INTERVJU RADMILO MIHAJLOVIĆ: U Sarajevu su mi sve oteli

INTERVJU RADMILO MIHAJLOVIĆ: U Sarajevu su mi sve oteli

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


Imao je uspešnu fudbalsku karijeru uprkos činjenici što nije baš u potpunosti ostvario sve svoje dečačke snove. Igrao je za fočansku Sutjesku, sarajevski Željezničar, zagrebački Dinamo, minhenski Bajern, Šalke iz Gelzenkirhena, frankfurtski Ajntraht, korejski Pohang i kiparski Apop. Dres reprezentacije Jugoslavije nosio je na šest mečeva, a igrao bi zasigurno i češće i više da se bez zle namere nije zamerio onom kome nije trebalo. U celoj priči malo je smetalo i to što se nije uklapao u koncepciju sastavljanja najboljeg nacionalnog tima po nacionalnom ključu. Na drugoj strani, Josip Skoblar, kao trener Dinama, odlučio je da baš on, Radmilo Mihajlović bude kapiten Zagrepčana, što pre ni posle bilo kom drugom Srbinu u redovima Dinama nije pošlo za rukom. Takođe se nekad pričalo i da je baš on jedan od krivaca što dres Zagrepčana nije obukao i Siniša Mihajlović, jer bi po proceni Ćire Blaževića “dva Mihajlovića u istom timu bila previše čak i za Dinamo”.

Sa Bajernom je bio šampion Nemačke (1988/89), a u dresu Željezničara prvi strelac ondašnje Jugoslavije (1985/86). Igrao je i za reprezentaciju sveta 1988. godine. Novinari su ga  zvali kraljem strelaca, a za navijače svih klubova čiji je dres oblačio bio je sinonim za dobar fudbal i atraktivne golove.

Jedan od Vaših golova je među 100 najatraktivnijih u stogodišnjoj istoriji velikog minhenskog Bajerna.

“Igrali smo revanš utakmicu Superkupa na našem stadionu, rezultat 2:2 nam nije odgovarao, nedostajao je pobedonosni gol. Na radost naših navijača, dogodio se u poslednjem minutu utakmice. Lopta koju je Augentaler glavom izbacio iz našeg šesnaesterca došla je do mene a onda je, pošto sam primetio da je golman Kepke izašao daleko od gola, usledio lob sa 35 metara i to je danas jedan od 100 najlepših golova u stogodišnjoj istoriji Bajerna.“

Fudbalska priča počela je u Foči na onom čarobnom stadionu pored zelene Ćehotine.

“U Foči se u to vreme fudbal jednostavno voleo. Svi su ga igrali pa je ta i takva Foča bila i ostala fabrika fudbala. Braća Paprica, Zoran i Rade, nosila su dres Želje, Kunovac se dokazao u dresu Partizana, Muftić je čuvao mrežu Sarajeva i reprezentacije, Vasiljević je ostavio trag u Rijeci, Mladen Furtula se dokazao na golu Partizana, a mali Krunić danas pravi karijeru u Milanu. Za razvoj svih nas, i mnogih drugih, zasluge idu na adresu trenera iz omladinskog pogona. Mislim na Ekrema Maglajliju, Fikreta Pilava, Sadika Vretu i Bobana Krsmanovića, koji su taj posao radili s puno ljubavi i uspeha.”

Povezane vesti – INTERVJU DRAGUTIN TOPIĆ: Vrhunski sport je ples na žiletu

Navijali ste za Crvenu zvezdu, ali je malo nedostajalo da zaigrate za Partizan.

“Otišao sam među crno-bele po preporuci kao talentovan omladinac. Međutim, u Partizanu nisu imali vremena za mene. Trenirao sam s naporom i bez radosti intuitivno osećajući da nisam na pravom mestu u pravo vreme. Vratio sam se u Foču nameran da igram za Sutjesku i studiram.”

U Sarajevu ste studirali i trenirali sa ekipom Sarajeva na Koševu, a nedeljom igrali za Sutjesku prvenstvene utakmice.

“Upisao sam DIF, bilo je to godinu dana uoči 14. ZOI. Koševo se pripremalo za spektakl, tim nije imao gde da trenira, a imali su sjajnu ekipu sa Sušićem, Pašićem, Musemićem, Vidovićem i ostalima. Da ne bih smetao i pravi gužvu, preselio sam se na Grbavicu. Hranio sam se u studentskoj menzi, imao sam samo dva obroka dnevno, nije bilo vitamina ni oporavka, trčkarao sam između zgrada u Neđarićima, a nedeljom pored ceste čekao da me pokupe kako bih odigrao utakmicu za moje Fočake.”

A onda se dogodio razgovor sa Ivicom Osimom koji je više nego bitno uticao na Vaš život i karijeru.

“Pitao me je da li sam raspoložen da obučem dres Želje na prijateljskoj utakmici protiv reprezentacije Gane. Naravno da sam to prihvatio. Odigrao sam utakmicu i postigao tri gola.”

Davorin Popović Pimpek, solista legendarnih „Indeksa“, takođe je učinio da Vaša karijere krene uzlaznom putanjom.

“Posle utakmice sa Ganom, Osim me pitao da li hoću da potpišem ugovor. Kažem da hoću, ali znao sam još tada da je sve vezano za finansije, da kad klub uloži u nekog igrača, ima i obavezu da ga forsira. U društvu Rada Šobota, divnog čoveka i tadašnjeg predsednika Sutjeske, dođemo na Izvršni odbor Želje sastavljen od sedih glava i autoritativnih ljudi. Među njima bio je i Davorin Popović, a igrače je predstavljao Mehmed Baždarević. Tražili smo 40.000 miliona a oni svi u nesvest. Nisam odustajao, zvali su me tad i iz Crvene zvezde, imao sam alternative. Počinje ubeđivanje i natezanje koje prekida Pimpek pitanjem upućenom Osimu da li mu kao igrač trebam. Kad je ovaj klimnuo glavom, on reče: ’Gde to ima da čovek potpiše a da mu ne date ništa. To bi bilo isto kao kad biste od mene tražili da pevam na koncertu a da ne dobijem pare’. Oni prihvate, to je u to vreme bila protivvrednost četiri ’golfa’, dobijem prvu ratu ali je zato one tri posle pojela inflacija.”

Ko je tada igrao u navali Željezničara, ko se zbog Vas preselio na klupu?

“Na krilima su bili Bahtić i Nikić, Škoro i Baždarević levo i desno, a u špicu Rade Paprica. Prvo sam istisnuo Papricu, onda se Osim malo predomislio, vratio je Baždarevića na zadnjeg veznog a Papricu na krilo. Rade je bio izuzetno brz, kad smo igrali protiv Hajduka, a oni sa tada igrali brz i moderan fudbal, jedino je on mogao s njima da se nadtrčava. Bio je eksplozija.”

Bila je to i liga sa puno golgetera, ali i odbrambenih igrača koji nisu birali način da zaustave najisturenije napadače.

“U sezoni kad sam bio prvi strelac lige imao sam kao konkurenciju Milka Đurovskog, Darka Pančeva, Fadilja Vokrija, Predraga Jurića… Te sezone tri gola dam Sarajevu, dva Veležu, tri puta zatresem mrežu Partizana… Postigao bih i više da me nisu namerno povredili na Maksimiru zbog čega nisam igrao sedam ili osam kola.”

Povezane vesti – INTERVJU DEJAN TOMAŠEVIĆ: Nisam novi ministar sporta

Kažu da ste kad su Vas iznosili sa terena sve i svašta izgovorili Ćiri Blaževiću.

“Bila je to čudna utakmica, svirani su i neki penali, bio je to blam od fudbala. Jednim pogibeljnim startom me onesposobe i izbace iz igre, priznajem opsovao sam baš onako ružno na izlasku sa terena Ćiru Blaževića i obećao mu sve i svašta kad dođe u Sarajevo. I došao je dve godine kasnije da se dogovorimo da potpišem za Dinamo. Setio se tad i da sam ga psovao jer sam mislio da ih je on nagovarao da startuju pogibeljno na mene.”

Željezničar je u to vreme bio moćan tim, čudesan miks starijih i mladih igrača, koji su ljubitelji fudbala širom Jugoslavije s radošću i zadovoljstvom gledali.

“Čilić je imao 34 godine, ja 19, a Šabanadžović 20 godina. Baždarević i Škoro su bili dve godine stariji. I to je bilo dobro, uvek se znao red, znalo se šta je kome dozvoljeno, stariji igrači su donosili mir u ekipi, pravili atmosferu i usmeravali ponašanje. Janjuš i Škrba su bili sjajni golmani, Balić je fenomenalno igrao na poziciji beka a mogao je da igra baš sve u timu, Baždarević i Škoro su bili garanti dobrog fudbala.”

Gde je i protiv koga bilo najteže igrati u toj ligi velike Jugoslavije?

“Nigde nije bilo lako, ali je u Prištini bilo najneprijatnije. Igrali smo jednu utakmicu koja je navodno bila dogovorena, trebalo je da bude nerešeno. U Sarajevu smo ih prethodne jeseni dobili sa 4:1, ja im dam tri komada. U Prištini su se događale užasne stvari. Udarali su nas na terenu, vređali, dobili smo batine kakve nigde nismo, u hotelu su nam pretili, gađali u restoranu, polomili su nam autobus i jedva smo stigli do aerodroma.”

Vi ste bili konstantna meta ondašnjih odbrambenih igrača, ko je tukao najviše i bez pardona?

“Bilo je sjajnih odbrambenih igrača, ali su i svi tukli i igrali na ivici dozvoljenog. Nišlija Banković nije prezao ni od koga, bio je po konstituciji malo teži, znao je da uleti u protivnika sa dve noge. Ali tad je svaka ekipa imala bar jednog grubog igrača. Imali smo i mi, nije bilo lako onima koji dođu na Grbavicu. A kod nas se uz to tada igrao i najbolji fudbal u Jugi. Osim je doneo nešto novo, imali smo posed lopte kao niko. Suludo je porediti nas sa Barselonom danas, ali smo u to vreme bili nenadmašni. Igrali smo i po nekoliko godina zajedno, što je takođe vrlina koja više u našim timovima ne postoji. Kad bi me neko pitao da izdiktiram sastav Crvene zvezde od pre dve godine, ja ne bih znao.”

Željezničar je bio i na pragu finala tadašnjeg Kupa UEFA, spremao se za finale sa Realom a onda je sve palo u vodu. Kažu, između ostalog, jer Vi niste igrali revanš protiv Videotona u Sarajevu.

“Pred meč u Mađarskoj, Osim ja nas nekoliko koji smo imali po jedan karton upozorio da ne pravimo glupost. Međutim, ja izađem u kontru, krenem prema golmanu i šutnem loptu posle zvižduka sudije, što ovaj sankcioniše kartonom. Svet mi se srušio, oštetio sam ekipu, hteo sam u zemlju da propadnem.  Sarajevu centarfora je igrao Čilić. Iako je bio vezni, on je to uradio dobro, dao je i gol. Bilo je još sijaset šansi, da sam bio na terenu rešio bih taj meč, ali nisam i u finale su otišli Mađari. Ne znam šta bi bilo u finalu i šta bi se dogodilo u Madridu, ali znam da se Real ne bi naigrao na Grbavici.”

Taj izostanak je, čini se, pokvario odnose između Vas i Ivice Osima?

“Osim jeste bio ljut, imali smo zaista tim koji se nikog nije bojao i koji je zaslužio to evropsko finale. Znao je on da sam ja uvek davao maksimum, da sam bio požrtvovan i za trenere zahvalan igrač. Naravno, mogao sam da igram slabo, ali da ne dam svoj maksimum, to je već bilo nemoguće. Posle Videotona na Grbavici se sve promenilo. Osim je imao dosta ponuda, odlučio se za Partizan, prihvatio je i da bude selektor A tima. I tu su nastali nesporazumi. Znao sam da postoje igrači koji su njegovi ljubimci, ali ja sam davao golove, mene je, znam pouzdano, respektovao kao što sam i ja njega. Zlatko Vujović je davao manje golova nego ja ali je imao privilegiju da bude starter. Osim ga je cenio više od drugih. Tu su, pored mene, još bili i Pančev, Đurovski i Dejo Savićević, koji je igrao iza špiceva. Onda dođe utakmica u Švajcarskoj, postignem gol u prvom poluvremenu, ulazim u šanse, učestvujem i u akciji iz koje smo poveli sa 2:0, osećam da ću do kraja da im dam najmanje tri komada. U poluvremenu Osim me zameni, ja mu kažem da to nema smisla, da mi nije ništa poklonio, da sam zaslužio mesto u prvih 11. Odgovorio je samo da ja tako ne mogu da razgovaram sa njim. Posle me je, kad sam prešao u Dinamo, odnosno Bajern, zvao sporadično.”

Mnogi su bili iznenađeni odlukom da pređete u zagrebački Dinamo.

“Zagrepčani su bili maksimalno korektni. Dobio sam odmah pola miliona maraka, Pančev i Dejo su za dolazak u Zvezdu inkasirali 200.000, odnosno 250.000. Pregovarao sam ja ozbiljno sa Zvezdom, Hajdukom i Partizanom. Imao sam, dakle, sve opcije. Dinamo su, međutim, krasili gospodski maniri. Dok su se kod nas posle utakmice pili brlja i turska kafa, Ćiro je u VIP salonu stadiona na Maksimiru uz šampanjac okupljao zagrebački krem, glumice poput Mie i Ene Begović, pevačice, kao što je Tereza Kesovija ili lepotice poput sestara Barudžija, kao i druge VIP goste. Kad smo pregovarali oko stana, on me pitao: ’Sine, koliko hoćeš soba?’, odnosno da li hoću da stanujem u zgradi gde on stanuje ili možda u onoj u kojoj stanuje Dražen Petrović ili hoću da mi komšija bude Škoro s kojim sam igrao u Želji. Samo poređenja radi, u Zvezdi mi je tada Džajić nudio dvosoban stan u Bloku 45 ili u Mirijevu i neuporedivo manje novca uz isplate u ratama.”

Blažević Vam je nudio i da birate kola koja hoćete da vozite, ali Vam želju nije ispunio?

“Rekao sam ’mercedes’, to je bio onaj s jednim brisačem, čudo od kola za to vreme. Ali Ćiro je rekao da ne može jer on to vozi. Između ’audija’ i BMW, odlučio sam se za ’audi’.”

Posle samo godinu i po dana selite se u Nemačku.

“Imao sam tad bar 20 ponuda. Bajern sam odbio, zvali su me Monako, PSŽ, Sporting Benfika, Lijež… Hteo sam u Italiju, ali je u njihovim klubovima bilo mesta za samo dva stranca. Maradona i Kareka su bili u Napoliju, Gulit i Van Basten u Milanu, Rudi Feler i Klinsman u Interu. Aca Trifunovuć je predlagao da dođem kod njega u Askoli, javljao se i Lacio. Nisam žurio, čekao sam pravu ponudu.”

Povezane vesti – INTERVJU RATOMIR DUJKOVIĆ: Niko nije kao Šoškić

I umesto u Italiju, otišli ste u Bajern.

“Jup Hajnkes je insistirao da ja dođem. Tad su imali u opticaju devet špiceva, bili su tu Bebeto, Protasov, Alen Mekinali, Hjuz… Ja sam na kraju ispao prva opcija, igrao sam dobro, rešavao utakmice, tresao mreže…”

Dogovor o prelasku trajao je pet minuta.

“Da pređem u Bajern nagovorio me Velimir Zajec. Uli Henas nas je pozvao u goste i kad sam uživo video i upoznao Gerda Milera, Sepa Majera, Brajtnera, Bekenbauera i ostale, dileme više nije bilo. U svemu je pored mene sjajno prošao i Dinamo.”

Hajnkes Vas je doveo, ali i oterao, čini se, iz Bajerna?

“Početak je bio kao iz sna, išli smo na turneju, davao sam golove, dva ili tri na svakoj utakmici. Razbio sam u Monpeljeu mog druga Nenada Stojkovića, koji je bio sjajan igrač, ali jednostavno bio je moj dan. Imao sam i brzinu i snagu, igrao sam moderan fudbal, razlikovao sam se od svih tadašnjih jugoslovenskih igrača u špicu napada. Milko (Đurovski) je imao dubinu i brzinu, ali je slabije igrao levom nogom i glavom, Pančev nije bio dribler, imao je brze reakcije u šesnaestercu ali morao si sve da mu serviraš. To se posebno videlo kad je otišao u Italiju. Ali da se na hvalim, to nije lepo. Igrajući u Bajernu, takođe sam shvatio i koliko je fudbal surov, koliko je pojedinac nebitan. Dogodila se jedna specifična utakmica, mrežu Apoelu zatresao sam tri puta u Kupu šampiona i na sledećoj koju igramo u Hamburgu, Hajnkes mi kaže da neću biti u timu. Umesto mene igrao je Volfart, koji je u sezoni pre nego što sam došao bio prvi strelac Bundeslige. Postigao je u Hamburgu dva gola i sada sam ja bio u obavezi da čekam da on odigra slabije. Sledile su onda i neke Hajkensove čudne rotacije, stalno smo se menjali, Laudrup i ja smo se odlično slagali, nekada me je stavljao da igram u paru sa Mekinalijem. Na treningu me je stalno kinjio, ja sam voleo da eksperimentišem, da glavom samo očešem loptu i pošaljem je u suprotan ugao, a on je opet govorio kako je to nesiguran šut, tražio je prvu stativu. Nisam izdržao, rekao sam mu da ako mi oduzme ono što sam ja, onda to više u igri neću biti ja, takođe i da mi smeta što me menja istog trenutka kad promašim šansu. Nije to sve trebalo da mu kažem, ali jesam. Uli Henes je bio protiv toga da idem, u zaštitu me je uzeo i kapiten Augentaler, ali ja sam odlučio da odem.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar