INTERVJU VLADISLAV - LALE LUČIĆ: Marina i devojke su čudo

Vladislav - Lale Lučić je autentična pojava. Šmeker i šarmer, hedonista i gospodin, prefinjeni gradski mangup ali i intelektualac s diplomom Ekonomskog fakulteta, poliglota sa zvanjem profesora košarke (diploma iz Francuske), čija su košarkaška predavanja na svim kontinentima i danas jednako zanimljiva kao što su to bila nekada. Suprug i otac, ponosni deda četvoro unučadi, prijatelj mnogih ljudi s poznanstvima i prijateljstvima širom sveta. U sredu, 7. avgusta, napuniće 78 godina.

Kao košarkaš nosio je dres Crvene zvezde na 69 utakmica (149 poena), da bi po završetku karijere postao jedan od top 10 trenera Srbije svih vremena. U istoriji košarke ostaće upamćen kao jedini stručnjak koji je predvodio muške i ženske timove Crvene zvezde i Partizana i sa njima osvajao nacionalne trofeje. Bio je i selektor Nigerije, Obale Slonovače i Nemačke, koju je predvodio na dva šampionata Evrope. Sa ženskom ekipom Šalezo osvojio je dve titule prvaka Francuske uz fantastičan skor - jedan poraz u dve sezone. U trenutku kada razgovaramo ispraća prijatelja i kolegu iz Italije, koga je ugostio na šampionatu Evrope za žene igranom u Beogradu.

Kako komentarišete rezultate srpskih košarkašica? Bronza na šampionatu Evrope je uspeh ili...

"Sve što izabranice Marine Maljković juče, danas ili sutra urade ravno je podvigu. Srbija ima 20  košarkašica u zemlji i prazne tribine na utakmicama ženske košarkaške lige. U Beogradu smo nekada punili "Pionir" na finalima, imali moćne sastave Zvezde i Partizana. Postojala je velika baza, ženska košarka je bila mnogo važnija nego što je sada. Ovo što se trenutno događa je isključivo slika ogromnih napora, pre svega Marine Maljković. U pet godina reprezentaciji se dogodio samo jedan kiks. Kad se to zna, onda su rezultati ženske selekcije Srbije naprosto fantastični."

Španija, Francuska, Srbija, Velika Britanija... Da li imamo pravo na poređenje?

"Sve je kad se uporedi neuporedivo. Bio sam trener u Francuskoj, oni tamo imaju sistem. Ovde sve zavisi od entuzijazma nekolicine. Rezultati donose motiv, kroz dobro osmišljenu ideju Marine Maljković sada se paralelno stvara nova generacija koja će možda da zameni trofejne devojke. Sve ovo je dobar korak za budućnost, ali je delo pojedinca, a ne sistema. Zato i tvrdim da je ženski sport u Srbiji u velikom problemu. Amerikanci imaju u školama kao predmet košarku, atletiku, odbojku i da ne nabrajam dalje. Periodično po mesecima. Zato danas i ne možete da vidite Amerikanku ili Amerikanca koji je završio koledž a da ne zna da igra košarku."

Zar Srbi nisu najbolji košarkaši na svetu?

"Košarka kod nas ima sjajnu poziciju, visoko se kotira kao sport koji je za sva vremena osvojio ove prostore. Imamo i vrhunske igrače, košarkaše koji snagom talenta kupuju simpatije prvo u Evropi, a zatim i u NBA ligi. Šteta je što ti momci prerano odlaze, što se duže ne zadržavaju u srpskoj košarci. Zbog svega toga si u poziciji da ne možeš da planiraš, moraš da se prilagođavaš novim trendovima, da uzimaš strance ukoliko želiš s uspehom da igraš Evroligu. Sve to je naravno na uštrb mladih igrača koji ne mogu da dobiju šansu jer u sastavu imaš pet stranaca. Kako sada stvari stoje, Evropa će uskoro da bude jedna od Konferencija NBA lige. Danas avioni lete brže. Kad tim iz Kazanja ide do Malage da bi odigrao utakmicu Evrolige, treba mu osam sati. Toliko traje let i do Amerike. Šta to govori?"

Devojke su na EŠ osvojile bronzu, muškarci uskoro kreću na SP u Kinu. Čemu da se nada zemlja košarke?

"Uspehu. Selektor Đorđević ima na okupu sve najbolje, što znači da smo, bez lažne skromnosti, kandidati za medalju. I na SP u Kini, ali i na Olimpijskim igrama naredne godine. Međutim, ima i drugih reprezentacija. Živeo sam i radio u Africi, i dalje sam u kontaktu sa tim ljudima koji su nekada bili moji igrači, a danas brinu o košarci u svojoj zemlji. Nigerija ima osam NBA igrača i svi oni će igrati za Nigeriju u Kini. Dobro, nisu kvalitet Jokića, ali jesu visok NBA nivo i sa zavidnom minutažom u svojim ekipama. Taj tim, ukoliko se dobro uklopi, biće ozbiljan rival i respektabilan protivnik svakoj drugoj reprezentaciji. I Senegal dolazi na SP sa pet NBA igrača. I to su kao reprezentacije autsajderi, a svi zaboravljaju da je Nigerija pobedila čak i onu Jugoslaviju na SP u Japanu ako se ne varam."

Povezane vesti - Tumbaković, pravi, deseti…

To što košarka u Nigeriji napreduje korakom od sedam milja je i Vaša zasluga?

"Ponosan sam, ne krijem, što me i danas zovu ocem nigerijske košarke. Ja sam ih doveo na neki viši nivo. To je možda i najveći region odakle se regrutuju NBA igrači. Oni koji su stigli do NBA lige postali su bogati, njihov život priželjkuju mnogi mladi u zemlji koja ima 200 miliona stanovnika i koji znaju da je to jedan od puteva kako da se pobegne iz siromaštva i pomogne porodici. Košarka je izlaz, ona je danas u Nigeriji isto ono što je fudbal u Brazilu odavno - lep iskorak za beg iz bede."

Nigeriji ste darovali košarku na nekom višem nivou, a Nemačkoj Dirka Novickog?

"Moje zasluge kad je u pitanju Novicki svode se jedino i isključivo na to što sam u datom trenutku uspeo da nagovorim njegove roditelje da mu dozvole da se priključi jednoj reprezentativnoj akciji. Imao je tada 17 godina i prvi je igrač koga sam ubacio u A reprezentaciju. Trenirao sam ga tri nedelje, igrao je za Nemačku utakmicu u Portu, to je bio njegov debi za nacionalni tim. Meni se u tom trenutku jako dopao uz napomenu da nisam znao da će postati to što je postao. Nemačka je puno toga uradila u prošlosti zahvaljujući njemu. Čak je napravila i finansijski iskorak, jer je od nekadašnjih 300.000 maraka koje su pristizale iz „Adidasa", prihod uvećan na četiri miliona koliko je došlo od "Najkija" kome se privolio Novicki. I to je jako pomoglo razvoju nemačke košarke. Novicki je postao predvodnik jedne mlade generacije, one koju sam ja stvorio promenivši starije igrače s kojima je Svetislav Pešić osvojio šampionat Evrope, generacije u kojoj su bili Okuladža, Patrik Femeling i ostali. I još nešto. Novicki je bio divan dečko, uvek nasmejan i simpatičan kao ona lutka Tiko što joj se diže kosa na glavi kad joj pritisneš obraze. Roditelji nisu bili za to da on igra košarku, insistirali su da prvo završi fakultet i nastavi porodični biznis, ali sam nekoliko godina kasnije u TV prenosu video njegovog oca zadovoljnog iza klupe kako skače od radosti. Njegov prvi ugovor je bio na 80 miliona dolara. "

Srbija, Obala Slonovače, Nigerija, Nemačka, Francuska. Da li je Vaša karijera mogla da krene i nekim drugim putem?

"Ranko Žeravica mi je kao treneru ženske ekipe Partizana nudio da ga nasledim na klupi muškog sastava. Bio sam oženjen, od trenerskog posla u tom trenutku porodica nije mogla da živi, tada su u celoj Jugoslaviji dobro plaćena možda bila dva ili tri košarkaška stručnjaka, a ja sam opet kao ekonomista imao dobro plaćen posao u jednoj poznatoj firmi. Nisam prihvatio, Duda Ivković je to iskoristio i na klupi je nasledio Žeravicu. Kad je ispala mogućnost da idem u Nigeriju, meni je to bilo nešto bitno. Afriku sam doživljavao kao Hemingvej, kao nešto egzotično, a kad sam tamo stigao sve je bilo suprotno. Hteo sam odmah da se vratim, ali me je bilo sramota. Čak mi je i supruga saopštila da sam u Nigeriji izgleda odlučio da ubijem i nju i decu, a kad smo polazili nazad ona nije mogla sve da preboli. U te tri i po godine imali smo zaista interesantan život i puno košarkaške radosti."

Kao trener čudo ste napravili i u Francuskoj, jedan anonimni sastav pretvorili ste u šampionski tim?

"Za dve godine izgubili smo samo jednu utakmicu, osvojili tri trofeja, dva prvenstva i Kup. Sve se to događalo u selu od 3.500 stanovnika, nedaleko od Šamberija. Kad smo igrali Kup šampiona, devojke nisu znale da se ponašaju na aerodromu jer pre toga nisu nikada putovale avionom. Sećam se i kad smo osvojili prvenstvo da je od 3.500 stanovnika, 2.500 bilo pijano. Osvojeni trofeji promovisali su me i u najboljeg trenera Francuske."

Posle Francuske preuzeli ste muški sastav Zvezde.

"Taj povratak u Zvezdu zagorčao mi je život. Igrali smo evropsko finale, imali pred revanš u „Pioniru" šest razlike iz Verone i na kraju smo ostali praznih šaka. Onda je usledio plej-of, u finalu protiv FMP imali smo 1:1 i predsednik crveno-belih Voja Stojaković me je na opšte iznenađenje smenio. To je bila nečuvena ludost u mojoj karijeri koja se nijednom drugom treneru nije dogodila. Čovek mi je skratio i ponizio karijeru i to u sezoni u kojoj sam igrao evropsko finale i završnicu nacionalnog plej-ofa. Posle toga sam se vratio u Zvezdu i sa ženama osvojio duplu krunu. To je bio kraj moje trenerske priče."

Glasno ste i tada i pre toga kazivali kako košarci ne trebaju ljudi bez košarkaškog pedigrea.

"To govorim i sada. Košarka je sport koji ne stvara prihode već samo rashode. Ako nemaš sponzore ili pomoć od države, izostaje i šansa da se pokriješ. Za vođenje kluba, shvatio sam tada, treba vispreniji čovek kao što je to danas Nebojša Čović."

Rekli ste i da je Partizanu, ukoliko želi da se izvuče iz muka koje ima, neophodan lik poput Čovića?

"Partizan sada ima takvog čoveka. Ostoja Mijailović je uspeo da reši mnoge stvari, da prebrodi to finansijsko beznađe crno-belih, da zatvori tužbe igrača zbog dugovanja. Šta to u budućnosti znači za Partizan i srpsku košarku dokaz je ovo što se danas događa u Zvezdi koja je postala stabilan klub. Zvezda je danas i tim u koji se čak i stranci rado vraćaju. Povratak Dženkinsa je i dokaz da je Zvezda zdrav klub, što je opet još jedan dokaz da puno toga zavisi od jednog čoveka koji je za košarku spreman da radi 24 časa dnevno i koji zna kako da se u ovim turbulentnim vremenima odupre svakoj sili koja ga pritiska..."

Povezane vesti - CRNO-BELI KOLEDŽ: Igrači koji su posle Partizana oblačili NBA dres

Ko je najbolji košarkaš kome ste bili trener?

"Radio sam sa mnogo sjajnih košarkaša, dobrih ljudi, teško je nekog izdvojiti. Na toj listi su Divac, Paspalj, Đorđević, Obradović, Stojaković, Tomašević, Ilić, Lisica... Ima ih zaista mnogo, ponosan sam što sam radio s najvećim zvezdama. Željko Obradović je igrač koga rado izdvajam. Ono što imaš na terenu, ti moraš da imaš i u svlačionici. A to je bio Željko, to je bio i Lisica, nisu bili zavidni igrači. Željko je imao najgoru moguću konkurenciju na pleju u Partizanu. Imao je Đorđevića određenog da bude forsiran, Kića i ja smo se tako dogovorili da bude uvek 20 minuta u igri, i imao je Zorkića reprezentativca. On je to sve trpeo i uprkos svemu bio alfa i omega tog tima, reprezentativac."

Kažu da Vam je Nebojša Ilić posebno prirastao za srce?

"Ne mogu da ga izdvojim, ali moram da mu priznam da je bio igrač koji je mnogo značio za ekipu, da je neko ko zna da pravi i drži atmosferu. Ima jedna anegdota. Dobijamo utakmicu, više i ne pamtim koju, samo treba da zadržimo loptu, a on je da bi potrošio vreme šutne pod krv dvorane. Protivnik uzme loptu, krene u kontru i ne pogodi. Priđem mu posle utakmice i kažem: "Nešo, voleo bih u životu da budeš trener i da imaš jednog takvog blesavog igrača kao što si ti, da ti je*e majku". Ali bio je sjajan igrač, vrhunski strelac. Bila je i utakmica na kojoj je postigao rekord a da ja to nisam osetio. Šutirao je penale 40-38. To je rekord na jednoj utakmici. Tukli su ga, a on je na toj utakmici dao najviše koševa u karijeri. Čak 70. Bilo je to protiv Vojvodine u Novom Sadu. Ja kad vodim utakmicu, odmah posle utakmice sa malim greškama znam učinak skoro svakog igrača. Tih njegovih 70 koševa mi je promaklo, verovatno zbog tih penala."

Kome ste kao trener više verovali, košarkašima ili košarkašicama?

"Žene kad te prihvate puno su vernije kao sportistkinje nego što su to muškarci. Muškarac će da te proda odmah. Čim dođe drugi trener, on izjavljuje kako nikad u životu nije tako dobro radio. I sve to samo zato da bi se dodvorio novom treneru... Od žene to nećeš da čuješ. Evo, vidiš našu reprezentaciju. One su izgubile utakmicu u polufinalu protiv Španije koju su mogle i da dobiju, ali se to sutradan nije osetilo protiv Britanije. Igrale su sa još većim žarom, što je strašan pokazatelj da imaju fantastičnu atmosferu u timu. U trenerskom poslu je jako bitno da znaš i kada imaš 10 najboljih igrača na svetu da se zna ko u tom timu kosi, a ko vodu nosi."

Gradeći karijeru trenera, učili ste od najboljih?

"Moja generacija je učila od Ace Nikolića, Bore Cenića, Ranka Žeravice... Mi smo imali svesku i olovku, gledaš, kradeš znanje i zapisuješ kako ko radi. Sada je na seminaru bilo 1.200 trenera. Danas može svako da bude trener ukoliko ima sposobnosti da to prenese. Izađeš na internet, ukucaš "leđna tehnika Olajdžuvona", pritisneš i dobiješ šta se radi, kako se radi i ako umeš to da preneseš, to je to. Ja sam kao trener nemačke reprezentacije više puta bio u Novoj Karolini, gde je radio trener koji je stvorio Majkla Džordana i tamo sam čuo od njega i ovu rečenicu: "Šta vi mislite da sam ja Džordanu mogao da pokažem kako da radi kad ga neko blokira a on padne na zemlju pa sa zemlje napravi okret i pogodi. Ja ne da to ne mogu, to nije u mojoj glavi"."

Kažu da je uz veliki talenat neophodan i veliki rad?

"Tipičan primer šta znači rad je karijera Dražena Petrovića. Trener Vejzović mi je pričao kako je morao da ustaje ranom zorom jer je Petrović bio na treningu još u 6.30. On bi do tada istrčao svojih pet kilometara, odradio sklekove i čeka da vidim kako postiže 500 koševa. Onda bi odlazio u školu, vraćao se posle nastave da bi u podne pogodio još 500 šuteva i uveče bio na treningu sa ekipom. Igrač sa najvećim talentom na svetu bio je Vlade Divac. Da je on bio vredan kao Dražen, bio bi ubedljivo najbolji centar svih vremena u istoriji košarke."

Ako nije on, da li bi to mogao koliko sutra da bude Nikola Jokić?

"On puno radi, on je nešto posebno. Evo, ja kao ljubitelj košarke i sad već stariji čovek s najvećim zadovoljstvom ustajem kad on igra i u tri ujutro ako treba. Njegove utakmice jednostavno vredi gledati."

Milojević i NBA proizvodi

Ko je naveći srpski trener svih vremena?

"Srbija je svetu košarke darovala mnogo velikih trenera. U žiži je grupa koja osvaja trofeje, koju svi poštuju. Mislim na Željka Obradovića, Svetislava Pešića, Božu Maljkovića, Dudu Ivkovića... Ima ih još puno, teško je o tome govoriti jer nema santimetra kojim bi se izmerila veličina jednog stručnjaka. Ja volim trenere koji idu na detalje, ali ti ne možeš da se baviš detaljima kad igraš Evroligu. Nemaš vremena za to. Međutim, moram da kažem i ovo. Danas je naš najbolji trener Dejan Milojević, trener Mege i trener koji je liferovao najviše igrača u NBA ligu."