KO POSLE TEA, BJELICE..? Treba li Srbija da brine za budućnost košarke i zašto treba?

San poznatiji kao "svetsko zlato u košarci" Srbija sanja još od čuvenog Indijanapolisa 2002. Sedamnaest godina kasnije, o istoj želji ponovo šapućemo pred put u Kinu, u kojoj se odžava ovogodišnje Svetsko prvenstvo.

Teodosić, Bogdanović, Lučić, Bjelica, Jokić... Čini se da smo konačno kompletni, jači nego ikad i spremni za mogući podvig i pobedu nad Amerikancima. Ipak, fokusirani na moguće finale sa drim timom, čini se da smo zanemarili vesti koje su nas nedavno pogodile, a koje se direktno tiču budućnosti reprezentacije.

Mlada košarkaška reprezentacija Srbije, momci rođeni 1999. i kasnije, porazom od Italije (86:63) na Evropskom prvenstvu u Tel Avivu, ispala je u evropsku B diviziju. Prvi put se desilo da "zemlja košarke" ispada iz "prve lige". Da paradoks bude još veći, reč je o momcima koji su pre svega dve godine bili juniorski prvaci Evrope.

Povezane vesti - SA ILI BEZ JOKIĆA: Koliko je realno da dobijemo Amere na Svetskom prvenstvu?

Dakle, talenat prisutan i neosporan, u čemu je onda problem? Šta je moglo toliko drastično da se promeni za samo dve godine? Problem je očigledan - mladi nam ne igraju u domaćim klubovima. Klubovi su nam puni stranaca. Samo u prošloj sezoni kroz Crvenu zvezdu je prošlo sedmorica stranaca, Partizan šestorica, Megu ništa manje...

Sada se već podrazumeva da rezultati na evropskoj sceni nisu mogući bez stranaca, što donekle i jeste istina, ali mora da postoji neki balans. Međutim, u trci za instant rezultatima u Evropi, domaći klubovi na taj isti balans često zaboravljaju, jer u glavi imaju samo novac koji će eventualno prihodovati nastupanjem u Evroligi i Evropkupi.  Razumljivo, jer domaća liga ne donosi ništa osim lične satisfakcije. Zbog svega navedenog moglo bi se zaključiti da su mladi žrtva uspostavljenog sistema.

O tome smo svojevremeno razgovarali sa proslavljenim košarkaškim trenerom Duškom Vujoševićem koji kao da je sve predvideo...

"Evroliga je zatvorenim sistemom praktično razbila evropski sistem. Isto mislim i za ABA ligu. Mi nemamo univerzitete, ovde je proizvodnja igrača rađena na neki drugi način i bila je vezana za značaj sistema domaćih takmičenja kojim je pobednik sticao pravo da igra u tim elitnim takmičenjima. Zatvaranjem liga taj sistem je prekinut i slomljen. Domaća prvenstva su devalvirana. Uzimajući sve navedeno u obzir, rekao bih da je evropska košarka veoma loše postavljena i da će prava kriza tek nastupiti", rekao je Vujošević i dodao:

"Mlad igrač ne može da se razvija u vremenu meča kada ne postoji odgovornost, a ona dolazi iz situacija kad se utakmica rešava, ne kada je rešena. Igraču je neophodno da dobija minute i igra utakmice u kojima se rešava sudbina kluba."

Partizan u svojim redovima odavno nije imao talenat kalibra Marka Pecarskog. Međutim, iako je dve godine u klubu on priliku dobija na kašičicu. Da je veliki potencijal potvrđuje činjenica da kada je na terenu sa svojim vršnjacima, uglavnom je najbolji. Mega ima Nikolu Miškovića, FMP Veljka Uskokovića, ali je on u senci nekih drugih igrača. Uroš Trifunović je nakon sezone koje je proveo uz aut liniju u Partizanu prosleđen Megi. Mlad je, ima vremena za njega, ali je neophodno da oseti loptu, da se kali. Međutim, ista ta Mega koja važi za rasadnik talenata, godinama u Ameriku šalje stranu decu... Jokić je bio izuzetak, ali kada će se ponoviti.

Selektor Đorđević od mlađih igrača računa samo na Nikolu Jokića i Marka Gudurića, koji su rođeni 1995. godine. Šta će da radi kada dođe do smene generacije. Teodosić, Bjelica, Mačvan, Milosavljević i Lučić neće igrati doveka. Za mnoge će Kina verovatno biti poslednje reprezentativno okupljanje. Treba li da brinemo kada okače patike o klin?

Povezane vesti - KAO GROM IZ VEDRA NEBA: Zemlja košarke prokišnjava

Klupski rezultati su uslovljeni kvalitetnim strancima, jer je teško parirati bogatim klubovima poput Fenerbahčea, Efesa, CSK... Međutim, mogućnost da sebi priušte legiju stranaca dovela je košarkašku reprezentaciju Turske i Rusije da godinama ne budu konkurenti na međunarodnoj sceni. Želimo li istim putem ili da ostanemo "zemlja košarke"? Cilj klubova ne bi trebalo da bude ispred nacionalnog...

Tako da, dok sanjamo o finalu sa Amerikancima i eventualnoj pobedi, trebalo bi da se zapitamo šta ćemo ako ga i osvojimo? Koliko ćemo tek onda čekat na neke nove klince, ako nešto ne promenimo...