Populacija sa margine u toplom zagrljaju sporta

On, misli se na zagrljaj, nema samo moć da aktivira hormon sreće, već ima i snagu da povezuje i zbližava. Često je dug kao čekanje, ali vredi ga sačekati. Ponekad u ime sopstvenog prosvetljenja, a često i još zarad mnogo čega drugog.

"Bio je to trenutak kada sam shvatio da nije samo srž da negde napravimo neku veliku prodaju ili dobar biznis, nego je zapravo suština u životu nešto drugo. A to je da čovek oseti neku ispunjenost koju sam ja osetio na prvom treningu na koji me je Aca (Kovačević) odveo sa namerom da vidim kako sve to izgleda. Bilo je to pre desetak godina, ali i danas je sve neizbrisiva slika trenutka kada deca grle Acu. Jedan od tih dečaka je zagrlio i mene iako se prvi put vidimo.

Nakon tog vikenda došao sam na posao i rekao sebi da nema ništa lepše od onih zagrljaja. Od tada moj pristup problemima koje sam u poslu imao je nestao jer sam shvatio suštinu zadovoljstva, shvatio sam koliko je malo potrebno da se neko potrudi da uradi nešto veliko koje nije merljivo kroz materijalne stvari“, priča Rade Marjanović, čovek koji se na svoj način posvetio onima koji kap razumevanja drugih pretvaraju u suzu sreće.

Da li možda znate šta je inkluzija generalno ili konkretno u sportu? Upućeni tvrde da označava uključivanje osoba s teškoćama u razvojnim, telesnim i drugim vrstama teškoća u sportske aktivnosti kako bi im se omogućio pristup sportu i rekreaciji.

Istina, ovo je lekcija iz teorije, a kako sve izgleda u praksi lako se svako dobronameran može uveriti na treningu beogradskog Kluba malog fudbala "Mungosi“. Potrebno je samo malo dobre volje. Ukoliko i zaplačete posle onog što ste videli, niko vam neće zameriti.

"Mungosi“ su osnovani daleke 1985. kao prvi klub malog fudbala u Srbiji i drugi u SFRJ. Imali su u sastavu majstore ove igre, pobeđivali su na mnogim turnirima širom ondašnje zemlje, a i malo šire. Darovali su majstorijama na terenu gram zadovoljstva više od drugih, svuda su ih pozivali jer su bili srpski "Harlem Globtrotersi“ malog fudbala.

Sve ovo je, međutim, deo istorije "Mungosa“. Danas nemaju seniorsku ekipu u bilo kom rangu takmičenja. Rad kluba zasniva se na školi fudbala i sekciji za rad sa decom sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, što je i fokus ove priče.

Iza svega je potpis Ace Kovačevića, nekadašnjeg asa "Mungosa“ i reprezentativca u futsalu, ali i čoveka impresivne biografije.

I u ovoj priči svemoguća slučajnost je puno toga učinila drugačijim. Moguće je da se Aca Kovačević, inženjer po obrazovanju i futsal majstor nad majstorima kad je u pitanju talenat, nikada ne bi svemu približio da ga funkcija gradskog sekretara za sport, kasnije i pomoćnika ministra sporta, nije uvela u problem o kojem je zapravo vrlo malo znao.

"Baš tada, te 2009. sam se prvi put susreo sa udruženjima koja se bave ovom populacijom. Odlazio sam i da se lično upoznam sa kompletnom problematikom i već na startu sam shvatio da je sve to, bar u delu kada su pomoć i razumevanje u pitanju, samo najobičnija šminka bez konkretnih ciljeva.“

Posao se preko udruženja koja su bila na budžetu uglavnom otaljavao. Na drugoj strani opet su bili ljudi koji su puno toga radili srcem i bez prave podrške.

"Rekao sam sebi ja moram nešto da uradim. Gledao sam svoju decu koja odrastaju i bave se sportom i shvatio kako ti tamo neki ljudi to isto nemaju, takođe i kako njihove porodice to nemaju. Pitao sam sebe da li se možda može nešto uraditi kroz fudbal. Konsultovao sam i stručnjake tražeći odgovor kako da se radi sa tom decom tipične populacije, odnosno da li je inkluzivna priča u sportu moguća. Tako smo krenuli i onda je sve počelo da raste. Bilo je jasno da što dublje ulazite u neku problematiku istovremeno i shvatate da tu nema kraja“, priča gospodin Kovačević.

 

I jedna njegova lična impresija je i te kako deo slike sveopšte otuđenosti uokvirene u nedostatak empatije.

"Danas se ljudi malo grle, slabo se razumeju, nemaju baš želju da se bave tuđim problemom. Život je surov. Mi radimo sa populacijom koja je na margini u svakom pogledu, njihove porodice su u izuzetno teškim situacijama jer izostaje potrebno razumevanje.“

Inkluzija teži ka uvažavanju individualnih i društvenih razlika, svesnom razvijanju tolerancije, uvažavanju različitosti pojedinca, a pre svega isticanju vrednosti jedinke, izjednačavanju prava osoba sa invaliditetom sa ostalim članovima društvene zajednice, pružanju jednakih mogućnosti i uslova za svakodnevni život. Sportske aktivnosti ne isključuje.

Aca Kovačević je brzo shvatio suštinu uz sada već iskustvenu priču da učešće u sportskim aktivnostima, konkretno futsalu, samo po sebi jeste doživljaj u kome svako dete pronalazi veliko zadovoljstvo. Pogotovo ako je ispunjen uslov da je rad dobro organizovan i prilagođen karakteru, odnosno stepenu i trenutnim mogućnostima dece. U programu "Mungosa“ učestvuje 50 polaznika, od 10 do 55 godina, sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Reč je o obolelima od cerebralne paralize, deci sa autizmom, Daunovim sindromom, deci sa intelektualnim teškoćama.

"Od pre tri godine deo naše programske aktivnosti je i fudbal za slepe. Imamo 13 momaka. Bilo ih je teško izdvojiti iz njihovih zatvorenih sredina, ali smo na kraju uspeli zahvaljujući Dušku Sretenoviću, jednom izuzetnom momku koji je srpski paraolimpijac i jedini osvajač medalje za slepe na Evropskom prvenstvu u atletici. On je i bio inicijator svega, pitao je na jednom seminaru da li mogu da im pomognem, rekao sam da možemo jer ja njemu ne mogu da kažem da ne možemo i onda smo krenuli. Bavljenje sportom i redovno dolaženje na treninge pomaže mnogo ovim momcima da se osamostale i steknu sigurnost jer su uglavnom bili vezani za članove svoje porodice. Ispostavilo se na kraju da je fudbal i ovo što mi radimo samo sredstvo na putu kojim sada koračaju“, govori Kovačević.

Ko u ovaj krug jednom uđe iz njega teško izlazi. To potvrđuje i priča Radeta Marjanovića, mladog i izuzetno uspešnog poslovnog čoveka.

"Imao sam sreću da gospodina Kovačevića upoznam kao prijatelja, a ne kao sportistu ili sportskog radnika. Kroz te neke naše duge šetnje i razgovore čuo sam šta dodatno radi i rodila se i u meni želja da se u sve na neki način i sam uključim. Pošto radim sa sportskim brendovima mislio sam da tu i za mene mesta ima.“

I bilo je. Po hitnom postupku uključen je u klub da pomaže u segmentu koji se odnosi na nabavku opreme, ali i na aktivnostima u vezi sa marketingom.

"Bio sam u poziciji da u svakom delu moje javne komunikacije saopštim i čime se ’Mungosi’ kao klub bave s obzirom na to da o svemu javnost nije bila do kraja upoznata. Uprkos tome što sam u ovoj industriji 20 godina od kojih 15 u top menadžmentu, kroz ovaj rad u ’Mungosima’ i te kako sam sebe nadograđivao profesionalno učeći od onih koji se pomenutim aktivnostima bave kako i na koji način da odgovorim na određene izazove“, kazuje Marjanović.

Bio je to, na svu sreću, samo dobar početak. Pre četiri godine Marjanović je posle završenog mastersa odlučio da sebe i svoje obrazovanje nadgradi postdiplomskim studijama u inostranstvu. Opet je jedna slučajnost učinila da povezanost "Mungosa“ i njihovih aktivnosti u radu sa invalidnim osobama i gospodina Marjanovića dobije jednu sasvim novu i neuporedivo vredniju dimenziju.

"O tome kako da se posvetim postdiplomskim studijama posavetovao sam se i sa čovekom koji je meni uzor. Gospodin Kovačević mi je tada rekao Rade, ti toliko voliš sport da bi možda bilo najbolje da proveriš da li vidiš sebe u nekim od programa koje organizuju UEFA, FIFA ili FIBA. Upoznao me već sutradan i sa Igorom Jankovićem, čovekom koji je sve na tu temu znao, kako bih se o svemu dodatno informisao.“

Saznao je da je prijavljivanje poprilično zahtevno, odnosno da UEFA konkretno nudi određeni program za top menadžere koji imaju minimalno deset godina iskustva na rukovodećim pozicijama, kao i da masters diploma bude minimalni stepen obrazovanja.

"Uz sve ove uslove koje sam ispunjavao bila je neophodna i preporuka od moje kompanije plus preporuka sportskih organizacija. I taj uslov sam ispunio. Za 24 mesta stiglo je nekoliko hiljada prijava“, govori Marjanović.

Priča koju bi trebalo svi da čujemo

Odvojite nekoliko minuta

Odvojite nekoliko minuta

Zdravlje 18.05.2022. 15:05

Priča koju bi trebalo svi da čujemo

Bilo je, priznaje, i situacija kada je mislio da su njegove šanse minimalne, ali pošto je bio neko ko lako ne odustaje i ko sluša pametnije od sebe, odlučio je da ide do kraja.

"Aca Kovačević mi je u tim kriznim situacijama govorio da oni, mislio je na UEFA, uprkos tome što dolazim iz nekog drugog sistema, vrednuju kvalitete koje kandidat ima kao ličnost. I bio je u pravu. Sve posle ličilo je na nešto što čovek može samo da sanja.“

Među 24 kandidata jedino su Marjanović i čovek iz Saudijske Arabije, zadužen za izgradnju stadiona za SP koji će se održati u ovoj zemlji, bili deo priče u kojoj su dominirali, njih 20, ljudi iz nacionalnih fudbalskih federacija, počev od Holandije preko Francuske pa sve do četiri britanska saveza. Svemu su prisustvovali i kandidati iz dva evropska kluba, Antverpena i Arsenala, i svi oni su imali pozicije direktora, sport menadžera, direktora pravnih službi.

"Neko sam ko je obožavao uz našu selekciju i onu sjajnu holandsku fudbalsku reprezentaciju ili Arsenal sa Denisom Bergkampom u timu. I sad odjednom ja na večeri sedim za istim stolom sa tim istim Bergkampom ili slavnim Rinusom Mihelsom koji je toliko zadužio holandski fudbal.“

Cela priča imala je šest modula od kojih su četiri bila u vezi s poslom kojim se gospodin Marjanović inače bavi. Reč je o projekciji projekata, biznis planiranju, veštini pregovaranja i sportskom upravljanju.

"Kad sam sve to nepristrasno sagledao, postalo mi je jasno koliko je benefit bio biti deo takvog programa. Ono što nisam rekao na početku jeste da su oni kada sam konkurisao tražili i odgovor šta će biti tema mog diplomskog rada. Rekao sam da ću rad posvetiti projektu ’Mungosa’ i njihovom radu sa decom sa posebnim potrebama, počev od priče kako je sve počelo i kako želimo da napravimo da sve bude održivo.“

Gospodin Rade Marjanović je na kraju doživeo čast i zadovoljstvo da pred komisijom Univerziteta u Lozani i UEFA komisijom prezentuje Projekat inkluzivnog sporta i rada sa decom sa posebnim potrebama kroz fudbal i futsal.

"Sve se događalo pre mesec dana. Način na koji se sve izdešavalo i ocena diplomskog bila je, pored rođenja moje dece i formiranja porodice, jedna od najlepših stari koje sam mogao ikada da osetim. Taj osećaj kad izađete i kada vam na toj ceremoniji uz određen respekt dodele diplomu uz mogućnost da pričate o nečemu što je ovde na margini, čini vas posebno srećnim i zadovoljnim. Ovi tim pre jer sam od starta imao percepciju kako nas sa Balkana gledaju kao na neku nižu rasu.

 

I onda se dogodi ta prilika da nas predstavim u drugačijem svetlu i da baš od Britanaca, koji se po pravilu drže zajedno i na distanci od drugih, dobijem poziv da im se pridružim i objasnim šta to ’Mungosi’ rade. Kad su upoznali projekat, ponudili su ne samo ruku saradnje, već i kroz mejlove ozvaničenu podršku i pomoć, ako treba i dopis našem Savezu, što svemu daje ne samo novu dimenziju onoga što ’Mungosi ’ rade, već i snagu projektu kojim se u ’Mungosima’ bavimo.“

 

Ali to nije bilo sve. Po povratku i Švajcarske stigao je i poziv o kojem mnogi sanjaju. Iz Uneska su ponudili da gospoda Marjanović i Kovačević, ispred "Mungosa“ dođu na panele i pričaju o inkluziji u sportu.

Međutim, ni to nije bio kraj. Za rad "Mungosa“ zainteresovala se i UEFA čiji su predstavnici bili gosti kluba uoči utakmice Srbija–Engleska.

"Sve je počelo tako što sam imao priliku da razgovaram sa ljudima iz Uefa i da mi kažu ok za to što radite, ali i da pitaju šta je sada vaš cilj. Rekao sam da je suština svega da klub čiji sam član bude mnogo vidljiviji i da dobije podršku ne samo na nacionalnom nivou, nego i evropskom.“

I još jedan zanimljiv podatak. Posle završetka Uefa programa jedno od pitanja za sve učesnike bilo je i s kim bi posle svega želeli da ostanu u kontaktu, odnosno da sarađuju. Njih 12 dalo je glas gospodinu Marjanoviću.

"Priznajem, bio sam izuzetno počašćen i ponosan na sebe i ’Mungose’. Uostalom, integracija sa ljudima je osnova našeg programa“, podseća Marjanović.

Delegacija ’Mungosa’ bila je i gost FSS-a. U razgovoru sa Rankom Stojićem, direktorom za razvoj i strategiju, naišli su na razumevanje.

"U našoj zemlji stvari ne idu brzo i sama ta podrška ide malo sporije nego što bismo mi želeli“, govori gospodin Marjanović.

Do tada "Mungosi“ i ljudi oko "Mungosa“ oslanjaće se na entuzijazam ljudi koji su u sve uključeni i pomoć prijatelja.

"I danas sa svojih 70 godina ja ne mogu da odustanem. Kad sve vidite, onda se javi nešto u vama što vas tera da idete još dalje i dalje. Imao sam i tu sreću da sam okupio oko sebe grupu mladih i u mnogo sjajnih ljudi, zatim i moje sinove, njihove kumove koji sve s primetnim zadovoljstvom rade.“

Oko gospodina Kovačevića je i grupa spoljnih saradnika čiji je doprinos nemerljiv.

"Igor Janković je ličnost od nemerljivog značaja za nas. To je čovek koga je Uefa finansirala da diplomira na njihovoj akademiji jer su ga prepoznali kao kvalitet koji nažalost ne radi u našem fudbalu. Šteta. Vrednost je u svakom pogledu, moralan i profesionalan“, kazuje Aca Kovačević.

Gospodin Kovačević priča o i utiscima ljudi iz Uefa koji su nedavno posetili "Mungose“ u želji da se upoznaju sa njihovim radom.

"Gosti su upoznali tom prilikom i naše bliske saradnike. Konkretno Radu Savić Kukolj, profesora u Specijalnoj školi ’Radivoje Popović’, za mene možda i najvećeg stručnjaka u praktičnom radu sa decom sa posebnim potrebama. Sa nama je bio i profesor Goran Kasum, koji na Fakultetu za fizičku kulturu predaje predmet Sport osoba sa invaliditetom, zatim i Ruža Ilić, u FSS-u zadužena za bazični fudbal, čija iskrenost i podrška doprinosi da ’Mungosi’ budu i te kako prepoznatljivi kada je FSS u pitanju.“

Za 16 godina rada sa decom sa posebnim potrebama, priča Kovačević, "Mungosi“ su uspeli da naprave i saradnju sa ljudima iz regiona.

"Decu vodimo na putovanja u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Bugarsku. ’Mungosi’ su specifični po tome što su prisutni u svim invalidnim populacijama.“

"Od prikupljene članarine i donacija klub svojim takmičarima ne kupuje samo opremu, već i druge stvari, počev od odeće i obuće jer se mnoge porodice sa invalidnom decom susreću s nedostatkom materijalnih sredstava. Njihove priče su zaista teške. Mnogi očevi su napustili ove porodice, majke su te koje uglavnom vode računa o toj deci.“

 

Aca Kovačević ne krije i da su "Mungosi“ vlasnici ugovora o saradnji sa srpskim visokoškolskim ustanovama. Pod jedan, sa Fakultetom za fizičku kulturu i Fakultetom za sport, kao i Visokom medicinskom školom u Zemunu čiji studenti dolaze u klub na praksu. Želja je da neki od njih, ukoliko to prepoznaju u sebi, možda kasnije specijalizuju oblast koja bi im omogućila da se posvete inkluzivnim osobama.

"Ono što je naša želja jeste da sve bude samoodrživo, da klub ima objekat, nešto svoje. Imamo naznake da bi sve finansirala Uefa, ali nemamo lokaciju na kojoj bismo sagradili ono što bi ovoj deci ponudilo najbolje uslove. Neki od njih bili bi i angažovani da rade u tom našem centru, što bi kod njih stvorilo ubeđenje da su deo nečeg normalnog“, govori Aca Kovačević.

 

Jedan od problema je i dolazak ove dece na trening. Budući centar zato ne bi trebalo da bude izmešten van grada, već bi ta lokacija morala da bude tu negde...

"Neki dolaze sa roditeljima, oni funkcionalniji sami. Družim se sa tim ljudima, sa njihovim porodicama. Oni su od mene napravili boljeg čoveka. Srećan sam što u svemu učestvujem, što se u ceo projekat uključila i cela moja porodica. To je nešto najlepše čime sam se u životu bavio.“

Na pitanje da izdvoji momenat koji ga je učinio posebno srećnim i ponosnim gospodin Kovačević priča o slučaju Filipa Milojevića.

"To je momak sa cerebralnom paralizom. Zahvaljujući bavljenju fudbalom, došao je do zavidnog nivoa ličnih sposobnosti. Sada je upisao i Fakultet za sport. Obećao sam mu da ću u oktobru biti prisutan na njegovom prvom predavanju“, kaže Aca Kovačević.

 

I još jedan detalj u vezi sa životom pomenutog mladog čoveka s naslovom kako je lepo kad je čovek čoveku čovek.

"Fićin otac, za koga je bio izuzetno vezan, umro je. Nedavno je Fića slavio 18. rođendan, svi su bili pozvani, svi koji su na ovaj ili onaj način u klubu. Pošto je upisao i Fakultet za sport, tog dana puna srca je pred svima obećao da će specijalizovati oblast koja će mu omogućiti da radi sa osobama sa smetnjama u razvoju.“

Kovačević priča i o tome da se ljudi iz kluba privatno druže sa porodicama dece koja dolaze na trening. Kaže da su to neraskidive veze.

"Nedavno sam bio u poseti Specijalnoj školi ’Radivoje Popović’. Pričao sam sa direktorom kako da učvrstimo već postojeću saradnju. Tamo stižu sve teži i teži slučajevi, naročito kada su u pitanju deca sa autizmom. Ovo su valjda godine epidemije autizma. Takođe, brine i podatak da je u Srbiji registrovano 368.000 osoba sa smetnjama u razvoju. Svetski prosek je 10 odsto u odnosu na broj stanovnika, pa vi sada vidite.“

 

Posle svega gospodin Kovačević šalje i više nego razumnu poruku svim roditeljima.

"Svi bi trebalo da dođu na bar jedan naš trening, da vide šta je problem koji je pred nekim roditeljima celog života, da dođu i shvate šta je zapravo pravi problem, da im kažemo nemojte svoju decu da opterećujete, kinjite, da im non-stop nešto prigovarate. Vi imate jednu brigu, a roditelji ove dece... To je težak život, to je 24 sata brige i nege, strepnje, osećaja zapostavljenosti, straha šta će biti sa vašim detetom sutra, ko će brinuti o njemu.“

Kroz sportsku školu "Mungosa“ za decu sa posebnim potrebama prošlo je više od 100 polaznika uz napomenu da u radu sa njima nikada nije bilo bilo kakvih problema.

"Već je tradicija da svaki rođendan slavimo zajedno. Kad smo počeli, neka deca i roditelji su prvi put videli decu sa Daunovim sindromom. Posle godinu dana niko nije primećivao da su oni sa nama, da poručuju piće, druže se uz priču i osmeh. To je i bio smisao onoga što radimo. Ljudi koji dovode svoju decu sede sa strane i kad sve to gledaju, kad vide radost na licu svog deteta do juče odbačenog od okruženja, počinju da plaču.“

Kad se zbog nečega što se dogodilo plakalo Aci Kovačeviću, jer sigurno je bilo i takvih situacija.

"Bilo ih je, naravno. Na primer kad se desi da posle terapije na kojoj su praktično svakodnevno ne dobiju dobre rezultate. To je teško gledati, a dešavalo nam se to bar desetak puta. A bio je i slučaj sa majkom koja sama živi sa sinom koji je autističan. Putovali smo u Sarajevo, organizovao sam da na taj put deca i njihovi pratioci krenu avionom. Ljudi iz ’Er Srbije’ su ih dočekali na aerodromu, odveli u VIP salon, to je za njih i roditelje bio doživljaj. Međutim, pomenuta majka i njen sin to nisu mogli da dožive. Ona, koja radi da bi oboje živeli, od poslodavca nije dobila slobodan dan. Ipak, događaj nije propustila. Sela je sa svojim detetom u autobus i čitavu noć putovala da bi ga dovela u Sarajevo. Kad ovo znate, posle svega morate da se osećate loše.“

"Zvuci srca“: Posetili smo kafić o kojem se priča

Reportaža

Reportaža

Život 15.10.2022. 18:10

"Zvuci srca“: Posetili smo kafić o kojem se priča

Stegnite zube i pogledajte DOBAR FILM (Video)

Ksenija Mirković

Ksenija Mirković

Scena 08.05.2022. 11:50

Stegnite zube i pogledajte DOBAR FILM (Video)