Sport
13.04.2021. 13:39
Zoran Šećerov

INTERVJU RADE ZALAD

"Kad je teško, gledaj iza gola, tamo je reklama banke"

Rade Zalad
Izvor: Oksana Skendžić

"Došli smo u neke godine kada ne odlučuje samo to da li si stručan ili nisi, već su mnogo bitnije neke druge stvari. Što se čovek pre s tim pomiri biće mu lakše, ja na tako nešto nikada neću pristati."

Imao je samo 14 godina i za svoj uzrast zadivljujuću visinu kada je sa Ćamilom Asnijem, legendarnim ekonomom „crno-belih“, zakoračio u svlačionicu pionira Partizana. Klinci su ga gledali širom otvorenih očiju srećni što su konačno dobili golmana koji podignutim rukama može da dohvati čak i prečku.

Onom prethodnom tako nešto nije uspevalo ni iz zaleta. Dečak iz Kačareva s imenom Rade Zalad, div među stativama i ljudina s puno vrlina, brzo je izrastao u jednog od najtalentovanijih čuvara mreže ondašnje Jugoslavije. Branio je za sve mlađe selekcije Partizana, Beograda, Srbije, a bio i jedan od trojice nezamenljivih na golu mlađih nacionalnih selekcija Jugoslavije.

U Partizanu, kao profesionalac, zapravo nije imao sreće. Mnogo je onih, a među njima je i on, koji su tvrdili ili tvrde da nikada nije ni dobio pravu šansu. Umoran od čekanja, posle deset godina tokom kojih je kao dobri dečak iz klupske škole uvek bio tu kad zatreba, odlučio je da spakuje kofere.
Put ga je preko podgoričke Budućnosti i Prištine odveo čak do Turske u kojoj ga je ogrejalo fudbalsko sunce i u kojoj je braneći za tri tamošnja kluba izrastao u sportsku veličinu i idola. Posle sedam godina vratio se kući uzdignuta čela i s osmehom na licu nameren da u svetu fudbala ostane kao trener golmana. Radio je u Obiliću i Milicionaru, mladoj i A selekciji Srbije, Partizanu, Kataru, CSKA iz Sofije, kruševačkom Napretku. Dokazao se i u tom poslu, ali...
 
Odavno ne radite uprkos tome što mnogi tvrde da ste trenutno najbolji trener golmana kod nas...

„Ne, ne radim jer nema ponuda za posao. Došli smo u neke godine kada je bara mala, a mnogo krokodila, kada ne odlučuje samo to da li si stručan ili nisi, već su mnogo bitnije neke druge stvari. Što se čovek pre s tim pomiri biće mu lakše, uz napomenu da ja na tako nešto nikada neću pristati.“

Kako iz Vašeg ugla izgleda aktuelni trenutak srpskog fudbala?

„Užasno deprimirajući. Uz nedostatak strategije, sa sportskog stanovišta imamo i pogubnu ligu od 20 klubova s nedopustivo razvodnjenim kvalitetom. U savezima, počev od krovnog pa do međuopštinskih, takođe i u klubovima, u igri su i neke nefudbalske stvari koje su dovele do toga da se gotovo svakodnevno pravi balans između politike i sporta, da na snazi budu kriterijumi koji nisu sportski, da zbog svega klubovi i reprezentativne selekcije na međunarodnoj sceni beleže rezultate slabije od očekivanih.“

Odakle su Zaladi, prezime je nesvakidašnje...

„Zaladi su iz Bosanske krajine, sa izvora reke Plive, iz okoline Šipova. Tamo je rođen moj otac Marko, koji je kao siroče došao u Banat, u Kačarevo, gde je upoznao moju majku Jovanku, poreklom Ličanku. U velikim migracijama srpskog življa posle Prvog svetskog rata mamini preci su iz Like stigli na Kosovo, u Glogovac. Nakon Drugog svetskog rata, majčina majka, baka Marija, dovela je celu porodicu sa Kosova u Kačarevo. Inače, baba Marija je tetka slavnog književnika Branka Ćopića. Moja baba i Brankov otac su rođeni brat i sestra.“

A Vi ste dobili ime po deda Radetu.

„Njegovo ime se često pominje u romanima Branka Ćopića. Rade je bio i mamin najmlađi brat koji je kao komandir partizanskog voda poginuo u borbama u Drugom svetskom ratu sa samo 22 godine.“

A prezime Zalad...

„Kažu da je naša kuća u selu bila ispod brda, u hladovini, u zaladu, kako se to tamo govorilo, i tako je nastalo prezime Zalad. Što sam stariji, imam sve veću potrebu da odlazim u očev rodni kraj. Pre par godina sam kupio čak i stan u Šipovu jer planiram da penzionerske dane provedem baš tamo. Šipovo je grad na pet reka, na nadmorskoj visini od 600 metara s čudesnom prirodom, beskrajnim šarmom i lepotom sa razglednica.“

Iz tog kraja dobrih ljudi poštena obraza i velikog srca, priča se, potiče mnogo srpskih vrhunskih sportista.

„Poreklo iz Šipova i okoline vodi nekadašnji fudbalski selektor Radomir Antić, iz istog kraja su i NBA as Darko Miličić, vaterpolisti Nikola Rađen i braća Pjetlović, nezaboravni bokseri braća Slobodan i Tadija Kačar...“

Rade Zalad
Izvor: Oksana SkendžićRade Zalad

Zašto pamtite avgust 1970. godine?

„Zato što me je otac Marko konačno doveo na trening u Partizan. Mene, 14-godišnjeg dečaka iz tamo nekog Kačareva. Dugo me je uslovljavao dobrim ocenama, ja sam bio dobar đak, uslovljavao me je i drugim stvarima i sve što je stavljao pred mene kao zadatak ja sam to uradio.“

Tada je trener pionira Partizana bio legendarni Stevan Ćele Vilotić.

„I to je bila moja velika sreća, imao sam na početku pored sebe zaista sjajnog trenera i velikog čoveka. Sve pamtim i još po nečemu. Silazeći iz svlačionice u dresu Partizana, opijen srećom što sanjam san zagledao sam se u grb na dresu i svom snagom udario glavom u stub onog sata ispred stadiona. Imao sam hematom na oku, ali ni to nije bila prepreka. Uradim trening i na kraju mi čika Ćele kaže: ’Sine, sutra donesi krštenicu i dve slike’.“

Golmani su u to vreme uglavnom bili oni koji nisu znali da igraju fudbal.

„Ja sam oduvek bio golman jer sam to uistinu želeo. Jedan od razloga bio je i taj što nisam voleo da trčim. Već posle šest meseci provedenih u Partizanu dobio sam poziv da idem u Makarsku na pripreme pionirske reprezentacije Jugoslavije. Selektirao nas je Biće Mladinić, a trokrevetnu sobu delili smo Slobodan Šujica iz subotičkog Spartaka, Marjan Vlak iz zagrebačkog Dinama i ja. Bili smo cimeri od pionirske selekcije preko omladinske pa sve do A reprezentacije. Dokazali smo se i kao seniori.“

Za Partizan ste potpisali čak dva petogodišnja ugovora.

„Punoletan sam postao 26. oktobra 1974. godine, a već 8. novembra potpisao sam ugovor. Dogodilo se to mimo prelaznog roka, a kad to tako uradiš onda ostaješ godinu dana duže u klubu, tako da sam ja zapravo potpisao dva petogodišnja ugovora. Kad sam došao iz Kačareva bio sam 14. golman Partizana.
Prvi je bio Ivan Ćurković kome sam skupljao lopte u onoj čuvenoj utakmici koju je Željezničar dobio na JNA sa 4:0 i postao prvak države. Posle samo dve godine bio sam drugi čuvar mreže. Konkurencija je bila žestoka. Partizan je tada imao mnogo dobrih golmana: Milić, Furtula, Drljača, Arsić, Bukarica... Iz Strumice je stigao i nezaboravni Blagoje Istatov, Toma Kaloperović je doveo Radmila Ivančevića.“

Sedeli ste na klupi na onoj čuvenoj utakmici u Ljubljani koja se, kažu, igrala sve dok Partizan nije dao gol.

„Na Karaburmi su igrali OFK Beograd i Hajduk, nama je odgovarao svaki drugi rezultat osim pobede Hajduka. Naravno, uz uslov da pobedimo u Ljubljani. Istina je, igralo se malo duže, ali samo i jedino zato jer se poluvreme sa 15 minuta produžilo na 20 i više. Ljubljančani su se opraštali od trenera Slavka Luštice kome su u poluvremenu uručili sliku. Mislim i danas da je sve to bilo urađeno da bi se sačekao rezultat sa Karaburme. Tamo je na kraju bilo 1:1, nama je dakle trebao gol.
Moca Vukotić je u samom finišu promašio kolosalnu šansu, sudija Maksimović je pokazivao pomoćnicima da će se igrati još minut i onda se dogodio splet neverovatno srećnih okolnosti. Nenad Stojković je u želji da pocepa mrežu šutirao sa 18 metara, odbrambeni igrači Olimpije su okrenuli leđa, a on je kopačkom uzorao zemlju i lopta se jedva dokotrljala do Bjekovića, koji ju je sa desetak metara ispod Dalanovića poslao u mrežu. Tako smo mi postali šampioni.“

Vidite još

I tako je golman Petar Borota sa Karaburme stigao na stadion Partizana...

„Trener Toma Kaloperović obećao je Boroti da će preći u Partizan ukoliko protiv Hajduka odbrani utakmicu bez greške. To se i dogodilo, Borota je došao, taj zajednički period obeležio je veliki rad, puno smo kao golmani naučili prvo od Ace Atanackovića, a kasnije i Milutina Šoškića, sjajnog čuvara mreže i fantastičnog čoveka. Tako je bilo sve do onog kobnog derbija i gola koji je Šestić dao Boroti. Posle je Borota otišao, a Partizan je doveo Nikitovića iz Sutjeske, vratio Ivančevića, stigao je i Stojić koji je branio do 1984. kada je prešao u zagrebački Dinamo, a ja u Budućnost iz tadašnjeg Titograda.“

Imali ste i neobičan sukob sa trenerom Milošem Milutinovićem?

„Razlog je bio Dževad Prekazi. U jednom intervjuu za ’Tempo’ kao igrač Hajduka rekao je ’kako mu je žao drugova iz Partizana, ali ne i trenera Milutinovića koji je ostao da sluša’. Bilo je to uoči prve prolećne utakmice, bili smo u Podgorici u hotelu ’Ljubović’. Veče pred utakmicu imali smo sastanak na kome je Miloš tražio da napišemo zajedničko pismo i da se ogradimo od Prekazijeve izjave.
Smatrao sam da to nije u redu, da ako treba neko da se ogradi onda to treba da uradi Milutinović, a ne da potura nas, tim pre jer za nas igrače Prekazi ništa ružno nije rekao. Tada sam na neki način minirao taj sastanak, ali i sebi zapečatio karijeru u Partizanu. Miloš je bio veliki igrač, mada mi nikada to nije zaboravio...“

Po isteku drugog ugovora tražili ste nešto što je do tada bilo nezamislivo u našem fudbalu.

„Bio sam dete Partizana, neko ko je od petlića stigao do prvog tima. Kad se izborim za mesto, oni dovedu drugog. Sa ove distance znam da je taj drugi, za koga je dat novac, morao na gol. Za upravu ja sam bio dobri dečko iz pionira koji je krpio rupe. Kad je stigao Omerović a Stojić otišao u Dinamo, meni su nudili novi ugovor. Kažem hoću ako mi daju napismeno da ću biti prvi golman.
Rekli su da je to nemoguće, a ja da mi je dosta klupe i da više na klupu ne sedam čak ni u parku. Odem u podgoričku Budućnost, Bata Bulatović je bio čovek s kojim sam imao dobar odnos, rekao sam mu da hoću da branim i da me ne interesuje novac. Te godine bio sam najbolji fudbaler Budućnosti i dobio sam sve što su mi obećali, čak i premiju za opstanak koju su mi poslali u Prištinu.“

Zašto ste kao najbolji igrač Podgoričana promenili sredinu?

„Ponudili su mi iz Prištine za to vreme fantastičnu cifru za jednogodišnji ugovor i odmah novac na ruke. Javio sam se u Podgoricu, rekao šta se događa, predložio da za upola manje ostanem, ali je Bata Bulatović bio iskren i rekao da oni ni taj upola manji novac nemaju.“

Imali ste sjajnu sezonu i u Prištini.

„Sezonu sam završio kao najbolji igrač kluba, bili smo peti, imali smo tim koji su na terenu predvodili Vokri i Batrović, a sa klupe Fuad Muzurović. U Prištini smo pobedili Zvezdu, Partizan, Hajduk, ali ne i Dinamo. Možda i zato što je prethodnu godinu u Prištini trener bio Ćiro Blažević.“

I onda se dogodila Turska.

„U Prištini su želeli da ostanem, ponudili su mi i lepu cifru i rekli da razmislim, da će me čekati 14 dana. Obećani novac za ugovor stavili su u sef. U Beogradu sam slučajno posle utakmice Rada i niškog Radničkog, bio je to poslednji Piksijev meč u dresu Nišlija, video Miška Mitrovića, koji je tada bio trener u Turskoj. U onoj gužvi posle utakmice doviknuo mi je da dođem odmah u hotel ’Park’. Poslušao sam ga.“

Rade Zalad
Izvor: Oksana SkendžićRade Zalad

I koga ste tamo u hotelu zatekli.

„Mitrović i Ajdun Begiter, prvi čovek Eskišehira, došli su na Banjicu da gledaju golmana Radaču. Nisu bili zadovoljni, Begiter je hteo nekog drugog. Mitrović je predložio mene, on je tog leta napustio Eskišehir i potpisao za Samsunspor. Na ručku u ’Parku’ dogovor je pao za pet minuta. Dobio sam tog trenutka 30.000 maraka za papire. U Istanbulu me je čekalo još 50.000, a za Novu godinu i ostatak dogovorenog novca. Bio sam u šoku, nisam ni znao gde se nalazi Eskišehir, žena i ja smo pola sata na karti Turske tražili taj grad, ali sam verovao Mitroviću. To je bila subota, u ponedeljak sam već bio u avionu za Istanbul.“

U istom avionu i na istoj relaciji sa Milošem Milutinovićem...

„To je sudbina. Sat posle mog dolaska kući zvonio je telefon. Zvao je Miloš Milutinović: ’Spremaj se, idemo u Bešiktaš, ja sam od danas tamo trener, dobićeš za godinu 150.000 dolara, putujemo u ponedeljak.’ Ja mu kažem: ’Da, putujemo, ali vi idete u Bešiktaš, a ja u Eskišehir.’ Pitao me da li sam normalan, govorio je kako je Bešiktaš Zvezda i Partizan, a Eskišehir... Rekao sam da je sve tačno, ali da sam dao reč koju neću da pogazim.“

A onda na prvom treningu…

„Pomoćni teren bio je neka livada izvan grada. Sve improvizovano, gol od nekog tankog kovanog gvožđa. Zatekao sam magarca vezanog za stativu koji se pre toga istovario, morao sam da pomeram gol dva metra da ne bih padao u balegu. Tad sam se setio Tome Kaloperovića i njegovog saveta. Govorio je kad ti je teško, ti se samo okreni i gledaj iza gola, tamo je reklama banke, a u banci su pare.“

Proslavili ste se u debitantskoj godini, jednoj od sedam koliko ste proveli u Turskoj.

„Odlično sam branio, te sezone Valter Zenga i ja bili smo proglašeni za golmane koji su primili najmanje golova u Evropi.“

U Eskišehiru ste dobili i jedini crveni karton u karijeri.

„Igrali smo protiv Fenerbahčea koji je s klupe vodio Branko Stanković. Bilo je to 3. kolo proleća. Poveli smo na opšte iznenađenje sa 1:0, a onda je na scenu stupio sudija Sadik Deda, koji je na toj utakmici svirao četiri penala. Gledao sam nedavno snimak te utakmice, nijedan od četiri penala nije postojao. Prvi odbranim, on kaže – kretao si se. Ponovo odbranim, on opet kaže kretao si se.
Treći put nisam ni ruke podigao, bivši centarfor Eskišehira koji je tada igrao za Fener dao nam je četiri gola sa penala. Četvrti u 88. minutu. Vratili su mi loptu sa centra, podignem je sa trave i besan kao ris kažem sudiji sviraj i peti, i uz to i opsujem. Znao je naše psovke, dobio sam direktan crveni karton, jedini u karijeri dugoj 20 godina.“

Ko Vas je i kada molio da ne zapinjete kod odbrane penala?

„Ovo nikad nisam ispričao, ali se zaista dogodilo. Turci imaju Kup potpredsednika koji je istinska fudbalska svetkovina. Igrali smo finale mi i Milutinovićev Bešiktaš, koji je u poslednjem kolu izgubio titulu od Galatasaraja. Bio je to duel kao kad bi ovde igrali Partizan i Mladost iz Bačkog Jarka. Ipak, mi povedemo sa 1:0, oni izjednače, jedan naš igrač odmah iza toga dobije crveni karton i tada kreće opsada mog gola. Meč se završi sa 2:2, usledili su produžeci i onda penali. Bila je to jedna od najboljih utakmica koju sam ikada branio.
Pre izvođenja penala iza gola dođe Miloš Milutinović i kaže mi: ’Majstore, nemoj da zapinješ.’ U tom trenutku prođe mi kroz glavu i onaj sastanak u hotelu ’Ljubović’ i nepravedno skidanje sa gola. Iako nisam protiv Miloša imao ama baš ništa, ja mu tada kažem: ’Nemojte da brinete, ako budem mogao da odbranim pet odbraniću svih pet.’ Odbranio sam samo tri, uzeli smo pehar, a Milutinović je dobio otkaz u Bešiktašu.“

Rade Zalad
Izvor: Oksana SkendžićRade Zalad

Tog leta ste obukli dres istanbulskog kluba, a onda ste se posle tri sezone preselili u Ankaraguču, klub u kome ste 1993. završili karijeru.

„U Ankari sam bio i kapiten. Ono čime se zaista ponosim jeste da su me navijači voleli u svakom od tri kluba. Uživao sam nepojmljivu popularnost, pogotovu u Bešiktašu. Tamo te u stvari vole koliko dobro braniš. Za sedam godina naučio sam dobro i turski jezik.“

Kad Vam je bilo najteže u karijeri?

„Kada smo se borili za opstanak 1979. Borota je otišao posle Šestićevog gola u derbiju, putovali smo vozom za Podgoricu na meč protiv Budućnosti. Biće Mladinić me je pozvao u svoj kupe i tada izgovorio rečenicu koju nikada nisam zaboravio. Rekao je: ’Rade, došlo je tvoje vreme, radi kao što si do sada radio, trudi se, primaj golove, ja odgovaram za njih.’ Bio je zaista poseban čovek. Šest meseci kasnije igrali smo na našem stadionu utakmicu protiv Budućnosti za opstanak, bio je to zaista težak trenutak, na svu sreću pobedili smo sa 4:2 i ostali u ligi.“

Koju utakmicu nikada nećete zaboraviti?

„Polufinale Kupa Jugoslavije u Mostaru u proleće 1978. Izvedeno je, verovali ili ne, čak 27 penala. Na kraju smo eliminisali Velež, a ja sam Sliškoviću odbranio penal koji nas je odveo u finale. Čak sam na toj utakmici bio i uspešan izvođač penala za Partizan.“

Nikada uprkos fudbalskom obrazovanju i znanju niste imali afinitet da budete šef struke.

„Želeo sam jedino da budem trener golmana i ništa više. Imao sam to zadovoljstvo da sam u Milicionaru radio sa Oliverom Kovačevićem i Ivanom Ranđelovićem. Prvi je postao reprezentativac, drugi je karijeru nastavio u Zvezdi. Radio sam i sa Stojkovićem u reprezentaciji, bio u stručnom štabu reprezentacije kod Pižona Petrovića, Havijera Klementea i Radomira Antića.
Osnovna stvar koju sam govorio momcima bila je da ne dozvole da ja više želim njihov uspeh od njih samih. Takođe i ako nisu sposobni da sebi oproste grešku da ne rade golmanski posao. Događa se da golman zabrlja u prvom minutu. Tada mora sebi i drugima da dokaže da je sposoban da utakmicu iznese do kraja, da grešku s početka meča dilituje i da ne napravi drugu. To je sudbina golmana, naš posao povezan je sa greškom, tako da ja imam puno razumevanja jer sam jeo taj hleb.“

Zašto Srbija trenutno nema velike golmane kao što je to slučaj bio nekada?

„Problem je u struci, selekciji i radu s golmanima. Golman se stvara. Uz talenat, golman mora i puno, puno da radi. Poštujem i kumove i prijatelje, ali kumstvo i prijateljstvo ne mogu i ne smeju da budu kriterijum ko će stati između stativa. Treneri takođe moraju da budu svesni da kad golman brani dobro niko ne pita ko mu je trener, to se događa tek kad napravi kiks. Verujem u Rajkovića, mislim da je perspektivan golman na koga bi Srbija jednog dana mogla da bude ponosna.“

Jednom ste izjavili da su prijateljstva najveće blago koje ste stvorili kroz karijeru.

„Ne menjam mišljenje. Zahvaljujući fudbalu, stekao sam zaista mnogo prijatelja i upoznao bezbroj divnih ljudi. Jedan od primera je i ovaj. U Bešiktašu je moj cimer bio Les Ferdinand, tada 23-godišnji momak. Bili smo nerazdvojni, kasnije je igrao za Totenhem. Danas je direktor Kvins parka i ima titulu sera kao jedan od najboljih strelaca u istoriji Premijer lige.
Prošle godine u februaru me je zvao, hteo je da vidi na delu centarfora Rijeke na meču protiv Dinama u Zagrebu. Dočekao sam ga na aerodromu Pleso, dva dana smo se družili, odgledali utakmicu, Ferdinand je želeo da vidi riječkog napadača i na utakmici na Kantridi, sve smo dogovorili gde da se nađemo, ali korona je učinila svoje. Nismo se videli, čuli smo se. Druženje, dogovor je, nastavljamo nekom drugom prilikom.“

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
light rain
18°C
11.05.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve