INTERVJU JOVICA CVETKOVIĆ: Rukomet grandioznih gluposti

Za Jovicu Cvetkovića kažu da mu je rukomet u krvi, njegova najveća ljubav i nemerljiva strast. Slavu je sticao u dresu Crvene zvezde, koja ga pamti kao jednog od najboljih igrača svih vremena, kao i šabačke Metaloplastike s kojom je dva puta trijumfovao u ondašnjoj evropskoj Ligi šampiona. Uz dobre ugovore za ono vreme, igrao je i kao internacionalac u Nemačkoj i Španiji, bio golgeter šampionata na Iberijskom poluostrvu, standardni reprezentativac Jugoslavije na više od 100 utakmica i osvajač zlata 1986. na šampionatu sveta u Švajcarskoj. Ostao je upamćen kao bombarder, šuter i golgeter na glasu, "ubica golmana", jedan od najboljih desnih bekova svih vremena u Evropi i svetu. Kao trener dokazao se u Crvenoj zvezdi.

Predvodio je sa klupe još i skopski Metalurg, niški Železničar i banjalučki Borac. U dva navrata je obavljao i ulogu selektora reprezentacije Srbije. Posle još jednog (ne)očekivanog neuspeha reprezentacije Srbije na velikom takmičenju, idealan je sagovornik na aktuelnu temu zašto srpski rukomet gubi na ugledu uprkos činjenici da je Srbija zemlja talentovanih rukometaša i rukometašica.

"Propadamo zato što srpski rukomet vode razbojnici. Da, baš tako. Sve što se događa, ne danas već od osamostaljenja, dakle od 2006, nije slučajno. I ovaj poslednji debakl rukometaša na EP i svi prethodni reprezentativni neuspesi posledica su, između ostalog, neraščišćenih i nedefinisanih odnosa na relaciji Savez-reprezentativci, selektor-reprezentativci, Savez-selektor. Ovo nije, kako neki kažu, vreme totalnog raspada, već je trenutak potpunog uništenja srpskog rukometa koji je koliko juče bio jedan od najtrofejnijih sportova u zemlji. Da nesreća bude veća, mi i dalje mislimo da jesmo vrednost, a zapravo nismo."

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Zašto je srpski rukomet nekada imao to što je imao a danas nema i da li se sve može svesti pod istinu da više u Srbiji nema velikih igrača, stručnjaka, da se igra sporo i bezidejno?

"Nekada je postojao sistem, znao se cilj, pratili su se trendovi, cenili kvalitet i struka, postojali su ljudi u rukometu i oko rukometa koji su radili za boljitak ovog sporta. Sada od svega vrednog iz onog vremena gotovo da nema ništa. Zato i jeste teško stvarati jaku reprezentaciju, selekciju koja će beležiti uspehe na velikim takmičenjima, pogotovo u uslovima kada nemamo kvalitetnu ligu. Takođe i kad je odliv igrača (pre)veliki. Nekada su rukometaši odlazili preko granice tek kad postanu igrači, sada odlaze da tamo negde postanu igrači. Ako iole vrede, pakuju se još kao juniori. Naprosto moraju jer talenat ne mogu da razvijaju ovde, nemaju model, uzore, nemaju koga da kopiraju, od koga da nauče. I struka je u minusu. Činjenica je i da ovovremenski rukomet zahteva mnogo stručnije ljude nego što ih Srbija trenutno ima."

Kola su, tvrdite, krenula nizbrdo 2006. Zar to nije bila godina kada ste baš Vi postali selektor?

"Duboko sam verovao da činim pravu stvar. Istina je da po odvajanju od Crne Gore 2006. Srbija ništa nije imala. Većina reprezentativaca bila je iz Crne Gore, Crnogorci su posle razlaza odmah otišli na veliko takmičenje, a mi nismo jer nismo za tako nešto imali kvalitet. Trebalo je zato stvoriti tim od neiskusnih igrača, spremnih da istrpe period prilagođavanja, sticanje iskustva i još puno toga. Nisam kao selektor imao pravo ni na grešku u selekciji, zna se da se sa pogrešnim odabranim igračima ne može stvoriti kvalitet. Uloženo je mnogo rada i muke, taj period pamtim kao dobar period. Reprezentaciju sam preuzeo 2006. u totalnom rasulu, vodio je tri godine, odveo je na tri velika takmičenja, uneo nešto novo u sistem igre, bili smo osmi na svetu, osvojili Mediteranske igre sa juniorskom reprezentacijom koja je u finalu pobedila Francusku, čiji su igrači danas okosnica A reprezentacija te zemlje. To su velike stvari. Posle osvajanja Mediteranskih igra (2009), otišao sam uzdignuta čela. Stvarao sam i stvorio reprezentaciju koja je kasnije, 2012, osvojila evropsko srebro u Beogradu sa Vukovićem kao selektorom. Imao sam i podršku ljudi iz Saveza, predsednika Marjanovića. Da nije bilo tako, ne bih napravio to što sam napravio. Bilo je dobro u početku. Ali kod nas je to prokletstvo. Kad nešto krene kako treba, mi se odmah potrudimo da sve brzo pokvarimo."

Povezane vesti - SRPSKI SPORT OPET NA IZVORU

Posle duže pauze Srbija je na EŠ ponovo zaigrala tek 2018. Opet ste Vi, opet kao selektor, u sve upleli prste?

"Posle izostanka sa nekoliko velikih takmičenja, preuzeo sam po pozivu reprezentaciju koju su čekale izuzetno teške kvalifikacija za EŠ. Bili smo u grupi sa Rumunima, Poljacima i Belorusima. Znači, trebalo je igrati sa objektivno boljima od sebe, stvarati tim. Za ovo drugo bilo nam je potrebno i veliko takmičenje. Ne može se stvarati dobra reprezentacija ukoliko se ne odlazi na velika takmičenja, tamo se stiče iskustvo, pravi filter vrednosti, otvaraju vidici gde si u odnosu na druge i šta bi trebalo da se uradi da bismo se u nekom narednom periodu primakli nekoj eliti. To je posao koji se ne može uraditi preko noći, za tako nešto ne postoji čarobni štapić. Potrebno je vreme i podrška uz objašnjenje da poraz od jednog ili dva razlike uz dobru igru nije poraz, pogotovo u situaciji kad nešto stvaraš i razmišljaš o vremenu koje dolazi. Došlo je i do smene rukovodstva u Savezu. I ja sam bio za promene, lobirao sam da ti ljudi dođu što pre. Međutim, došli su gori od onih što su bili. Boža Đurković je kao predsednik oformio Upravni odbor od apsolutno nekompetentnih ljudi da vode više nego ozbiljan projekat izlaska iz krize sporta sa tradicijom i rezultatima za ponos."

Da li, osim mišljenja, imate i neki argumentovani dokaz da su zaista izabrani pogrešni ljudi?

"Jedna od grandioznih gluposti bila je odluka da dobijem mandat selektora za dve utakmice. To se nikad i nigde u svetu nije dogodilo. U kvalifikacijama imaš šest utakmica, a moj mandat je bio oročen na dve. Posle se pokazalo da ništa nije slučajnost. Uprkos svemu, uspeo sam. Poljsku, koja je bila zvanično treća reprezentacija sveta, pobeđujemo u gostima sa pet razlike. Vraćamo se kući, gubimo od Belorusa, ali i dalje zadržavamo ogromne šanse da nešto napravimo ako se bude dobro radilo. Međutim, umesto da bude bolje, postaje još gore."

Neočekivano, i pored dobrog starta Vaš mandat nije produžen, raspisan je konkurs za selektora...

"Četiri meseca je vladalo zatišje. Srbija u tom trenutku ima šanse da ode na EŠ ali nema selektora. Reprezentaciju čekaju najvažnije utakmice protiv Rumuna, prvi put u istoriji se dogodilo da reprezentacija nema pripreme. Totalni javašluk uz maksimalno otežavanje situacije da se ode na EŠ, da bi onda u februaru ili martu nekome palo na pamet da se raspiše konkurs za selektora. I tako, opet prvi put u istoriji, Srbija bira selektora putem konkursa. Učestvujem na konkursu, hoću da nastavim započeto, dobijem poverenje, imam 15 dana da pripremim tim za odlučujuće utakmice. Opšta agonija, rasulo. Uprkos svemu, Rumune pobeđujemo i kod kuće i u gostima, otvaramo širom vrata EŠ. To niko nije očekivao. Napravljen je podvig. Posle toga igramo nerešeno s Poljacima i Belorusima. Protiv Belorusa igramo sa rezervama, glavni igrači nisu hteli da idu na gostovanje u Belorusiju."

photo: Pedja MIlosavljevic

Zašto, da li je bila u pitanju samovolja, bojkot ili nešto treće?

"Zato što u Savezu nekom nije bilo u interesu da Srbija ima selektora od autoriteta. Bez mog znanja, dakle meni iza leđa, ljudi iz Saveza su imali svoje dogovore sa nekim reprezentativcima. Predsednik Saveza dogovarao se sa igračima u kom hotelu će se boraviti za vreme šampionata Evrope, gde će se i kad trenirati, koliko će se trenirati, ko će putovati i da ne nabrajam dalje. Umesto da se uoči EŠ stvara kult reprezentacije, on se urušavao. Nije nikakva tajna da su igrači godinama dolazili na akcije reprezentacije sa ciljem da se odmore, da odlaze noću na splavove, da rade ono što oni žele, a ne ono što bi kao reprezentativci uoči velikih takmičenja trebalo da rade. Nije ovo priča Jovice Cvetkovića, sve ovo su znali i mnogi drugi, čak i naši rivali, znali su da naši igrači kada dobiju poziv u reprezentaciju žive u raspoloženju kao da ih čeka giljotina. Dok su, na primer, Hrvati ili Makedonci jedva čekali da budu pozvani jer vole svoju zemlju i jedva čekaju da igraju za reprezentaciju, naši su od reprezentacije bežali kao đavo od krsta."

Pre odlaska na EŠ zahtevali ste od Saveza, odnosno Upravnog odbora, da čujete ciljeve koji su pred Vama?

"Znali smo grupu, znali smo da imamo nemoguću misiju. Protiv Hrvata kao domaćina objektivno nismo imali nikakvu šansu, Šveđani su takođe bili u grupi i na kraju su završili kao vicešampioni Evrope. U mnogo jačem sastavu Island nas je pre toga tukao sa 20 razlike. Poslednji put smo ih dobili 2006. u kvalifikacijama, u Nišu, kad sam ja vodio reprezentaciju. Hteo sam, dakle, da znam šta se od nas očekuje. Dobili smo zadatak da u takvoj konkurenciji budemo treći u grupi, odnosno da se plasiramo među 12 najboljih reprezentacija šampionta, što je bilo gotovo nemoguće. Shvatio sam vrlo brzo o čemu se radi. Nije to bilo nerazumevanje već želja da što pre selektor postane onaj koji je danas selektor."

Čija je to bila želja?

"Ljudi iz Upravnog odbora, predsednika Božidara Đurkovića. Sredstva iz državne kase nisu stizala na račun, Savez je imao mnogo problema. Želje spletkaroša nisu mogle da se ispune u samom startu, bili su negde svesni da samo ja u postojećim okolnostima mogu da napravim podvig i rezultat koji će im omogućiti da posle EŠ sprovedu ono što su zamislili. Ili, ako ništa ne napravim, da me smene bez poteškoća."

EPA-EFE/VALDRIN XHEMAJ

Kažete da je Upravni odbor RS Srbije bio ucenjen, da je dobio zadatak da uklone Vas i na Vaše mesto dovedu sadašnjeg selektora?

"Da, baš tako je bilo. Novac nije stizao, ali jesu pretnje Božidaru Đurkoviću."

Ko je pretio?

"Zna se ko je iz našeg sporta u poziciji da odlučuje kada je novac u pitanju. Zna se i gde radi i o kome se radi. Ne treba da ga imenujem, zna se ko je."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...