Hvala ti Sale!

Uzeo bi loptu na svojoj polovini terena, hvatao zalet uz desnu aut liniju i u poslednjim sekundama meča uz skok šut pogađao trojke. Prvo protiv Huventuda, potom i protiv Hrvata. Sa ova dva, gotovo identična šuta, Aleksandar Đorđević je ispisao košarkašku istoriju KK Partizan i reprezentacije Jugoslavije, ali i ušao u anale svetske košarke.

Pogađao je Sale mnogo važnih šuteva u svojoj karijeri, ali ova dva su ga okarakterisala kao Nacionalea. Njegov karakteristični skok šut, uz desnu stranu terena, imitirali su svi klinci iz kraja, koji nisu bili ni rođeni kada ih je on pogađao. Sale je za nas bio beogradski šmeker, na čiji smo se sportski bezobrazluk ugledali, kad već na talenat nismo mogli. Nismo imali sreće da u njegovim utakmicama uživamo više, ali smo se 4. jula 2005. godine svi poređali ispred televizora i gledali onu oproštajnu iz Pionira. Na terenu su tada bili Stojaković, Dino Rađa, Gurović, Jasikevičius... Ali pratio se i pamtio samo Sale Nacionale.

Ponovo je primio loptu, zaleteo se uz desnu aut liniju, skok šut, pogodak i kraj. Bio je to poslednji pogodak koji je pre 14 godina postigao Đorđević, pre nego što je otišao da okači patike o klin. Kadar zatvorene svlačionice, na čijim vratima vise Saletove patike, u tom trenutku označavao je kraj jedne ere, kraj Saletove magije. Međutim, iako tada nismo znali, Sale je otišao da bi se vratio.

https://www.youtube.com/watch?v=DD5l2QHwM0M

I vratio se devet godina kasnije kao selektor reprezentacije Srbije. I magija je ponovo bila tu.

"Ne volim da gubim, bez obzira da li je reč o reprezentaciji Bosne, Amerike, Hrvatske, Australije, Španije... Jednostavno ne volim da gubim i ne priznajem nikome da je bolji dok mi to ne dokaže na terenu", izjavio je Đorđević jednom prilikom. Ove reči ne pokazuju samo Đorđevićev karakter već i karakter reprezentacije koju je vodio proteklih pet godina.

Do njegovog preuzimanja, zemlja košarke je dugo čekala da ponovo to postane. Uželeli smo se balkona, medalja, Šarenca kako urla u TV prenosu.

Dolazak Đorđevića na čelo reprezentacije, nije propraćen euforično jer je sportska javnost čekala da Ivkovića nasledi ime sa sličnim trenerskim pedigreom. Međutim, Sale nas je ubedio u suprotno. Iako u svom trenerskom CV-u nije imao trofeje i velike pobede, imao je ono mnogo bitnije - osećao je reprezentaciju kao niko drugi. U kombinaciji sa svojom prgavošću i sportskim bezobrazlukom, ispostavilo se kao dobitna kombinacija. Kako smo dočekali Đorđevića, tako smo njegove izabranike ispratili na prvo zajedničko Svetsko prvenstvo 2014. godine. Bili su autsajderi, ne samo za svet, već i za nas, ali su nas ponovo naterali na sramotu i da to bude poslednji put kada nećemo verovati u reprezentaciju Aleksandra Đorđevića.

FOTO TANJUG/ FILIP KRAINCANIC/ bk

Sale je na tom prvenstvu reprezentaciju u početku vodio prilično rezervisano, trudeći se da ne pokazuje emocije ni prilikom poraza, ni prilikom pobeda. Suzdržavao se, kao da je i sam sumnjao, što verovatno nikada ne bi priznao. Međutim, usledila je ta toliko važna utakmica sa Brazilom u četrtfinalu, koja je, ako pitate jednog od sedam miliona "selektora" ove zemlje, predstavljala prekretnicu za ovu generaciju. Ubedljiva pobeda i na kraju, toliko očekivana stegnuta pesnica Saleta Đorđevića. Kao da mu je tom pobedom pao sav teret koji je do tada nosio na takmičenju. Razumljivo. Preuzeo je reprezentaciju u teškom periodu, poturio svoja leđa i ime koje je gradio godinama, u želji da nacionalni tim vrati tamo gde mu je mesto. Neuspehom i ranom eliminacijom, javnost bi ga dočekala na nož... Međutim, sa rođenim pobednicima to ne ide tako lako. Epilog - srebrna medalja i dugo očekivani meč sa Amerikancima.

Povezane vesti - Kapiten. Lider.

Srebrna medalja iz Španije predstavljala je ogroman uspeh, ali ne i najvažniji poklon sa putovanja. Đorđević i njegovi izabranicu vratili su nas ispred balkona, vratili su nam reprezentativni duh, status košarkaške nacije koji se u jednom trenutku izgubio. Reprezentacija nas je ponovo ujedinila, makar i ispred televizora.

Đorđević nas je tokom ovih pet godina konstantno podsećao na višestruki značaj nacionalnog dresa, na njegovu težinu, imena koja su pre Teodisića, Bogdanovića, pa čak i njega samog nosila plavi dres.

"Ovaj dres ne toleriše greške. Naša odgovornost je deset puta veća od ostalih. Oni koji prihvate dres nacionalnog tima direktno prihvataju i nepisano pravilo sportske etike i kulture koje po mom mišljenju vodi do uspeha", izjavio je jednom prilikom.

EPA-EFE/TOLGA BOZOGLU

Tu odgovornost prihvatao je i sam. Đorđević je bio vanserijski igrač, ali je pre svega bio reprezentativac, šmeker i gospodin kako na terenu tako i van njega. Bez i jedne mrlje u karijeri, predstavljao je i predstavlja uzor svima onima koji tek počinju sa prvim košarkaškim koracima.

Povezane vesti - OD TEPSIJE BUREKA DO KUĆE SLAVNIH: Jokić veća zvezda od Peđe i Divca

Reklo bi se da je u svojoj petogodišnjoj misiji uspeo. Ponovo nas je razmazio, učinio da mislimo da je sve osim zlata sa Svetskog prvenstva u Kini neuspeh. Imena njega i njegovih izabranika ponovo odzvanjaju košarkaškim terenima, dok klinci odbrojavaju 3,2,1 i šutiraju trojku. I toga je bio svestan, još pre dve godine. Znao je kako će se uspeh reprezentacije odraziti na javnost.

"Setite se gde je reprezentativna košarka bila 2005, 2006. i 2007, kada su desetak godina imali momci rođeni 1995, 1996. i 1997. godine i odlučivali na koji sport da odu. Ciklično je u našoj košarci što je generacija Kukoča, Divca, Rađe ili Đorđevića u SFRJ imala desetak godina sa kraja tih sedamdesetih, kada je Jugoslavija bila prvak sveta u Manili ili prethodno Evrope u Liježu, kada smo se između fudbala, odbojke ili skijanja, odlučili da se bavimo baš košarkom. Tako je generacija Miloša Teodosića 1987. godišta, ili zlatna 1988. Stefana Markovića i ostalih, kasnije juniorskih prvaka sveta, počela da se bavi baš košarkom zbog uspeha moje generacije u drugoj polovini devedesetih. Teo je jednom prilikom to i izjavio, zašto je počeo baš da trenira košarku tih godina. Sada je došao red na desetogodišnjake iz 2005. 2006 ili 2007. godine, kada nije bilo rezultata i uspeha reprezentacije, kada mnogo klinaca u periodu odlučivanja kojim će se sportom baviti, koji sanjaju medalje oko vrata, otišlo na druge sportove pa je selekcija takva da nadarenih i vrhunskih talenata nije bilo u tom broju. Pa generacije 1991. je bila juniorski prvak Evrope i povežite je sa titulama u Istanbulu i Indijanapolisu. Isto važi za generaciju Kiće ili Mirze, Moke i Praje u korelaciji sa prvim medaljama Koraća i drugova, a možemo da idemo čak i do Novickog i srebra Nemaca u Beogradu i Karijevog zlata deceniju pre sa pancerima", rekao je svojevremeno Đorđević.

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

Zato, Đorđević nije samo igrač, trener, selektor... On je mnogo više od toga. Mnogo je više i od rođenog pobednika, on je vizionar, on je reprezentacija. I to nismo smeli da zaboravimo ovih dana, kada smo ga zbog jednog poraza pustili niz vodu. Nije zaslužio, a ni mi kao takvi njega.

Istina je, nije se vratio sa zlatom iz Kine, ali nam je za ovih pet godina podario mnogo više od te medalje. Ponovo se zovemo zemljom košarke, ponovo u svetu slušaju o nama. Izgovaraju "The trojka", muče se sa "ić".

Kao i 2005. Đorđević je ponovo otišao... Ali samo da bi se u nekom trenutku ponovo vratio.