INTERVJU ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ: Jokić u Sakramentu ne bi bio Jokić

INTERVJU ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ: Jokić u Sakramentu ne bi bio Jokić

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Aleksandar Trifunović je čovek koji apsolutno iskreno svim svojim bićem pripada košarci. I onima koje voli. Kao igrač, od 1986. do 2001. nosio je dres beogradskih crveno- belih, hrvatskog Zadra, nemačkog Frajburga, poljskog Vroclava i našeg Beopetrola. Sa Crvenom zvezdom je dva puta osvajao titule prvaka države, s tim što je oba puta šampionski pehar podizao kao kapiten tima.

Igrao je na poziciji pleja iako je po visini (201 cm) mogao da bude i krilni centar. Za njega su košarkaški stručnjaci kazivali da pored liderskih poseduje visoke mentalne i moralne vrednosti, sjajan pregled igre, maestralnu kontrolu lopte i sposobnost da sa lakoćom poentira za tri poena. Povrede su ga omele da se dokaže i kao reprezentativac.

Od 2002. godine je košarkaški stručnjak. Želeo je i planirao trenersku karijeru. Sedeo je na klupi Crvene zvezde, Lijetuvos Ritasa, Spartaka iz Sankt Peterburga, Žalgirisa, Panioniosa, Astane iz Kazahstana, turskih klubova Ješilgiresuna i Pinar Karšijake, Igokee iz Laktaša… Sa slavnim Žalgirisom trijumfovao je u prvenstvu i Kupu Litvanije kao i u Baltičkoj ligi. Sa Ritasom je takođe trijumfovao u Baltičkoj ligi, ali je i stigao do finala nekadašnjeg ULEB kupa u kome je poražen od slavnog Reala… U dva navrata ovu ekipu je odveo u top 16 fazu Evrolige. U junu 2019. kao trener banjalučke Igokee doživeo je lakši moždani udar. Danas, potpuno oporavljen, čeka pravu ponudu i novu priliku da ponovo zaplovi uzburkanim vodama posla u kome nije rekao poslednju reč. Oženjen je. U braku sa Isidorom ima dva sina, Uroša i Kostu. Ljubav iz mladosti ili…

“Ne baš, upoznali smo se kad sam ja ima 27 a ona 22 i od tada se ne razdvajamo. Puno stvari smo napravili zajedno i još ćemo. Isidora je bila moj oslonac kroz život i ne samo moj. Imala je ključnu ulogu i u vaspitanju naše dece. Ona je zapravo osoba koja mi puno znači i koju jednostavno mnogo volim.”

Povezane vesti – Neprobojni ruski zid

Rođeni ste na Zvezdari, ali ste odrasli u novobeogradskim blokovima, u čuvenim „televizorkama“.

“Novi Beograd i moj 28. blok tada nije izgledao kao danas. Tada nije bilo Sava centra i Arene, mnogih novobeogradskih zgrada i bulevara. Pamtim jedan sređen koncept života, mnoge divne ljude i drugove sa kojima se i dan-danas viđam i družim. Iz mog kraja su vaterpolista Igor Milanović i fudbaler Dejan Joksimović. Bilo je i dosta dobrih rukometaša.”

Školski tereni i škola su tada bili kolevke sporta.

“Išao sam u OŠ ’Radoje Domanović’, bio član svih sportskih sekcija. Časovi fizičkog počinjali su tako što smo uvek istrčali neku deonicu od 400 ili 800 metara. Naravno pod kontrolom nastavnika. Tek kasnije sam shvatio da je to osnova svega. Nastavnici fiskulture su tada zapravo regrutovali klince za određene sportove. Većina, među njima i ja, završila je u fudbalu. Mogao sam da budem i rukometaš, ali sam najviše voleo basket. Igrao sam na jedan koš prvo dok se ne upale ulične svetiljke, a onda, naravno uz dozvolu roditelja, i do 11 uveče.”

Social Network Post 1920x10805 (16)

Ozbiljna priča sa igranjem košarke počela je sa pozivom legendarnog Sije Nikolića. 

“Bilo je to u prvom razredu srednje škole. Istina više sam voleo basket, ali kako je Sija Nikolić imao neko poznanstvo sa mojim ocem, morao sam da poslušam i tako je krenulo.”

Kad se očekivalo da najviše pružite u dresu Zvezde, potpuno neočekivano stigli ste u Zadar.

“Sa Draganom Kapičićem, predsednikom kluba, dogovorio sam se da ostanem još četiri godine u Zvezdi, sve je bilo gotovo, a onda je tadašnji trener, ne bih da mu pominjem ime, odlučio da mene i sada pokojnog Nikolu Jokanovića pošalje u IMT kao zamene za Mlađena. Odjurio sam kući, potražio zaturene papire i brošure američkih univerziteta rešen da odem preko bare, da igrajući univerzitetsku košarku završim školu. U tom preturanju fioka stigao je poziv Šakote da mu se pridružim u Zadru. Čovek me pozvao na urgiranje jednog mog kolege, nije iz Zvezde i nije red da ga pominjem imenom, ali meni ja tada njegovo poverenje bilo vrlo značajno. Te iste večeri, sada već daleke 1988, tačno na moj 21. rođendan, obreo sam se u Zadru. O svemu smo se dogovorili za manje od sat vremena.”

Da li ste se možda zbog svega nekad pokajali?

“Ne, nisam. Šakota je ostao godinu dana, posle njega tim je preuzeo Slavko Trninić, divan čovek koga s radošću uvek pominjem. Tu je bio i legendarni Krešimir Ćosić kao sportski direktor, ali je imao uticaja i na teren. Naravno, uvek u najboljoj nameri. Od igrača zatekao sam Popovića, Šarića, Šarliju, kasnije je došao i Bodiroga. Bilo je to moje veliko ne samo igračko, već i životno iskustvo.“

Zadar je Zadar, da li Vam se, možda, dogodila neka neprijatnost ili nešto slično?

“Ništa vredno pomena, ništa ružno, ništa da bih o Zadru ili Zadranima nešto ružno rekao. Proveo sam u Zadru tri divne godine i kao sportista i kao čovek. Da se nije dogodio prokleti rat, sigurno je da bih još dugo ostao.“

Rat Vas je odvojio od Zadra, ali i vratio u Zvezdu. Postali ste lider jedne nazaboravne generacije crveno-belih. 

“Kad sam se vratio, većina momaka u timu Zvezde je bila iz Beograda. I oni koji su došli u Zvezdu bili su divni momci. Tada su dres Zvezde nosili Neša Ilić, Saša Obradović, Dejan Tomašević, Aca Gilić, Zoran Jovanović, Rastko Cvetković, Mirko Pavlović… Sa strane su došli Lisica, Vidačić, Mavrenski, Mile Marinković. Pojavio se u jednom trenutku i Saša Dončić (otac Luke Dončića), Boban Janković je pravio prve korake. U tom periodu od četiri ili pet godina ekipa se čistila i dopunjavala. Kao trener priču je počeo Dule Vujošević zajedno sa Dejanom Srzićem Suslom, najveće uspehe napravili smo sa Laletom Lučićem, kasnije je tim preuzeo Moka Slavnić, posle njega  Bora Džaković.”

Dve titule prvaka država, ali i bez prilike da se dokažete na evropskoj sceni. 

“Bili smo pod sankcijama, nikada u Evropi nismo proverili koliko vredimo kao tim. Šteta. Na drugoj strani mene su počele da sustižu povrede, nisam zaigrao u reprezentaciji iako sam mislio da je to moralo da se dogodi. Zvali su me za ovaj ili onaj turnir, bio sam na svim spiskovima, ali nikada i sudionik velikog takmičenja kao reprezentativac. Konkretno, 1995. nisam otišao na šampionat Evrope samo zato što sam imao nezalečenu tetivu. Ne, nema gorčine zbog svega. Čak ni žala. To je moj put, moj košarkaški kod. Sasvim je izvesno da sam u nekim prethodnim situacijama možda mogao da odigram karte drugačije, da budem reprezentativac, ali sad je to nebitno.”

Povezane vesti – “Hvala ti Srbijo na predivnom Nikoli Jokiću”

Pečat Vaše klupske karijere bila je ona čudesna trojka s pola terena u utakmici sa Partizanom. 

“To svi spominju, iako je to bila jedna od lošijih utakmica koju sam odigrao u derbiju. Mnogo ljudi taj šut sa pola terena ne samo što pamti, već taj koš doživljava i kao nešto što im je obeležilo detinjstvo.“

Kroz dugu karijeru nikada niste imali problem sa saigračima, trenerima, publikom. Govorili ste čak i ono što drugi nisu smeli. 

“Imao sam dug jezik, bio sam mlad, nisam bio nepravedan, bio sam pravičan. Nikada se nisam krio iza lažnog autoriteta, nikada nisam poštovao one koji su to činili, a u mojoj karijeri ih je i te kako bilo. I ne samo autoriteta već i lažnih vrednosti. Zbog tog sam bio obeležen kao neko ko je govorio ono što misli. Jeste, tačno je da ondašnja uprava Crvene zvezda nije znala da isprati kvalitet tima. Sad znam da su ti ljudi radili onoliko koliko su mogli, a ne zato što su tako hteli.”

Planirali ste da po završetku igračke karijere budete trener.

“Jedan sam od onih malobrojnih košarkaša koji je znao šta će da radi posle. Masa to ne zna. Mnogi otvore restoran ili kafić ili odu u biznis, u svet koji ne poznaju, u ono što nikada nisu radili i što ne znaju da rade. Jedino što su tada možda znali bilo je da kupe stanove i da ih iznajmljuju. Ja sam znao da to neću da radim. Mnogo puta sam bio produžena ruka trenera na terenu, kod trojice trenera i kapiten tima. Tada sam valjda ukapirao da mogu da budem trener. Davno pre kraja karijere, još 1997, pravo iz jednog kafića otišao sam u društvu dva prijatelja i upisao fakultet. Škola daje obrazovanje, dobro je da imaš diplomu ali nije preduslov da budeš trener.”

Taj trenerski dar prepoznali su i Vaši treneri. Ko je to prvi shvatio?

“Svi su kapirali. Kod Laleta Lučića sam uživao najviše poverenja u tom smislu. Išao sam i na neka predavanja, čuo i jednu rečenicu Željka Obradovića koju pamtim: ’Od mnogih trenera sam naučio kako treba i od mnogih trenera kako ne treba’. Na isti način tumačim i moju trenersku karijeru. Smatram da su neki igrači od mene naučili kako treba, neki i kako ne treba.”

Završili ste karijeru i čekali svoj trenutak. Trenersku priču takođe ste započeli u Crvenoj zvezdi.

“Sve se dogodilo slučajno. Živorad Anđelković me pozvao u Crvenu zvezdu na razgovor i tako sam krenuo u trenerski posao. Posle godinu dana u klub je došao Zmago Sagadin. Iz administrativnih razloga nije moga da bude trener, bio je sportski direktor ali i vođa projekta, a ja sam kao trener uglavnom slušao i radio. Na vreme sam shvatio da ono što mogu od Zmaga da dobijem za dve ili tri godine predstavlja neku prečicu za put koji bih tražio sedam ili osam godina. Zbog toga sam bio dobar đak. On je posle dobio otkaz u Zvezdi a ja šansu da budem prvi trener.”

Radili ste u Litvaniji, Grčkoj, Turskoj Kazahstanu, Rusiji i onda u Republici Srpskoj. Otkud u Igokei?

“Ne mogu da kažem da sam imao neke opcije, lagao bih, mislim da je u tom trenutku finansijski bilo prihvatljivije otići u Republiku Srpsku nego u neku drugu zemlju. Otišao sam sa najboljim namerom, ali posao koji sam počeo tamo nisam završio. Igokea ima jako dobru infrastrukturu, halu, svlačionice, ljude. Neke stvari koje mi se nisu sviđale, za koje sam mislio da nisu dobre, ja sam počeo da menjam, i onda se desilo to što se desilo pre nego što je liga počela… Mislim da su ti ljudi kada se to meni desilo i u periodu mog oporavka bili više nego korektni.”

Trenutno ste trener bez angažmana.

“Imao sam neke ponude, imam i sad, možda su ispod mog renomea, ali sam isto tako svestan da vreme ide. I neke druge zemlje ili klubovi su možda bili ispod mog rejtinga, ali ako je dobra zarada i uz to i izazov, onda od takve ponude ne treba bežati.”

Nikola Jokić, NBA as, neprikosnoveni je ambasador srpske košarke u svetu.

“On je ponos, on ima ogroman talenat, mislim da je u pravo vreme na pravom mestu. On se zapravo u ovom trenutku dobro zabavlja igrajući košarku. Utisak je da mu je sasvim svejedno da li igra na ulici ili protiv Lebrona. Jednostavno uživa u onom što radi, treneri su to prepoznali, mislim da su dobre stvari napravili. Dončić i on su obeležili ovu NBA sezonu. Pitanje je da li bi Jokić ovako igrao da je bio u Sakramentu kod Divca ili da li bi Dončić podjednako blistao u Njujorku.”

Da li ste kao trener dopustili nekom od svojih košarkaša da se, kako kažete, igra košarke?

“Svakom košarkašu koji je to hteo, naravno na pravi način. U Ritasu je to bio neki Karim Raš, igrao je u Lejkersima, brzo je završio karijeru. I Marko Popović je imao tu sposobnost, takođe i Soni Vims u Žalgirisu. Treba naći tu crtu koja je izuzetno tanka, crtu između tvoje trenerske ruke i kreativnosti tih igrača. Zato trenerski posao i jeste više psihologija nego suvi zanat.”

Povezane vesti – SLUČAJ NOVAK ĐOKOVIĆ: Pravda teža od nepravde

Da li srpskoj košarci trebaju stranci, pogotovo Amerikanci?

“Mi možemo da diskutujemo, ali je činjenica da život te stvari diktira. Amerika je velika zemlja, ali je njena košarka prepuna stranaca. Uvek sam za onog ko donosi kvalitet i razliku, ali nisam za nekog ko je broj na broju. Moguće je da veliki broj stranaca ima negativan uticaj u formiranju mladih igrača koji su potekli na ovom podneblju. Tu muku trenutno prolazim sa sinom. Nije muka, ali jeste neki period odrastanja moga sina.

Međutim, postoji i nešto drugo. Bio sam sasvim slučajno svedok kada je prvi put čačanski Borac doveo stranca. Čovek je prvo nudio pare našim igračima, ali oni su za neku minimalnu razliku odlazili u Poljsku, Češku ili već gde. Borac je bio osuđen da dovede strance, oni su hteli da igraju za taj novac, naši nisu bez obzira na to što je taj novac više vredeo kod nas nego one malo veće pare u Poljskoj.“

Saša Obradović je novi trener crveno-belih, nekada ste igrali zajedno, osvajali titule.

“Sa aspekta Zvezde, Zvezda je mnogo više dobila. Sale je opet dobio ono što je hteo, a to je Evroliga. Pokušavao je to sa više klubova, sada su se poklopile karte. Ispostavilo se da Zvezda treba Saleta, ali i da Sale treba Zvezdu i to je to. I njemu i Zvezdi želim svu sreću ovog sveta.”

Kako gledate na budućnost reprezentativne košarke, pre svega u Evropi?

“Mislim da je sve to u kandžama sukoba FIBA i ULEB, dok god se to ne reši svi gubimo. Takmičenja traju i trajaće, a da li gube na značaju, to je već drugo pitanje. Nekim manjim zemljama su ta i takva takmičenja značajna, nekim opet nisu. Istina je i to da su ranije reprezentativna takmičenja bila mnogo veće ulaznice za neku karijeru nego što su danas.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar