INTERVJU RATOMIR DUJKOVIĆ: Niko nije kao Šoškić

INTERVJU RATOMIR DUJKOVIĆ: Niko nije kao Šoškić

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


U Beograd je iz Borova Sela stigao kao supertalentovani 16- godišnjak. Uprkos žestokoj konkurenciji, vrlo brzo je postao prvotimac, da bi punih 11 sezona bio nezamenljiv ispred mreže crveno-belih u generaciji iz sedamdesetih godina prošlog veka s kojom je Miljan Miljanić naumio, i delimično uspeo, da zadivi fudbalsku Evropu. Ljubitelji fudbala Radomira Dujkovića pamte kao sjajnog golmana i povremenog reprezentativca čija je specijalnost bila odbrana penala, a saigrači kao čoveka dovoljno mudrog i spremnog da uvek i u svakom trenutku stane ispred svih i izgovori ono što je trebalo da se kaže, pogotovo onda kad je nazovi hrabra i licemerna većina oborenog pogleda uglavnom ćutala. Za javnost i vanfudbalski svet bio je i ostao diskretni šarmer i šmeker suptilne arogancije. Fudbal je igrao u Evropi, Jugoslaviji i Španiji, dok je kao trener radio na četiri kontinenta: u Evropi, Africi, Aziji i Južnoj Americi. Danas je dobrodržeći i dobrostojeći penzioner, suprug, otac i ponosni deda, ali i predsednik Skupštine FK Crvena zvezda.

Iz Južne Amerike i ambijenta tople Venecuele u Srbiju ste doputovali pre mesec dana i završili u izolaciji.

“Godinama supruga i ja zimu provodimo u Venecueli u koju smo se davno oboje zaljubili na prvi pogled. Na tamošnjem ostrvu Margarita imamo naš apartman u kojem godišnje boravimo najmanje dva meseca.”

Malo je nedostajalo pa da ovog puta ostanete mnogo duže.

“Zaista malo, u Evropu smo stigli poslednjim letom iz Južne Amerike, takođe i poslednjim letom iz Istanbula u Beograd. Morali smo pravo u izolaciju, prvo 14 a onda još 14 dana, ukupno 28. Iako smo došli iz područja u kome nije bilo virusa, prihvatili smo propisane mere.”

Šta će se dogoditi sa fudbalom posle pandemije, mnogo je onih koji ne kriju zabrinutost?

“Rano je za prognoze i definitivne konstatacije, takođe i za ponašanje tipa da će se sutra dogoditi nešto strašno. Ceo fudbalski svet želi da se ovo što pre završi i da se lopta na svim meridijanima ponovo zakotrlja. Za svaku nevolju postoji rešenje. Biće štete na globalnom nivou, ali ne treba biti pesimista, fudbal je planetarna stvar.”

Vratimo se na početak Vaše karijere. Debitovali ste, a posle branili još 441 utakmicu, za prvi tim Crvene zvezde 1963. na Karaburmi protiv OFK Beograda.

“Bilo je 0:0. Miljanić je meč počeo sa tri debitanta. Pored mene, šansu da se dokažu dobili su i Žika Jevtić i Dragan Džajić.”

Bio je to, kažu, jedan od prvih koraka vidljivog nagoveštaja stvaranja onog legendarnog Miljanićevog trofejnog tima.

“Jeste, kad je sve skockano, postali smo kaznena ekspedicija u bukvalnom smislu te reči. Miljanić je verovao u nas i naše fudbalske vrednosti, mi u njega i njegovu posvećenost poslu koji radi i fudbalsku viziju koju je sa sobom nosio. Kao generacija osvojili smo tri duple krune i Rapan kup, stigli do polufinala Kupa šampiona, postali respektabilan tim u evropskim razmerama.”

Nikada nije razjašnjeno šta se posle beogradskih 4:1 dogodilo u Atini, u revanšu protiv Panatinaikosa u tom čudesnom polufinalu Kupa šampiona. Jedni su pričali o trovanju igrača Zvezde, drugi o planetarnoj zaveri i prodaji utakmice, jedino ste Vi glasno govorili o sudiji i suđenju.

“I danas mislim da je sudija bio nedopustivo naklonjen domaćinu. Meč je sudio Španac Mendebil, ispostavilo se zet legendarnog Ferenca Puškaša, koji je bio trener Panatinaikosa. Kako je sudio, može da posluži kao dokaz i to da posle te utakmice Španac više nije uzimao pištaljku u ruke.”

 foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

Hrabrost jednog drugog sudije učinila je da se i danas pamti 43. večiti derbi, pamti se i prepričava Vaša odbrana dva od tri dosuđena jedanaesterca.

“Prvo sam zaustavio šut Mikanu Petroviću a posle i legendarnom Moci Vukotiću. Onaj treći penal bio je za Zvezdu. Đorić je bio nepogrešiv izvođač, a utakmica je završena, dobro se sećam, nerešeno 1:1. Posle toga ni na jednom drugom derbiju nisu svirana tri penala.”

Priča se, i pored visoke ocene u štampi, da to ipak nije bio najbolji meč u Vašoj golmanskoj karijeri.

“I nije. Novinari su mi dali ocenu 10 za odbrane na meču protiv Ujpešta u Budimpešti koji smo izgubili sa 2:0. Delim njihovo mišljenje da je to bio moj najbolji meč u karijeri. Branio sam i ono što se odbraniti ne može.“

Da li postoji i utakmica posle koje ste bili ljuti na sebe?

“Postoji, bio je to jedan derbi sa Partizanom koji smo mojom greškom izgubili sa 1:0. Pet minuta pre kraja u igru je ušao Radomir Antić, bila je to izmena radi izmene kojom se zapravo kupovalo vreme. Prvu loptu koju je primio, više iz očaja i u nameri da je se što pre reši, šutnuo je na gol. Imao je jak udarac priznajem, ali sam to odbranio. Bolje rečeno, kod odbrane je napravio grešku i odbio loptu ispred sebe. Nenad Bjeković je bio brži od Kire Dojčinovskog i lopta je završila u mreži.”

Iako ste sjajno branili i primali malo golova, za Vas mesta u reprezentaciji Jugoslavije jednostavno nije bilo. Branili ste na samo četiri meča.

“Kad je selektor objavljivao spisak, uvek sam bio prvi, a onda kad je trebalo da se brani, ja samo dobijao ulogu trećeg golmana. Bilo je to i vreme sjajnih golmana, svaki tim je imao vrhunskog čuvara mreže. Velež Marića, Partizan Ćurkovića, Vardar Mutibarića, Željezničar Radovića, Sarajevo Sirču, Dinamo Škorića i da ne nabrajam dalje. Selektor Rajko Mitić je više cenio golmane koji su podsećali na Bearu, golmane letače. Ja to nisam bio, moje odbrane su bili racionalne, bio sam golman koga su u svetu fudbala zvali treći bek.”

Bilo bi zanimljivo čuti i to ko je po Vama bio najbolji golman koga je imala Jugoslavija, odnosno Srbija?

“Mislim da me to niko nikada nije pitao i zato nisam siguran da li čovek i zna ono što o njemu mislim. Na sreću, živ je i nadam se da će saznati. Dakle, ubedljivo najbolji golman svih vremena na ovim prostorima, uz sve druge osobine koje je posedovao kao čovek, bio je Milutin Šoškić. Nisam ga kopirao, ali sam silno želeo da branim tako dobro kao što je to činio on.”

Imali ste u jednom trenutku i ponudu madridskog Reala da stanete na gol španskog kraljevskog kluba.

“Madriđani su me snimili na onim silnim turnirima koje je Zvezda tih godina redovno igrala po Španiji. Poziv je uistinu postojao, ali nije mogao da se realizuje jer sam morao na odsluženje vojnog roka. Umesto u Madrid, otputovao sam u Osijek i obukao uniformu. Da sam otišao u Španiju, a bilo je sve dogovoreno, bio bih prvi fudbaler sa prostora nekadašnje Jugoslavije koji je igrao u dresu Reala. I bio bih sigurno prvi golman Madriđana. Umesto mene, Real je doveo Ramona Garsiju.”

Uprkos svemu, na kraju ste branili u Španiji. Istina ne u Realu ali…

“Dobio sam dve ponude po izlasku iz vojske. Jednu od Ovijeda u koji sam i otišao, drugu mnogo povoljniju od Kasteljona. Međutim, stigla je sa malim zakašnjenjem, odnosno u trenutku kada sam već dao reč ljudima iz Ovijeda. Branio sam tamo tri sezone. Mnogi pitaju zašto tada nisam otišao u Real. Jednostavno zato jer je u to vreme u Španiji na snazi bio propis da ukoliko stranac želi da pređe iz jednog u drugi španski klub, automatski mora da pauzira godinu dana.”

Posle Španije usledila je seoba u Osijek, a zatim i dolazak u Zemun.

“Pozvali su me kao nekog ko je u Osijeku kao klinac započeo karijeru. Imali su i ambicije i dobar tim koji su predvodili Ljupko Petrović, Grnja, Lukačević, Huljić… Zemun je bio završna epizoda, rukavice sam skinuo za sva vremena u momentu kada sam napunio 38 godina. Galenika je, međutim, bila i klub u kome sam započeo trenersku karijeru.”

Bio je to stručni štab Zemunaca u kome su bili Nedeljko Kostić, Slobodan Santrač…

“Sjajno smo sarađivali, bila su to lepa vremena, oni kao partizanovci su uvek vodili sa 2:1. Radio sam sa najvećim zadovoljstvom sa najmlađim kategorijama, ali sam i brzo otišao iz Zemuna.”

Tada, zapravo, počinje Vaša, kasnije će se ispostaviti, uspešna internacionalna trenerska karijera.

“Prihvatio sam poziv velikog trenera Gojka Zeca kome sam bio pomoćnik u Emiratima. Posle sam prihvatio i ponudu iz Venecuele. Prvi dogovor je bio da Vladica Popović bude selektor A tima ove zemlje a ja mlade reprezentacije. Kako je Vladica, koga u Južnoj Americi izuzetno cene i poštuju, u međuvremenu dobio mesto selektora Perua, na predlog Dude Marovića Venecuelanci su se složili da je vodim A selekciju. Radio sam tamo tri godine, ali nisam puno toga uradio. Ni ja kao ni oni pre mene, odnosno posle mene. Ipak ponosim se podatkom da je Venecuela kada sam stigao imala samo dva internacionalca, Rivasa u Belgiji i Gabija u Švajcarskoj.
Većina onih koje sam ja selektirao i dao im šansu u reprezentaciji posle se preselila u inostranstvo, u jake timove.”

Za Venecuelu često kažete da je Vaša druga domovina.

“To je predivna zemlja, zemlja večnog leta. I danas tamo imam puno prijatelja s kojima se supruga Milena i ja družimo bar dva meseca svake godine.”

Posle Venecuele novi izazov bio je fudbalski siromašan Mjanmar ili Burma kako se nekada ova država zvala.

“Veliki izazov za mene kao selektora. Međutim, tamo je u to vreme na vlasti još uvek bila vojna hunta, ambicije što se tiče fudbala i nisu bile neke, pa smo se posle godinu dana prijateljski rastali.”

Na šampionatu Evrope u Holandiji i Belgiji bili ste u stručnom štabu Vujadina Boškova, odnosno reprezentacije SCG.

“I to je bilo dragoceno iskustvo. Posle EŠ sam se preselio u Ruandu, koja je od FS CG tražila selektora preko jednog našeg čoveka, mog imenjaka, koji je radio u predstavništvu SDPR. Igrali smo kao debitanti Kup Afrike, izbacili iz tog takmičenje favorizovanu Ganu, takođe pobedili i mnogo iskusniju Ugandu i kao prvi u grupi otišli na završni turnir u Tunisu. To je bilo prvo njihovo takmičenje na tom nivou, fudbalska Ruanda mi to nikad nije zaboravila.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar