INTERVJU SNEŽANA ZORIĆ MIJALKOVIĆ: Sport je zdrava priča, uz uslov da nije vrhunski

Ona je u svemu, naravno u vremenu kada je s puno ljubavi igrala košarku, bila naj, naj... Najlepša, sa najlepšim plavim očima, najzgodnija, najšarmantnija, a onda i najbrža, najhrabrija, najpreciznija… Bila je i najbolji igrač lige, najbolji strelac šampionata, košarkašica koja je u dresu Zvezde postigla najviše koševa, čak 51 na jednoj prvenstvenoj utakmici. Takođe i jedna od najboljih košarkašica ne samo ondašnje Jugoslavije.

Ponosna je i danas na srebro sa juniorskog prvenstva kontinenta jednako kao i na seniorsku bronzu sa šampionata Evrope 1970. i generaciju u kojoj su pored nje s osmehom košarku još igrale Slavojka Taušan, Marija Veger-Demšar, Ankica Bašić, Irena Gal, Ana Tot, Ružica Meglaj, Olga Đoković, Branka Jovanović, Stanka Stošić, Mirjana Maksimović i Nada Miletić. Za reprezentaciju je odigrala 110 utakmica i postigla 1.129 koševa ili 10,7 po meču u proseku.

U istoriji ženskog košarkaškog kluba upisana je kao jedna od najblistavijih Zvezdinih gracija, ali i kao košarkašica nesalomivog duha. Debitovala je sa samo 15 godina za prvi tim kao jedna od najmlađih svih vremena. Crveno-beli dres nosila je 14 sezona, odigrala 420 utakmica i postigla neverovatnih 10.127 koševa (24,1 u proseku po meču). Ima najduži kapitenski staž u istoriji ŽKK Crvena zvezda – 10 godina.

Crveno-bele su predvođene Snežanom Zorić s trakom na dresu osvojile 1973. prvu od osam duplih kruna i prvi Kup u klupskoj istoriji. Ali to nije bilo sve. Tri godine kasnije u finalu Kupa Jugoslavije protiv zagrebačke Industromontaže Zvezda je još jednom trijumfovala, a Snežana Zorić je veliki uspeh overila sa 42 poena, što nikom posle nje nije pošlo za rukom u finalnim utakmicama. Njen dres sa brojem 12 Crvena zvezda je u ime poštovanja za sve što je kroz karijeru darovala klubu povukla iz upotrebe. Bila je kao igrač i miljenik navijača, čak šest puta sportista godine Sportskog društva Crvena zvezda u konkurenciji dama.

Sportistima, čini se, najviše prija kad ih najboljima proglase navijači.

“Sud navijača zaista ima neku posebnu težinu. Sve to se događalo u vremenu kada su po tradiciji na kraju svake godine najbolje sportiste u crveno-beloj porodici birali čitaoci vrlo čitane ’Zvezdine revije’. Za tih šest godina imala sam pored sebe iz kategorije najboljih istinske kavaljere. Jednom nezaboravnog atletičara Nenada Stekića, zatim sa Olimpijskih igara zlatnog rukometaša Milana Lazarevića, dva puta legendarnog Dragana Džajića.”

Šta su navijači više cenili, Vašu lepotu ili posvećenost crveno-belom dresu, odnosno neverovatnu požrtvovanost?

“I kad smo gubili, kad su svi mislili da je utakmica izgubljena, ja sam pronalazila način da se izgubljeno dobije, da već viđen poraz pretvorim u pobedu. Nikada se zapravo nisam predavala. Najviše me je nerviralo kad se saigračice ne bore. Ja sam bila borac, kad neko kaže ne mogu, ja odgovaram da mora, da ne postoji ne mogu. Govorila sam im da i kad osetim da ne mogu, ja nađem neku novu snagu. Odakle, ne znam, ali je nađem. Navijači su to verovatno prepoznali.”

Povezane vesti - INTERVJU ILIJA STOLICA: Nije sve šibicarenje, laž, prevara ili fora

Oni koji pamte i danas prepričavaju završnicu utakmice Zvezde protiv Voždovca.

“Bila je to prvenstvena utakmica, gubile smo dva minuta i par sekundi pre kraja čak sa 16 razlike. U tajm-autu sam kao kapiten rekla devojkama da utakmicu moramo da dobijemo, da se ako treba i u noge bacamo. I dogodilo se to da smo pobedile, uz napomenu da smo se bukvalno bacale po parketu i tako otimale loptu.”

Rođeni ste u Beogradu, ali ste odrasli u lepom Sremu, u Irigu.

“Moja mama je iz Iriga, baka i deda su živeli tamo. Osmogodišnju sam završila u Irigu. Otac je bio medicinski tehničar, majka je radila u Zavodu za socijalno osiguranje. U to vreme mama je imala samo tri meseca porodiljskog i kako je radila i pre i posle podne bila je prinuđena da me odvede kod bake kod koje sam odrasla. Često sam se pitala kako je baka mogla da prihvati tako malu bebu, a onda sam shvatila da je baka kad sam se ja rodila imala samo 45 godina. Danas žene rađaju u tim godinama. Nisam imala brata i sestru, nisu se usuđivali, stan u Kolarčevoj je bio zajednički, do kraja njihovog života dve porodice su živele u istom stanu”.

Zvezda Vam je bila očigledno suđena, prostorije fudbalskog kluba su takođe bile u Kolarčevoj.

“Bila sam navijač Zvezde, tata me je vodio na fudbalske utakmice, čak je i jedno vreme radio sa dr Acom Obradovićem. Tatin odličan prijatelj je bio i čuveni fudbaler Zvezde Kosta Tomašević, obojica su iz Starih Banovaca”.

Irig je u svinjskom ili vinskom Sremu?

“Vinski Srem. Iako ne volim vino, ja sam pivopija. Kad sam bila mlada, pila sam posle treninga čašu mleka a onda sam vrlo brzo prešla na flašu piva. U stanu u Kolarčevoj, gde su živeli moji roditelji, frižider je bio u prvoj prostoriji čim se uđe. I ja tako dođem s treninga i odmah zgrabim jedno zidarsko.”

Sremica ste i po tati i po mami, ali ne i po stasu.

“Da, visoka sam za Sremce, zbog visine nisam postala gimnastičarka iako sam to silno želela. A što se tiče linije, i dalje sam ista kao i pre mnogo godina. Čak mogu i danas da obučem iste stvari. Kad smo slavili 25 godina braka, uskoro će biti i 50, obukla sam venčanicu koja je izgledala tako da je mogla da prođe i kao bela haljina. Posle 25 godina stajala je na meni kao salivena.”

U Irigu ste završili osnovnu školu, gimnaziju u Beogradu, a fakultet?

“Nisam studirala. Želela sam da upišem medicinu, ali sam se uhvatila košarke i sve je palo u vodu. Ne, nije mi žao.”

Od košarke ste puno dobili.

“Puno dala, puno i dobila. Danas imam čak i nacionalnu penziju za bronzu iz Holandije sa EŠ. Biću iskrena, ta penzija je meni kao poklon, dar s neba. Nisam ni sanjala da ću jednog dana dobiti neke pare zahvaljujući medalji koju sam osvojila u 21 godini života. To nije zanemarljiva suma, to je mnogo više nego što je moja penzija. Imam i redovnu penziju, radila sam po završetku karijere u puno firmi.”

Bili ste godinama i sekretar ženskog košarkaškog kluba, a onda ste kad to niko nije očekivao otišli.

“U jednom trenutku u klub su prispeli tamo neki ljudi. Rekli su mi da će oni preuzeti obavezu da potpisuju sve novčane transakcije koje je klub imao u poslovanju. Iskreno, to mi je i odgovaralo a onda se desilo da jednog dana odem kod XY čoveka po novac koji je bio potreban kako bi kadeti otputovali u Šabac. U njegovoj kancelariji na stolu je stajao pištolj. Kad sam došla kući, suprugu sam rekla da napuštam Zvezdu. To da uzimam novac za decu sa stola na kojem stoji pištolj, jednostavno nisam mogla”.

U Vaše vreme ženska košarka je imala svoje mesto ne samo u porodici Zvezde, već i u jugoslovenskom sportu uopšte.

“Bila su to romantična vremena, ženskoj košarci se zaista posvećivalo puno pažnje, ozbiljno smo trenirale, igrale utakmice, imali smo i lepe turneje po Evropi. U početku smo trenirale tri puta nedeljno, onda svaki dan. Treninzi su bili u večernjim časovima jer su devojke preko dan imale obaveze u školi i na fakultetu. Nama je košarka bila ljubav. U jednom trenutku smo čak dobile i stipendije, što je meni bilo fantastično, to da mi neko plaća nešto što ja inače radim iz ljubavi i radila bih i dalje iz ljubavi. Onda su se pojavile devojke za koje sam se pitala zašto uopšte treniraju, sve im je bilo teško, čak i to da se sagnu i da vežu patike. Sada je opet sve nizbrdica. Mi smo trenirali u klubovima koji su sve plaćali, sada deca da bi igrala košarku, konkretno devojčice, moraju da imaju roditelje koji to mogu da plate, finansiraju. Strašno je to što nema sporta u školama, što nema fiskulture pre svega. To nije dobro, sport je zdrava priča, uz uslov da nije vrhunski.“

Povezane vesti - INTERVJU ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ: Jokić u Sakramentu ne bi bio Jokić

Sa 15 godina ste debitovali u prvom timu… 

“Ne znam s kim smo igrali, ali znam da sam dala koš u toj mojoj prvoj utakmici. I na svakoj sledećoj koju sam odigrala od 1963. do 1976. A bilo ih je više od četiri stotine i ono što je zanimljivo jeste da sam prvu utakmicu odigrala 18. septembra. Sasvim slučajno 18. septembra, skoro 15 godina kasnije, odigrala sam i poslednji meč za Zvezdu, odnosno u karijeri.”

Na Kalemegdanu ste tražeći Cigu umesto Dače Petrovića pronašli Milana Vasojevića.

“Nastavnica fizičkog nam je u školi merila skok uvis iz mesta. Ja sam imala dobar rezultat i ona me pošalje da treniram košarku kod Dače Petrovića s kojim je sarađivala. Pohvalim se drugarima u školi, oni kažu - samo idi, na Kališu svi znaju Cigu. Dojurim kući, tata radio tri smene, mrtav umoran, ali uprkos svemu ima snage da jedinče otprati do Kališa. Vidim ja tamo neke ljude, pitam ko je Ciga, oni mi pokažu, ja priđem i pitam da li ste vi Dača Petrović Ciga, on kaže ja sam i još kaže dođi ti sutra na trening. I ja dođem sutradan. Posle mesec dana pita mene nastavnica što ti ne treniraš, kako ne treniram, treniram redovno. Ciga je bio nadimak i Dače Petrovića i Milana Vasojevića. Prvi je radio u Partizanu, drugi u Zvezdi, igrališta su bila jedno pored drugog. Očigledno, Zvezda mi je bila suđena”.

U Zvezdu ste stigli kad je jedna generacija odlazila a druga dolazila.

“Sad znam da je to bilo dobro. Imali smo zapravo sreću da kao juniorska ekipa u toj smeni generacija odmah uđemo u prvi tim. Pored mene, tu su još bile Gordana Popović, Ružica Bosanac, Nada Miletić, Eva Matković, Neda Stojković…”

Ko vam je tada kao ekipa bio najneugodniji rival?

“Na početku Radnički sa Crvenog krsta, a onda zagrebačka Industromontaža, koju su predvodile sjajne Ružica Meglaj i Kaća Buljan.”

I do reprezentacije ste stigli vrlo brzo.

“Kao generacija smo, iako autsajderi, u Sofiji šezdeset i neke osvojile srebro na juniorskom šampionatu Evrope. Posle toga puno nas je prešlo u A tim. Pored mene i Marija Veger, Danka Stošić, Ankica Bašić, Slava Taušan…”

Ostala je priča da čim neko zaigra dobro a Marija Veger, kasnije Demšar, do tada ne postigne 50 koševa, selektor ga je slao na klupu.

“Jednom sam se čak zbog toga i posvađala sa selektorom Demšarom, novine su naširoko o svemu pisale, bilo je i naslova tipa kako sam izbačena iz reprezentacije. Dobro, Demšar je bio zaljubljen čovek, ali bez obzira na sve, Marija je bila sjajna košarkašica, izvanredan igrač, dobar čovek. I danas se čujemo često, slale smo razne stvari jedna drugoj u vreme korone”.

Da li postoji neka reprezentativna utakmica ili trenutak koji ne možete da izbrišete iz sećanja?

“Ono čega se svi sećamo je povratak sa juniorskog prvenstva Evrope iz Sofije. Nemice, koje su bile desete ili već ne znam koje, imale su u istom vozu rezervisana spavaća kola a mi kao vicešampionke Evrope običan drugi razred. One su spavale a mi od Sofije do Beograda, sedeći u furgonu, uglavnom pevale. Na peronu železničke stanice dočekala nas je legendarna Sonja Mladenović, bila je u to vreme alfa i omega KSJ. Bile smo presrećne, bila je to prva evropska juniorska medalja ondašnje jugoslovenske ženske košarke.”

Ostali ste upamćeni kao neko ko je s lakoćom rešetao obruč i postizao rekordan broj koševa.

“S lakoćom sam pogađala možda i zato što je moja desna ruka malo specifična. To niko nije video osim trenera Cige Vasojevića, on je to otkrio. Kao klinka u Irigu sam trenirajući gimnastiku pala sa dvovisinskog razboja i iščašila zglob desne ruke. Onako blesava govorila sam deci da vuku ruku, da je nameste, a kada sam došla kući, umesto u hladnu, ja sam stavila povređenu ruku u vruću vodu i za tili čas je bila ogromna. Kad je tata došao za vikend i sve video bio je bukvalno šokiran. Od tada je moja ruka malo kriva, ja nisam mogla da napravim taj pokret supinacije kako se stručno zove, tako da sam šutirala ne kako je pravilno, već malo ukrivo. To je Ciga Vasojević otkrio na jednom treningu učeći me horog.”

Šta Vam je uz krivu a preciznu ruku bio još kvalitet u igri, a šta mana?

“Bila sam brza, lako sam išla u kontru, zapravo stalno sam bila u kontri. To je bilo nauštrb odbrane, odbrana mi baš i nije bila jača strana…”

Povezane vesti - Mera patriotizma

Voleli ste košarku, ali ne i košarkaške sudije.

“Sudije su me najviše nervirale, u stvari najviše me nervirala nepravda. U Banjaluci, protiv Mladog Krajišnika, sudija mi u napadu svira faul jednom, drugi, treći put i ja ga lepo počastim, opsujem na sav glas. Posle utakmice ide prijava u zapisnik, ja kažem da sam ga opsovala jer je svirao nešto što nije postojalo i on tada odluči da povuče prijavu. Bio je svestan valjda da se silno ogrešio.”

Bilo je i onih utakmica kad su Vas namerno faulirali i bukvalno tukli.

“Koliko hoćete. Sećam se utakmice u Sarajevu protiv Željezničara. Pre utakmice dala sam intervju u kome sam izrazila i želju da postanem majka. Tog trenutka se pronela vest da sam u drugom stanju. Nisam naravno bila, oni su mislili da jesam, jedna devojka me je u toku utakmice stalno tukla po stomaku. U jednom momentu sam istrčala u aut, a i ona za mnom. Samo me nije pratila u WC. Na međunarodnim utakmicama su me manje faulirale, daleko manje nego u našem šampionatu. Tada je bilo dosta dobrih ženskih košarkaških klubova i u Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci, Splitu, Ljubljani, Novom Sadu.”

Kako ste se pripremali za utakmicu ili utakmice?

“Sećam se jednom prilikom da sam brdo nekog veša ispeglala. Suprug me pitao što to radim kad imam utakmicu a ja odgovaram da kad nešto radim uoči utakmice onda bolje igram. I stvarno sam odigrala tu utakmicu izvanredno. Nisam imala običaj da ležim uoči meča, da se kao nešto odmaram. Bilo je čak i utakmica koje sam igrala pod temperaturom. Sećam se da me uoči jedne utakmice sa Vojvodinom tresla groznica, pokrila sam se jorganom koliko mi je bilo hladno da bih onda onako pod temperaturom odigrala utakmicu fantastično. Skakala sam nebu pod oblake. Odakle mi ta snaga, ni danas ne znam.”

GAĆE DO KOLENA

Bili ste jedna od najlepših devojaka grada. Da li je Vaš dečko a zatim vrlo brzo i muž bio ljubomoran ili mu je možda smetala Vaša popularnost? 

“Ne, nije ljubomoran. U početku se nervirao kad neko kaže ovo je muž Snežane Zorić.”

Ivo Andrić je dolazio na Kalemegdan da gleda prelepu Ljubicu Otašević, ko je na Kališ dolazio da gleda Vas?

“Ne znam, zaista ne znam iako su mi neki posle iks godina rekli kako su bili zaljubljeni u mene. Čoveče, što mi to ne reče onda, šta mi sada pričaš. Ne, nećemo nikog da ofiramo, bili su fini momci.”

Košarka je oduvek bila nešto nalik na izazov za lepe devojke, danas je to odbojka.

“Jao, jeste. Odbojkašice imaju i lepu, ženstvenu opremu za razliku od košarkašica kojima je neko, ne znam zašto, obukao one gaće do kolena”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .