Sport
23.10.2023. 14:00
Zoran Šećerov

Aktuelno

Ko u srpskom fudbalu ne radi pošteno, ko vara i igra kladionicu

1
Izvor: BETAPHOTO / BRANISLAV BOZIC

Posle 24 godine reprezentacija Srbije biće u prilici da konačno postigne prvi gol na šampionatima kontinenta. Možda bi to učinila i pre da je učestvovala na prvenstvima Evrope. Ali, nije.

Bez obzira što je “orlovima“ preostao još jedan kvalifikacioni meč sa Bugarima u Beogradu, ono što je u ovom času sasvim sigurno jeste da će Dragan Stojković Piksi ostati upisan u istoriji kao prvi selektor koji je uspeo da sa nacionalnim timom Srbije izbori plasman na šampionat Evrope u fudbalu. Kapa dole, majstore!

Njegovim prethodnicima (Havijer Klemente, Radomir Antić, Pižon Petrović, Radovan Ćurčić, Dik Advokat, Mladen Krstajić i Ljubiša Tumbaković) to nije uspelo. Iz hiljadu i jednog razloga. Zašto nije, a u ime svega onoga što je neizostavno biće srpskog fudbala, vredi još jednom podsetiti.

Priča o neuspesima nacionalnog tima počinje 2008. kada je Srbija, prvi put kao samostalna država, učestvovala u kvalifikacijama za EŠ. Start je obeležen pobedom nad Azerbejdžanom (1:0) u Beogradu. Usledio je zatim remi (1:1) sa Poljskom u Varšavi i novi trijumf (1:0), ovog puta protiv Belgije na tadašnjoj “Marakani“. Na red su zatim došli tad još uvek fudbalski nejaki Jermeni. Izabranici Havijera Klementea slavili su u Beogradu 3:0 i kraj 2006. dočekali kao prvi u A grupi 3:0.

U 2007. odškrinuta vrata EŠ su se zalupila. U Astani Srbija je neočekivano poražena (2:1) od Kazahstana. Bio je to istinski šok, debakl do bola, velika sramota srpskog fudbala. Ipak, nada nije izgubljena. Posle remija za Portugalcima (1:1) dogodila se pobeda nad Finskom (2:0) u Helsinkiju. Trebalo je u narednom meču nadigrati podmlađenu Belgiju. “Orlovi“ su, iako favoriti, doživeli bolan neuspeh (3:2).

U nastavku, ravan porazu bio je i remi (1:1) sa Fincima. Istim rezultatom, zahvaljujući sjajnoj reakciji Branislava Ivanovića u 88. minutu, završena je i utakmica sa Portugalom u Lisabonu. A onda opet kiks, ovog puta remi bez golova sa slabašnim Jerevanom. Utisak je delimično popravljen u meču sa Azerbejdžanom koji je deklasiran 6:1, ali od svega mala vajda.

Da bi se obezbedilo drugo mesto u grupi i siguran plasman na EŠ, trebalo je u direktnom okršaju savladati Poljsku. Susret na “Marakani“ završen je bez pobednika – 2:2. Poljaci su vodili 2:0, Srbija je preko Žižića i Danka Lazovića izjednačila na 2:2, ali snage za potpun preokret, pred praznim tribinama (3000), nije imala. Poslednji meč sa reprezentacijom Kazahstana, što je bez sumnje najveća uvreda za srpski nacionalni tim, pratilo je na Stadionu Partizana samo 400 gledalaca. U svemu neuspešni selektor Havijer Klemente podneo je ostavku.

Verovalo se da će Radomir Antić kao selektor imati više sreće. Kvalifikacije za EŠ 2012. njegov izabrani tim započeo je trijumfom (3:0) nad Farskim ostrvima. Fudbalska nacija je mislila da nešto slično čeka i Slovence u Beogradu uprkos činjenici da su četiri prethodna međusobna susreta ove dve selekcije završena bez pobednika. Tradicija nije izneverena, isto se dogodilo i u petom – 1:1.

Samo sedam dana kasnije Srbiju je zadesila eksplozija sujete i neukusa. Predsednik FSS-a Tomislav Karadžić uručio je otkaz selektoru Antiću. Na njegovo mesto stigao je Vladimir Petrović Pižon. Čudesna smena prvog čoveka struke uticala je i na atmosferu u reprezentaciji i oko reprezentacije što se odslikalo i kroz poraz (1:3) od Estonije u Beogradu. Ali, to nije bio kraj mukama i brukama.

Na gostovanju u Italiji, četiri dana posle kraha sa Estoncima, dogodio se prekid meča sa Italijanima već u 7. minutu utakmice. Zbog divljanja srpskih navijača, UEFA je ovaj meč registrovala službenim rezultatom 3:0 u korist Italije.

Posle pobede nad Ircima, “orlovima“ je bio neophodan i trijumf nad Slovenijom da bi se izborilo mesto u baražu i na taj način eventualni odlazak na EŠ. San se nije ostvario. Prvo zato što je u finišu prvog poluvremena Srbija primila neverovatan gol sa gotovo polovine terena, da bi onda u nastavku meča i golman Slovenaca Handanović odbranio jedanaesterac koji je za Srbiju “značio život“. Neuspešan egzekutor bio je Nemanja Vidić. Tako su se još jednom, sasvim neočekivano, za srpsku reprezentaciju zatvorila vrata završnice EŠ.

Ni treći pokušaj odlaska na EŠ nije bio uspešan. Onaj koji se igrao 2016. “Orlovi“ su bili u grupi sa Portugalijom, Danskom, Jermenijom i Albanijom. Direktan plasman bio je osiguran za prve dve reprezentacije u grupi, trećeplasirani tim čekao je baraž.

Ulogu selektora srpskog tima imao je Holanđanim Dik Advokat. Nije se proslavio. U prvoj utakmici protiv Jermenije u Jerevanu izboren je remi (1:1). Izjednačujući gol za srpski tim postigao je Zoran Tošić u 90. minutu.

Tri dana kasnije dogodilo se dron. Meč protiv selekcije Albanije prekinut je na nekoliko minuta zbog čudesne naprave sa zastavom takozvane velike Albanije koja je nadletala teren u Humskoj. Srpski reprezentativac Stefan Mitrović je u najboljoj nameri uspeo da dohvati dron i skine provokativnu zastavu, ali su ga zbog svega napali albanski fudbaleri. Meč je prekinut, a onda je na scenu stupila UEFA.

Utakmica je prvo registrovana službenim rezultatom 3:0 u korist Srbije, ali su istovremeno Srbiji oduzeta i tri boda. Međutim, Sud za sportsku arbitražu u Lozani ovo nije prihvatio. Meč je registrovan u korist Albanaca 3:0, a na snazi je ostala kazna oduzimanja tri boda Srbiji.

U nastavku kvalifikacija Srbija je doživela poraz od Danske. Bio je to istovremeno i rastanak od selektora Dika Advokata. Za njegovog naslednika imenovan je Radovan Ćurčić.

Pod dirigentskom palicom stručnjaka iz Ivanjice Srbija je pobedila Jermeniju (2:0), zatim istim rezultatom i Albaniju u Elbasanu. U poslednjim meču kvalifikacija Ćurčiću i njegovim izabranicima dogodio se poraz od Portugalije (1:2) u Beogradu.

Srbija je kvalifikacije završila na pretposlednjem mestu grupe “I“. Naravno, za sve je kao i uvek bio kriv selektor.

I u novom krugu kvalifikacija, onom za EURO 2020, Srbija nije imala sreće sa žrebom. Za rivale u grupi, iz koje su dva prvoplasirana tima išla direktno na šampionat, dobila je Ukrajinu, Litvaniju, Luksemburg i uvek moćni sastav Portugalije.

Početak je bio obećavajući. Izabranici Mladena Krstajića odigrali su sa Portugalijom u gostima (1:1). U drugom kolu dogodio se i debakl i sramota. Ukrajinci su iz Ukrajine srpski izabrani tim ispratili sa pet lakih komada u mreži. Bio je to najteži poraz koji je Srbija doživela od osamostaljenja.

Samo nekoliko dana kasnije nadigrana je fudbalski slabašna Litvanija (4:1). Meč je odlukom UEFA odigran bez prisustva publike zbog rasističkih uvreda srpskih navijača na utakmici protiv Crne Gore u Ligi nacija.

U nastavku kvalifikacija uloga selektora poverena je Ljubiši Tumbakoviću. Nije imao sreće. Već u prvoj utakmici njegov izabrani tim poražen je u Beogradu od Portugalije 4:2. Međutim, usledile su tri pobede u nizu. Dva puta je savladan Luksemburg i jednom Litvanija. U poslednjem kolu kvalifikacija meč sa Ukrajincima završen je 2:2, što je bilo dovoljno da Srbija kao trećeplasirana reprezentacija u grupi izbori mesto u baražu.

U utakmicama “biti ili ne biti“ trebalo je prvo preslišati Norvežane. Dogodilo se čudo. Sjajna partija Sergeja Milinkovića Savića i njegova dva majstorska gola donela su Srbiji trijumf i šansu da u finalnom meču baraža sa Škotima izbori plasman na EŠ. Utakmica u Oslu bila je jedna od najboljih utakmica, ako ne i najbolja utakmica reprezentacije Srbije u protekloj deceniji.

Poslednja prepreka bila je Škotska. Meč se igrao u Beogradu i svi su već videli “orlove“ na prvenstvu Evrope. Usledila je međutim katastrofalna igra. U regularnom vremenu meč je završen 1:1. “Orlovi“ su uz dosta sreće izjednačili u 90. minutu golom Jovića. U penal seriji Škoti su imali više sreće i umeća pa je Srbija još jednom, četvrti put uzastopno, ostala bez plasmana za Evropsko prvenstvo.

U petom pokušaju, uz podosta stresnih momenata, Piksi je uspeo. I šta ćemo sad?

U selektorsku fotelju Dragan Stojković Piksi seo je početkom marta 2021. Potpisao je ugovor na tri godine, odnosno do završetka kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2024. Kad podvuče crtu, puno toga je kao selektor uradio. Prvi cilj bio je odlazak na SP. Uspeo je. Onda je na red došla Liga nacija. U konačnom bilansu to je izgledalo ovako: šest utakmica, četiri pobede uz jedan remi i poraz, onaj od Norveške (0:1) na startu. Dovoljno da se Srbija preseli u A diviziju ovog takmičenja. Uspeh je nagrađen i novcem, u kasu FSS-a slilo se nekoliko miliona evra. Od Piksija se sve ovo i očekivalo jer...

Kad je preuzeo dirigentsku palicu, obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da budućnost srpske fudbalske reprezentacije bude što blistavija. Prve protivnike nije veličao, vrednosti fudbalske Srbije i njene najbolje selekcije je još manje glorifikovao. Put u budućnost obojio je optimizmom uz maksimalnu količinu samopouzdanja svakog pojedinca pozvanog da učestvuje u toj čudesnoj avanturi sa milion prepreka. Svi su verovali Piksiju, čak i on samom sebi.

U prvih 14 “biti ili ne biti“ utakmica tim kojim je dirigovao sa klupe kao selektor uknjižio je 10 pobeda, tri remija i jedan poraz. I sve to od marta 2021. do septembra 2022. Nacija je s neskrivenom radošću konstatovala da je vraćen kult reprezentacije.

Ali stvari nikad nisu onakve kakve na prvi pogled izgledaju. U oktobru 2021. iskusni strateg Dragoslav Stepanović govorio je biranim rečima o novom srpskom selektoru uz diskretan nagoveštaj budućnosti.

“Sa Piksijem je stigla i nova klima u reprezentaciju. Povukao je nekoliko sjajnih a veoma jednostavnih i vrlo prostih poteza, što je dovelo to toga da se ekipa smeje, da sa osmehom dolazi na okupljanje, da s puno pozitivne emocije nastupa u dresu sa nacionalnim grbom i da za Srbiju igra srcem. A to je više nego lep početak ili dobar temelj za optimizam. Međutim, što duže bude na kormilu reprezentacije, mislim na Piksija, biće mu teže. Istina koja je u neku ruku za njega i opasnost jeste i to da on kao selektor još uvek nije uspeo da vidi i upozna drugo lice reprezentacije, odnosno svoje ekipe.“

Najblistaviji trenutak Piksijeve dosadašnje selektorske karijere dogodio baš u Lisabonu. Izveštači su tada zabeležili:

“Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Svetsko prvenstvo u Kataru pošto je u poslednjoj kvalifikacionoj utakmici u A grupi pobedila Portugal sa 2:1 (1:1). Jedan od najvećih uspeha u istoriji srpskog reprezentativnog fudbala naš nacionalni tim ostvario je posle sjajne partije u kojoj je potpuno nadigrao jednu od najboljih selekcija na svetu. Tokom gotovo cele utakmice ekipa Dragana Stojkovića bila je bolji rival od domaćina, ali odlučujući momenat dogodio se u 90. minutu kada je Dušan Tadić centrirao sa desne strane, a Aleksandar Mitrović šutirao sa zemlje glavom i pravom bombom pogodio desni donju ugao gola.“

Bitno je i ovo – bilo je potrebno punih 37 godina da naša reprezentacija pobedi Portugal u Portugalu. Piksi je taj trenutak ovekovečio izjavom koja i danas para nebo.

“Mi nemamo limit, imamo potencijal za velike stvari“, poručio je tada Piksi naciji gladnoj uspeha reprezentacije.

A onda se dogodio Katar uz gorak osećaj da za srpski fudbal ipak nema nade.

Srbija je takmičenje na Svetskom prvenstvu u Kataru završila u svom stilu, još u grupnoj fazi, i to na poslednjem mestu grupe G sa samo jednim osvojenim bodom. I više nego bledim utiskom.

Bilo je tu dosta propusta, zjapećih rupa na sredini terena i u odbrani, što pokazuje čak osam primljenih golova.

Od “orlova” je na čitavom Mundijalu lošija bila samo Kostarika sa 11, i to pre svega zbog čak sedam primljenih od Španije.

I laiku je bilo jasno da su srpskoj reprezentaciji u Kataru trebali “sati i sati“ da dođe do gola protivnika, da Srbija nema brzu kontru, takođe ni za kontru brze igrače. Ako je već tako, a jeste, onda su mnogi postavljali pitanje zašto Srbija gradi igru na bočnim igračima.

U ćorsokak se stiže u momentu kada se shvatilo i da Piksi nema kvalitet da to uradi kroz sredinu.

Takođe, tu je i utisak da dok drugi prosleđuju loptu i igraju pojednostavljeno napred, srpski reprezentativci je opušteno primaju posle njenog dugog i sporog putovanja, zatim i nekoliko puta overavaju, a onda doturaju “preciznim pasom“ prvom do sebe nudeći tako publici iluziju dobre, ali i dosadne igre.

Na sredini terena, slika od Katara i posle Katara, većina srpskih reprezentativaca bili su “igrači bez učinka“. Uprkos raskošnom repertoaru, kojim se nameću u evropskim klubovima za koje igraju, u reprezentaciji su totalna suprotnost. Tek s vremena na vreme, pre svih Tadić, podsetili bi sebe i publiku da neke stvari znaju i mogu. Na primer to da loptu gurnu u prazan prostor iza leđa protivnika. Ali, to je malo za velika dela i za definitivnu potvrdu da srpska reprezentacija zaslužuje respekt na fudbalskoj međunarodnoj sceni.

Pokazalo se kroz Piksijev mandat takođe i da srpski reprezentativci, igrači sredine terena, nemaju ideju, brzinu, potrebnu žustrinu u duelima, da u igri s loptom i bez lopte deluju sporo, bledo, anemično.

Lutao je i Piksi, tražeći idealna rešenja i pravi tim. Sa Vanjom Milinkovićem Savićem je Srbiji darovao golmana na duže staze. U liniji bekova afirmisao je Pavlovića, u nezamenljivog promovisao Milenkovića, ali onaj treći još uvek nije ustoličen. Šteta, vreme je prolazilo, a u toj liniji svaka greška uglavnom je imala koban ishod. Videlo se to i te kako u kvalifikacijama za EŠ 2024.

Nikola Milenković, Strahinja Pavlović, Miloš Veljković, Uroš Spajić, Stefan Mitrović, Matija Nastasić, zatim mladi Eraković, plus Erhan Mašović. Sve se probalo. Ni pokušaj sa Srđanom Babićem nije doneo željeni rezultat baš kao, čini se, ni eksperiment sa Gudeljom koji je prekomandovan sa pozicije zadnjeg veznog na mesto centralnog beka. Uprkos svemu, na Piksijevu žalost ali i svih ljubitelja fudbala u Srbiji, bilo je delova utakmice i utakmica kada ništa nije funkcionisalo i kada ništa nije štimalo. Ali, Piksi je lutao, improvizovao čak i preko mere dobrog ukusa.

Javnost je još pre Katara pa sve do danas počela i da polemiše sa selektorom i o tome da li Mitrović i Vlahović u špicu napada smetaju jedan drugom i još o mnogo čemu drugom. Između ostalog, i u atmosferi u reprezentaciji i oko reprezentacije, nezadovoljstvima pojedinaca, izostanku autoriteta koji je krasio selektora na početku priče, Piksijevim liderskim apetitima.

Njegova priča ovekovečena kroz rečenicu “verujem da možemo da igramo fudbal na način na koji ljudi žele da nas vide“ nikad nije doživela krešendo.

“Dvadeset meseci sam na mestu selektora Srbije. Postavili smo tri cilja, čelnici FSS-a i ja. Dva smo ostvarili, a treći nismo. Ostvarili smo prvi cilj plasman na SP, a drugi je bio prvo mesto u Ligi nacija. Nismo uspeli da ostvarimo treći cilj, a to je plasman u drugu fazu Svetskog prvenstva u Kataru“, govorio je posle Katara srpski selektor.

Zaključujući besedu na temu svetskog prvenstva, još je dodao:

“Možda smo i mogli da prođemo grupu, ali posle toga ništa ne bismo uradili. Nismo imali snage za neki veći korak. Ne dam da ljudi predstavljaju da je sve crno, pošto nije. Ne osećam se osramoćeno. Mi jesmo izgubili u rezultatskom smislu, ali nismo poraženi.“

Javnost je poverovala selektoru, niko nije tražio smenu, činilo se da posle svega ima podršku veću nego ikad. Da li je baš bilo tako? Dilemu je razrešio upravo Piksi.

“Ja sam nekima trn u nozi. Boli ih to što nemaju uticaj na reprezentaciju, što smo očistili neke stvari. Boli ih što smo u Staroj Pazovi napravili kuću mira gde igrači mogu da se opuste, a ne kafanu gde može da uđe ko hoće i gde hoće. Njih to boli.“

Aplauzi na adresu selektora stigli su i posle još jedne njegove (ne)očekivane izjave.

“Jasno vam je ko su ti ljudi. Ne želim da ih imenujem jer su mi nebitni. Znate šta se dešavalo u prošlosti, da su neki igrači morali da igraju, da se spisak pred utakmicu menjao u svlačionici. Zato nas nema 25 godina u Evropi. Onda dođe neko i to počisti i normalno da ne valja. Mnogima bistra voda ne odgovara jer se u bistroj vodi sve vidi. Neki vole da rade u mulju, a ja u taj mulj ne želim da ulazim. Mešanje u tim, ne postoji čovek u ovoj državi koji u to može da se meša.“

Između dva velika takmičenja, oni manje naklonjeni selektoru koji je, sticao se utisak, u jednom trenutku zaplivao oblacima samozadovoljstva, govorili su kako Piksi sve više radi na sopstvenoj promociji i dokazivanju lične moći unutar FSS-a nego na stvaranju ozbiljnog tima i igre. Deo javnosti ga je prvi put prozvao zbog njegovog navodnog uplitanja u izbore u FSS-u i neskrivene želje da se u krovnoj fudbalskoj organizaciji pita baš za sve.

Kad se očekivao rat sujeta, dogodio se mir. Na čelo FSS-a, iako to navodno Piksi nije želeo, došao je Dragan Džajić. Potpredsedničko mesto pripalo je Draganu Nedimoviću... Piksi je ovo progutao. Onda je krenuo i borbu sa nevidljivim neprijateljima. U strahu da na bude smenjen, kažu, počeo je da se plaši i sopstvene senke “obračunavajući“ se na čudan i neprimeren način sa ljudima iz okruženja, nekim saradnicima i fudbalskim ljudima na istom zadatku. Istina, nekim se posle svega i izvinjavao, ali mnogima je i te kako bilo jasno da to više nije onaj Piksi s početka priče.

Izgubio je, čini se, autoritet i u samoj selekciji. Da mnogi nisu spremi da poginu za njegove ideale i eksperimentisanja pokazalo se u kvalifikacijama za EP. Bio je to zapravo onaj trenutak kad je Piksi kao selektor upoznao i drugo lice reprezentacije, odnosno svoje ekipe.

Počelo je traljavim pobedama (Litvanija 2:0 i Crna Gora 0:2). Onda se dogodio apsolutno neočekivani remi u duelu sa Bugarima. Veću bruku sprečio je Darko Lazović golom u 96. minutu koji je već viđen poraz Srbije pretvorio u remi.

Početkom septembra Mađari su u Beogradu slavili 2:1. Sve se tumačilo kao loš trenutak, tim pre jer se samo tri dana kasnije Srbija vratila na kolosek uspeha pobedom u Litvaniji od 3:1. Stvar je spasao Filip Mladenović, ubedljivo najbolji u srpskim redovima, sa dve kolosalne asistencije koje je Mitrović pretvorio u golove.

Menjao je kroz svoj mandat Piksi sastave i formacije, sastavljajući često tim po zaslugama ne vodeći možda dovoljno računa o trenutnoj formi pojedinaca. Bilo je to sasvim dovoljno da izgubi poverenje onih koji su mu najviše verovali. Misli se na pojedine reprezentativce čije je nezadovoljstvo bilo vidljivo i iz aviona.

Novi šamar usledio je pre nekoliko dana u Budimpešti. Piksijev eksperimentalni tim izgubio je kompas na “Puškaš areni“. Fudbalski slabašni Mađari slavili su ponovo, opet 2:1, protiv nadobudnih i u mnogo čemu bledunjavih “orlova“. Bila je to šesta utakmica u kvalifikacijama za EP i šesta neubedljiva partija Piksijevog tima koji je na startu ove priče sebi i naciji obećao “direktan let“ na prvenstvo kontinenta 2024.

Na kraju je uspeo. Karte do Frankfurta čekirane su preko Crne Gore. I to je fudbal. Veličina jednog tima je i u tome da pobeđuje čak i kad igra ispod svojih mogućnosti.

Ostaće upamćeno i da je duel sa fudbalski nedoraslim protivnikom, misli se na Crnu Goru, zarad konačnog cilja zvanog plasman na EP proglašen velikom utakmicom. Posle ipak neočekivanih 1:1 u poluvremenu, na kraju je bilo 3:1. Još jednom je u kvalifikacijama umesto tima trijumfovao individualni kvalitet i majstorstvo.

U sve treba ukalkulisati i optimizam selektora. I kad se gubilo, loše igralo, on je verovao u pobedu.

“U fudbalu moraš da veruješ i da budeš strpljiv“, uveravao je sebe i okolinu legendarni Piksi.

Treba mu verovati i kad kaže:

“Radim pošteno, imam pošten odnos prema grbu, fudbalskom savezu, igračima. Ne varam, ne igram kladionicu, ne kaljam obraz. Tu pronalazim svoj mir.“

Ko to u srpskom fudbalu ne radi pošteno, ko vara i igra kladionicu – Piksi nije rekao, ali jeste da je uprkos svemu bio na čelu generacije koja je ispisala istoriju i Srbiju odvela na EP. Da li će on i njegov tim biti zajedno i u Nemačkoj, to niko ne zna. Čak ni Piksi.

“Meni ugovor ističe 31. decembra. Možda ćete imati drugog selektora, otkud znam? Ima opcija produženja, ali možda se ne dogovorimo.“

Mnogi će reći da bi bilo suludo menjati selektora koji je odveo reprezentaciju prvo na SP, a onda i prvi put u istoriji na EŠ, selektora koji je sa reprezentacijom izborio i mesto u A diviziji Lige nacija, stručnjaka s daleko više pobeda nego poraza u svom mandatu, što je u krajnjem ishodu donelo i malo brdo para na računu FSS-a. Uspeo je donekle da vrati veru u nacionalni tim, ali nije uspeo, što je obećao, da napravi tim i igru, odnosno stvori reprezentaciju s prepoznatljivim stilom i sposobnošću za velika ostvarenja na velikim takmičenjima, uspostavi željenu hijerarhiju.

Mnogo su bliži istine, čini se, oni koji uveravaju da u decembru 2023. Piksi neće produžiti ugovor sa FSS-om. Ne zato što ga u fudbalskoj Srbiji ne žele, već zbog toga što on to zapravo ne želi. Uostalom, nije nikakva tajna da ima kovertirane ponude da promeni sredinu.

Takođe, isuviše je inteligentan da bi sebi kao selektor dozvolio novu bruku na novom velikom takmičenju. Imao je i dovoljno vremena, ali i prilika da upozna drugo lice reprezentacije, odnosno svoje ekipe. Usput je postao svestan da više nije važno samo učestvovati na velikom takmičenju, već je bitno na njemu i što dalje dogurati.

I Piksi zna, mada to nikada neće priznati, da Srbija, ma koliko Srbija to ne voli da čuje, nema generaciju za velika dela. Takođe, i da nema tim, ali ni igrače sposobne da na fizičkom, tehničkom i taktičkom planu ispune zahteve savremenog fudbala. U ovom času Srbija je jedan osrednji i evropski drugorazredni tim. Zato će je na EP u Nemačkoj svi poželeti za protivnika jer je selekcija koja ozbiljne utakmice sa ozbiljnim protivnicima lakše gubi nego što dobija. Piksi to ne bi voleo da doživi, a fudbalska nacija će s njim ili bez njega uprkos svemu to morati.

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Dan kada je rođen KRALJ FUDBALA
1

Priča o legendi

23.10.2023. 07:10

Dan kada je rođen KRALJ FUDBALA

Na današnji dan davne 1940. godine u Tres Korasoisu, gradu u jugoistočnom Brazilu, rođen je Edson Arantes do Nasimento - ili jednostavno Pele.

Close
Vremenska prognoza
clear sky
29°C
17.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve