INTERVJU BOŠKO ĐUROVSKI: Kult reprezentacije treba ponovo stvoriti

INTERVJU BOŠKO ĐUROVSKI: Kult reprezentacije treba ponovo stvoriti

Foto: Srđan Stevanović


Sjajan fudbaler, drag i pouzdan saigrač, odan prijatelj. Čovek na mestu. Uporan i odlučan. Ovo su samo neke od osobina koje poznanici potenciraju kada govore o Bošku Đurovskom, nekadašnjem fudbaleru Crvene zvezde i švajcarskog Serveta, reprezentativcu Jugoslavije i Makedonije, treneru Crvene zvezde, Serveta, Nagoje i selektoru Makedonije. Danas je u upravi Crvene zvezde, njen skaut sa posebnim zadacima i čovek koji manirom fudbalskog gospodina komentariše fudbalska zbivanja u svetu i kod nas.

Zvezda je četvrtu godinu zaredom na velikoj sceni, s dobrim šansama da prezimi u Evropi.

“Šanse su zaista velike i puno bi značilo i za Zvezdu i za srpski fudbal da naš šampion igra Evropu i na proleće. Svi znamo i svi se slažemo da je jako bitan taj kontinuitet prisustva na evropskoj sceni. Kad igraš Ligu šampiona ili Ligu Evrope, pogotovo ukoliko to činiš iz sezone u sezonu, onda je sve lakše, svi te respektuju, i protivnici i sudije. Nije, naravno, zanemarivo ni to da učešćem na evropskoj sceni i igrači stiču dragoceno iskustvo igranja velikih mečeva”.

Član ste Upravnog odbora kluba, ako se dogodi proleće u Evropi, da li su ovom i ovakvom timu crveno-belih potrebna pojačanja?

“Uvek trebaju pojačanja da bi se napravilo nešto, ali ići na pojačanja radi pojačanja je nepotrebno. Cilj je da se dođe do nokaut faze. Ulagati novac zbog iluzije da se može stići do polufinala ili finala je razmišljanje kojem se ne bih priklonio. Ne znam, možda je još rano o tome razmišljati, puno zavisi i od žreba za eventualne prolećne duele”.

Foto: Srđan Stevanović

Foto: Srđan Stevanović

Da li je Dejan Stanković u pravo vreme na pravom mestu? 

“Zvezda je vrlo specifična, kad se priča na tu temu puno toga zavisi i od navijača. Oni obično veliko ime prihvate, srcem prihvate kad sedne na klupu, ali kad se dogodi neuspeh ili mali zastoj u proizvodnji dobrih rezultata, onda kreću i kritike u stilu da je trener početnik i tako dalje. Lično mislim da nije teško biti trener u Zvezdi jer imaš sve. I dobru organizaciju i sve drugo što su odlike jednog velikog kluba. Stanković, opet, ima rezultate u nacionalnim šampionatu, sve ide svojim tokom i u Ligi Evrope, ali kad dođe, ako dođe, do krize rezultata, onda je jako bitno da klub istrpi trenera. Ako se posle prvog neuspeha odluči da ga odmah skloni, onda to nije to. Moja filozofija je da klub, kao što pravi igrače, ima obavezu da stvara i trenera, odnosno da sačuva Stankovića i kad ne ide dobro. Naravno, ukoliko proceni da je Deki ono što Zvezdi odgovara na duže staze”.

Rođeni ste u Tetovu, tamo ste i odrastali, da li Vam nedostaje rodni grad?

“Bilo je to lepo i bezbrižno detinjstvo, period života koga se rado sećam. I danas kad prođem Skopljem i krenem kotlinom prema Tetovu osećam one karakteristične mirise koji me vraćaju u detinjstvo. Više od 40 godina sam u Beogradu i ako mi nešto nedostaje u Tetovu, onda su to neke uspomene, s tim što uvek naglašavam da čovek ima prema sebi obavezu da ide tamo gde mu je bolje”.

Povezane vestiINTERVJU LJUBIŠA TUMBAKOVIĆ: Za tri dana ne može da se napravi igra

Braću Đurovski, Boška i Milka, znala je cela Jugoslavija. Da li ste kao klinci maštali da jednog dana postanete fudbaleri i da živite od fudbala?

“Otac je bio dobar fudbaler, ali deda nije bio raspoložen da mu se sin bavi tom rabotom. Onda je tata tu ljubav prema fudbalu preneo na nas. Bio je naš prvi trener. Zapravo je insistirao na nekim stvarima, ali je to radio polako, kroz igru. Sećam se kako je tražio da skočimo i glavom dotaknemo grančicu drveta koje je raslo u dvorištu. Skočim ja pa Milko, on sutradan skrati grančicu i opet skačemo. Tata je rođen u Beogradu, kad je počeo rat porodica se vratila u Tetovo. Navijao je za Zvezdu, Zvezda nam je bila cilj, tata nam je davao taj vetar sigurnosti u leđa”.

Ko je od Zvezdinih trenera došao po braću Đurovski u Tetovo? 

“Snimili su nas nadomak Beograda. Bio je neki pionirski turnir drugoligaša u Zemunu. Milko i ja smo igrali za Teteks. Vrlo namerno te utakmice su gledali Bora Kostić, Milovan Đorić i ne znam ko još iz kluba. Bio je tu i naš stric, Đorić i on su napravili dogovor da dođem na probu”.

Bez Milka?

“Milko je u Zvezdu došao godinu dana kasnije. Imao sam 14,5 godina kad sam stigao u Beograd, trenirao sam tri dana i Đorić je rekao OK. Tog leta se išlo i na pripreme na Taru, ali mi je objašnjeno da neću imati klupsku stipendiju jer to mogu da dobiju samo oni koju su pionirski ili juniorski reprezentativci Jugoslavije. To je bilo pravilo u Zvezdi. Prvu godinu sam proveo u Domu učenika u Ulici Miloša Pocerca kod Palate pravde i pohađao redovno Mašinsku školu “1. maj”. Imao sam stipendiju Rada, firme GP ’Rad’, koju nikada nisam vratio”.

Foto: Peđa Milosavljević

Foto: Peđa Milosavljević

Sve je malo neobično, kako ste zapravo dobili tu stipendiju?

“Ne znam detalje, to je stric nešto uspeo da sredi. Kad sam postao prvotimac i počeo da zarađujem, otišao sam do GP ’Rad’ s pričom da im dugujem. Jedna divna žena koja me je primila rekla je da to oni u ’Radu’ znaju, da su srećni što sam uspeo kao fudbaler i da im je čast što sam imao njihovu stipendiju, odnosno da ’Radu’ ništa nisam dužan. I danas kada ovo prepričavam osećam se izuzetno dirnutim.”

Milko je došao u Zvezdu godinu dana posle Vas?

“Đorić i Ostojić su pravili od tog tima Jugoslaviju u malom. Pored mene i Milka, tu su još bili Borko Mitrović, Zvonko Radić, Miloš Drizić, Goračinov, Đurović, Alimpić, Božur Matović, golman Živanović, Bojan Krkić… Dva puta smo dokazujući fudbalsku vrednost trijumfovali na prestižnoj Kvarnerskoj rivijeri”.

Po čemu pamtite 1978. godinu?

“Igrao sam za reprezentaciju Jugoslavije koja je trijumfovala na omladinskom šampionatu Evrope u Austriji. Bila je to generacija Gudelja, Baždarevića, Merdanovića i Zlatanovskog, koji je u finalu dao gol Bugarima. Te godine sam i debitovao za prvi tim Zvezde. Bilo je to u Sarajevu na Grbavici protiv Željezničara. Kao klinac, zamenio sam Muslina 15 minuta pre kraja. Prilikom zagrevanja bodrila me je cela tribina na kojoj su bili navijači Zvezde, a onda sam utrčao u teren i zaigrao pored Šestića, Duleta Savića, Borovnice… Tog časa se ostvario moj dečački san.”

Odigrali ste nekoliko stotina utakmica za Zvezdu, koju pamtite?

“Protiv Bazela 1981. u Kupu šampiona. Izgubili smo u Švajcarskoj sa 1:0, trebalo nam je bar 2:0 u revanšu. U Bazelu sam bio rezerva, u Beogradu sam odlukom trenera Stankovića igrao levog beka. Imao sam zadatak da čuvam nekog Tarnera, Tandera ili već kako se zvao. Bio je strašan špic. Odigrao sam dobro, pobedili smo sa 2:0, ali ovo pričam zbog onog što mi se dogodilo prilikom izlaska na teren. Tada smo imali običaj kad istrčimo iz tunela ’Marakane’ da prvo pozdravimo naše navijače na severnoj tribini. Kad smo stali ispred njih, osetio sam neku neverovatnu energiju, neku snagu… Činilo mi se da i kad bih hteo da padnem levo ili desno, da ne bih mogao od siline tog huka koji je dolazio sa tribina. Ko to doživi, jasno mu je zašto je Crvena zvezda san mnogih dečaka.”

Povezane vestiBiće kako novac kaže

Boško i Milko, dva rođena brata, ali i dve apsolutno različite fudbalske priče.

“Ja sam bio korisniji igrač a on bolji fudbaler. Igrao je u špicu, davao golove. Bio je istinski fudbalski bard, autentičan i neponovljiv, umetnik sa loptom. Imao je i karijeru s dosta kontroverzi, ali je uprkos tome bio omiljen. Njegov odlazak u Partizan zaboleo je mnoge navijače Zvezde, ni do danas mu to nisu zaboravili, ali su mu oprostili.”

Ali zato ste Vi bili jedan od igrača Zvezde koga je sever voleo i svi navijači Zvezde poštovali…

“Bio sam veran Zvezdi i to je odgovor zašto je to tako. Vaspitan sam u nekom drugom vremenu, kad su ljudi jedni druge cenili, uvažavali, kad su dobri međuljudski odnosi imali vrednost, bili vrlina, kad se imalo malo ali i dovoljno. Tako je bilo i kad sam bio dete, tako je i sada.”

Kao fudbaler niste baš mnogo zaradili, ali jeste kao trener.

“Upamtio sam jednu Vasovićevu priču kad je kao trener preuzeo Zvezdu. To mi je otvorilo oči. Njegova rečenica je glasila: Kao fudbaler zaradio sam milion dolara, ali moram da Vam kažem da mi je posle igranja fudbala trebalo duplo više da bih mogao da dobro živim. I još je dodao da čuvamo malo novca sa strane, da se ne razbacujemo. Poslušao sam njegov savet. Kad si mlad onda te je baš briga za penziju, a kad dođu neke godine, onda svaka penzija dobro dođe. Na nekim primerima sam naučio da čovek mora da bude skroman, štedljiv, da bi imao mirnu starost.”

Foto: Peđa Milosavljević

Foto: Peđa Milosavljević

Da li ste Vi Beograđanin iz Tetova ili Makedonac iz Beograda?

“Imam dve domovine. Jedna je Makedonija, ponosim se što sam tamo rođen, ali Srbiju smatram svojim zemljom, Beograd svojim gradom. U Beograd sam došao kad sam imao 14,5 godina, sada imam 59 godina.”

Odigrali ste više utakmica za Makedoniju nego za Jugoslaviju.

“Za Makedoniju osam a za Jugoslaviju pet. Bio sam kapiten one olimpijske reprezentacije koja je u Los Anđelesu 1984. uzela medalju. Nacionalnu penziju nemam, nisam putovao, slomio sam nogu na Rijeci u polufinalu Kupa. Zvezda je pobedila, dao sam dva gola i kad sam se radovao klizeći na kolenima po travi i kopačka mi zapne na neki grumen zemlje i polomim fibulu. To je bio april. Iako sam se oporavio do polaska na put, iako sam reprezentaciju praktično odveo na Olimpijadu, dao gol i u Italiji i u Rijeci protiv Italije predvođene Barezijem, Ivica Osim me nije poveo na Igre. I danas mu to malo zameram, bio sam u kvalifikacijama jedan od boljih igrača. Toplak je mene voleo, Osim nije.”

I još jedan detalj iz Vaše karijere je više nego zanimljiv i vezan je za dolazak Marka Elznera na „Marakanu“. U toj priči ste bili žrtva Zvezde.

“Bio sam član Upravnog odbora kluba kad je Pižon otišao u Arsenal. Džajić i uprava su odlučili da dovedu Marka Elznera, koji je igrao na poziciji veznog u Olimpiji i mladoj reprezentaciji Jugoslavije. Ideja je bila da Elzner zameni Pižona, ali već posle dve ili tri utakmice bilo je jasno da on fizički ne može da izdrži tempo koji traži Zvezda. U Olimpiji je mogao, ali u Zvezdi si morao mnogo više da radiš.

Povezane vestiINTERVJU SNEŽANA ZORIĆ MIJALKOVIĆ: Sport je zdrava priča, uz uslov da nije vrhunski

Dosta je i pušio, nije imao pluća za ulogu koja mu je bila namenjena. I onda su trener Zec i Zvezda, da bi se spasao transfer, odlučili da Elzner igra na mojoj poziciji, na poziciji libera a da ja pređem u vezni red. Da sam ostao na mestu libera, možda bih odigrao 30 ili 40 utakmica za reprezentaciju. Ali nije mi žao, u to vreme a i danas mislim da je važnije bilo igrati za Zvezdu nego za reprezentaciju. Možda je malo nelogično, ali ja tako mislim.”

Mnogi ne znaju, čak ni najokoreliji zvezdaši, koliko ste zapravo dali Zvezdi.

“To je interesantno, ljudi prosto ne veruju da sam u dresu Zvezde postigao 48 golova u prvenstvu, odnosno 103 ako se računaju sve utakmice. Istina je da sam i među prvih pet fudbalera Crvene zvezde svih vremena po broju odigranih utakmica (509) u crveno-belom dresu, među prvih pet po broju prvenstvenih utakmica, među šestoro onih koji su odigrali najviše utakmica za Zvezdu u evropskim kupovima, među prvih pet svih vremena koji su dali najviše golova na utakmicama Kupa šampiona i Kupa UEFA. Ponekad su svi ti podaci sa ove distance i za mene iznenađenje.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar