Odlično smo se poznavali i još bolje razumeli. Pet sezona igrali smo zajedno, sjajno smo kapirali jedan drugog, mogli smo da predvidimo šta će da uradi onaj drugi, gde će da krene, kako, kad i gde da mu se lopta doda. Na neviđeno razumeli smo jedan drugog.“

Bilo je i utakmica posle kojih ste bili besni na sebe?

“Naravno da je bilo i takvih mečeva. Ali, ja sam i tu malo specifičan. Za mene je pre svega pobeda bila radost, veselje. Pogotovo u tim nekim bitnim utakmicama. Ne postoji lepši osećaj nego kada u takvim situacijama izađeš kao pobednik, taj trenutak zadovoljstva i radosti jednostavno nemoguće je opisati ili zaboraviti. Možda je to zato što sam ja silno voleo samo da igram košarku, što sam posebno cenio one koji su s neskrivenim uživanjem igrali košarku, poput Čarlsa Barklija koga sam obožavao kad sam imao 15 ili 16 godina.“

Kad ste dobili kao košarkaš najveći kompliment?

“Pamtim jednu izjavu trenera CSKA koja nije bila upućena meni, već ekipi za koju sam igrao. Rekao je kako je teško igrati protiv Partizana jer je to tim koji ne igra košarku, već su to momci koji se igraju košarke. A mi smo se i stvarno igrali. Vlada Đokić, Lukovski, pokojni Haris Brkić, Drobnjak, Varda, Radošević. Zezali smo se, iako je to ružno reči, čak i na vrlo važnim utakmicama, protiv nas je bilo jako teško naći odgovarajuću taktiku. Uvek se setim Vlade Đokića. Na tajmautu se dogovorimo šta i kako, a onda on kaže da će kad krenemo kao sumanuti vikati zona, zona, a mi ćemo nastaviti da igramo čoveka. Zbunjivali smo tako rivale, često smo se zabavljali na terenu.“

Danas u Vašem Partizanu glavnu reč vode stranci?

“Vremena se menjaju. Ja nikad u Partizanu nisam igrao sa strancem i meni je, iskreno, žao što je danas tako kako jeste. Svaka čast tim ljudima, verujem da je uloženo mnogo napora da bi se dobilo da Partizan danas ima ono što ima, mislim na brojnu publiku i navijače, i svaka čast tim ljudima što su napravili to što su napravili. Meni je ipak žao što u timu nema više naših igrača. Nema rada, nema više vremena da se isprati košarkaš od pionira do seniora, nema prostora da talentovanog juniora priključiš prvom timu, da oseti atmosferu, uči. U vremenu kad sam ja igrao iz juniorskog tima u sastavu su bili Drobnjak, Čanak, Glintić, Peđa Savović, Vlada Vidačić, Vlada Petrović, Ratko Varda. Dolazili su i igrači iz drugih sredina, iz Subotice Dejan Koturović, Vlada Đokić iz Valjeva, Dejan Tomašević i Ljuba Vidačić su došli iz Zvezde. Bilo je normalno da se u Partizanu uvek okupi kvalitet.“

Bili ste U21 reprezentativac, ali ne i deo A tima.

“Tad je bilo teže doći do A tima nego stići na Mesec. Dve godine bio sam na širem spisku kod Dude i Željka, ali pored Danilovića, Peđe Stojakovića, Lončara, Miće Berića nije bilo lako izboriti mesto.“

Protiv koga je bilo najteže na terenu u direktnom duelu?

“Bilo je dosta vanzemaljaca, ali Andrej Kirilenko je bio ispred svih. Bar za mene. Imao je sve. Visinu, brzinu, raspon ruku, u duelima je odskakao, delovao je nestvarno.“

Bili ste ljubimac navijača?

“Partizan je oduvek imao fantastične navijače. Možda sam malo pristrastan, ali oni su pravili tu čudesnu atmosferu u ’Pioniru’, bilo je i utakmica gde su baš oni svojim navijanjem znali da presude utakmicu.“

Niste planirali, ali ste ipak posle karijere otišli u trenere.

“Istina je da u trenerskim vodama nisam video sebe, ali se ipak dogodilo. Naravno, neplanirano. Kime Bogojević je imao svoju školu košarke na Zvezdari, ali je 2009. dobio ponudu da ode na tri meseca u Iran. Zamolio me da ga zamenim, što sam posle kraćeg ubeđivanja i prihvatio. Kad se vratio, zamolio me je da ostanem još dva meseca, a onda je posle dva meseca rekao meni se to više ne radi, a ti ako hoćeš ostani i nastavi, ako nećeš batali i sve je ok. Ostao sam narednih 13 godina. Moguće je da bih isto radio i danas da se nije dogodila korona.“

Šta trenutno radite?

“Radim u jednoj maloj firmi koja se bavi prodajom, popravkom i ugradnjom auto-stakala. Ne, nisam komercijalista, već majstor. Za par dana, tačno 1. decembra, obeležiću pet godina kako to radim. I, naglašavam, uživam u onome što radim. Suština je zapravo da sam ja oduvek voleo automobile, da sam oko njih nešto čeprkao i sve ovo se i zaista dogodilo slučajno, ali očigledno nije slučajnost. Prezadovoljan sam.“

Pre toga radili ste kao komercijalista u firmi za prodaju sportske opreme?

“I to je bio lep period. Vlasnik firme bio je Ivica Divac, rođeni brate Vlada Divca.“

Imate stan, porodicu...

“Da, naravno. Stan sam, menjajući ga za novac od ugovora dobio od Partizana. Imam i zlatnu porodicu, supruga je doktor nauka, završila je istoriju umetnosti i trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Nišu. Obožava svoj posao. Kćerka Kasija je na drugoj godini muzičke akademije, odličan je student.“

Vaš najbolji drug iz košarkaških dana Lončar oženio je kćerku nekadašnjeg levog beka Partizana Radomira Antića, a Vi...

“Kćerku desnog beka Ivana Golca. Ivan je bio prvi srpski internacionalac u Engleskoj, jedan od 50 najboljih fudbalera Sauthemptona svih vremena, pravi je gospodin. Danas sa suprugom uživa u svojim porodičnim gnezdima. Orlovo je pored Aranđelovca, a Jastrebovo u okolini Prokuplja. Divni su ljudi, divno se slažemo.“

Imate i nadimak, zovu Vas Rodni.

“Nadimak su mi dali navijači Partizana. Podsećao sam ih likom na glumaca Nikolasa Sajmona Lindhersta, odnosno Rodnija Trotera iz popularne serije ’Mućke’. Bio sam malo zbunjen i još više kad sam uporedio neke fotografije. Zaista dosta ličimo. Bila je čak i ideja da zajedno snimimo spot za jednu firmu koja se bavila uvozom i distribucijom kafe. Vlasnik firme bio je član uprave Partizana, ali se sve na kraju izjalovilo. Zašto, nikad nisam saznao.“

Da li Zvezda i Partizan mogu ove godine do završnice Evrolige, navijači oba kluba to traže?

“Voleo bih zaista da se to dogodi. Međutim, ako moram da biram, onda bih voleo da to bude Partizan. Trenutno nisu blizu cilja, ali ne zaboravite da su u košarci moguća čuda. Jedna dobra serija od nekoliko uzastopnih pobeda stvari menja iz korena. Mislim da i jedni i drugi imaju potencijala za tako nešto. Imaju i publiku koju malo ko ima u Evropi. Sve je moguće.“

Aleksandar Čubrilo ostao je upamćen kao neko ko je ljubitelje dobre košarke bacao u delirijum atraktivnim zakucavanjima i nepogrešivim “trojkama sa zemlje“. Pričalo se i pisalo o njemu kao o jednom od najtalentovanijih u generaciji.

Sa reprezentacijom U21 osvojio je bronzu na Svetskom prvenstvu održanom u dalekoj Australiji.

Danas je daleko od košarke...

Život Vas nije mazio. I na parketu, zarad teške povrede, niste stigli, utisak je, da pokažete baš sve što se od Vas očekivalo?

“Ne žalim ni za čim. Da sam mogao više, ja bih to i uradio. Ne razmišljam u stilu šta bi bilo da je bilo. Nosio sam dres najboljeg kluba u Srbiji, bio na širem spisku reprezentacije, učestvovao na fajnal-foru, osvajao titule prvaka. Dosta za jednu karijeru“, govori ističući i na ovaj način skromnost kao crtu karaktera nekadašnji as “crno-belih“.

Odrasli ste na moru iz uz more?

“Rođen sam Zadru 25. novembra 1975. Prohodao sam na Malom Lošinju, a kada sam napunio četiri godine porodica se preselila u Pulu. Stalne seobe bile su sudbina porodica i dece čiji su muževi i očevi bili vojna lica.“

Detinjstvo u Puli ostalo Vam je u najlepšem sećanju?

“I danas rado odlazim, majka i sestra mi žive tamo. Otac je u Luksemburgu. Bio je komandant garnizona u Puli. Kad se sve ono dogodilo, razočaran napustio je vojsku i kao civil otišao kod brata u Luksemburg gde i danas živi. Onda se dogodio i razvod braka, sestra je otišla sa ocem, a mama i ja smo ostali u Puli. Nije bilo strašno, Istra je u odnosu na ostatak Hrvatske bila i u tom trenutku opšteg ludila neuporedivo miroljubivija. Ipak, 1993. došla je udružena ekipa vojne i civilne policije i mene i majku su izbacili iz stana. Završili smo i bukvalno na ulici.“

U pomoć su priskočili prijatelji?

“Majka je privremeno ostala u Puli, a ja sam otišao kod porodičnih prijatelja u Moljano, italijansku varošicu blizu Treviza. Čovek u čijoj sam kući boravio bio je košarkaški trener u jednom malom klubu i ja sam tri meseca trenirao sa njima.“

Sa osnovama košarke stečenim u Puli?

“U Puli sam u KK Gradina prošao sve mlađe selekcije. Poslednji mesec boravka u Moljanu proveo sam u jednom sportskom kampu gde su na okupu bili najperspektivniji italijanski košarkaši, odbojkaši, teniseri i da ne nabrajam dalje. Igrom slučaja u kampu sam upoznao profesora dr Milivoja Karalejića, u tom trenutku kondicionog trenera KK Partizan. Često smo pričali, njega je rat preselio iz Sarajeva u Beograd, a mene iz Pule u Trevizo. Predložio mi je da dođem u Partizan.“

I to u trenutku kad ste u džepu već imali avio-kartu za SAD?

“Da, sve je bilo dogovoreno, trebalo je da nastavim školovanje na haj skulu u Americi. Imao sam sve papire, avio-kartu. Bio sam klinac, sa 17 godina zapravo i nisam znao šta zaista želim, Amerika je bila dobra opcija, ali posle konsultacija sa roditeljima uz moje blago insistiranje odlučeno je da promenim pravac i umesto u SAD krenem za Beograd.“

Bilo je to vreme rata, sankcija, zatvorenih granica.

“Zbog toga sam morao okolo do Beograda. Prvo avionom od Trsta do Budimpešte, a onda kolima do Beograda. Sve se događalo u julu 1993. Ljubazni i u svemu dobronamerni ljudi iz Partizana smestili su me u novobeogradski hotel ’Putnik’ i već sutradan sam se u ’Pioniru’ pojavio na treningu kojim je u ulozi šefa struke rukovodio Željko Lukajić. Radilo se žestoko svakog dana.“

Mladi i neiskusni pristigli ste u više nego ozbiljan sastav “crno-belih“ s podosta sjajnih igrača.

“Pola ekipe je godinu dana pre toga bilo deo tima koji je trijumfovao u Evroligi. Na prvom treningu zatekao sam Rebraču, Šilobada, Lončara, Stevanovića, Berića, onda i Drobnjaka, pokojnog Harisa Brkića. Jedna baš, baš sjajna družina. Lepo su me primili.“

Nije bilo lako prilagoditi se novoj sredini, sklopiti nova prijateljstva?

“Nije bilo ni teško. Najviše vremena povodio sam sa Drobnjakom, generacija smo, družili smo se na putovanjima, živeli u istim hotelima. Nikola Lončar je, međutim, bio neko s kim sam provodio dosta vremena posle treninga. Druženje s njim dosta mi je značilo i puno mi je pomoglo. Bio mi je najbliži i najveći prijatelj.“

Imali ste sjajnu komunikaciju i sa pokojnim Harisom Brkićem?

“Svi su voleli Harisa. Pet godina igrali smo zajedno, bio je sjajan košarkaš i dobar momak. Ni danas mi nije jasno zašto je morao da ode na takav način, šta su bili razlozi njegovog ubistva. Uvek ga se sećam po lepom, pravio je dobru atmosferu na treninzima i putovanjima.“

Drobnjak je bio znan kao veliki fan NBA lige, a ostali?

“Bio i ostao. Znao je sve o svakom NBA igraču. Interesantno je, međutim, nešto drugo. U to vreme pre treninga obavezno su se u svlačionici prelistavali ’Sport’ i ’Sportski žurnal’. U potrazi za informacijama prednjačili su Mića Berić, Ljuba Vidačić, Nenad Čanak. Sad znam da to nije bilo slučajno, negde se i tada naslućivalo da će ostati u košarci. I ostali su svako na svoj način.“

Šta pišu novine i šta se događa u košarci Vas kao da nije puno interesovalo?

“I nije, ni danas ne pratim šta štampa ili portali pišu. Moj fokus svodio se na košarku. Obožavao sam samo da igram i uživao sam igrajući košarku. Sve drugo me nije dodirivalo.“

Čak ni priča da ste projektovani da budete crno-beli Kukoč?

“To su novinari smislili. Tačno je da smo imali istu visinu, isti raspon ruku, ali Kukoč je bio Kukoč. Nisam imao nikakav odnos prema tom poređenju.“

Osvojili ste tri titule i četiri Kupa. I danas se prepričava ona finalna serija sa BFC-om.

“Imali su strašan tim, Mutu Nikolića na klupi, vodili su u seriji 2:0. Nije nam bilo svejedno, ali vratili smo se i na kraju dobili majstoricu u ’Pioniru’. U trećoj ili četvrtoj utakmici Smiljanić je šutirao trojku za pobedu i da je pogodio sve bi danas bilo drugačije. U košarci je i nemoguće moguće.“

Gde se krije onda tajna te čudesne pobede?

“Žeravica je bio naš trener, nije se ništa specijalno dogodilo. Moguće je da smo malo više zbili redove ili malo više pažnje obratili na skauting njihove igre. Moguće, ne znam. Slična situacija dogodila se i u sezoni 1997/98. kada je Muta Nikolić sedeo na našoj klupi. Niko ne zna kako, ali imali smo niz od sedam izgubljenih utakmica, u celoj priči ja u svemu nisam video nikakvu Mutninu krivicu, jednostavno nas nije išlo. Uprava je smenila trenera Nikolića, kormilo je preuzeo njegov pomoćnik Kime Bogojević i mi smo do kraja pobedili sve utakmice i otišli na fajnal-for 1998. u Barseloni.“

Odigrali ste dve utakmice i doživeli dva poraza?

“Na startu smo ukrstili koplja sa Kinderom koji je na kraju i trijumfovao. Imali su moćan tim sa Savićem, Danilovićem, Rigodoom, igrali su sjajnu košarku, bili nepobedivi. Ni u drugoj utakmici nismo imali sreće, sačekao nas je Beneton koji je sa klupe predvodio Željko Obradović. Pored ostalih, u timu je bio i u to vreme jedan od najboljih centara Evrope, naš Željko Rebrača.“

Sportisti je najteže kad nije na terenu zbog povrede. I Vas je sustigla ta sudbina.

“Sve do tada je bilo sjajno, posle toga užas. Igrao sam, ali sam se i mučio, nije to bila više košarka u kojoj sam uživao. U petoj utakmici protiv Zvezde, u polufinalu prvenstva, doživeo sam jako tešku povredu kolena. Pocepao sam prednje ligamente, zadnje načeo, pukao mi je i kvadriceps, takođe i kapsula kolena, puklo je sve što je moglo da pukne. Lekari su naredili obavezno i dugo mirovanje. Javila se dilema i oko operacije, lekar je bio skeptičan, predložio je opciju bez operacije u nadi da vremenom sve može samo od sebe da prođe. Koristio sam razna pomagala, nosio neke šipke, ortoze, počeo sam da sumnjam u sebe, ishod oporavka. Loše sam se osećao, bio sam silno razočaran, nije mi prijalo da budem tu, a da ne mogu ništa da doprinesem.“

I onda ste povukli potez koji niko nije očekivao?

“Partizan mi je dugovao neki novac i ja sam to iskoristio da zatražim i naravno dobijem raskid ugovora. I danas znam da ne bi bilo problema oko isplate da sam ostao, ali osećao sam se lično loše i zato nisam želeo da ostanem. Ljudi u klubu su bili malo iznenađeni, ali smo posle svega i dalje u dobrim odnosima. I oni su bili svesni da u tom mom postupku nije bilo nikakve loše namere.“

Pakujete posle toga kofere i vraćate se krajem 2000. u Pulu?

“Prvi put posle sedam godina. Majka se tužila sa državom Hrvatskom oko onog stana iz kog smo izbačeni i na kraju je dobila spor, ali ne i stan u kojem smo živeli do 1993, već drugi u nekim vojnim zgradama. Nije bilo vidljive mržnje ili nekog ispoljavanja nacionalizma, Istra je i u tom pogledu pitoma, ali kako su to bile vojne zgrade, odlučila je da taj stan proda i kupi novi u Medulinu, dakle na par kilometara od Pule, tako da i danas tamo živi.“

Posle Partizana Vaša nova košarkaška destinacija bila je Ljubljana.

“Nije baš tako, novinari su to nedovoljno precizno objasnili, umesto stvarne istine koristili su ličnu maštu. Tačno je da sam dobio poziv iz Olimpije, takođe i da sam tamo prvog dana otišao na pregled. Kad su lekari videli moje koleno, bili su u šoku. Dakle, član Olimpije bio sam samo pola sata koliko je potrošeno na lekarski pregled.“

Ponovo povlačite potez koji se nije očekivao?

“U februaru 2001. odlučio sam da operišem koleno. Idem na Banjicu, profesor Gavrilović je uradio zahvat i posle operacije prednjih ukrštenih ligamenata čekao me oporavak od šest meseci. Vratio sam se u Pulu, krenuo na terapije, plivao u morskoj vodi, ali povreda kolena uprkos svemu nije mogla da se do kraja sanira.“

Ipak, posle osam meseci od operacije potpisujete za rusku Samaru.

“Dogovor je bio da odem i da im pomognem da izbore opstanak u ligi. Na kraju cilj je bio i ostvaren. Koristio sam štitnike i mnoga pomagala i tu polusezonu odigrao na iskustvo. Bilo mi je lepo, u klubu su bili maksimalno korektni, imali su puno razumevanje, ali ja sam od svega odustao, mislio sam da sve nije pošteno s moje strane i ugovor je raskinut.“

Ipak, i dalje ste igrali?

“Muta Nikolić me pozvao u Vojvodinu, proveo sam u Novom Sadu dva meseca da bih na kraju povredio i vratni deo kičme. Sebi sam rekao ‒ čoveče, ti si za invalidska kolica, a ne za košarkaški teren.“

Po povratku u Beograd sačekao Vas je poziv za služenje vojnog roka?

“Više nije moglo da se odlaže i otišao sam na pregled, rekao sam šta me muči, koje probleme imam. Procedura je, međutim, zahtevala da odem na vanredne preglede, na VMA. Ljudi su pogledali moje koleno, pitali ko me operisao, kad su čuli ime profesora Gavrilovića samo su se nasmejali uz konstataciju kako čovek opet nije ništa uradio. Mada, u stvari, jeste. Posle pregleda dobio sam rešenje trajno nesposoban i tako je sin oficira postao nesposoban za služenje vojnog roka. Noga mi je bila u katastrofalnom stanju.“

Ipak, od košarke niste odustajali.

“Igrao sam kratko za beogradski Radnički, onda nešto malo i u Nemačkoj, ali sve je to bilo nerealno. U 32. rekao sam košarci zbogom.“

Navijači Vas pamte po atraktivnim zakucavanjima i još više po onim trojkama sa zemlje.

“Svako je imao ili ima svoj način šuta po kome je bio prepoznatljiv. Kad smo bili mlađi, učili su nas pravilno da šutiramo, znalo se tačno kako bi šut trebalo da izgleda, međutim na kraju svako od nas izgradi neki svoj način šutiranja, neki svoj stil, šut koji mu prija, za koji veruje da će biti pogodak. Bio sam svestan da moj način šutiranja nije primer iz udžbenika, ali sam šutirajući sa zemlje osećao daleko veću sigurnost i samopouzdanje. Ne, ne znam, ne pamtim meč na kojem sam zabeležio najviše trojki.“

Odigrali ste na desetine utakmica, neke nikad nije prekrila patina zaborava?

“Bilo je lepih, ali i onih kojih se uglavnom zbog poraza nerado sećate. Jedne od dražih su one iz osmine finala Evrolige u sezoni 1997/98. protiv Olimpijakosa, takođe i one u narednoj rundi sa moskovskim CSKA. Oba rivala smo u serijama od po tri meča nadigrali i otišli na fajnal-for. Međutim, bilo je i drugih nezaboravnih mečeva i u Evroligi i u nacionalnom šampionatu. Najviše se pamte oni derbiji protiv Crvene zvezde. U sportskom smislu bilo je to prelep period u mom životu.“

Ko je od saigrača bio po Vašoj meri, s kim ste se na terenu najbolje razumeli?

“Predrag Drobnjak. Odlično smo se poznavali i još bolje razumeli. Pet sezona igrali smo zajedno, sjajno smo kapirali jedan drugog, mogli smo da predvidimo šta će da uradi onaj drugi, gde će da krene, kako, kad i gde da mu se lopta doda. Na neviđeno razumeli smo jedan drugog.“

Bilo je i utakmica posle kojih ste bili besni na sebe?

“Naravno da je bilo i takvih mečeva. Ali, ja sam i tu malo specifičan. Za mene je pre svega pobeda bila radost, veselje. Pogotovo u tim nekim bitnim utakmicama. Ne postoji lepši osećaj nego kada u takvim situacijama izađeš kao pobednik, taj trenutak zadovoljstva i radosti jednostavno nemoguće je opisati ili zaboraviti. Možda je to zato što sam ja silno voleo samo da igram košarku, što sam posebno cenio one koji su s neskrivenim uživanjem igrali košarku, poput Čarlsa Barklija koga sam obožavao kad sam imao 15 ili 16 godina.“

Kad ste dobili kao košarkaš najveći kompliment?

“Pamtim jednu izjavu trenera CSKA koja nije bila upućena meni, već ekipi za koju sam igrao. Rekao je kako je teško igrati protiv Partizana jer je to tim koji ne igra košarku, već su to momci koji se igraju košarke. A mi smo se i stvarno igrali. Vlada Đokić, Lukovski, pokojni Haris Brkić, Drobnjak, Varda, Radošević. Zezali smo se, iako je to ružno reči, čak i na vrlo važnim utakmicama, protiv nas je bilo jako teško naći odgovarajuću taktiku. Uvek se setim Vlade Đokića. Na tajmautu se dogovorimo šta i kako, a onda on kaže da će kad krenemo kao sumanuti vikati zona, zona, a mi ćemo nastaviti da igramo čoveka. Zbunjivali smo tako rivale, često smo se zabavljali na terenu.“

Danas u Vašem Partizanu glavnu reč vode stranci?

“Vremena se menjaju. Ja nikad u Partizanu nisam igrao sa strancem i meni je, iskreno, žao što je danas tako kako jeste. Svaka čast tim ljudima, verujem da je uloženo mnogo napora da bi se dobilo da Partizan danas ima ono što ima, mislim na brojnu publiku i navijače, i svaka čast tim ljudima što su napravili to što su napravili. Meni je ipak žao što u timu nema više naših igrača. Nema rada, nema više vremena da se isprati košarkaš od pionira do seniora, nema prostora da talentovanog juniora priključiš prvom timu, da oseti atmosferu, uči. U vremenu kad sam ja igrao iz juniorskog tima u sastavu su bili Drobnjak, Čanak, Glintić, Peđa Savović, Vlada Vidačić, Vlada Petrović, Ratko Varda. Dolazili su i igrači iz drugih sredina, iz Subotice Dejan Koturović, Vlada Đokić iz Valjeva, Dejan Tomašević i Ljuba Vidačić su došli iz Zvezde. Bilo je normalno da se u Partizanu uvek okupi kvalitet.“

Bili ste U21 reprezentativac, ali ne i deo A tima.

“Tad je bilo teže doći do A tima nego stići na Mesec. Dve godine bio sam na širem spisku kod Dude i Željka, ali pored Danilovića, Peđe Stojakovića, Lončara, Miće Berića nije bilo lako izboriti mesto.“

Protiv koga je bilo najteže na terenu u direktnom duelu?

“Bilo je dosta vanzemaljaca, ali Andrej Kirilenko je bio ispred svih. Bar za mene. Imao je sve. Visinu, brzinu, raspon ruku, u duelima je odskakao, delovao je nestvarno.“

Bili ste ljubimac navijača?

“Partizan je oduvek imao fantastične navijače. Možda sam malo pristrastan, ali oni su pravili tu čudesnu atmosferu u ’Pioniru’, bilo je i utakmica gde su baš oni svojim navijanjem znali da presude utakmicu.“

Niste planirali, ali ste ipak posle karijere otišli u trenere.

“Istina je da u trenerskim vodama nisam video sebe, ali se ipak dogodilo. Naravno, neplanirano. Kime Bogojević je imao svoju školu košarke na Zvezdari, ali je 2009. dobio ponudu da ode na tri meseca u Iran. Zamolio me da ga zamenim, što sam posle kraćeg ubeđivanja i prihvatio. Kad se vratio, zamolio me je da ostanem još dva meseca, a onda je posle dva meseca rekao meni se to više ne radi, a ti ako hoćeš ostani i nastavi, ako nećeš batali i sve je ok. Ostao sam narednih 13 godina. Moguće je da bih isto radio i danas da se nije dogodila korona.“

Šta trenutno radite?

“Radim u jednoj maloj firmi koja se bavi prodajom, popravkom i ugradnjom auto-stakala. Ne, nisam komercijalista, već majstor. Za par dana, tačno 1. decembra, obeležiću pet godina kako to radim. I, naglašavam, uživam u onome što radim. Suština je zapravo da sam ja oduvek voleo automobile, da sam oko njih nešto čeprkao i sve ovo se i zaista dogodilo slučajno, ali očigledno nije slučajnost. Prezadovoljan sam.“

Pre toga radili ste kao komercijalista u firmi za prodaju sportske opreme?

“I to je bio lep period. Vlasnik firme bio je Ivica Divac, rođeni brate Vlada Divca.“

Imate stan, porodicu...

“Da, naravno. Stan sam, menjajući ga za novac od ugovora dobio od Partizana. Imam i zlatnu porodicu, supruga je doktor nauka, završila je istoriju umetnosti i trenutno predaje na Filozofskom fakultetu u Nišu. Obožava svoj posao. Kćerka Kasija je na drugoj godini muzičke akademije, odličan je student.“

Vaš najbolji drug iz košarkaških dana Lončar oženio je kćerku nekadašnjeg levog beka Partizana Radomira Antića, a Vi...

“Kćerku desnog beka Ivana Golca. Ivan je bio prvi srpski internacionalac u Engleskoj, jedan od 50 najboljih fudbalera Sauthemptona svih vremena, pravi je gospodin. Danas sa suprugom uživa u svojim porodičnim gnezdima. Orlovo je pored Aranđelovca, a Jastrebovo u okolini Prokuplja. Divni su ljudi, divno se slažemo.“

Imate i nadimak, zovu Vas Rodni.

“Nadimak su mi dali navijači Partizana. Podsećao sam ih likom na glumaca Nikolasa Sajmona Lindhersta, odnosno Rodnija Trotera iz popularne serije ’Mućke’. Bio sam malo zbunjen i još više kad sam uporedio neke fotografije. Zaista dosta ličimo. Bila je čak i ideja da zajedno snimimo spot za jednu firmu koja se bavila uvozom i distribucijom kafe. Vlasnik firme bio je član uprave Partizana, ali se sve na kraju izjalovilo. Zašto, nikad nisam saznao.“

Da li Zvezda i Partizan mogu ove godine do završnice Evrolige, navijači oba kluba to traže?

“Voleo bih zaista da se to dogodi. Međutim, ako moram da biram, onda bih voleo da to bude Partizan. Trenutno nisu blizu cilja, ali ne zaboravite da su u košarci moguća čuda. Jedna dobra serija od nekoliko uzastopnih pobeda stvari menja iz korena. Mislim da i jedni i drugi imaju potencijala za tako nešto. Imaju i publiku koju malo ko ima u Evropi. Sve je moguće.“