Sport
13.03.2021. 21:40
Zoran Šećerov

Igrao je fudbal

INTERVJU STANISLAV STANE KARASI: Sada znam da me je fudbal voleo

sport-karasi-_edj4061-copy.jpg

Igrao je fudbal s osmehom i velikom radošću. Oni koji ga pamte kazuju da je to činio čudesno iskreno i

Igrao je fudbal s osmehom i velikom radošću. Oni koji ga pamte kazuju da je to činio čudesno iskreno i s opsesivnom željom da uvek i u svakoj igri pobedi. On, Stanislav Stane Karasi nosio je dres Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije ne krijući ponos. Dokazao se i kao hokejaš na travi. Prvo u ekipi Čukaričkog a onda i u nacionalnoj selekciji. Za Zvezdu je odigrao 197 zvaničnih utakmica. Postigao je 71 gol.

S crveno-belima je proslavio osvajanje tri šampionske titule i dva pehara Kupa maršala Tita. Bio je čuven i po tome što je najbolje partije pružao na najvećim utakmicama i protiv najljućih rivala, poput Hajduka, Dinama ili Partizana... Kao internacionalac dokazao se u francuskom Lilu i belgijskom Antverpenu. Igrao je i za američke klubove da bi karijeru završio kao prvotimac OFK Beograda. U svetu fudbala dokazao se i kao trener.

Odlučujući gol koji je dao Grcima u Atini odveo je reprezentaciju Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. Bili su to dani njegove najveće slave. Mnogi su posle toga na prostoru od Triglava do Đevđelije nosili frizuru „a la Stane“.

Sve se menjalo, samo je on bio isti. Veliko fudbalsko ime, ličnost i uvek i u svakoj prilici čovek sa stavom. Govorio je ono što su drugi hteli ali nisu smeli, suprotstavljao se bez pardona licemerju i lažnim autoritetima u fudbalu i oko fudbala, neznalicama… Danas fudbal samo gleda i uživa u druženju s unucima. A nekada davno...

„Rođen sam u porodici sa devetoro dece. Imam dva brata i šest sestara. Jednu sestru i jednog brata nikada nisam video ni upoznao uprkos ogromnoj želji i silnim pokušajima da ih pronađem.“

Gde su se izgubili, kako su nestali?

„Kad je počeo rat, Nemci su oca, koji je bio mašinbravar, deportovali sa mojom majkom i dvoje dece u radni logor u Osenbriku. Tamo su proveli ratne godine. U međuvremenu, porodica se uvećala za dva nova člana. Na kraju rata kamionima su krenuli nazad za Jugoslaviju. U jednom su bila starija deca, u drugom mlađa sa roditeljima. Na odredište u Banat su prvo stigla starija deca. Mog brata i sestru niko nije dočekao. Ko ih je odveo i gde, nikada nismo saznali.“

Rođeni ste u Beogradu odmah posle rata...

„Na povratku iz Osenbrika otac i neki njegovi prijatelji su na Banovom brdu pronašli napuštenu kuću koju su obnovili. Posle smo se preselili ispod škole ’Josif Pančić’, u kuću sa dvorištem i česmom u sredini. Tu smo ostali sve dok nam opština nije dala dvosoban stan na okretnici tramvaja na Banovom brdu. Nekako u isto vreme i ja sam potpisao ugovor sa Zvezdom za pet miliona. Tri sam odmah dao za sobu kako bismo umesto dvosobnog dobili trosoban stan. I tu počinjemo da živimo kao ljudi. Ušli smo u stan sa kupatilom i toaletom, što do tada nismo imali.“

U Vašem životu sve je bilo nesvakidašnje, posebno detinjstvo. 

„Moj otac je u Beograd došao iz Slavonske Požege, majka je Mađarica iz Budimpešte. Pobegla je iz Mađarske i došla u Beograd. Kako nije imala gde i kod koga, odlučila je da ode u crkvu. Bila ja časna sestra kad je upoznala mog oca, naočitog šmekera koji je radio u Brodogradilištu na Savi. Bio je i uredan, doteran, svaki dan je prolazio pored katoličke crkve i delio časnim sestrama komplimente. Majku je nagovorio i da pričaju ispred kapije. Jednog dana, dobrano pijan, na rastanku je majku prebacio preko leđa i odneo kući.“

Odrasli ste u porodici i kući u kojoj su se govorila tri jezika.

„Nemački, mađarski i srpski. Zvali su nas Karaščići dugmići, uvek smo bili zajedno, nas sedmoro dece. Tad narod nije bio iskvaren, komšije su bile komšije, kad sam bio gladan mogao sam da odem kod komšinice i zatražim parče hleba. Bilo je dana kada nismo imali ni jedan jedini dinar. Otac sve popije, bio je pijanac. Majka je prala prozore i peglala tuđi veš da bi nas nahranila. Danas smo još uvek svi živi i zdravi.“

Povezane vesti - INTERVJU MIROSLAV MIĆA BERIĆ: Na Balkanu se još igra košarka s malo duše i puno čarolije

Zašto ime Steve Fridla izgovarate s osmehom i iskrenom radošću?

„Čika Steva je bio Nemac, ostao je u Beogradu posle rata. Živeo je u Školskoj ulici, odmah ispod Opštine, zimi smo se tamo sankali. Voleo je sport. Oformio je prvi ženski fudbalski klub u Jugoslaviji po imenu Čukarički a zatim i istoimeni klub u hokeju na travi, koji i danas postoji. Fudbal su igrale najlepše žene iz kraja. Igralište Čuke je tada bilo preko puta škole ’Josif Pančić’, na mestu gde je posle bila Topalovićeva pekara a danas banka i park. Jednog dana Steva Fridl je došao u školu i rekao ko god bude dolazio na igralište Čukaričkog i trenirao hokej na travi, imaće posle toga tuširanje toplom vodom, sendvič sa šunkom i pivsku kriglu jogurta. Svi moji drugari su dolazili, trenirali i igrali utakmice. Moj stariji brat je bio golman, čak dobar golman.“

Važnu ulogu u odrastanju je imao i Vaš komšija Jovičić Milić i njegov motor.

„Bio je divan čovek, kad bi došao sa posla, molili smo ga da nas provoza jedan krug. Prvo Karaščići, onda ostali, govorio je i onda sa nama pravio krugove na motoru. U pola tri je odlazio na ručak, a posle da spava. Nije bilo šanse da neko između tri i pet pravi galamu. Ljudi su se tada baš poštovali, jedni drugim pomagali. Moja ulica je izlazila na pijacu. Bili smo tamo svaki dan, pitali – čiko, da li može jedan paradajz, ali nismo krali ništa drugo osim leti lubenice. To su valjda u detinjstvu radili i bogati i siromašni.“

I ime Dragutina Gerasimovića izgovarate s poštovanjem.

„Bio je čuveni sudija, veliko ime u Zvezdi, doselili su se u soliter iznad naše kuće. Njegova supruga je bila profesor klavira. Imala je puno obaveza, on je često putovao, a sina koji se tek rodio, kasnije je postao profesor na Mašinskom fakultetu, često sam ja čuvao. Njihova terasa bila je okrenuta prema školi, znao je da smo na ulici, odozgo je dovikivao:  ’Tanjirče, ručak’, a kad bih došao u stan, znao je da kaže ’ovo će biti moj fudbaler’.“

Leta ste provodili na Adi.

„Nije bilo putovanja na more, celo Banovo brdo je leti živelo na Adi. Malo ljudi zna, gde je sada jezero, tu je bila šljunkara, tu si mogao da piješ vodu, mi smo non-stop bili tamo. Subotom i nedeljom na Adu se preseljavala cela porodica, otac i majka idu ispred, mi ostali dva po dva za njima. Neko je nosio hranu, neko vodu, brat i ja smo bili zaduženi za ćebad i peškire.“

Šta ste kao dečak radili kod Kovnice novca u Topčideru?

„Tata je radio u fabrici ’Proleter’, pravili su šporete ručno, mi smo imali jedan koji 42 godine niko nije pipnuo koliko je bio dobar. Nije, međutim, bilo drva. Čekamo jesen, tata uzme džak i svi idemo u Košutnjak, skupljamo suve grane. Kako je bio pijanac, obilazio je sve kafane, video je što drugi nisu.

Dole kod Kovnice novca bila je ranžirna stanica, tu su stajali i železnički vagoni natovareni ugljem i onda nas je terao da se penjemo na kompoziciju i izbacujemo ugalj. Kako to nismo mogli da nosimo, napravio je kolica. Mogao je da napravi od železa i čoveka koliko je bio dobar majstor. Onda smo ugalj koji smo krili u džakovima u nekom šipražju tim kolicima preko Topčiderskog groblja dovlačili kući. I sve tako dok država nije dala ugroženim porodicama socijalnu pomoć u drvima i uglju.“

Stanislav Karasi, Foto: SRDJAN STEVANOVIC Stanislav Karasi, Foto: SRDJAN STEVANOVIC

Na igralištu BSKA, na Carevoj ćupriji, napravili ste pravi mali šou na poluvremenu utakmice na kojoj se Beograđanima predstavio Beara.

„Beara je došao 1964, vidim u novinama najavu da igra BASK protiv Zvezde, Beara brani. Zvezda je imala crveni autobus, mi svi sa Brda na Carevu ćupriju. Završi se poluvreme i ja izađem i preko celog terena žongliram loptom kao u cirkusu. Kad dođem pred gol malo loptu podignem i punom nogom je zakucam u mrežu i na sav glas vičem gol, gol... Sa tribine aplauzi. Kad se poluvreme završilo dođe po mene čika Dule, sekretar omladinske škole Partizana, i kaže da neki važan čika hoće da me vidi. Upoznamo se, on kaže da je trener Partizana i pozove me da dođem na stadion da vidi kako igram.

Rekao sam da bih, ali da nemam para za tramvaj. On izvadi crvenu stotku, za te pare tri puta sam mogao da odem do Autokomande i da se vratim na Brdo. Pita me i šta igram, ja kažem sve, ako treba mogu i da branim. Dogovorimo se da dođem u utorak ali sam ja tada morao u školu. Odlučim na kraju da se ipak malo razbolim i u društvu jednog druga koji je trenirao boks odem na stadion umesto na časove. Podele nas u dva tima, dobijemo dresove, ja najbolji na terenu, oni drugi ne mogu ni patiku da mi vežu. Posle smo otišli u kancelariju jedan po jedan. Uđe pre mene onaj moj bokser i kaže da je primljen. Uđem i ja, pitaju za ime, onda šta ti radi otac i šta ti radi majka, nešto se posle toga došaptavaju i kažu ’dođi ti, mali, na proleće’.

Pitam što na proleće kad sam najbolji. Oni ćute, pa opet kažu ’dođi ti ipak na proleće’. Okrećem se i kažem da neću doći na proleće ali da ću im jednog dana doći glave. Izađem i zalupim vratima. Vratim se kući trčeći, majka u dvorištu pored česme čisti krompir, ćale napravio kotlić, treba krompir skuvati, odem i nacepam drva, zapalim vatru ali majka vidi da sam tužan. Pita šta je, sve ispričam, a ona reče: ’Sine, zapamti, biće još nepravdi koliko hoćeš, ali ako čovek hoće da živi, snaći će se’.“

Sledećeg proleća svu raskoš talenta pokazujete na turniru beogradskih osnovnih škola koji su organizovali Zvezda i Miljan Miljanić.

„Vratio se te godine Miljanić iz Engleske, igrao sam za moju školu, bos na šljaci, jer nisam imao patike. Pita me kako ću bos, kažem - bez problema, jer u patikama ne znam da igram, nikada ih nisam imao. Na drugoj utakmici mi ipak daju patike. Miljan izuje Fišera koji je već bio u njegovom tefteru, obujem njegove patike, ide jedna lopta prema meni, ja promašim, besan skinem patike i nastavim bos.“

Kako je izgledao prvi trening u Crvenoj zvezdi?

„Na prvom treningu Miljan nam kaže da smo se upoznali i da ga od sada zovemo samo i jedino Čiča. Zatim je rekao da neće da čuje naše ružne nadimke. Pita i mene kako me zovu, ja kažem Tanjir, on pita kakav tanjir, a ja kažem leteći i objasnim da su me tako prozvali mangupi u kraju jer sve što sam radio, radio sam u trku. Rekao je dobro, ali od danas si Stane. Dobijemo i opremu Zvezde, deset puta smo je obukli i skinuli, na kraju i uredno složili, a onda je Miljan rekao kako smo tog trenutka postali igrači, a da od sutra počinjemo s treninzima kako bismo bili veliki igrači. I sutradan smo zaista izašli na teren, na svakom treningu učio se neki novi element i ponavljao juče naučeni, neki su to znali da urade odmah, a ko ne uradi, njega su izdvajali i rad je nastavljao sa drugim trenerom.“

Kad ste i da li ste se osvetili Partizanu?

„Prvo smo morali da kao generacija pobedimo prve pionire Zvezde koje je trenirao Predrag Đajić. Bili su malo stariji i fizički mnogo jači, ali smo ih pobedili sa 3:1 i stekli pravo da igramo prvenstvo. Svima smo davali najmanje pet komada. Kulminacija je bila utakmica sa Partizanom na njihovoj šljaci.

Došli smo na njihov stadion obučeni u dresove, ja nisam išao okolo nego sam se provukao između šipki, što samo potvrđuje da sam bio nalik na flis papir. Ulazimo na teren, oni nas gledaju i smeju se. Na kraju bilo je 5:1 za nas. Pozove me posle utakmice Miljan, stoji u društvu onih ljudi iz kancelarije Partizana i pita da li sam nešto jesenas potpisao. Ja ispričam šta je sve bilo i pitam onog čika Duleta da li je bilo tako. On klimne glavom. Miljan me poljubi u glavu, od tada sam mu bio isto što i sin.“

Igrali ste i za reprezentaciju kad je on bio selektor.

„Jesam, ali me na SP nije bilo u sastavu protiv Zaira. Dali su devet golova, ja spakujem kofer, kažem da idem kući, mogu oni i bez mene. Mile Kos me zaustavi, kaže da je to Miljanova taktička zamisao i da ću igrati sledeću. I zaista sam bio u timu protiv Škota, odigramo 1:1, ja dam gol za nas. Posle SP za mene u reprezentaciji nije bilo mesta.“

Bili ste u mnogo čemu različiti od drugih. Partizanu ste u derbijima dali 17 golova, ali istorija Zvezde pamti Vas i po nekim drugim stvarima.

„Praktično za prvi tim Zvezde počinjem da igram tek 1996. Ja sam jedini igrač u istoriji kluba koji je raskinuo ugovor na svoju štetu. Miljanić me slao na pozajmicu, ja nisam hteo, raskinem ugovor, odem u Borovo. Šta sam još uradio? Da, kad sam se vratio iz inostranstva i kupio kuću, vratio sam stan Zvezdi u koji se uselio Žare Nedeljković. To drugi nisu radili.“

Povezane vesti - INTERVJU DALIBOR ĐURĐEVIĆ: Na pretnje postanete imuni

Fer ste odigrali za Zvezdu i prilikom potpisa za Lil. Trebalo je, u stvari, da obučete dres PSŽ.

„Sve se dešavalo posle SP u Nemačkoj. Kule Aćimović nije imao godine za odlazak u inostranstvo, a ja jesam. Trebalo je da potpišem za PSŽ, ali oni nisu hteli da isplate Zvezdi pare odmah već u nekoliko rata, što klubu nije odgovaralo. Dok se pregovaralo, menadžer Backović je izašao iz kancelarije i nazvao Lil. Oni su bili puni para, grad je centar tekstilne industrije, poslali su odmah u Pariz avion po mene. Ovi iz Zvezde uzmu svoju lovu, spakuju se i odu, mene ostave bez kinte.

Nazovem Pariz i čoveka iz Beogradske banke, kažem ko sam, takođe i da ne znam francuski, i pitam da li hoće da razgovara sa predsednikom Lila i da se sve dogovori u moje ime. Kaže da hoće, posle kaže i da ću biti isplaćen pre prve utakmice. Igrali smo sa Mecom u kome je bio Vojkan Melić. Krenemo na put dan ranije, para na mom računu nema. Sutradan me zove čovek iz Pariza i kaže da je uplaćeno 50 odsto, pitam zašto 50 posto, kaže zato i da se ne ljutim na njega. Ja kažem da moram da se ljutim jer je on dogovarao i rekao da će sve biti u redu. Ispričam sve i Vojkanu Meliću, kažem i treneru Perošu da neću da igram jer pare nisu uplaćene, odnosno da su uplatili pola a ja nisam pola igrača, izađem iz svlačionice, stiže me direktor kluba, kaže uplatićemo telefonski, prihvatam ali se ne skidam.

Kažem, tek kad mi jave da je novac legao na moj račun oblačim dres. I navijači u Lilu su podigli frku, 15 minuta pre početka stiže obaveštenje o uplati i ja izlazim na teren. Izađem i odigram jednu od najboljih utakmica u karijeri, dobili smo 4:1. Sutradan u Lilu nisam mogao da šetam gradom od razdraganih navijača.“

Posle tri godine prešli ste u Antverpen. Da li danas mislite da je to bila greška?

„Jeste, bila je greška. Nikada ovo nisam pričao. Žarko Olarević je bio u Antverpenu, to nisam istina tada znao. Nije igrao, jedva je preživljavao sa ženom i dvoje dece. Ništa mi nije bilo jasno, znao sam ga kao odličnog igrača. Predsednik Antverpena je bio direktor najveće banke, znao sam šta mogu da dobijem za potpis. Čovek uđe u svlačionicu, govori pet jezika, svakom igraču strancu se obraća na njegovom jeziku. Nemcu na nemačkom, Šveđaninu na švedskom. Dođe red i na mene, pričamo na francuskom, pita da li smo se razumeli, ja kažem da nismo i pitam zašto pravi diskriminaciju, zašto se meni nije obratio na srpskom. Nije mu bilo pravo, već je bio malo ljut na mene zbog parkinga. Parkirao sam se prvog dana na njegovo mesto jer je bilo prazno i zato što nisam znao da je njegovo.

Na kraju se dogovorimo, kažem mu da znam da je Jevrejin i da mu je svaka marka bitna, kažem mu i da ću se pobrinuti da Olarevića uzme Lil a meni da se plati toliko i toliko. Na kraju prihvati. Zovem predsednika Lila, ponudim Olarevića, ispričam bajke, on ode i odigra zaista fantastično. Vrati se u život, dobro zaradi. I on je bio sirotinja kao i ja u detinjstvu, ali smo se ipak razlikovali. Mnogo puta smo se posle sreli, ali nikada nije rekao hvala iako je odlično znao da sam se izborio za njega.“

Karijeru ste završili na Karaburmi, i tamo ste napravili gest koji zaslužuje reči hvale.

„Na Karaburmu sam stigao kad sam se vratio iz SAD. Ilija Petković i ja smo hteli da pomognemo, da sačuvamo OFK u ligi. Bilo je zadovoljstvo odigrati tu sezonu sa Petkovićem. Nisam ni upola igrao dobro kao on, ali sam ipak doprineo da OFK ostane u ligi. Igrao sam i još pola godine sa Zekićem, Majstorovićem, Markovićem, Krkićem i Batričevićem. Petko i ja smo imali po 34 godine, mogli smo da uzmemo lepe pare za novi ugovor.

Povezane vesti - INTERVJU SEJAD KRDŽALIĆ: Nema uspešnog trenera bez posvećenog igrača

Rekao sam ljudima iz OFK Beograda da ostajem, da ću igrati, ali kako nameravam da se bavim privatnim biznisom, hoću da novac koji su izdvojili za mene daju golmanu Mariću koji je iz Čukaričkog trebalo da pređe na Karaburmu. Petković je svojim novcem opet želeo da plati transfer Majstorovića. Međutim, ugovor nismo potpisali sve dok Marić i Majstorović nisu dobili novac. Tek tada sam stavio paraf. Bio sam jasan. Pare koje dajem su moje, sad mi ne trebaju, zaradio sam. Znao sam takođe i da Marić ne bi došao da nije isplaćen odmah.“

Da li je tačno da ste jedno jutro uhapšeni i odvedeni u policiju i da ste umesto u zatvoru završili na klupi Milicionara?

„Pet klubova sam kao trener uveo u Prvu ligu. Prvo Spartak iz Subotice. Posle sam otišao u Kuvajt, prvo tri a zatim i još dve godine. Jednu malu ekipu koja se borila za opstanak doveo sam do finalu tamošnjeg Kupa, što je uspeh ravan osvajanju šampionske titule. Godinama smo naravno bili i u vrhu tabele. Po povratku sam Sutjesku iz Nikšića vratio na prvoligašku scenu, onda i Radnički koji je na tako nešto čekao punih 17 godina. Među prvoligaše je hteo i Milicionar, bili su treći u Srpskoj ligi, iza Dorćola i Jugopetrola. Badža Stojičić, moj prijatelj, napravio je malu šalu, poslao je policiju po mene jedno jutro kao da me hapse, a zapravo sam išao na dogovor da preuzmem Milicionar koji je pod mojom dirigentskom palicom i postao prvoligaš.“

Jedna želja Vam se nije ispunila, želeli ste, i to niste krili, da sednete na klupu crveno-belih, ali niste. Zašto?

„Dva puta sam bio postavljan za trenera ali nisam postao trener. Kad su drugi put smenjivali Muslina, bilo je sve dogovoreno, generaciju Baste, Jankovića, Perovića i ostalih ja sam selektirao, ali... Nikog ne otrcavam, ne ogovaram, ali mi nije prijalo kad bi neko ko u Zvezdi nije imao ni igrački ni trenažni staž, na kraju ni znanje, preuzimao kao trener prvi tim. Ja zapravo tek sada, u 75. godini postajem svestan koliko su me ljudi širom ondašnje Jugoslavije, ali i van tih granica, poštovali i cenili kao fudbalera. Malo mi je žao što to nisam prepoznao ranije.“

Možda niste i zato što se Vaša fudbalska filozofija svodila na jednu prostu rečenicu?

„Moguće. Kad sam igrao, govorio sam sebi isto ono što sam svojim igračima pričao kao trener - pokaži što više svaki naredni put. Ali da bi u tome uspeo, morao si da budeš u svim elementima dominantan, od fizičke pripreme do taktičke obučenosti. Meni je to kao igraču pošlo za rukom. Možda zato što sam bezgranično voleo fudbal i što je fudbal, sada to znam, voleo mene.“

Kao da smo došli s bečkog dvora

„Miljan Miljanić je vodio računa o svakom detalju. Sećam se priprema kada je u Zvezdu istovremeno stiglo nekoliko igrača iz provincije. Doveo je u klub prvo svog frizera koji nas je sve ošišao. Zatim i direktora Ugostiteljske škole sa konobarima koji su postavili sto, pokazali nam kako se sedi za vreme ručka ili večere, kako se koristi pribor za jelo, viljuška i nož, salvete, šta se iz koje čaše pije. Posle toga smo bili kao da smo stigli sa bečkog dvora. Učio nas je, zapravo, kako da se oblačimo i ponašamo na svakom mogućem mestu i u svakoj prilici.“

Noćne utakmice sa Milutinovićem

„Često smo noću, dok je Miloš Milutinović bio živ, igrali fudbal u dvorani na Banjici. Krajem osamdesetih okupljao nas je zajednički prijatelj Joca Otašević, utakmice su se igrale noću, počinjale su u prvom satu posle ponoći i završavale oko tri ujutro da bi onda usledio zajednički doručak. Kući sam se vraćao kad su komšije polazile na posao. Da im kažem da se vraćam sa fudbala niko mi ne bi verovao. Posle se ova tradicija nastavila, igrali smo na Oblićevom vencu u onoj maloj sali preko puta ’Mažestika’.“

Bio sam bolji od Šekularca

„Šekularca sam obožavao, ne postoji ništa što nisam snimio i uzeo od njega i njegovih fudbalskih fazona. Dođem posle kući i treniram do besvesti. Jednom se naljutio na mene kad sam mu rekao, praveći malu šalu, da ne može da se poredi sa mnom, odnosno da bih ja kao trener pre u tim uzeo sebe nego njega. Objasnio sam mu i zašto. Prvo, kažem, viši sam od tebe, drugo, lepši sam od tebe... Sve su to slušali Đorić, Džajić, Krivokuća, Radomir Antić... I svi su se smejali.

Nastavio sam i objasnio zašto ne možemo fudbalski da se poredimo. Pitao sam prvo Šekija da li sam više od njega odigrao utakmica za Zvezdu, zatim i da li sam dao više golova, da li sam, velemajstore, brži od tebe. U jednoj stvari smo egal, desna noga ti je bila vrh kao i moja, ali leva… Leva ti je služila da ne padneš. Pitao sam ga onda koliko je golova postigao glavom. Takođe i koliko je golova dao iz slobodnjaka. Priznao sam mu da je imao dobar šut ali da ga nije često koristio. I na kraju kad sam ga pitao da li je kao ja dao direktno gol iz kornera, on se naljutio i otišao. Već ujutro više nije bio ljut.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
19°C
22.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve