INTERVJU DANE KORICA: Gde je dobar trener, tu je i atletika

Danijel - Dane Korica je legendarni jugoslovenski atletičar, aktuelni rekorder na stazama od 5.000 i 10.000 metara države koje nema (Jugoslavije) i jedne koja još ponosna postoji (Srbije). Pošto ga zbog mesta rođenja svojataju i Hrvati, rekorder je na istim deonicama i u "lijepoj njihovoj" uprkos činjenici da su njegovi rekordi stariji od pomenute države. Dokazao se u dresu beogradske Crvene zvezde, s ponosom je nosio majicu i trenerku reprezentacije Jugoslavije, obavljao funkciju saveznog kapitena juniorske i seniorske muške atletske reprezentacije Jugoslavije punih 20 godina. Završio je Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu, nešto kasnije je na istom fakultetu i magistrirao a zatim i doktorirao. Evropska asocijacija atletskih trenera (EACA) sa sedištem u Londonu 2014. proglasila ga je za doživotnog potpredsednika. Radni vek završio je na mestu generalnog sekretara Sportskog saveza Srbije. U srpskoj atletici nema funkcije.

Postali ste penzioner, preselili se u vikendicu u blizini Beograda, delujete sveže i dobro raspoloženo.

"Volim Malu Moštanicu. Gradski minibus staje ispred moje kapije, Beograd nije daleko, stalno se nečim zanimam, tako da ja zapravo i dalje ne znam šta je to penzija. Ponašam se i dane provodim kao i kad sam radio. Jedina razlika je to što ne idem u kancelariju. Viđam i dalje ljude, družim se, idem tamo gde me pozovu. Malo i trčkaram, malo pomažem nekim ljudima oko treninga."

Uskoro iz štampe izlazi i knjiga o DK, legendarnom atletskom šampionu.

"I taj posao se polako privodi kraju. Prelom je završen, korektura i lektura takođe, ostalo je još samo da se knjiga odštampa. Priznajem, čeka se i novac, mnogi su obećali da će učestvovati, među njima i neki moji dobri prijatelji, ali su se na kraju izmakli. Ne gubim nadu, promocija je zakazana za kraj marta."

Još uvek ste vlasnik državnih rekorda s neograničenim rokom trajanja na 5.000 i 10.000 metara. Starijih rekorda od ova dva u srpskoj atletici, možda i evropskoj, čini se nema.

"Rekordi su još iz 1971. i godine kada se rodila moja starija kćerka Danijela. Ona danas ima 49 godina a njena kćerka 24. Kuriozitet je i to što su oba rekorda istrčana u Helsinkiju. Onaj na 5.000 mesec dan pre EP na mitingu na kome je pobedio slavni Keino. U toj trci drugi je bio legendarni Vadu a ja treći sa državnim rekordom. Na istom mitingu trčao sam rekord i na 10.000 metara, ali sam samo mesec dana kasnije na istoj deonici, ali na EP, istrčao još bolji rezultat, tih famoznih 27:58.39 koji i danas imaju vrednost."

Povezane vesti - INTERVJU BLAŽ KOTARAC: Ćosića može samo Jokić da nasledi

Naslednika nema, prošlo je toliko godina, kako je moguće da ova dva rezultata toliko dugo odolevaju?

"Dragan Zdravković je bio blizu, on je to mogao da istrči početkom 80-ih. Rezultat na 5.000 zapravo i nije rezultat koji je teško nadmašiti. Zdravković nije uspeo iz nekih drugih razloga, a ne zato što nije mogao. Međutim, siguran sam da će Novopazarac Elzan Bibić već ove sezone oboriti državni rekord na 5.000 metara. Sjajno trči, izuzetno je dobar, ima dobra vremena i na 3.000 i na 1.500 metara, što znači da ima sve preduslove da sa lakoćom istrči 5.000 metara u rezultatu boljem od mog rekorda."

Kažu da ste se nekada svojski trudili da Vas niko ne nadmaši.

"Znam za tu priču. Sve to je zapravo jedna velika glupost, tim pre jer ne postoji način da ja nekom tako nešto ne dozvolim. I sve to mi malo smeta, na neki način me i vređa. Sve što sam napravio u atletici posledica je velikog i upornog rada. Puno sam trenirao, mnogo radio, hteo sam da budem olimpijski šampion. Znao sam takođe da je tako nešto nemoguće ukoliko ne treniraš dobro. U Helsinkiju 1971, na Prvenstvu Evrope, osvojio sam dva četvrta mesta, ostao bez medalje. Onda sam rekao OK, medalju moraš osvojiti na Igrama naredne godine u Minhenu. Žestoko sam trenirao, nije bilo dana da nisam trčao i onda sam, uprkos svemu, bio samo sedmi u olimpijskom finalu..."

Bilo je u svemu i malo malera, nepredviđenih događanja...

"Prvi put se desilo na Olimpijskim igrama da se trče kvalifikacije na 10.000 metara. Morao sam u kvalifikacionoj trci da budem među pet i da uđem u finale. Uspeo sam, ali sam za tri dana trčao dve jake trke. Bio je to za mene stres, veliki stres. U finalu sam bio sedmi i za mene je to bio neuspeh. I tada i sada. Finalna trka je bila teška trka, mnogo gadna. Betford je bio u vrhunskoj formi, lako je menjao ritam, Juha Vatainen takođe ubitačno spreman. Sjajno je trčao i Jirgen Hansen, ja sam bio s njima sve do pred kraj, ali nisam mogao više, taj njihov finiš je za mene bio mislena imenica. Jednostavno nisam mogao..."

Bez medalje ste ostali i na šampionatu kontinenta. Mnogi kažu da je na cilj bolje stići 104. nego četvrti.

"Ima u tome istine. Biti četvrti je uistinu teško, najteže. U Helsinkiju mi je to pošlo za rukom i na pet i na 10 kilometara. U trci na 5.000 metara trebalo je da budem treći, čak i drugi. Žan Vadu, osvajač srebra, jeste bio sjajan, trenirao je sa legendarnim Žazijem, bio je u vrhu Evrope, bio je i 10 sekundi brži od mene na 1.500 metara, ali nije bio i nepobediv."

Kako znate?

"Pre Helsinkija sam ga pobedio na mitingu u Beogradu. U poluvremenu utakmice Crvena zvezda - Benfika, pred skoro 100.000 gledalaca, kada su prvi put zasijali reflektori na "Marakani", sećam se igrao je i Euzebio a opraštao se Šekularac, ja sam ga pobedio. Bila je to sjajna trka. Žan Vadu, onda i Miša Želev, prvak Evrope na 3.000 metara, kao i još nekoliko sjajnih atletičara. Zahvaljujući navijačima, pobedio sam Vadua. U Helsinkiju nisam. Prvo sam trčao 10.000 metra, onda i kvalifikacije na pet, zatim i finale. Bio sam iscrpljen, jedva sam istrčao to finale."

Povezane vesti - INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

Poslednju zvaničnu trku trčali ste 1974, ali je ostala priča i o tome kako ste i posle pobeđivali.

"Mnogi se sećaju 1985. i ponoćne trke u Varaždinu kada sam pobedio sve naše najbolje atletičare. Prestao sam da se takmičim ali nisam prestao i da trčim. To je i objašnjenje što sam 11 godina kasnije sa lakoćom trijumfovao u trci u kojoj su trčali i skoro svi naši reprezentativci."

Ipak, šta je Vaš najveći uspeh u karijeri?

"Mislim da je to kad sam bio studentski prvak sveta u Moskvi 1973. Danas se medalje sa Univerzijade neuporedivo manje cene. Ona iz Moskve jeste sjajna i zlatna jer su u toj trci trčali najbolji na svetu. Bila je to i jedina zlatna medalja za Jugoslaviju na toj Univerzijadi. Koliko su nekada ova takmičenja bila moćna dokaz je i to što je i legendarni Alberto Hunatorena trčao na Univerzijadama, na onoj u Sofiji oborio je i svetski rekord u svojoj disciplini, u trci na 800 metara."

Jugoslavija Vas je slavila i zbog sjajnih trka u Italiji na čuvenoj stazi "Pet mlinova".

"Svake godine su se najbolji kros trkači sveta okupljali na čuvenom krosu "Pet mlinova", u mestu San Vitore Olona u blizini Milana. Osim mene, tamo je pobeđivao i Franjo Mihalić. Posle mog trijumfa ceo svet je pričao o trijumfu nad olimpijskim šampionom, Kenijcem Kipčogom Keinom. Trčala su se dva kruga (4,5 kilometara) kroz blato iako je sijalo sunce. Kad posle tog sunca uđeš u mlin, ne vidiš ništa. Keino je imao svetlu majicu i u tom mraku ja sam gledao samo njega. Disao sam mu za vrat, svi su navijali za mene, vikali su "Jugo, Jugo, Korika, Korika"."

Niste bili najbolji jugoslovenski atletičar svih vremena, ali ste zato bili najomiljeniji. Na prostoru od Triglava do Đevđelije sinonim za kraljicu sportova.

"Voleo sam da trčim ulične trke, da budem sa narodom, da me ljudi gledaju. Ne pamtim da su još nekog sportistu ljudi nosili na ramenima kao mene u Zagrebu od tadašnjeg Trga Republike do hotela "Dubrovnik". Pet puta sam pobedio u Zagrebu na uličnim trkama. U Sarajevu sam, gde su me takođe nosili na ramenima po celom Koševu, bio junak pobede u Kupu Evrope. Pre toga sam u Stokholmu pobedio legendarnog Klarka na 5.000 metara i onda ovenčan slavom došao u Sarajevo na Kup Evrope. Ljudi su to cenili a ja to ni danas nisam zaboravio."

Ne zaboravljate ni Kros Politike, ali ni druga kros takmičenja na kojima su se rađali šampioni.

"Ponosim se što sam pet puta pobedio na Krosu Politike, ali i patim što danas nema tog isto takmičenja, što se ne trči više ni čuveni Kros Borbe. Bili su to praznici trčanja na kojima se okupljalo po nekoliko hiljada dečaka i devojčica, aktivnih atletičara. Na Krosu Politike su svi imali svoju trku, deca iz drugog i trećeg razreda osnovne škole, srednjoškolci, vojnici, aktivni atletičari... Pobeda je bila stvar prestiža. Danas je ostao maraton sa praktično tri discipline, kao i ulične trke koje više nisu trke nego su najobičniji cirkus. Da bi neko učestvovao, mora da plati kotizaciju od 1.800 dinara. Dobro, nije to neki novac, ali je sasvim dovoljan da trku pretvoriš u cirkus. Sve organizuju ljudi koji se nikada nisu bavili atletikom i sve u ime biznisa. Kad onih 1.800 dinara pomnožiš sa 600 trkača, jasno je i laiku da je to ozbiljan biznis i dobra zarada."

Povezane vesti - INTERVJU PROFESOR DR VLADIMIR KOPRIVICA: Najteže je napraviti pleja

Dokazali ste se i kao savezni kapiten.

"Dva puta smo u ono vreme bili učesnici A finala Kupa Evrope. To je danas nezamislivo. Evropa nam se divila, a mi uprkos svemu nismo znali sve to da cenimo na prvi način."

Bili ste savezni kapiten sjajnim atletičarima...

"Imali smo Nenada Stekića, Vladu Milića, Miloša Srejovića, Dragutina Spasojevića, Vasu Komnenića, Dragana Zdravkovića, Dragutina Topića, Zorića, Brankovića, štafetu 4 x 400 metara. Svi su osvajali medalje, bili rekorderi."

Bilo je i sjajnih atletičara, ali i trenera čiji se rad, čini se, nije baš puno cenio.

"Uvek sam isticao, a to mislim i danas, da atletika zavisi od trenera. Ja sam imao sreću i da kao atletičar radim sa veličinama, mislim pre svih na profesora Dragana Petrovića, a i kasnije da sarađujem sa ljudima koji nisu samo puno znali već su i živeli za atletiku. Sa nekim sam se kao savezni kapiten znao i prerečiti, ali uvek ću govoriti da su ogroman pečat u istoriji jugoslovenske atletike ostavili Aleksandar Marinković, Vlada Luković, Aleksandar Petrović... Šampione su stvarali i Brana Radović, Zozo Leskovac, Lazar Ćirović, Milan Lorenci, Miljenko Rak, kasnije i legendarni bacač Ivan Ivančić koji se dokazao i kao trener."

U vreme kad ste bili savezni kapiten pričalo se i o dopingu koji je osenčio i atletiku sa ovih prostora.

"Bugari i Rumuni su znali radnju, poneki naši atletičari su u taj svet zalutali pa su se onda i opekli. Ponekad, sad znam da je to bilo smišljeno, dizala se i halabuka bez razloga, bilo je i nameštaljki. Bio sam strašno ljut kada su sa Olimpijskih igara eliminisani naši bacači kugle (Milić, Saračević, Lazarević, Ivančić). Proglasili su ih dopingovanim, bilo je jasno da je neko smišljeno radio protiv njih i atletike. Tad nisam znao ko je to bio, danas znam, ali sad više i nije važno."

Nerado se hvalite, ali u vreme kad ste bili savezni kapiten na velikim takmičenjima osvojeno je...

"Neko je izbrojao 16 medalja. Reč je o zlatnim, srebrnim i bronzanim sa šampionata sveta i Evrope u dvorani i na otvorenom."

Kad ste bili najponosniji na sebe kao saveznog kapitena, čiji rezultati su Vas najviše obradovali?

"Split i Prvenstvo Evrope 1990. Nikada neću zaboraviti ni šampionat sveta u Tokiju godinu dana kasnije. U Splitu su u legendu ušli Snežana Pajkić i Dragutin Topić, u Tokiju štafeta 4 x 400 koja je bila četvrta. Šteta, zaslužili su medalju, dugo posle toga su bili najbrža bela štafeta 4 x 400 svih vremena u svetu."

Da li ste kao savezni kapiten bili ljuti nekada na sebe, da li ste možda negde pogrešili ili se o nekog ogrešili?

"To je težak posao, u kom sportu je neko bio savezni kapiten 20 godina? Mene su kritikovali, smenjivali, nikada se nisam namerno o nekog atletičara ogrešio, ali sam uvek govorio i da nisam nepogrešiv. Ponosan sam na sebe što sam nagovorio Mihajla Švraku, trenera Dragutina Topića, da posle Plovdiva i svetskog juniorskog rekorda, Topić dođe i u Split da takmiči. Želeo sam da oseti i miris seniorskog takmičenja. Vratilo nam se svima tako što je Topić postao i seniorski šampion Evrope."

Lik i delo Franje Mihalića zauzima posebno mesto u Vašem životu.

"Bio je moj idol, zbog njega sam počeo da se bavim atletikom. U Lovranu u bolnici sam čitao "Sportske novosti", Vilko Luncer je pisao slavopojke o Mihaliću. Miha je pobeđivao i Mađare koji su nas u to vreme stalno tukli u fudbalu i ja sam onda maštao da trčim, da budem kao Mihalić, da pobedim Mađare, da osvetim fudbalera. Jednom je objavljena slika, Miha u sredini u trenerci na kojoj piše Jugoslavija, a levo i desno su bila dva Mađara. Stalno sam govorio da ću jednog dana i ja da nosim majicu i trenerku s oznakama Jugoslavije. Deset godina kasnije, na Balkanskim igrama u Atini, bila je to 1965. i moj debi u reprezentaciji, osvojio sam bronzu i u trenerci na kojoj je pisalo Jugoslavija stajao na pobedničkom postolju."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...