INTERVJU BRANKO RAŠOVIĆ: Mnogo se uljeza provlači kroz fudbal

INTERVJU BRANKO RAŠOVIĆ: Mnogo se uljeza provlači kroz fudbal


Pošten, dostojanstven, odgovoran, principijelan… Iza izrečenog je znak jednakosti i ime i prezime Branka Rašovića, „letećeg diva sa Old Traforda” i jednog od nezaboravnih asova legendarnog crno-belog tima iz 1966, koji je igrao sada već mitsko finale Kupa evropskih šampiona protiv madridskog Reala.

Poreklom Crnogorac iz plemena Kuča, rođeni Podgoričanin iz časne porodice, fudbal je igrao uz osmeh i s puno ljubavi u Budućnosti, Partizanu i nemačkoj Borusiji iz Dortmunda, kao i svim selekcijama nekadašnje Jugoslavije, počev od omladinske, preko mlade, do A tima. Ukupno 25 puta.

Posle igračke karijere, jer je tako planirao, posvetio se trenerskom poslu. Od prvog do poslednjeg dana radio je kao fudbalski stručnjak u Partizanu, čime je još jednom iskazao ne samo puku privrženost već i poštovanje prema klubu koji beskrajno voli. Sada je penzioner, udovac, živi u Beogradu, otac je dva sina i ponosni deda troje unučadi. Svi oni, kako kaže, čuvaju ga i paze kao bebu, a on u svim sećanjima, dosledan sebi, uglavnom priča samo o lepim stvarima pazeći da nesmotrenošću ili ishitrenim zaključkom ne povredi nekoga. Razgovaramo uz puno osmeha i gledajući se u oči, u miru njegove terase stana u beogradskoj Ohridskoj ulici.

Nedavno, 11. aprila, napunili ste 76 godina. Kako se osećate?

“Sjano, operisao sam krajnike, kataraktu, ligamente kolena i da ne nabrajam dalje. Za ove godine sam zdrav čovek. Idem svaki dan na stadion, nekada sam tamo trčao a sada samo šetam. Fudbal uglavnom gledam na televiziji, a uživo jedino i samo moj Partizan.“

Počeli ste u Podgorici, bili ste izuzetno talentovan igrač, omladinski reprezentativac.

“U Podgorici su tada svi igrali fudbal, košarka je bila u pelenama. Iza gimnazije su postojala dva terena, bilo je tu blizu i stadiona, igralo se od jutra do sutra. Sećam se, naša dva draga profesora, jedan je predavao istoriju a drugi predvojničku obuku, takođe su volela fudbal i onda su pravili raspored časova tako da smo kao razred u kome je bilo nekoliko dobrih fudbalera na kraju dana jedan za drugim imali čas istorije a onda predvojničke. Naravno, svi zajedno smo umesto u klupama bili na terenu i igrali žestoke utakmice dva puta po 45 minuta. Za nas koji smo nosili dres juniora Budućnosti bio je to dodatni trening, a da se magija ne bi prekinula, profesore smo kupovali dodajući im loptu kao na tacni kako bi dali što više golova.”
Branko Rašović

I Vi ste na početku svoje fudbalske priče bili golgeter?

“Jesam i to dobar, tresao sam mreže sa lakoćom. Međutim, zbog visine trener juniora Budućnosti Vasilije Darmanović je odlučio me vrati nazad i tako sam za sva vremena umesto da budem golgeter postao centarhalf.“

Ispostavilo se dobar centarhalf. Kao izuzetno talentovan fudbaler, prvi profesionalni ugovor potpisali ste sa 18 godina.

“Jeste, kao centarhalf imao sam tu veliku prednost jer sam kao bivši napadač znao kako se u napadu ponaša napadač. Kad god je neko hteo da me dribla, ja sam, zahvaljujući tome što sam nekada igrao u navali, sa lakoćom i bez faula uzimao loptu. Po potpisivanju profesionalnog ugovora postao sam odmah prvotimac Budućnosti u kojoj su tada vedete bili braća Folić, čuveni Gardašević i ostali. Ali želeo sam više. Kad god smo gostovali u Beogradu, trudio sam se da odigram što bolje, da me što pre zapaze ljudi iz Partizana ili Zvezde.“

Zvala Vas je i Zvezda, otišli ste u Partizan?

“Po isteku ugovora morao sam da odlučim gde ću, mnogi su bili zainteresovani. S Partizanom sam godinu dana pre kao pojačanje bio na jednomesečnoj turneji po Meksiku. Ivan Ćurković i ja smo na tom izazovnom putovanju bili gosti crno- belih. Istog dana smo, nešto kasnije, došli i u Partizan, on iz Mostara ja iz Podgorice, postali prijatelji, kasnije se i okumili. I danas se poštujemo i posećujemo. S ponosom ističem kako imam kuma počasnog konzula Sejšelskih ostrva u Francuskoj.”

Vi ste zapravo bili kockica koja je nedostajala u šampionskom mozaiku crno-belih. Stvarala se generacija koja je imala zadatak da napravi rezultat.

“Istina je, nedostajao im je igrač mojih karakteristika. Imali su oni dobrog centarhalfa, ali malo postarijeg, sporog i sklonog boemskom životu. Trebao im je neko brži, mlađi, odgovorniji i u duelima beskompromisniji. Imao sam i drugu vrednost, a to je sportski život uprkos izazovima koje sa sobom nosi veliki grad. Tek u 27. godini kad sam otišao u Dortmund počeo sam da pijem. Posle večere igračima su služili pivo ili vino. Ja sam izabrao pivo i tako postao mangup na kraju karijere.”

Ima mnogo onih koji tvrde da je half linija Bečejac, Rašović, Vasović, zapravo najbolja half linija svih vremena u jugoslovenskom fudbalu pa i šire.”

“Nije lepo, pogotovo u ovim mojim godinama da se čovek hvali, ali se radujem kad neko kaže to što ste vi sada izgovorili. I još lepše što niste jedini koji to govori. Bili smo stvarno jedan bitan deo izuzetno moćnog tima crno-belih koji umalo nije osvojio Evropu, koji je zapravo nezasluženo izgubio finale.“

To veliko finale KEŠ igralo se 11. maja 1966. u Briselu. Partizan je čak i vodio protiv velikog Reala, ali nije pobedio. Zašto?

“Klub nije bio veliki, uprava kluba nije bila na nivou vrednosti tima. I upravi i stručnom štabu nedostajala je autoritativna ličnost iz sveta fudbala. Trebalo je da pobedimo Real, bili smo bolji tim, govorio sam to i onda, govorim i sad. Događale su se i čudne stvari, nedopustive za ozbiljan klub, kao što je prodaja većeg dela ekipe pre samog finala ili nagovaranje proizvođača kopački da u finalu za simboličan novac nosimo njihovu opremu.”

Kada prizovete u pomoć sećanje, kako je to sve izgledalo u Briselu, ostaje i pitanje kako ste se pripremali i o čemu ste razmišljali uoči tog finala?

“Bila je to sezona u kojoj smo mislili samo i jedino na utakmice Kupa šampiona. U našem prvenstvu smo te godine valjda bili peti ili šesti jer je nama kao timu bilo važno da pobeđujemo u Evropi. Znali smo da imamo moćan sastav i da možemo da nadigramo baš svakog protivnika. Prvi je ceh platio prvak Francuske Nant, zatim i šampion Nemačke Verder. Dobili smo i u onom nezaboravnom revanšu i prašku Spartu, a onda u polufinalu i Mančester junajted.”

Povezane vesti – INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

Abdulah Gegić je, mora se priznati, sastavio moćan tim. Kakvo mišljenje imate o njemu kao treneru?

“Nikakvo mišljenje. Došao je na skockan tim, on se mučenik ništa nije pitao. Danas ljudi ne bi poverovali kako su izgledali naši treninzi 1966. Niko ništa nije smeo da kaže Šoškiću, Vasoviću, Damjanoviću, Galiću i ostalima. Gegić je samo izvodio tim na trening i radio sa ostatkom ekipe, dok su prvotimci imali svoj trening. Ništa tu nije bilo ružnog ili nesportskog. Oni su bili bogovi i svi su morali da ćute. I trener Gegić i generali iz uprave kluba.“

Kako je izgledao trening bez trenera?

“Igrali smo uglavnom ševu, ono šest na četiri ili četiri na dva. Kad se zakuva, a to se uvek i događalo, bilo je super. Morao si brzo da misliš, da imaš rešenje pre nego dotakneš loptu, podjednako se u toj igri koristila i leva i desna noga, kroz ovu igru uvežbavalo se i prilaženje protivniku i sve ono što jedan tim i njegove igrače čeka na utakmici.“

Branko Rašović

Ko je u takvoj situaciji sastavljao tim?

“Tim je bio unapred sastavljen. Znalo se prvih jedanaest koji počinju meč. Cvrkutali su čak i vrapci: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić i Pirmajer.“

Ko je bio najbolji igrač u tom čudesnom timu?

“Milan Galić je bio bez premca. U stvari, Galić je bio najbolji napadač, Vasović centarhalf a Šoškić golman.“

Kod prekida Vasović je, iako niži od vas, išao napred, a u odbrani je, priča se, bilo gotovo nemoguće nadmudriti Vas, Vasovića i Šoškića?

“I ja sam želeo i hteo da dajem golove, da idem pred gol protivnika kod prekida, ali se znala hijerarhija i šta je kome dozvoljeno. Dakle, napred je išao Vasović a ja sam to morao da prihvatim bez gunđanja. U odbrani smo se, što je istina, odlično dopunjavali i sjajno razumeli, dovoljan je bio pogled i sve se lako rešavalo.“

Povezane vesti – INTERVJU VLADIMIR MATIJAŠEVIĆ: Reprezentacija je nacionalni projekat

Kažu da je u tom timu Partizana trebalo da bude i Josip Skoblar. Šta mislite o njemu?

“Čuo sam i ja tu priču i šteta što nije bilo tako, što nije mogao da nas pojača. Igrao je u sjajnoj ekipi, bila je to ona čuvena navala OFK Beograda u sastavu Samardžić, Gugleta, Santrač, Banović i Skoblar. Bili su strah i trepet za sve timove od Triglava do Đevđelije. Skoblar je bio strašan igrač, za mene najbolji fudbaler svih vremena u Jugoslaviji.“

Bolji čak i od Dragana Džajića?

“Džaja je bio veliki majstor, sjajan i neponovljiv igrač, ali, neće se ljutiti, za mene je Skoblar bio i ostao najbolji, neko ko je ispred svih. On je jednostavno fudbaler po mom ukusu, bolji i od Džajića.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar