INTERVJU SEJAD KRDŽALIĆ: Nema uspešnog trenera bez posvećenog igrača

INTERVJU SEJAD KRDŽALIĆ: Nema uspešnog trenera bez posvećenog igrača

Sejad Krdžalić; Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Rođen je u Doboju, a odrastao u Zenici u vremenu kada je bilo sasvim normalno da oni koji stasavaju pre glavnog grada ondašnje Jugoslavije vide i upoznaju Trst. Međutim, kada sudbina u sve umeša prste, stvari se menjaju. Kada je kao 12-godišnjak s ocem došao u posetu stricu koji je služio vojni rok u Obrenovcu, podsvesno je znao da će Beograd jednog dana biti njegov grad. Tako je i bilo.

U gradu na obalama Save i Dunava izrastao je u atletičara od imena, reprezentativca, rekordera, takmičara koji je punu deceniju, što je fantastično ostvarenje, bio među 10 najboljih na planeti u ovoj inspirativnoj atletskoj disciplini. I danas je rekorder Jugoslavije i Srbije u bacanju koplja. Osvajao je medalje na šampionatima Balkana i Mediterana, Univerzijadi, ali ne i na najvećim evropskim i svetskim takmičenjima iako je 1988. u Seulu na OI bio jedan od favorita za medalju. Ali, opet je sudbina uzela stvar u svoje ruke. U međuvremenu završio je i Fakultet za fizičku kulturu, osnovao porodicu i postao otac.

Supruga Vesna i sin Damir, s ponosom ističe, njegovo su najveće blago. Odavno je jedan od najboljih, ako ne i najbolji stručnjak sa ovih prostora i šire za fizičku pripremu sportista. O njemu i njegovom umeću zasnovanom na savremenim naučnim metodama biranim rečima uvek i u svakoj prilici govore nekadašnji NBA asovi Danilović, Divac, Rebrača, Jarić, Čabarkapa, Vučević, Nesterović, Jahović, ali i kompletna košarkaška reprezentacija zemlje koju je kao selektor predvodio Željko Obradović. S najboljim trenerom u istoriji evropske košarke sarađivao je i u evropskim klubovima, Beneton i Panatinaikos, dokazao se i u svetu fudbala, tenisa…

Živi u Beogradu u vili na Torlaku, s pogledom na prestonicu, i uz osmeh i dalje radi ono što najviše voli od jutra do sutra. I svaki dan nauči nešto novo kako sebe nikad ne bi razočarao onoliko koliko su drugi znali da razočaraju njega.

Doskoro ste bili u stručnom štabu košarkaša Partizana. Gde ste danas, šta radite, kome vraćate osmeh na lice?

„Danas sam, bio bih neiskren ako ovo ne kažem, ponosan na sebe. Upravo se vraćam s razgovora kojim je potvrđen moj budući angažman u Teniskom centru „Novak Đoković“. Sve to doživljavam kao lep izazov. Imaju nekoliko momaka koji su po proceni stručnjaka ne samo talentovani, već su i vrednost teniskog sporta u nekim budućim vremenima. Rad u takvom okruženju i sa ljudima koji su apsolutni profesionalci u onom šta i kako rade, uz prisustvo čoveka kakav je Novak Đoković, vrlo lako može biti i kruna moje karijere.“

Za Vas to nije ništa novo jer niste prvi put u karijeri u teniskim vodama.

„Ne, nisam. Bio sam angažovan davne 1992. u vrlo ambicioznom beogradskom Tenis klubu ’Max’. Radio sam fizičku pripremu sa decom do 14 godina. Klub je prestao da postoji, a ja sam se iz tenisa preselio na košarkaške terene.“

Bez tenisa očigledno ne možete, jer je od pre dve godine Vaš pulen kanadski teniser Miloš Raonić, s kojim radite individualne treninge.

„Sarađujemo od avgusta 2019. Trenutno nisam fizički pored njega iz dobro znanih razloga. Trebalo bi mi najmanje 49 sati, računao sam, da bih u doba korone došao do Bahama, gde se on priprema. Nisam iz te priče.“

Sve ove nedaće naravno ne remete dobar poslovni odnos jer danas je komunikacija, a samim tim i saradnja moguća i na drugi način.

„Svakodnevno smo u kontaktu. Kad smo počeli, bio je 35. na ATP listi, danas je među prvih 15. Imao je u karijeri i veliki broj povreda. Uspeli smo sve to da saniramo. Jedino je još malo rovito to njegovo koleno, sve drugo je prebrodio i sigurno napreduje. On je zadovoljan saradnjom, takođe i ja. Radi se o momku koji je vrhunski profesionalac, koji ima viziju i karakter, veliki intelekt i koji potiče iz dobre porodice.“

Povezane vestiINTERVJU VLADO ČAPLJIĆ: Piksi može da napravi rezultat

Kako je perspektivan atletski trener zapravo postao jedan od najboljih stručnjaka za fizičku pripremu košarkaša?

„Sasvim slučajno. Kad sam završio karijeru takmičara, takođe i Fakultet za fizičku kulturu, počeo sam da radim u AK Partizan. Prve dve godine imao sam tri klupska perspektivna kopljaša, plus Radomana Šćekića, koji je zbog mene u Partizan došao iz Zvezde. Već u prvoj godini saradnje bacio je lični rekord uprkos povređenom laktu. U toj malenoj grupi kopljaša bio je i Srđan Pređa, dečko koji je zajednički rad krunisao juniorskim državnim rekordom. I možda bi se sve i nastavilo da u ambulantu SD Partizan nije došao košarkaš Vlada Dragutinović, momak koji je nosio dres Partizana u onom istanbulskom finalu.“

U ambulanti je upoznao i mladu, ali već tada i dokazanu lekarku dr Vesnu Krdžalić.

„Povredu koju je bezuspešno lečio nekoliko meseci u ambulanti kod moje supruge je sanirao za tri nedelje. Ona mu je predložila da neke uvodne treninge posle povrede proba da napravi uz moju malu pomoć. Njemu se dopalo kako radim. Nisam znao drugačije jer nisam zapravo znao šta i kako drugi rade u košarci. Dragutinović je tada imao angažman u KK Borovica. Uz njega su u Rumi još bili Zoran Sretenović, koji je u dresu Jugoplastike harao Evropom, pokojni Mileta Lisica, Ljubisav Luković, Slađan Stojković i trener Zlatan Tomić. Na pragu velikog projekta, na kraju šampionata bili su drugi, tražili su trenera za fizičku pripremu i Dragutinović je predložio mene. Ušao sam vrlo svesno u to kolo i hrabro zaigrao.“

Tokom zaista zapažene karijere radili ste sa mnogim vrhunskim sportistima. Šta ih povezuje a šta čini drugačijim?

„Svi oni imali su različite karaktere, ali jedna nit bila im je zajednička. Posedovali su izuzetne radne navike i izraženu želja da postanu šampioni. Trener može da bude i najbolji na svetu, ali to ne vredi mnogo ako nema posvećenog igrača.“

A Vi ste imali sreću da baš takve imate. I to od samog početka tog individualnog rada sa košarkašima koji Vas je zapravo i proslavio.

„Prvi sa kojim sam počeo saradnju bio je Predrag Danilović. Tog leta je napuštao italijanski Kinder i evropsku košarku. Imao je ugovor s NBA ligašem Majamijem, želeo je da priču u NBA dočeka vrhunski pripremljen. Proveli smo tri meseca zajedno. Počeli smo u Beogradu, nastavili na Zlatiboru i tačku na sve stavili u Beogradu. Bio je zver u pravom smislu te reči, jedan od mojih najpripremljenijih igrača. Maksimalno predan radu, na treningu nikada nije prigovarao, samo je na kraju pitao da li je sve u redu. Bilo je zadovoljstvo raditi s njim.“

Sejad Krdžalić; Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Sejad Krdžalić; Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Pričalo se u košarkaškim krugovima, a i šire, da ste ga „ubili“ na Zlatiboru.

„Imali smo ambiciozan plan, radili smo četiri treninga dnevno. Ustajao je rano i već oko 7.30 na programu je bio futing ili jedna vrsta buđenja organizma uz dosta istezanja. Poslednji trening, onaj šuterski, počinjao je u osam uveče. Vraćao sam mu lopte, izbrojim 300 ubačenih i kažem gotovo,  a on odgovara da je gotovo tek onda kada ubaci 300 kapljica. U prevodu, ako lopta dodirne obruč ili tablu, to se ne računa. Na prvi trening u Majami otišao je maksimalno spreman i pun samopouzdanja.“

Radili ste zapravo sa mnogim srpskim košarkašima koji su igrali u NBA ligi. Posle Danilovića preuzeli ste brigu o Željku Rebrači.

„Bio je talenat kakav se retko viđa. Pod jedan, izuzetno skočan. Imao je i fenomenalnu ruku, ali nedostajala mu je masa. Malo ga je mučilo i rovito koleno kad smo počeli saradnju. Išli smo korak po korak, svake godine nadograđivali smo tri-četiri kilograma mišića, što se na njegovoj visini od 2,11 nije ni primećivalo. Na kraju je došao do toga da je u jednom periodu bio na 114 kilograma, a izgledao je tako snažno da su mnogi mislili da ima 120.“

Zbunili ste ga već prvog dana saradnje. Šta se zaista dogodilo u Sloveniji kad ste krenuli zajedno za Trevizo?

„Ništa strašno. Rebrača je tada igrao u Benetonu kod Majka d’Antonija i pošli smo iz Beograda za Trevizo. Po dolasku je trebalo da uradimo regenerativni trening. Rekao sam mu da na put krene u sportskoj opremi. Na ulazu u Sloveniju postoji jedan proplanak pored rečice pre ulaska u Maribor. Kad smo stigli tamo, rekao sam mu da zaustavi kola. Bio je to početak naše saradnje i posle mi je pričao da je mislio da nešto nije u redu sa mnom. Uglavnom, uradimo mi tu jedan lagani trening, a onda mu kažem da skine trenerku i da u šortsu uđe u hladnu reku.“

Da li Vas je poslušao?

„Jeste. Posle duge vožnje morao je da  razmrda organizam. Proveo je u reci nekoliko minuta. Pravio sam mu jednu vrstu kriomasaže, jednu vrstu terapije ledom, koja je u datim uslovima bila jedino moguća.“

I danas tvrdite da je Vlade Divac u mnogo čemu neponovljiv.

„On je apsolutno poseban u svemu pa i u načinu kako trenira. Rad s njim izgledao je onima koji su gledali sa strane malo neozbiljno, ali to su u suštini bili vrlo ozbiljni treninzi. On je imao tu sposobnost i naravno neponovljiv šarm da sve oboji lakoćom, čak i trening na kojem žestoko radi.“

Povezane vestiINTERVJU SVETOZAR MIJAILOVIĆ: Cilj je dupla kruna

I rad sa Crnogorcem Nikolom Vučevićem imao je dimenziju apsolutno posebnog.

„Vrhunski centar, radili smo zajedno pune četiri godine. Danas je tu gde jeste i ponosan sam na njega. Na početku je igrao za minimalan ugovor, ali je verovao u sebe i to što radi. Njegov otac Boro Vučević nosio je dres sarajevske Bosne kad je postala prvak Evrope. I majka mu je igrala košarku. On je želeo da u jednom delu sprovodimo plan njegovog trenera za fizičku spremu iz Orlanda, a da u drugom to nadgradimo nečim što je specifično za njega.“

Na kraju ste uspeli, Vučević Vam je bio posebno zahvalan na tome što je uspeo da popravi brzinsku izdržljivost.

„Između ostalog, dopalo mu se i to što nisam poštovao šablon iz NBA kod rada u teretani gde svi rade, na primer, ravni benč četiri serije sa osam ponavljanja i gde svako odredi težinu za sebe. Ja sam imao drugi princip. Koliko serija i koliko ponavljanja sa koliko kilograma određivao sam na osnovu testova koji se prethodno urade, jer ne mogu svi u teretani da dobiju istu ’porciju’.“

Vašoj grupi NBA igrača pripadao je i Slovenac Raša Nesterović.

„Neverovatan lik. Igrao je za Minesotu, kad mu je ugovor istekao, nije hteo da ga produži jer je silno želeo da ide u San Antonio kod Grega Popovića. Prešao je u Sparse za 12 miliona dolara manje nego što mu je nudila Minesota, jer je napravio procenu da sa San Antoniom može da osvoji šampionski prsten. Niko nije mogao da veruje da čovek baca milione samo da bi mogao sutra da kaže da je u karijeri osvojio i NBA prsten. Prsten je na kraju i osvojio, a kada sam ga pitao da li žali zbog onih 12 miliona, uz osmeh je odgovorio: ’Dao bih još 12 samo da mi ga niko ne uzme’ .“

Posebnost je krasila i Mirsada Jahovića. Iako je silno želeo da igra za Zvezdu i Jugoslaviju, karijeru je nastavio u Turskoj s turskim imenom Mirsad Turkčan…

„Dokazao se ne samo u Evropi već i u NBA ligi. Sarađivali smo punih devet godina. Sjajan momak s naglašenim personalitijem. I danas se čujemo, on je jedan od onih ljudi na koga možete da računate kao prijatelja u svakom trenutku.“

Posebno mesto u Vašoj karijeri prepunoj uspeha zauzima ime Željka Obradovića.

„Kad izgovorim njegovo ime računajte da sam ustao. Za mene je on neko ko je stvarno čovek. Svaki drugi epitet pored njegovog imena je bezvredan. Da li je dobar trener, koliko je titula osvojio, sve je to relativno. Ono što je najteže jeste da budeš dobar čovek. Željko je upravo to, dobar čovek. Možda neko ima drugo mišljenje o njemu, ali to su oni ljudi koji ga sigurno ne poznaju.

Mislim da ga ni ja ne poznajem dobro, da bi nekog poznavao moraš s njim da provedeš decenije i pitanje je da li i tada možeš da otvoriš njegovu dušu. Ono što sam ja osetio kod njega je njegova snaga utemeljena na svesti da ima kvalitet i da nema potrebu da se bilo kome dokazuje. Kad uzima saradnike, on im daje punu slobodu u radu, ali i traži njihovu odgovornost. Takav princip cenim, jedino tako mogu i da radim, da imam slobodu, ali i stopostotnu odgovornost. Kod Željka sam to imao, imali smo zaista fantastičnu saradnju.“

I Vaše prisustvo u srpskom fudbalu nije prošlo nezapaženo.

„Priznajem, silno sam u jednom trenutku želeo da radim i u fudbalu. Želja mi se ostvarila tako što sam sasvim neočekivano dobio poziv iz OFK Beograda. Sarađivao sam sa Dejanom Đurđevićem, on je stvarao tim, ušao sam u sve otvorenog srca i OFK Beograd je te godine na kraju sezone bio treći. Posle toga su me pozvali u FSS. Taj angažman je trajao godinu i malo više. Bio je to rad sa generacijom rođenom 1994, koju je prevodio Lazar Marković. Bili su tu još i mali Ninković, takođe iz Partizana, Meleg iz Vojvodine… Imao sam fantastičnu saradnju sa selektorom Banetom Nikolićem. Bio sam prijatno iznenađen njegovim ljudskim vrednostima, posvećenosti onom šta i kako radi. Tek posle sam saznao ko mu je otac (Toma Nikolić). Danas je u Kini, često se čujemo, sjajan je momak.“

Zašto ste napustili FSS?

„Silno sam želeo da radim, ali mi je vrlo brzo postalo jasno, uprkos obostranim ambicijama, da neću moći da se kao stručnjak u fizičkoj pripremi i ostvarim. Moje viđenje posla je bilo malo drugačije od onog kako su na to tada gledali u FSS. Tamo neki ljudi jednostavno nisu mogli da prepoznaju ono što radim. Razišli smo se na lep način. Ipak, ostao sam u fudbalu jer i danas imam nekoliko naših fudbalera koje fizičku pripremu rade po mojim uputstvima.“

S velikom radošću prihvatili ste poziv iz Košarkaškog kluba Partizan.

„To je bio moj san za koji sam se plašio da se neće ostvariti. Onda je u Partizan došao Trinkijeri, a kod mene su se pojavili Lončar, Dragutinović i moj kum Siniša Vukojičić. Posle razgovora usledio je i susret sa predsednikom Ostojom Mijailovićem i saradnja je brzo dogovorena. Drago mi je da je moj rad ostavio traga, u tom periodu mislim da sam najviše pomogao Novici Veličkoviću, momku koji je bio jako ispovređivan i previše istrošen. Prepustio se meni i mom načinu rada, u želji da se vrati na teren imao sam njegovu maksimalnu podršku u treningu, prepoznao je da radim na jedan drugačiji način, radili smo i na smanjenju telesne težine i on je tu sezonu odigrao briljantno, bez povrede.“

A onda je saradnja prekinuta jer ste dobili poziv da trenirate kanadskog tenisera Miloša Raonića.

„Javili su mi se iz štaba Raonića i ispričali priču o njegove tri operacije, da ima problema sa povredama i da zbog svega toga stagnira. Prihvatio sam poziv, Partizanu sam predložio da me dok sam odsutan zameni Alen Đorđević, moj đak koji bi radio po mom programu i koji je sarađivao sa Sašom Đorđevićem u našoj reprezentaciji, a da se ja vratim kada završim priču sa Raonićem. Predsednik Mijailović je to prihvatio, ali Trinkijeri i Lončar nisu. Ne, nije bilo ljutnje, ja sam ih razumeo i na kraju smo se razišli na korektan način. Morao sam da biram da li da ostanem u klubu ili da idem tamo gde me srce trenutno vodi. Poslušao sam srce.“

Povezane vestiINTERVJU OLIVER KOVAČEVIĆ: Imamo previše škola fudbala

Odrastali ste u Zenici, ali ste se tek u poznim godinama dokazali kao sportista. Ako uopšte jeste?

„Trenirao sam fudbal kao i svi, ali treninzi i škola su se podudarali, a kod mog oca nije bilo dileme, škola je imala prioritet. Imao sam višak vremena, hteo sam da treniram ali nisam znao šta. Odmah sam odustao od ekipnih sportova. Hteo sam na plivanje, ali su mi rekli da Zenica nema zatvoreni bazen. Onda sam jednog maja na TV gledao Otvoreni miting u Novoj Gorici i odlučio da treniram atletiku. Odem u klub, kažem da hoću da skačem s motkom, oni kažu da motku nemaju, da su jednu imali, ali je pukla na pola. Ako nemate motku, rekao sam, hoću da bacam koplje. Imao sam 17,5 godina, nisu mi rekli da sam zalutao, da je kasno, zahvaljujući mojoj upornosti čak su mi i dozvolili da bacim koplje. I bacio sam do daljine od 29,30 metara. To je bilo isto kao da sam sa peterca promašio prazan gol, toliko sam bio (ne)talentovan.“

Ipak, niste odustajali.

„Nisam, zamolio sam ljude iz atletskog kluba da dolazim na trening u svojoj opremi, da treniram i tu godinu sam bacio 51 metar, što je naravno bilo malo ali mnogo više od onih početnih 29,30. Možda bih sve napustio da nisam upoznao Vesnu, da se nisam zaljubio i da me ona nije uslovljavala sastancima na tamo nekom Kamberovića polju po završetku treninga. I ja šta ću, nastavim da treniram, prebrodim tako krizu, ašikujem s Vesnom, zahvaljujući njoj počnem ozbiljno da treniram i polako napredujem. Uz nju sam stigao do daljine od 66 metara.“

I onda dođete na odsluženje vojnog roka u Beograd u Gardijsku jedinicu.

„Beograd je bio čudo. Velegrad i grad dobrih ljudi. Ja sam sebe odmah prepoznao, rekao sam sebi da želim da ostanem u Beogradu. Hteo sam da treniram na Zvezdi, ali su kao vojniku hteli da mi naplaćuju toplu vodu za tuširanje, morao sam da odustanem. To su ružne uspomene, o tome ne bih da pričam. Dobri ljudi mi onda kažu da je tu blizu i stadion Partizana. Odem tamo i sretnem trenera Jahića. Kažem ko sam, šta hoću, on me upozna sa legendarnim Franjom Mihalićem, odvedu me u svlačionicu, dobijem ključ i pravo da treniram kad hoću i kad mi to obaveze dozvole.“

Znali ste, ali niste nikom govorili, šta hoćete i šta želite.

„Želeo sam da se spremim za Svearmijsko prvenstvo i da na njemu pobedim. A onda se dogodilo da sam saznao da imam pravo da učestvujem na finalu Kupa Jugoslavije i da branim boje mog garnizona. Odem u Skoplje, bilo je leto 1982, temperatura u hladu 40 stepeni i bacim lični rekord od 71,90 metara. TV komentator Nedeljko Kovinjalo me je u direktnom prenosu toliko nahvalio, ja to naravno nisam znao, ali su kad sam se vratio u kasarnu svi sve znali o meni.

Dobio sam i posebne uslove za trening, a general Rajko Maričić je čak napravio i smotru vojnika i oficira meni u čast. Nisam, priznajem, prepoznao vrednost svega toga. Bez lažne skromnosti porastao sam i sebi bio važan u sopstvenim očima, sve što sam znao bilo je da sam napravio nešto. Reagovali su i u Partizanu, ponudili mi da dođem u klub, da treniram sa Nikolom Tomasovićem, koji je već radio u Zenici sa bacačima i koji je u Beograd doveo i nezaboravnog bacača kugle Jovana Lazarevića.“

I kako se završila ova priča sa očigledno srećnim krajem?

„Kad sam odslužio vojni rok, otišao sam kući u Zenicu, poljubio majku, oca i sestre, proveo s njima par dana i 7. januara, na Božić, 1983, popeo sam se uz Balkansku ulicu do Kosovske 3. Tu sam delio stan sa Mladenom Nikolićem, kasnije rekorderom Jugoslavije na 100 metara. Tog leta na mitingu u Kaljariju, na oproštaju legendarnog Pjetra Menee, bacio sam koplje preko 84 metra i postao atletska zvezda za koju do tada skoro niko nije znao.“

U svetskoj eliti

„Sigurno je da moja atletska karijera ne bi imala tako brzu uzlaznu putanju da novinari koji su pisali o atletici u ’Sportu’ i ’Sportskim novostima’, i kao takvi bili uticajni, nisu prepoznali moje mogućnosti uprkos činjenici što sam se koplja dohvatio u godinama kada su mnogi završavali karijeru. Učinili su sve da iako sam imao samo B normu otputujem na Olimpijske igre u Los Anđeles, takođe i da se uz pomoć dobrih ljudi zimi pripremam u Medulinu onoliko dana koliko mislim da mi je potrebno za vrhunski rezultat.

U karijeri sam bacao dva različita koplja i oba dobacio do nacionalnog rekorda. Sa starim 85,10, što je i ostala rekordna daljina za sva vremena. Posle se promenilo težište koplja i 1986. sam bacio 83,34 metra, što je bio ne samo nacionalni rekord već i drugi rezultat u svetu. Samo je Nemac Klaus Tafelmajer, svetski rekorder, bacio 12 centimetara više. Ono čime se posebno ponosim jeste podatak da sam tri godine uzastopno (1986, 1987, 1988) bio među 10 najboljih kopljaša sveta.

NA OI u Las Anđeles 1984. sam otišao kako bih osetio atmosferu tog velikog takmičenja. Imao sam B normu, bio sam perspektivan bacač. U Ameriku sam otišao bez trenera. Dva dana pre takmičenja, zahvaljujući svojoj gluposti, napravio sam kontrolno takmičenje i bacio koplje 86 metara ne znajući da je to moj kraj, da sam se ispucao dva dana ranije. To mi je posle rekao i Nenad Stekić.

Uoči Seula 1988. bio sam neko za koga se verovalo da ima mesta na pobedničkom postolju. I bilo bi da se nije dogodio peh sa sprintericama. Na zagrevanju uoči finala zbog olabavljenih eksera na novim sprintericama sam proklizao i napravio distorziju skočnog zgloba. Bio sam životno spreman, trebalo je u finalu da bacim oko 86 metara, živeo sam za to osam godina. I onda se dogodi peh, urađena mi je bandaža, u prvoj seriji sa povređenim zglobom bacim 79,80 ali nogu ne osećam. Skinem sprintericu, čarape, nokti poplaveli. Priznajem, uplašio sam se, umesto da sačekam još jedan hitac i ’umrem’, ja isečem bandažu, krv se sjuri u prste, mislio sam da mi nokti otpadaju. To je bio moj kraj.

Iz inata sam se spremao za Barselonu, hteo sam poučen svim iskustvima da dokažem da karijeru mogu da završim s medaljom sa velikog takmičenja. Pred polazak rekli su nam da zbog sankcija možemo da se takmičimo u belim majicama bez nacionalnih oznaka. Nisam hteo da idem na takmičenje bez grba, zastave i himne. Napravio sam tada kao sportista dobru stvar, ali sada kad iz ovih cipela govorim žao mi je što nisam otišao u Barselonu. Imao bih bar satisfakciju da sam tri puta učestvovao na Olimpijskim igrama, a takvih je u svetu sporta vrlo malo.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar