Izbori u FIFA – Infantinova ofsajd zamka ili čist zicer

Nije nikakva tajna da je fudbal danas jedna od najprofitabilnijih globalnih industrija u kojoj se okreću milijarde evra. Najveći klubovi poput Real Madrida ili PSŽ-a premašuju prihode od milijardu evra po sezoni, transferi pojedinih igrača idu više od 100 miliona, a najveća takmičenja donose rekordne zarade i privlače ogroman privatni kapital.

Istorijski rekordi kroz zaradu u „igrama“ u fudbalu i oko fudbala doveli su na kraju do otvorenog sukoba na relaciji FIFA i UEFA, ali i naglašene podeljenosti u ostatku fudbalske planete. Povod su pre svega novi modeli komercijalizacije što je izazvalo možda i najveću krizu u rukovođenju fudbalom od kako se za njega zna.

Vulkan i te kako vidljivog nezadovoljstva neki kažu časnog fudbalskog sveta aktiviran je pre manje od mesec dana nakon što su planovi aktuelnog predsednika FIFA Đanija Infantina o prodaji dela komercijalnih prava Svetskog prvenstva privatnim investitorima ugledali svetlost dana.

Šta je Infantino zapravo nameravao? Njegov predlog bio je da se osnuje nova podružnica FIFA vredna 20 milijardi dolara u kojoj bi 20 odsto vlasništva bilo u rukama privatnih investitora. U razradi ovog bajkovitog plana, koji ide naruku brojnim, a manje bogatim nacionalnim federacijama, obrazloženo je da bi „sredstva u okviru projekta prodaje udela u Mundijalu obezbedila investiciona kompanija u vlasništvu brata Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Donalda Trampa“.

Pominjanje Kušnera i njegovih porodičnih odnosa okarakterisano je kao još jedan dokaz „neprimerenog mešanja politike u sport“ čemu je za ovih 10 godina vladavine Infantino bio i te kako sklon. Bio je to drugi žuti karton za predsednika FIFA. Takođe i razlog što je fudbalski svet sve primio sa neskrivenom ogorčenošću. Infantinovu ideju o „prodaji duše fudbala“ odbacila je prvo Evropska fudbalska unija (UEFA), a zatim i Fudbalska konfederacija Severne, Centralne Amerike i Kariba (CONCACAF), odnosno Azijska fudbalska konfederacija (AFC).

Pre nekoliko dana javno su se oglasili i predsednici pomenutih konfederacija. U otvorenom pismu izrazili su zabrinutost zbog načina na koji se vodi FIFA uz napomenu da svetska kuća fudbala ne pripada nijednoj osobi niti pojedincu.

„Fudbal pripada igračima, navijačima, klubovima, nacionalnim savezima i svima kojima je povereno da brinu o njegovoj budućnosti“, navodi se na početku pisma koje je objavljeno na zvaničnom sajtu UEFA.

Takođe, tri konfederacije ističu da „napredak fudbala u prethodnoj deceniji nije rezultat rada jednog čoveka, već zajedničkog delovanja FIFA-e, konfederacija, nacionalnih saveza i hiljada ljudi koji rade u fudbalu“.

Posebno naglašavaju da njihovo protivljenje nije povezano sa novcem, raspodelom sredstava, proširenjem takmičenja ili organizacijom budućih Svetskih prvenstava. Da li je baš tako?

Glas negodovanja upakovan u poniženje stigao je i iz kancelarija FIFA. Svet je obavešten da je viši savetnik svetske kuće fudbala Karlos Kordeiro podneo ostavku u znak protesta zbog planova o prodaji udela u takmičenjima nazivajući sve „lošim poslom za fudbal“.

Od svega se javno ogradio i Kevin Lamur, operativni direktor FIFA, ističući da su „zaposleni u ovoj organizaciji bili obmanuti“ i da praktično nisu ništa znali o predlogu da se privatnim investitorima proda udeo u takmičenjima. Takođe je naglasio i „da takvi planovi ne smeju biti realizovani“.

Posle svega, svet fudbala, ili većina u tom istom svetu, traži ostavku Đanija Infantina i pre isteka mandata. Takođe i hitnu nezavisnu istragu unutar svetske kuće fudbala kako bi se otkrilo ko je vodio tajne pregovore iza leđa fudbalskih organa.

Izbori za predsednika svetske kuće fudbala održaće se na 77. Kongresu FIFA u Rabatu (Maroko), koji je zakazan za 18. mart 2027. godine. Državi koja će zajedno sa Španijom i Portugalom biti domaćin svetskog šampionata 2030. Iako je proces lobiranja formalno počeo još pre nekoliko meseci, situacija se zahvaljujući Infantinovoj „igri“ naglo zakomplikovala.

Ono što se zna jeste da je 18. oktobar 2026. krajnji rok do kojeg kandidati moraju podneti zvanične nominacije. Takođe i da svaki kandidat mora imati zvaničnu podršku najmanje pet nacionalnih fudbalskih saveza, odnosno da jedan savez može pružiti podršku samo jednom kandidatu. Pobedu će odneti kandidat sa većinom glasova unutar 211 zemalja članica FIFA.

Ko su eventualni Infantinovi protivkandidati i mogući predsednici FIFA? U ovom trenutku u igri je nekoliko imena. Jedno je Naser al Kelaifi, predsednik PSŽ-a, aktuelnog klupskog šampiona Starog kontinenta. Uz njegovo ime ide epitet uticajne figure u evropskom fudbalu. U opticaju je i ime Salmana bin Ibrahima al Kalife, predsednika Azijske fudbalske konfederacije (AFC) i visokog funkcionera u FIFA. Aleksandar Čeferin, predsednik UEFA, kao najveći rival aktuelnog rukovodstva FIFA, takođe bi mogao na novu funkciju. Uz njegovu fudbalsku figuru ide i priča da navodno nije posebno zagrejan za ovu kandidaturu osim u slučaju, podvlači se, „šireg konsenzusa evropskih nacionalnih saveza“.

Pominju se još i imena poljskog advokata i vlasnika Legije iz Varšave Darijusa Mioduskog, kao i Arsena Vengera, bivšeg trenera Arsenala, a trenutno direktora FIFA za globalni razvoj fudbala. Oni bi, navodno, trebalo da budu ne samo alternativna, već i ona iznenađujuća opcija.

Na društvenim mrežama mogla se pročitati i podrška Sepa Blatera, bivšeg predsednika FIFA, gospođi Lise Klavenes, trenutno predsednici Fudbalskog saveza Norveške.

„Lise Klavenes zaslužuje najveće moguće poštovanje. Bila je jedina koja je uvek imala jasan stav i odbijala da ide linijom manjeg otpora. U FIFA je došlo vreme za ženu na vodećoj poziciji“, napisao je Blater.

Lise Klavenes (45) bivša je fudbalerka koja je na čelu Norveškog fudbalskog saveza od marta 2022. godine. Od kako je na funkciji jedna je od najglasnijih i najvećih kritičara Đanija Infantina, a pogotovo proteklih nedelja.

Kao kandidat broj jedan pominje se Kanađanin Viktor Montaljani. Iza njega su godine i te kako zapaženih aktivnosti u najpopularnijem sportu na planeti. Punu deceniju obavlja funkciju potpredsednika Fudbalske konfederacije Severne i Srednje Amerike i Kariba (CONKACAF). Bivši je predsednik Fudbalskog saveza Kanade i aktuelni potpredsednik FIFA. U ovom trenutku uživa otvorenu podršku UEFA, većine zemalja CONCACAF-a, kao i uticajnih azijskih i okeanskih saveza (poput Japana, Južne Koreje i Australije). Svi veruju da su upravo njegove šanse najveće uz uslov da izađe na crtu Infantinu na izborima u Maroku marta sledeće godine.

Pravila FIFA su jasna: predsednik može da bude biran tri puta, odnosno da ima tri četvorogodišnja mandata. Po ovoj priči, Infantino ne bi trebalo da bude među kandidatima za budućeg predsednika. Međutim, njegovi pravni timovi ponudili su, što je na kraju i prihvaćeno, da se njegov prvi period na funkciji (od 2016. do 2019. godine) ne računa kao pun mandat. On je tada, kažu Infantinovi advokati, samo dovršio prekinuti mandat suspendovanog Sepa Blatera, što mu pravno otvara prostor za novu trku.

Sada svet nagađa kakve su Infantinove šanse. UEFA je javno saopštila da nema poverenja u aktuelnog predsednika FIFA. Pojedine zemlje ‒ Engleska, Vels, Albanija, Hrvatska i Norveška – zvanično su povukle svoju podršku Švajcarcu. Najdalje je otišla Švedska koja aktivno traži alternativnog kandidata.

Uprkos svemu, Infantino i dalje ima čvrsto uporište. Jednoglasno ga podržava Afrička fudbalska federacija sa svoja 54 glasa.

Sistem glasanja u FIFA „jedna zemlja – jedan glas“, tvrde upućeni, omogućava Infantinu da ignoriše Evropu. Afrička (CAF) i Azijska (AFC) konfederacija zajedno imaju 101 glas od ukupno 211 članica.

Aktuelnom predsedniku javnu podršku nakon povlačenja spornog projekta potvrdile su zemlje poput Argentine, Meksika, Katara i Maroka. Sve ovo samo ukazuje da će trka za poziciju predsednika FIFA biti nikad interesantnija.

Ima puno toga što se u ime fudbala podvodi pod stavku neoprostivih grehova Italijana sa švajcarskim državljanstvom.

Najveće kritike na adresu aktuelnog predsednika FIFA tokom njegovog mandata koji se ove godine zaokružio na čitavu deceniju jesu zapravo njegove u mnogo čemu sumnjive političke veze, zatim netransparentno upravljanje i na kraju komercijalizacija poslovanja FIFA. Sve zajedno, tvrdi pošteni fudbalski svet, dovelo je do narušavanja ne samo sportskog integriteta, već i ugleda FIFA.

Ono što se zapravo najviše zamera aktuelnom predsedniku FIFA jeste maksimalna komercijalizacija i preopterećenje kalendara takmičenja. Njegov predlog da se stvori kompanija vredna 20 milijardi dolara koja bi upravljala Svetskim prvenstvom uz učešće privatnih investitora nije samo naišla na oštru osudu fudbalskih konfederacija, već je i dovela do povlačenja podrške određenih nacionalnih saveza. UEFA i pojedine nacionalne federacije javno su iznele stav da će takvo takmičenje bojkotovati.

Nad njegovim likom i delom takođe i dalje lebdi senka onog što se događalo na šampionatu sveta održanom ovog leta u SAD, Kanadi i Meksiku. Najoštrije mu je zamerena manipulcija pravilima uz direktno narušavanje integriteta takmičenja i poništavanje sudijskih disciplinskih odluka. Naravno, reč je o skandaloznom „brisanju“ crvenog kartona igraču SAD Balogunu dobijenog na utakmici sa BiH pod, kako se navodi, pritiskom Bele kuće.

Infantinu se zamera i favorizovanje domaćinstava turnira zemljama poput Saudijske Arabije uprkos lošem stanju ljudskih prava, uz gušenje unutrašnjih reformi i otpuštanje zvaničnika zaduženih za etičke istrage, kao i preopterećenje kalendara, odnosno forsiranje proširenja Svetskog prvenstva na 48, odnosno 64 reprezentacije, uvođenje novih formata i pretvaranje osnovnih segmenata utakmica u marketinške prostore nauštrb zdravlja igrača i tradicije samog sporta.

Infantino ne bi bio Infantino da na nedavnom sastanku u Rabatu nije javno priznao „svoju grešku“ u načinu realizacije svog projekta. Javnost je, međutim, i dalje podeljena. Deo sveta misli da je Infantino pričom o prodaji udela, a zatim i urgentnim povlačenjem celog predloga zapravo samo pustio probni balon kako bi precizno locirao one koji se protive njegovom novom mandatu. Drugi opet tvrde da sve ipak nije bio planirani probni balon „već iznuđeni manevar kontrole štete“, ovo tim pre jer je njegov plan izazvao ne samo pobunu, već i javne pozive mnogih velikana iz sveta fudbala da podnese ostavku. Misli sa na Luisa Figa koji se prvi oglasio, ali i na mnoge druge.

Infantino, naravno, ne planira da stavi tačku na svoj još važeći mandat. Kako sada stvari stoje, kandidovaće se još jednom za mesto predsednika FIFA. Na ovoj funkciji je punih 10 godina, odnosno dva i po mandata. Ostaće upamćen, između ostalog, i po tome što je značajno proširio broj učesnika na Svetskom prvenstvu, a zatim i po reformi finansijskog programa FIFA za pomoć manjim savezima. Kroz program FIFA Forward povećana su direktna finansijska davanja nacionalnim savezima širom sveta za izgradnju infrastrukture, trening centara i razvoj mlađih kategorija, što je za svaku pohvalu.

Pod njegovim rukovođenjem FIFA je ostvarila najveće komercijalne i televizijske prihode u istoriji, stabilizujući novčane tokove nakon korupcionaških skandala iz ere njegovog prethodnika.

Zvanični finansijski izveštaji kazuju da je Infantino ostvario drastično veće prihode i obezbedio finansijsku stabilnost FIFA u poređenju sa erom Sepa Blatera, transformišući organizaciju u profitabilnu korporativnu mašineriju.

Dok je Blaterov period (1998–2015) završio u dubokoj finansijskoj i reputacionoj krizi zbog korupcionaških skandala, Infantino je iskoristio globalnu ekspanziju za postizanje rekordnih cifara. Ukupne prihode sa oko 4,8 milijardi dolara, što je karakterisalo ciklus Sepa Blatera, uvečao je na rekordnih 15 milijardi. Blaterov sistem selektivne pomoći koji je kritikovan zbog podmićivanja i nedostatka transparentnosti Infantino je preobrazio u zvanični program po kome su nacionalni savezi umesto tri miliona dolara za četiri godine inkasirali za isti period gotovo 10 miliona. Baš ovo je adut koji Infantinu trenutno garantuje masovnu podršku u Africi i Aziji.

Da ne bi bilo zabune, mora se istaći da je Infantino radeći za druge radio i za sebe uvećavajući godišnja primanja predsednika FIFA sa skromna tri miliona dolara na zadivljujućih osam. Neki tvrde i svih 10.

Ono što je plus u njegovoj vladavini jeste podatak da je povećanjem broja učesnika na Mundijalu omogućio slabije rangiranim nacionalnim federacijama redovniji plasman i veće prisustvo na svetskoj sceni. Osim muškog, proširio je i Svetski šampionat za žene sa 24 na 32 ekipe uz, naravno, veći nagradni fond. Pokrenuo je i prošireno Svetsko klupsko prvenstvo s namerom ne samo da pruži veći globalni značaj, već i zaradu klubovima iz Evrope.

Podržao je i implementaciju video-tehnologije i poluautomatskog ofsajda na glavnim FIFA turnirima uvođenjem VAR tehnologije.

Ali, sve ovo ipak nije dovoljno da prestane sukob dve zaraćene strane. Moguće je da sve i ne bi bilo kako jeste da prisustvo novca nije toliko bitno koliko naravno jeste. Javna je tajna da UEFA ostvaruje enormne prihode od Lige šampiona i Evropskog prvenstva, privlačeći najveće svetske sponzore. Ekspanzija FIFA takmičenja poput novog klupskog prvenstva sveta sa 32 tima i Mundijala sa 48 reprezentacija direktno ugrožava taj monopol. Evropski klubovi i UEFA opravdano strahuju da sponzorski i televizijski budžeti velikih kompanija nisu neograničeni i da FIFA predvođena Infantinom pokušava da preotme deo kolača koji tradicionalno pripada Evropi. Kad se ovo zna, onda je i jasno zašto je sukob sve izraženiji i zašto Evropi, i ne samo Evropi, zapravo ne odgovara da Infantino i dalje sedi u fotelji predsednika FIFA.

Trenutno je na udaru Infantino, međutim već sutra bi to mogli da budu i mnogi drugi. Pre svega nacionalne federacije. U ovom momentu najugroženije su federacije članice UEFA.

Ukoliko bi neki evropski savez odlučio da prekrši trenutno jedinstvo UEFA (svih 55 članica je glasalo za bojkot) i prihvati saradnju sa Infantinom, suočio bi se sa žestokim sankcijama.

Prvo, klubovi iz te zemlje automatski bi bili eliminisani iz Lige šampiona, Lige Evrope i Lige konferencija. Nacionalni savez naklonjen FIFA ostao bi i bez milionskih prihoda koje UEFA raspoređuje od prodaje televizijskih prava i učešća na Šampionatu Evrope.

Treća sankcija za nacionalne federacije iz sastava UEFA koje bi eventualno podržale Infantina bila bi oduzimanje organizacije predstojećih kupova ili turnira mlađih kategorija.

I FIFA neće biti imuna na bilo kakav bojkot. Pod jedan, propisi FIFA ostavljaju Disciplinskoj komisiji mogućnost da selekcije koje bojkotuju utakmice trajno isključi iz tekućih i budućih Svetskih prvenstava. Prva velika provera ovog bojkota dogodiće se već u septembru u Poljskoj na Svetskom prvenstvu za žene do 20 godina. Takođe, FIFA ima pravo da u slučaju bojkota neku evropsku reprezentaciju zameni selekcijom sa drugog kontinenta (iz Afrike ili Južne Amerike) koja je lojalna Infantinu. U slučaju bojkota savezi gube pravo i na godišnje razvojne fondove, trenutno vredne i do osam do 10 miliona dolara po ciklusu, kao i novčanu pomoć za infrastrukturu. Na kraju za svaku propuštenu ili bojkotovanu utakmicu na zvaničnim turnirima predviđene su direktne novčane kazne za saveze u iznosima od više desetina hiljada dolara.

Sve ovo, naravno, komplikuje predstojeće izbore. Na jednoj strani je Infantino sa svojom „autokratskom i komercijalno agresivnom“ pričom, na drugoj Montaljanijeva platforma koja se, tvrde dobro upućeni, zasniva na decentralizaciji i institucionalnom oporavku.

Kanađanin pre svega insistira da se donošenje odluka mora vratiti nacionalnim savezima i konfederacijama, umreženim kroz transparentan rad, umesto da se ključni ugovori osmišljavaju u krugu „anonimnih pojedinaca“ bliskih predsedniku. Jedna od najvažnijih reformi bila bi i uvođenje rotirajućeg modela predsedništva s ciljem da uloga predsednika postane operativna i vremenski ograničenija, kako bi se sprečilo stvaranje ličnih finansijskih i političkih imperija unutar FIFA.

Za razliku od Infantina koji je gurao ideje poput Svetskog prvenstva na svake dve ili tri godine i masovnog proširenja takmičenja, Montaljani se zalaže za balans. Njegov stav je da se fudbalski kalendar mora reformisati u saradnji sa sindikatom igrača (FIFPRO) i domaćim ligama, kako bi se sprečilo fizičko uništavanje fudbalera. Njegova platforma takođe, u ime finansijske transparentnosti, podrazumeva uvođenje nezavisnih tela koja će kontrolisati raspodelu sredstava i prodaju televizijskih i komercijalnih prava.

Ukoliko bi presuđivao zdrav i sportski razum, a ne novac, onda su šanse Montaljanija neuporedivo naglašenije. Ali, moć novca se ipak ne sme zanemariti.

Da bi neko postao predsednik FIFA, potrebna mu je prosta većina od 106 glasova od ukupno 211 država članica. Nakon što su savezi poput Engleske, Velsa, Norveške, Hrvatske i Srbije zvanično povukli pisanu podršku Infantinu, formira se matematički balans po kome UEFA i CONCACAF sa 55 glasova UEFA i 41 glasom CONCACAF-a garantuju Montaljaniju u startu bazu od 96 sigurnih glasova. Sad je i laicima jasno da će na predstojećim izborima Azija i Okeanija imati presudan uticaj. Nacionalne fudbalske federacije Japana, Južne Koreje, Australije, Kine i Iraka već su se svrstale uz Montaljanija, što mu otvara put ka projektovanom cilju više od 135 glasova. To je, naravno, teorija. Na drugoj strani je Infantino koji i dalje, tvrde dobro upućeni, kontroliše dobar deo Afrike (CAF) i Južne Amerike (CONMEBOL). Činjenica da su se savezi poput Argentine i Meksika oglasili s podrškom Infantinu samo donosi debelu podelu samog Montaljanijevog matičnog regiona.

Novac je na dobrom putu da posvađa fudbal. Jasno je da sprega fudbala i krupnog kapitala donosi globalnu profesionalizaciju, kako tvrde teoretičari, zatim i gigantske prihode od TV prava i moćnu infrastrukturu, ali i da istovremeno stvara sve dublji jaz između bogatih i siromašnih klubova, što na kraju emociju kao najveću vrednost sporta pretvara u biznis i otuđenje od navijača.

Istina je i to da globalni marketing sve više pretvara klubove u moćne brendove, takođe i da su ovo dani kada fudbalom gospodare ničim opravdana velika primanja fudbalera, odnosno da poslovni model sve više forsira profesionalizam kao temelj uspešnosti što u krajnjoj instanci dovodi do dominacije nekoliko bogatih klubova čime se gubi neizvesnost u takmičenjima, odnosno direktan kontakt sa navijačima koji ne prihvataju pretvaranje tribina u komercijalni proizvod. Ono što je takođe velika opasnost za budućnost fudbala jeste i sve veći upliv, a zatim i uticaj sumnjivog kapitala, odnosno prisustvo sponzora i fondova čiji motivi uglavnom nemaju veze sa sportskim integritetom. Posledica svega svodi se na zapostavljanje lokalnih sredina koje ne mogu da prate finansijski ritam.

Zbog svega i još mnogo čega drugog i nije tako nebitno ko će biti novi predsednik FIFA. Trend koji je na snazi i sve izraženije koketiranje sa onim što se zove moć novca može vrlo lako fudbal dovesti do pozicije opšteg bankrota.