INTERVJU NENAD STOJKOVIĆ: Partizan mi je oteo vilu na Dedinju i kafić u centru

INTERVJU NENAD STOJKOVIĆ: Partizan mi je oteo vilu na Dedinju i kafić u centru


Ne tako davno bio je prvotimac beogradskog Partizana. Zatim i internacionalac u Francuskoj. U crno-belom dresu, uz maksimalno pošten odnos, odigrao je 499 zvaničnih utakmica. Postigao je i osam golova i čak tri puta sa svojim generacijom, jednom od najmoćnijih u istoriji kluba, slavio osvajanje titule prvaka Jugoslavije. Posle punih osam godina igrao je za Monako, Monpelje, Nansi i Amijen.

“Po završetku karijere bio sam i dve godine skaut Monpeljea. Onda sam se umorio od fudbala. Sada uživam u životu najviše u Francuskoj kao francuski penzioner.”, dodaje uz širok osmeh Nenad Stojković.

U Beograd je, posmatrajući iz današnje perspektive, stigao sasvim davno i sasvim namerno kao 16-godišnjak iz rodnog Prizrena, znajući tačno šta hoće. Sledeći put vrhunskog talenta, uz naglašenu upornost i maksimalnu pripremljenost, samopouzdanje i fudbalsko umeće, dogurao je apsolutno zasluženo do dresa reprezentacije Jugoslavije u kojem je s ponosom igrao na SP u Španiji 1982. i EŠ u Francuskoj 1984. Odigrao je ukupno 32 utakmice za nacionalni tim i postigao jedan gol.

“Igrao sam za juniorsku reprezentaciju Kosova. Bilo je to na tada tradicionalnom turniru republika i pokrajina koji se tog leta igrao u Kuli, Vrbasu i Crvenki. Niko me nije zapazio ali je moj najstariji brat, koji trenutno živi u SAD, vođen intuicijom imao ideju da proverim fudbalsku vrednost u konkurenciji vršnjaka iz Crvene zvezde i Partizana.”

I tako je jedan navijač Crvene zvezde postao igrač i uzdanica Partizana?
“Da, baš tako. Mi smo u familiji bili svi zvezdaši ali uprkos svemu ja sam došao u Partizan. Tako se pogodilo. Bilo je u timu još simpatizera Crvene zvezde, neki su to krili, ja nisam. Kad smo igrali davao sam sve od sebe da pobedi Partizan, ali sam voleo i kad Zvezda pobeđuje na međunarodnoj sceni.”

Ipak, dogodilo se da baš protiv Zvezde odigrate najlošiju utakmicu u karijeri?
“Uvek sam priznavao svoju krivicu za ono što se događalo na terenu. Dakle i danas mislim da sam najlošiju partiju u dresu Partizana pružio upravo na meču protiv Zvezde. Izgubili smo sa 3:0, ja sam bio katastrofa, tačnije duhovno potpuno odsutan.”

Kad ste, gde i protiv koga odigrali meč koji pamtite, onaj najbolji u karijeri?
“U dresu reprezentacije Evrope. Nemac Jup Derval, koji je imao ulogu selektora, pozvao me 1981. u sastav Starog kontinenta za meč protiv Italije povodom 75 godina Kalča. Igrao sam levog beka, pobedili smo sa 3:0. Trebalo je da ponesem i laskavo priznanje igrača utakmice a onda je navodno u poslednjem trenutku odlučeno da to bude, po mišljenju mnogih malo i nezasluženo, Nemac Hansi Miler. Taj isti sastav Italije je godinu dana kasnije na prvenstvu sveta osvojio titulu prvaka.”

Jedini ste srpski fudbaler koji je četiri puta oblačio dres selekcije Evrope?
“Derval me je pod zastavu Evrope pozvao još dva puta. Protiv Čehoslovačke kada sam igrao desnog beka a onda i za meč Evropa – Turska. Posle šampionata sveta 1982. bio sam učesnik spektakla Evropa – Ostatak sveta u Nju Džersiju. Sećam se da smo pobedili sa 3:2.”

Povezane vesti – INTERVJU MIJAT GAĆINOVIĆ: Najgore je očekivati mnogo a ne dobiti ništa

Utisak je da ste bez obzira na blistavu fudbalsku prošlost u srpskom fudbalu pomalo zapostavljeni i zaboravljeni?
“Moguće da je i tako. Opet, na neki način sve je i razumljivo jer me jednostavno nema, daleko sam od Srbije i događanja u srpskom fudbalu. Pre nekoliko godina pokušao sam nešto da napravim, radio sam kratko u Obrenovcu kao trener ali nije išlo.”

Uvek ste isticali da je za Vas bio veliki izazov igranje u Partizanu. I izazov i značajno iskustvo?
“Među crno-bele sam došao kao junior. Veliki grad, veliki klub, najbolji fudbaleri. Uživao sam u igri Blagoja Paunovića, on je bio igrač i čovek na koga si mogao da se ugledaš. Imao sam i ja neke njegove osobine. On, konkretno, nije tukao rivala. Nisam ni ja. Obojica smo bili sposobni da uzmemo loptu bez faula, bez prekršaja i to je publika prepoznavala.”

Za Vas kažu i da ste se za svaku utakmicu vrlo ozbiljno pripremali. Kako je izgledala ta priprema?
“Svaku utakmicu sam unapred odsanjao, odnosno preslišavao sebe protiv koga igram, ko su mi rivali, šta su im vrline a šta mane, ko igra desnom a ko levom nogom. Znao sam, dakle, unapred gde bi trebalo da budem, kako da se postavim, na koji način da oduzmem loptu.”

Kad sve saberete da li ste zadovoljni onim što ste kao fudbaler ostvarili?
“I danas žalim što posle Partizana nisam otišao u veći klub nego što je to tada bio Monako. Možda Juventus ili Bajern. Bio sam u tom trenutku među šest najboljih centarhalfova Evrope. Istina jedinu konkretnu ponudu sam imao od Hamburga. Nisam odustao, što nisam završio u Nemačkoj krivi su ljudi iz Partizana. Poslali su me u vojsku.”

Da li Vas je neko od saigrača ili protivnika povredio, razočarao, učinio da se osećate neprijatno?
“Ne, bio sam dovoljno snažan, fizički i mentalno, da bi mi se tako nešto dogodilo. I to su svi znali. Mene je povredio Partizan. Bili su nekorektni prema meni kada mi je isticao ugovor, nisu ispoštovali ono što je u njemu pisalo. Posle odlaska ja nikada nisam pozvan ni na jednu svečanost ili neko klupsko događanje. Ja sam za klub persona non grata. To se događalo kad su u Partizanu vedrili i oblačili Dragan Papović, Jovo Popović i Krsto Kijac. Istu politiku podržali su kasnije i Zečević, Bjeković i Ćurković.”

Šta se dogodilo, da li znate čime ste im se zamerili?
“Trebalo je da po ugovoru koji sam potpisao dobijem vilu na Dedinju i kafić u Ulici Vuka Kardžića. To je bio dogovor iz 1979. koji je pretočen u ugovor koji je u ime Partizana potpisao tadašnji predsednik Nikola Lekić. Klub to nije ispunio, promenile su se i uprave, predsednici. “Vojsku” su u rukovodstvu nasledili “policajci”. Studirao sam na Fakultetu za opštenarodnu odbranu, što je zahtevalo da zbog vežbi odusustvujem iz tima. I odsustovao sam, ali nisam znao neke stvari. Konkretno, šta se u takvim situacijama računa a šta ne u radni staž. Oni jesu, odigrali su prljavo, prevarili me. I da ne komplikujem, više im je odgovaralo da odem bez obeštećenja nego da ispune obaveze iz ugovora. Moglo im se, bili su moćni. Zahvaljujući nečijoj bahatosti, propao mi je i ugovor sa Hamburgom po kome je trebalo da dobijem 1.600.000 maraka i godišnju platu od 300.000 maraka.”

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar