INTERVJU TATJANA JEČMENICA JEVTIĆ: Navikli su nas na pobede, a to nije uvek moguće

Ona, Tatjana Ječmenica Jevtić, može baš sve, ali samo kad to hoće i ako hoće. Zarad svega toga, okruženje joj se divilo kad je nije ogovaralo, a ona je svojim ponašanjem i načinom života davala povoda i za jedno i za drugo. U jednom trenutku njen Novi Sad je poverovao da se rodila nova teniska zvezda, nova  Monika Seleš. Ali nije. Dogodile su se stvari na koje, i pored silne energije koja nju krasi, nije mogla da utiče pa je generacija kojoj je pripadala zbog sankcija i drugog, došla u situaciju da živi mladost ne kako je htela i želela, već kako su to pogani psi rata zamislili.

"Živela sam u Nemačkoj, takođe i u Americi, imala sve uslove da ostanem, da treniram u kampu u idealnim uslovima i u društvu sa najtalentovanijom decom iz sveta. Kasnije su sa istog mesta stigle i više nego ozbiljne ponude da dođem i radim kao trener, ali uvek me je nekako vuklo da se vratim i da ovde, u Novom Sadu, nastavim život. Uostalom, ovde su mi i roditelji, svi oni koje volim i sve ono što volim", govori Tatjana Ječmenica, nekada sjajna teniserka, danas selektor ženske teniske reprezentacije Srbije.

Vaša porodična priča je neobična, počev od, za novosadsku sredinu neobičnog prezimena?

"Ječmenice nisu poreklom Vojvođani, koreni su tamo negde u okolini Užica, odnosno Hercegovine. Tatin tata, Predrag Ječmenica, rođen je u Beloj Crkvi, bio je vojno lice s visokim činom. Tatina mama, moja baka, bila je operska pevačica i pevala je dugo na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Uvek pričam kako sestra i ja volimo muziku zbog nje, ali njen gen za pevanje nismo, na našu veliku žalost, nasledile. Naša majka uvek je na tu temu zbijala šale. Ima još nešto što je možda zanimljivo. I mamina mama i tatina mama vuku korene iz iste zemlje, obe su Ruskinje."

I Vi, ako se ne varam, niste jedina Tatjana Ječmenica u porodici, što je zanimljivo?

"I moja tetka, tatina sestra, zove se Tatjana Ječmenica. Ona je igrala stoni tenis, bila je reprezentativka Jugoslavije. Zbog nje
sam i ja u jednom trenutku počela da igram stoni tenis. I mama, devojački Vera Jurišin, takođe je bila stonoteniserka. Njeni su iz Žablja."

Povezane vesti - INTERVJU DANE KORICA: Gde je dobar trener, tu je i atletika

Od dobre stonoteniserke postali ste još bolja teniserka?

"Moja braća od ujaka igrala su veliki tenis, tako smo mi to tada u porodici zvali. Stalno sam bila sa njima i uglavnom im smetala. Da to ne bih radila, odveli su me na stoni tenis. Posle tridesetak treninga rekla sam sebi i svima da me to ne interesuje i vratila sam se tenisu. Braća su problem rešila tako što su me upisala u jedan drugi novosadski teniski klub. Tako sam počela."

Često ste govorili kako Vaš talenat nije pratila i roditeljska ambicija?

"Tačno je da moji roditelji nisu bili ambiciozni u tom smislu da budem u tenisu ne znam šta. Otac do moje 12. godine čak nije ni znao da igram tenis, a počela sam sa šest. Znao je samo da se bavim sportom. Po zanimanju je bio ekonomista, putovao je često za Francusku, mama je bila "taksi služba", ona me je vozila na treninge i uvek je govorila - kad već nešto radiš u životu, onda to radi kako treba. I u školi smo, sestra i ja, morale da budemo uredne. Ukoliko nismo, ukoliko slovo A ili neko drugo nije bilo napisano pedantno, ona je cepala listove tako da je sveska od 100 listova na kraju bila sveska od 30. Ona je zapravo bila ta koja je insistirala da na treningu pružim svoj maksimum ali, to s radošću naglašavam, nikad nisam imala pritisak da moram nekog da pobedim. Ipak, uspesi nisu izostali. Osvajala sam vojvođanske, srpske, pa onda i turnire na nivou cele Jugoslavije, u kategorijama od 10, 12 i 14 godina."

Pobeđivali ste i na turnirima rekreativaca, osvajali neke neobične nagrade?

"Sećam se da smo po mesec dana letovali u Grčkoj. Imali smo kamp prikolicu i onda je porodica odlučila, sasvim neočekivano, da jednog leta odemo u Trogir. Mama je na letovanje nosila reket i loptice, pronalazila je uvek neki teren, bacala mi loptice pod izgovorom da za mesec dana totalno ne izađem iz udarca. Bio je tamo i neki turnir, u okviru kampa za rekreativce, mama me prijavi i ja u finalu dobijem čoveka mnogo starijeg od mene, koji je bio ozbiljan rekreativac. Ja derište od 10 godina osvojim taj turnir, šampanjac, tortu i sedam dana besplatnog letovanja. Tek tada je moj otac video da ja tenis igram kao ozbiljno, posle sam sa bakom išla na neke pripreme na Rab i Hvar, sve je nekako dolazilo samo po sebi, spontano i nimalo opterećujuće."

Sasvim spontano, utisak je, stigli ste i u svet profesionalaca?

"Imala sam četrnaest godina kada su uvedene sankcije, što znači da nisam mogla da učestvujem ni na jednom juniorskom turniru. Onda je tata rekao mami da će nam platiti put na Maltu, da tamo turistički provedemo jedan vikend. Tamo su se igrale kvalifikacije na fjučersu. Prijavila sam se, ali kako nisam bila rangirana, ušla sam u veliki žreb od 128 takmičarki, prošla kvalifikacije u pet kola i kasnije došla do finala gde sam izgubila od takmičarke koja je tada bila 250. Zadržale smo se maksimalan broj dana i svako jutro u poslovnici JAT-a menjale kartu za naredni dan jer su svi očekivali da ću da izgubim. Da nisam bila izmorena, možda bih dobila i finale. Možda, jer smo moji roditelji i ja u sve to ušli nespremni. Ideja je bila da se dete bavi sportom kako ne bi bilo na ulici. Pored malo slave, na Malti sam dobila i nešto što sam silno želela. Mog kućnog ljubimca, malog labradora Đenija."

Iste godine put uspeha u tenisu je nastavljen?

"Hteli smo da vidimo šta zaista mogu. Usledio je satelit turnir u Bugarskoj, u Varni, koji sam osvojila, zatim turnir u Mariboru. Jako sam brzo ušla među 300 igračica svetske liste, a nešto kasnije i u prvih 100. To su sve bili preveliki rezultati i prerani za mene, jer moj mozak to nije jednostavno mogao da savlada i nikada nisam imala takve ambicije."

Igrali ste na svakom od četiri grend slem turnira, dakle na najvećim turnirima u svetu?

"Za dve godine igranja ušla sam u prvih 100 i tako postala učesnik svih grend slem turnira. Moja muka je bila što sam svaki meč morala da igram sa bolje rangiranom od sebe. Veliki moj peh bio je i to što sam imala tu nesreću da prvo ili drugo kolo igram sa nekim iz prvih 10. Recimo, na Rolan Garosu prođem prvo kolo, dobijem Sabine Haf, tad 20. u svetu, sledeće kolo igram sa nosiocem Kimiko Date Krum, ona je bila sedma... Na US Openu pobedim Medvedevu, ona je tog trenutka bila 20. na WTA listi, a onda sledeće kolo igram sa Meri Pirs, koja je četvrta na svetu... I na nekim drugim turnirima se događalo slično. Igram sa jednom Arančom Sančez u Ki Biskejnu, ona je tad bila prva a Štefi Graf druga. Izlazim na teren sama, pune se tribine, zovem mamu telefonom na njen račun, drhtim od treme, kažem da igram s prvom na svetu, da su tribine pune... Bila je to neverovatna scena za jednu mladu igračicu koja je do pre koju godinu toj istoj Aranči skupljala loptice u Novom Sadu. Danas je druga priča, svaki ozbiljan teniser ima svoj štab, trenere, fizioterapeute, psihologe, a ja sam tamo kao Indijanac."

Povezane vesti - INTERVJU BLAŽ KOTARAC: Ćosića može samo Jokić da nasledi

Da danas igrate tenis, koliko biste daleko dogurali?

"Ne volim da pričam o sebi, ja sam tenis igrala iz ljubavi, jednostavno zato što sam uživala u tome. Da sve nije priča radi priče, dokaz je i to što novinarima nikada nisam pričala o svom teniskom idolu, jer ja nikada nisam imala idola. Zidovi moje sobe bili su oblepljeni posterima motora i brzih automobila a ne slikama tenisera ili teniserki. Nosila sam u sebi čudesan adrenalinski naboj, volela brzinu, doskoro sam vozile motore od 1.000 kubika, imala sam i svoj džet-ski, međutim, kako godine stižu tako i uspore čoveka. Danas vozim samo dobar i brz auto."

Ipak, smešila Vam se ozbiljna teniska karijera?

"Bila sam u kampu kod Bolitijerija, takođe i kod Džona Njukomba, jedno vreme sam provela i kod Nikole Pilića. Svi oni su mom tati govorili kako mogu da budem među prvih deset na svetu. On je nalazio načina da ulaže u mene, ali ne zato što je to bila njegova ambicija, već zato što bi mu bilo žao da detetu ne da šansu kad stručnjaci o meni imaju tako lepo mišljenje. Međutim, za velika teniska dela ja jednostavno nisam bila psihički spremna. Igrala sam na turnirima i uvek razmišljala koliko je moj protivnik spreman, u kojim uslovima je trenirao, sve su one za mene bile više nego ozbiljne rivalke jer sam ja tada trenirala u Ledenoj dvorani Spensa, u ćošku s mrežom koju je držala jedna cigla i na kojoj je bilo bezbroj rupa. I podloga na kojoj sam trenirala je bila brza. Moji sparing partneri nisu mogli da naprave više od dve ili tri razmene. U takvoj situaciji, meni je bilo prosto normalno da izgubim, jer, bože moj, ona je spremnija."

Šta je zapravo Vaša najveća pobeda, da li ona na teniskom terenu ili ona kad ste pobeđivali samu sebe?

"Kad pobediš sebe i kad sebi dokažeš da nešto možeš, to je najveća satisfakcija u životu. Zapravo, mnogo je lepo kad pokažeš sebi da možeš i više nego što si mislio. Naprosto mislim da je to veća pobeda od svake druge."

Kad ste tenisu kao teniserka rekli ćao?

"Kada je moj trener Dragan Ćirić Šeki poginuo. Bio je to trenutak kad se zapravo i završila moja karijera. Nekako u isto vreme desila se i povreda, imala sam problema sa ramenom. Oporavak se produžio, padala sam na rang-listi i kada kola krenu nizbrdo, onda ih je teško zaustaviti. Kako je moj uspon počeo spontano, tako je i prestanak igranja bio sticaj okolnosti. Verovali ili ne, imala sam tada tek dvadesetak godina."

Kad ste dali ostavku 2006, izgovorili ste onu čuvenu rečenicu: "Ako ja moram da nagovaram čas Jelenu, čas Anu, onda izem ti ja taj posao".

"Jeste, u tom periodu su Jelena i Ana igrale za reprezentaciju, ali nikada zajedno. Jedne godine igrala je Ana, druge Jelena. Za mene je to bilo poražavajuće, to da mi u Srbiji imamo takve dve teniserke i da ne možemo da ih spojimo da igraju zajedno. Sa takve dve moćne takmičarke mi smo realno bili neko ko je morao da bude prvi tim planete, tim pre što su obe u to vreme bile u top formi. Nerado se zapravo vraćam tom vremenu, tim njihovim međusobnim odnosima, tu bih priču rado preskočila. Vratila sam se u reprezentaciju 2014, nedavno sam vodila i peti FED kup, ali sada sa mlađom generacijom."

Povezane vesti - INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

Kako ste sebe nagovorili da se vratite?

"Vuče te nešto, neka nevidljiva sila, ceo si život u tome, vuče te da budeš tu. Radila sam i individualno sa Olgom Danilović, volim taj takmičarski tenis jer zapravo takmičarski duh zauvek ostaje u tebi. Možda je moja trenerska mana to što je ne mogu da budem animator i klovn deci na terenu. Ja mogu i da se našalim i da nađem način da ih motivišem, ali sam malo ona spartanska škola, malo sam surova, u smislu da samo kvalitetan rad može da donese rezultat. Zato iz svakog deteta i pokušavam da izvučem maksimum."

Monika, Ana, Jelena. Kakva je Vaša teniska istina o njima?

"Na mene je najjači utisak ostavila Monika. Dugo je trajala i bila je nekako neprikosnovena, nije imala puno oscilacija i da joj se nije desila ona nesreća, ko zna koliko bi to trajalo. Sve ovo naravno ne omalovažava bilo koji Anin ili Jelenin rezultat. Ono što su one postigle, kapa dole, svaka čast. Ljudi, veliki je rezultat biti među 100 na svetu. Ali, mi to kao da ne razumemo. Zbog Ane i Jelene i zbog muškaraca postali smo razmažena nacija, u tom smislu što nam je svaki rezultat normalan i očekujemo samo pobede. Čim se izgubi od malo slabijih, već je krah i već se postavlja pitanje šta se dešava..."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...