INTERVJU VLADIMIR PETROVIĆ PIŽON: Moje najveće bogatstvo bili su snovi

INTERVJU VLADIMIR PETROVIĆ PIŽON: Moje najveće bogatstvo bili su snovi

foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©


Jedan je Pižon. Na Zvezdari, gde je živeo izuzetno skromno i više gladan nego sit rastao na ulici, sanjao je da bude fudbaler i da jednog dana igra kao Dragan Džajić. I uspeo je. U crveno- belom dresu odigrao je 493 meča i postigao 117 golova darujući armiji navijača bezbroj fudbalskih minijatura dostojnih fudbalera koji se ne rađaju baš svake sezone. Nosio je s ponosom kapitensku traku učestvujući u crveno-belom dresu u osvajanju četiri šampionske krune i jednog Kupa Jugoslavije.

Sa Jovanom Aćimovićem klupski je rekorder po broju odigranih utakmica u Kupu šampiona (20). Njegovi čudesni golovi i danas se vrte u najgledanijim emisijama prestižnih sportskih TV kanala, uz komentar da su prava mala remek- dela velemajstora sa zelenog pravougaonika kakav je bio Vladimir Petrović Pižon.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 34 utakmice i postigao pet golova. Plavi dres nosio je i na dva svetska šampionata – 1974. u Nemačkoj i osam godina kasnije na Mondijalu u Španiji. Sa „Marakane“ je otišao kao četvrta Zvezdina zvezda. Uz veliki medijsku pompu i sportu neprimerena događanja osmišljena u nevidljivoj kuhinji ondašnjih fudbalskih prevarajića u rukavicama, preselio se s malim zakašnjenjem u londonski Arsenal, za u ono vreme fantastičnih 700.000 funti.

Kao internacionalac igrao je i za Antverpen, Brest, Standard iz Liježa i francuski Nansi. Po završetku karijere otisnuo se u trenerske vode. Počeo je u Crvenoj zvezdi kao pomoćnik Dragoslava Šekularca. U dva navrata predvodio je crveno-bele i kao šef stručnog štaba osvojio Kup. Bio je i u stručnom štabu crveno-belih u godini kada je osvojen Kup šampiona i ostvaren trijumf u Tokiju.

U samostalne trenerske vode uplovio je kao trener beogradskog Radničkog. Sedeo je i na klupi Bora, kao i grčkog Atromitosa. Titule državnog prvaka kao šef struke osvajao je u Belorusiji (Slavija Mozir) i Kini (Dalijen). Imao je i ulogu selektora Kine, s kojom je takmičenje u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo završio već u prvom krugu azijske zone. Kao selektor Srbije (2010-2011) nije uspeo da prebrodi kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini 2012, ali je zato ostvario veliki uspeh kao selektor mlade reprezentacije Srbije i Crne Gore, koja je bila vicešampion Evrope 2004. godine u Nemačkoj. Dišljenković, Biševac, Baša, Jokić, Danko Vasović i ostali izgubili su u finalu od Italije sa 3:0.

.foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

.foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Trenutno nigde ne radi. Posvećen je dvema unukama koje igraju tenis (uskoro će i treća) i unuku (sedam godina) koji uveliko trenira fudbal u Crvenoj zvezdi. Istovremeno prikuplja i neophodne papire kako bi od 1. jula 2020. i zvanično prešao u redove srpskih penzionera. Na pitanje kako je i šta radi u danima posle korone, uz osmeh odgovara:

“Ljutim se na kišu, moja unuka je trebalo da igra mečeve na teniskom turniru, ali je ovo nevreme tu radost odložilo.
Sačekaćemo sutra, staro je pravilo da posle kiše uvek dolazi sunce. Danas je i mojoj ćerki rođendan. Imam dve iz prvog braka i treću iz drugog. Imam tri unuke i jednog unuka. Marina i Gaja igraju tenis, uskoro će i ona najmlađa, vozim ih na trening i mečeve, dok unuk Rok trenira fudbal. Igra fino, sportista je u duši, trenira u Zvezdi.”

Povezane vesti – INTERVJU DEJAN TOMAŠEVIĆ: Nisam novi ministar sporta

Tako je to kad je deda penzioner.

“Još zvanično nisam, ali slobodno objavite da penzionerima stižu dva velika pojačanja. Moj kum Dule Savić 1. juna je napunio 65 godina i za mesec dana ponovo ćemo biti u istom timu namerni da i u toj konkurenciji što duže trajemo.”

Zvezdin tim je još jednom šampion, na „Marakanu“ je stigla i 31. titula.

“Naravno da se radujem, Deki Stanković i momci zaslužuju sve čestitke. Dobro je što Zvezda ponovo na klupi ima veliko fudbalsko ime, Deki je došao u pravom trenutku i na dobar temelj. Imao je što se toga tiče i malo sreće, kad je preuzeo tim, nije imao nož pod grlom i ovo je samo prvi korak na putu koji ga tek čeka. Uspeće Deki u onom što je zamislio, siguran sam.”

Igrači i rukovodstvo su uspeh proslavili posle meča na Banjici, sledi uskoro i veliko slavlje navijača na severu „Marakane“.

“Titula se slavi i treba da se slavi. Igranje u Zvezdi podrazumeva i ovakve trenutke. Titule su jednostavno obaveza, u svaku sezonu od kako Zvezda postoji ulazi se s neskrivenom namerom da se osvoji  trofej. Utoliko je i teže igrati u Zvezdi nego u nekom drugom klubu, nositi njen dres i to breme odgovornosti. Neke generacije su uspele. Definitivno, tako nešto mogu opet samo oni kojima je fudbal u krvi, koji žive za fudbal i Zvezdu i koji uz sebe imaju armiju uistinu najboljih i najvernijih navijača.”

Kao igrač osvojili ste četiri titule prvaka države. Koja je bila najdraža?

“Ona prva iz 1972. godine. Džajić je otišao na odsluženje vojnog roka, niko nije verovao da Zvezda bez njega može da bude šampion. Na kraju je bila. Te sezone igrao sam levo krilo, bio sam deo ubitačne navale: Janković, Karasi, Lazarević, Aćimović i Petrović.”

Jugoslavija je u to vreme imala moćnu ligu, jednu od najboljih u Evropi, što znači da baš i nije bilo lako osvajati šampionate.

“I nije. Nisu bili veliki samo sastavi velike četvorke, oni su prednjačili u ligi u kojoj je bukvalno svaki tim imao najmanje jednog asa, velikog igrača, odnosno dva ili tri reprezentativca. Danas je to druga priča.”

Najtalentovaniji dolaze iz srpskih klubova čak i pre nego što ih na pravi način upoznaju njihovi treneri. O navijačima i da ne pričamo.

“Tako očigledno mora da bude, deca zaista prebrzo odlaze. Voleo bih da se vrate ona stara vremena, sedamdesete godine prošlog veka, kad se u Evropi igrao najbolji fudbal. Tad su i bivši veliki igrači bili treneri u mnogim klubovima, oni koji su pristizali u fudbal imali su od koga da uče. Učilo se na treningu, ali i na utakmici. Mladi su uskakali u tim pored iskusnih igrača. Kao klinac sam igrajući pored Džajića i Kuleta Aćimovića naučio milion stvari. Trener može nešto da nauči igrača, ali ono što igrač može da nauči igrača, to ne može da mu pokaže nijedan trener.”

Debitovali ste na veličanstven način za prvi tim, Vaš mali fudbalski šou pretvorio se u jedan od najtužnijih trenutaka u istoriji velikog madridskog Reala.

“Nije to bila moja debitantska utakmica već četvrta ili peta u prvom timu Zvezde. Mislio sam zapravo da neću ni igrati. Dan uoči utakmice sa Realom, Miljanić me je u vreme treninga, onako u opremi, poslao na tribine gde me čekao legendarni Ljuba Vukadinović. Tad nisam znao da je to planski urađeno. Trening se završio, ali ne i moj prvi intervju za „Politiku”. Bio sam besan kao ris. Siđem dole kad se krenulo u svlačionicu i onda mi ulje na vatru dolije i Pavika Pavlović. Kaže: „Mali, sutra ih rasturamo, daješ dva gola”. Pogledao sam ga u čudu, verujući da zapravo provocira Jankovića. Otišao sam kući i sutra sam celo pre podne igrao basket na ulici. Međutim, kad sam, naravno tramvajem, došao na stadion, Miljan kaže da sam u startnoj postavi. Noge su mi se odsekle.”

Ipak, ono fudbalsko iz Vaših gena je proključalo na pravom mestu u pravom trenutku.

“Sad iz ove perspektive izgleda tako. Imao sam samo 17 godina i dobro je što nisam znao da ću igrati. Da jesam, od uzbuđenja celu noć sigurno ne bih spavao. A i dole na terenu bila je frka. Primim jednu loptu odmah na početku utakmice i više u strahu nego s nekom namerom gurnem je od sebe. Ona prođe kroz noge čoveku, potrčim, jedva je stignem, imao sam samo toliko vremena da je gurnem špicem i ona opet prođe čoveku kroz noge. I treći igrač Reala koji je bio odlučan da je pokupi doživeo je isto, i njemu je lopta prošla između nogu. Posle svega, nije mi preostalo ništa drugo nego da zažmurim i opalim po lopti iz sve snage. Završila je u mreži uz opšte oduševljenje na tribinama. Posle sam im dao još jedan gol.”

Povezane vesti – INTERVJU DRAGAN DŽAJIĆ: Dupla kruna je Zvezdin standard

Tad su  i Vaši dečački snovi postali java.

“Jesu, priznajem. Bio sam siromašno dete, moja najveće bogatstvo tad su bili snovi. Hteo sam da budem veliki igrač kao Džajić. Teško je opisati kako je to izgledalo kad me Miljan kao talentovanog ali i siromašnog klinca doveo u Zvezdu i odveo u restoran gde su ručavali prvotimci. U početku sam čekao da oni završe ručak, a onda sam ja išao da jedem. Jednom me je video Žota Antonijević i onako usput rekao Džaji: „Vidi, ovaj mali će da bude strašan igrač”. I tako sam upoznao mog idola, ručali smo za istim stolom.”

Mitić, Šekularac, Džajić, Petrović i Stojković. Pet Zvezdinih zvezda, koja je najsjajnija?

“Bilo bi nevaspitano da tako nešto komentarišem. Rajka kao igrača i ne pamtim, ali sam čuo sve najlepše o njemu. Šekija sam upoznao na kraju karijere, neponovljiv igrač. U toj priči Džaja je Džaja. Nikad neću zaboraviti njegov šou na utakmici sa Ujpeštom i ono žongliranje posle kojeg je zatresao mrežu. U svakom slučaju neizmerno sam srećan što sam u tom društvu velikana i još više što su me na poziciju besmrtnog ustoličili navijači Zvezde. Zanimljivo je zapravo da se Zvezdina zvezda rađala svake desete godine. Šeki je baš toliko mlađi od Rajka, Džaja od Šekija, ja od Džaje devet godina, Piksi od mene deset.”

Priča se da je Zvezda imala i više od pet Zvezdinih zvezda.

“Ne znam. Zvezdina zvezda se ne postaje administrativnim putem već po zaslugama kod publike. Zvezda je veliki klub velikih igrača, umetnika fudbala. Dejo Savićević je bio sjajan, svi kažu da je status zvezde zaslužio i Bora Kostić.“

U Zvezdi ste voleli da igrate pored Džajića, Aćimovića i da budete neko čiji je dribling publika nestrpljivo čekala.

“Miljan Miljanić je bio trenerčina, znao je šta i kad treba da uradi. Sigurno je da nikada ne bih bio tako uspešan da me u pravom trenutku nije gurnuo u tim sa takvim veličinama. U ovoj priči ne zaboravljam ni Vojina Lazarevića, Karasija, sjajno sam se uklopio i nisam bio samo dribler. Posle su u drugoj generaciji pored mene bili Dule Savić, Šestić i ostali. Zapravo, ja ne volim da pričam o sebi i o tome kako sam igrao. Mogu danas da kažem da nisam cenio i da ne cenim fudbal ako ne driblaš. Bekam je bio odlično krilo, ali nije bio veliki dribler. Ja sam voleo da driblam, bio sam tužan ukoliko nekom na utakmici ne gurnem loptu kroz noge, onda je to bilo kao da nisam igrao. Sebi sam davao takve zadatke, možda sam bio i malo bezobrazan ali to je bilo tako.”

A kada biste danas igrali…

“Imao bih sjajnu statistiku. Jednom u dresu mlade reprezentacije nisam imao svoj dan, igrali smo protiv Engleza i ja sam umesto da igram svoju igru, svaku loptu koju dobijem dodavao odmah saigračima. Učinak je bio stopostotan, nisam ni jednu jedinu loptu izgubio ili imao pogrešno dodavanje, ali su me zato novinari posle svega raščerečili. Ovo danas bih, bez preterivanja, mogao da igram žmureći jer ako nikoga ne predriblam i ne pređem, ne mogu onda da pogrešim u dodavanju.”

Uprkos tome što ste imali sjajne saigrače i u reprezentaciji, na oba svetska šampionata ostvareno je mnogo manje od priželjkivanog.

“Sjajno sam se slagao sa Juricom Jerkovićem i Branom Oblakom. Takođe i sa Vladimirom Zajecom. Bili su vrhunski igrači, odlično smo se razumeli. Istina je da smo kao reprezentacija, u rezultatskom smislu, mogli daleko više. U Nemačkoj 1974, ali i osam godina kasnije u Španiji uništila nas je atmosfera oko reprezentacije i laži rukovodilaca. Šteta, priča oko neisplaćenih premija u Nemačkoj i ona frka s kopačkama u Španiji zaista su ružna prošlost jedne, u fudbalskom smislu dobre reprezentacije.”

Posle uspešne karijere nastavili ste priču kao trener. Šef struke u Zvezdi bili ste dva puta.

“Prvi put sam nasledio Ljupka Petrovića. Čeda Petrović, tadašnji predsednik Zvezde, javnosti je objasnio da ću biti prvi trener dva meseca, što je Mile Kos iskoristio za žestok komentar uz pitanje “kako vas nije sramota da svojoj legendi date ugovor na dva meseca”. Osvojili smo Kup, u dva meča razbili Partizan, 3:1 i 3:0, i ja sam ostao trener. Igrali smo i Evropu, pobedili Harst i Kajzerslautern, izgubili od Barselone.

Povezane vesti – INTERVJU BRANKO RAŠOVIĆ: Mnogo se uljeza provlači kroz fudbal

Sam sam otišao. Drugi put, u sezoni 2009/10. su me smenili. Doživeo sam isto što i Antić u Realu, bio sam prvi na tabeli, ali posle poraza u Kragujevcu sam uprkos velikoj bodovnoj prednosti dobio otkaz. Smenili su me Adžić i Lukić kojima sam ja bio trener i koji su sebi dozvolili da me u 11 uveče pozovu kao na sastanak u klub. Takvo poniženje nisam mogao sebi da dozvolim, reagovao sam burno, da bi mi sutradan kad sam došao na stadion drsko saopštili da sam smenjen. Bilo bi tužno da nije ružno tim pre jer je taj moj tim posle s lakoćom osvojio titulu.”

Sa Zvezdom niste bili šampion, ali jeste sa beloruskom Slavijom Mozer i kineskim Dalijenom.

“U Belorusiji sam osvojio i Kup i ponosan sam na te rezultate. Bio sam i selektor Kine, Iraka, olimpijske selekcije Kuvajta i moje Srbije. Sa našom mladom reprezentacijom igrao sam finale šampionata Evrope, sa A selekcijom umalo nisam izborio izgubljene kvalifikacije za Prvenstvo Evrope.”

Šta se dogodilo?

“Prvo ona famozna Đenova a posle i onaj neiskorišćeni penal protiv Slovenije. Da smo pobedili, plasirali bismo se na šampionat Evrope i moja trenerska karijera danas bi imala neke sasvim druge slike i priče.”

Više pročitajte u štamanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar