INTERVJU BRANKO LAZIĆ: Sujetni ljudi su mi govorili da od mene neće biti košarkaš

INTERVJU BRANKO LAZIĆ: Sujetni ljudi su mi govorili da od mene neće biti košarkaš

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Branko Lazić je košarkaš, kapiten Crvene zvezde, njen čovek za istoriju i iz istorije, reprezentativac i najtrofejniji igrač, za navijače ministar odbrane, takođe i košarkaš sa najviše zvaničnih utakmica u crveno-belom dresu od postanka crveno-belih, prvi u konkurenciji onih koji su za tim sa Malog Kalemegdana odigrali najviše utakmica u evropskim klupskim kup takmičenjima. Uz sve to, on je fin i vaspitan čovek, suprug i otac, dobar sin i brat, komšija za primer, nekadašnji odvažni dečak iz provincije koga velegradska svetla uprkos brojnim izazovima nisu progutala.

Za sebe kaže da je košarka ono u čemu je pronašao sebe, da je zbog nje, takve kakva je, takođe našao i zadovoljstvo u sebi. Igra je i na pragu 31. godine života srcem i maksimalnom predanošću kao i kada je imao 15 leta. Zbog košarke, koja mu je dala šansu da se probija kroz život, danas je ono što jeste. Uspešan sportista i, utisak je, čovek s puno vrlina. I to sve zbog nje, košarke, i inata koji mu je pomogao da uradi čak i ono što se drugima činilo nemoguće.

“Bilo je i sujetnih i ne znam sve kakvih i ne znam zašto i zbog čega toliko zluradih ljudi, koji su mi govorili da od mene nikada neće biti košarkaš, da nikada neću biti deo nekog ozbiljnog kluba. Klimao sam na sve glavom, bili su to uglavnom puno stariji ljudi od mene, vaspitanje mi nije dozvoljavalo da ulazim u raspravu jer da jesam, bilo bi to ružno i neukusno s moje strane. Sad znam i da sam tada bio previše mlad, da sve to bez obzira na to što mi nije prijalo baš i nisam primao k srcu i sa nekim posebnim ogorčenjem, ali takođe znam i to da ja danas, u ime pedagogije i još puno čega drugog, nikada nekom dečaku koji bezmerno voli košarku tako nešto ne bih rekao. Pogotovo ne tako grubo i nadmeno. Zašto? Zato što sam se igrajući košarku uverio da postoji i ono što se zove pogrešna procena, ali i da ima više načina, odnosno puteva da se stigne do cilja, ako ne uz pomoć drugih, onda na svoj način.”

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

EPA-EFE/KOCA SULEJMANOVIC

Zanimljiv je i nastavak priče na ovu temu, ponajviše zato jer je sjajan primer za insert iz karaktera čoveka koji uvek i u svakoj prilici zna gde mu je mesto i kad i kako bi trebalo da se reaguje?

“I danas kada sretnem te ljude koji su minimizirali moje košarkaške sposobnosti ja ih ne gledam s ogorčenjem ili mržnjom. Uvek im se lepo javim i nastavljam dalje.”

Šta su temelji Vaše neobične sportske karijere?

“Upornost i rad su najbitniji. Džaba ti talenat ukoliko sve ono što u sebi nosiš ne unapređuješ. Talenat lako progutaju ili potope oni pored tebe koji takođe, manje ili više talentovani, jurišaju na neki svoj vrh. Više upornošću nego radom ja sam postigao ovo čine se danas ponosim. Mene je zapravo pokretao inat. Znao sam da će ono kako radim jednog dana biti iskazano kroz neki rezultat. U takvom uverenju sam živeo čak i onda kad sam bio u situaciji, ne svojom voljom, da se iz Beograda vratim u Ljuboviju neobavljena posla.”

Da li ste počeli da trenirate košarku zbog majke, koja je igrala košarku?

“Tata je igrao fudbal u lokalnom klubu, mama je bila ozbiljna košarkašica (devojački Divna Milošević), nosila je dres tima koji se tada takmičio u saveznom rangu, bila je kadetska reprezentativka Jugoslavije. Imala je i ponude da ode u veće klubove, ali je iz ličnih razloga od svega odustala. Potičem, dakle, iz sportske porodice koja je znala kako da se ponaša u trenutku kad se meni ukazala prilika da kao dečak koji obećava pređem u veći klub, na neki viši nivo. Zahvaljujući roditeljima nastavio sam dalje i danas sam tu gde jesam.”

Povezane vesti – Kapiten. Lider.

Sa 13 godina, na nagovor svog prvog trenera Slobodana Smiljanića, napustili ste rodnu Ljuboviju?

“On mi je prvi saopštio da sam prerastao sredinu u kojoj igram, da od njega nemam šta više da naučim, da je došao trenutak kada moram dalje ukoliko želim više. Čekali smo ponudu, javio se FMP. Imali su, to smo znali, dobru projekciju budućnosti, sjajan rad s mlađim kategorijama, moćnu organizaciju i vrhunske trenere, odnosno iskusne stručnjake sa sposobnošću da mlađim igračima prenesu svoje znanje. Kad sam stigao, našao sam se u društvu brojne talentovane dece iz cele Srbije i regiona. Svi su se borili za svoje mesto, za poziciju među prvih 12 kako bi mogli da se dokažu i pokažu da znaju, da napreduju dalje. Sve je bilo i pomalo surovo a na kraju, ko se nije dokazao, vraćao se ne baš dobro raspoložen u svoj matični klub.”

 EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Svim trenerima Zvezde (Vukoičić, Pešić, Milivoje Lazić, ponovo Vukoičić, Radonjić, Tomić…) trebao je Branko Lazić?

“Jeste, imali su poverenje u mene, imao sam dobru minutažu i kod Pešića i kod Radonjića, kod svih. Mislim da sam to dobrim igrama i vratio. I uvek ću vraćati. U Zvezdi je trener stvar uprave kluba. Igrači s tim nemaju nikakve veze. Da li će Gavrilović koji je debitovao protiv Barselone ostati ili će doći neko drugi, odlučiće onaj ko je za to zadužen u klubu. Pred nama je dug put, tek smo u novembru. Biće, siguran sam, bez obzira na žestoku konkurenciju još radosti za naše navijače. Dokazali smo ne jednom da znamo da pobedimo i na papiru bolje od sebe.”

Povezane vesti – Hvala ti Sale!

Lazić je kao kapiten bio udarna vest posle meča sa Barselonom?

“Nisam se ja sukobio sa navijačima posle utakmice sa Barselonom, već sa nevaspitanim likom na tribinama. On je video ta dva sata utakmice i nije bio zadovoljan. To mu, međutim, ne daje pravo da vređa. I kao on je neki navijač kluba. S tim i takvim ponašanjem nisam siguran da zapravo jeste. I u privatnom životu sam takav, ne dozvoljavam da neko napadne mene, porodicu, prijatelje. I ovo nije prvi put. Slično sam reagovao i pre par godina u Areni kad smo izgubili od Olimpijakosa u produžetku. Desio se sličan incident.”

Partizana je i u košarci najljući rival Zvezdi?

“Nemamo mi problem. Teren je, međutim, druga priča. I kad igram sa rođenim bratom basket, na terenu ja vatra. Teren je, dakle, nešto drugo, na njemu se borimo za hleb koji nas hrani. Van terena nema problema. Uostalom, Novica (Veličković, kapiten crno-belih) i ja smo trenutno u nekoj zajedničkoj kampanji za opšte dobro.”

EPA/ALEJANDRO GARCIA

EPA/ALEJANDRO GARCIA

Uz košarku još ste i studirali, završili ste Biznis akademiju. Šta ćete da radite kad završite karijeru?

“Nisam još razmišljao o tome, kad dođe taj momenat siguran sam da ću želeti samo jedno, a to je da se malo odmorim od svega, posvetim porodici, trenutno sam dosta odsutan, propuštam odrastanje svoje dece. Videćemo. Započeo sam i privatni biznis. Videću da li ću uspeti da izbalansiram da jednog dana budem i u poslu i u košarci.

A igrajući košarku propustio sam mnoge vozove, za mnoge stvari zarad pravila surovog profesionalizma. Da li konkretno kafanu, muziku, ludovanje… Ali bilo je i toga. Volim druženje, veselja, pesmu. Šta naručujem da mi odsviraju? Uvek onu najskuplju, onu Šabanovu “S namerom dođoh u veliki grad”.”

 

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar