Jure Franko
Legenda OI u Sarajevu: To je bio poslednji romantični trenutak ex-Jugoslavije
"Kada sam 14. februara 1984. godine na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu osvojio srebrnu medalju, koja je bila prva za tadašnju državu Jugoslaviju, a ispostavilo se potom i jedina medalja, Sarajlije su mi klicale - volim Jureka više od bureka", priseća se u intervjuu za "Ekspres“ Jure Franko, nekada uspešni sportista, zatim trener, novinar, a danas producent koji je u Srbiju i region doneo mjuzikl "Mama Mia“.
Dok pomno pratimo Olimpijske igre u Tokiju, brojimo medalje i navijamo za naše, setili smo jednog bivšeg sportiste koji je nekada takođe bio naš. Jure Franko, Slovenac, ostao je upamćen kao skijaš koji je u kategoriji veleslalom osvojio srebrnu medalju – jedinu medalju na jedinim Olimpijskim igrama koje su bile organizovane u bivšoj Jugoslaviji.
"Bez obzira na to što je medalja o kojoj pričate za mene daleka prošlost, i dalje sam veoma ponosan kada se toga setim. Prva je prva i neponovljiva. Mislim, pritom, i na Olimpijske igre u Sarajevu - zajednički smo ostvarili sportske snove i pokazali celome svetu šta možemo kada imamo snažnu zajedničku motivaciju i duh.“
Cela Jugoslavija je tada navijala za vas, ali su vam samo Sarajlije pevale…
"Veoma mi je drago kada se toga setim, a slogan - volim Jureka više od bureka - smislili su tada veoma popularni ’Nadrealisti’ koje je predvodio Nele Karajlić. Cela naša država u tom trenutku bila je ujedinjena u Sarajevu. Taj period vidim kao poslednji veliki romantični trenutak tadašnje države. Svako ko je živeo i radio u Jugoslaviji bio je, na neki način, vezan na Olimpijske igre. To je bio izuzetno veliki poduhvat za celu državu. Sarajevo i Sarajlije su se pokazali u najboljem mogućem svetlu, a to je potvrđeno i time što su baš te Zimske igre 1984. proglašene za najbolje do tada. Ono što je posle toga usledilo u tom gradu, ali i u celoj Jugoslaviji, dijametralno je suprotno toj romantici, lepoti čovekovog duha i idealima humanosti koje sa sobom nose Olimpijske igre.“
Zašto ste se povukli samo godinu dana nakon tog velikog uspeha?
"Neskromno mogu da kažem da je to priča za celu knjigu. Morao sam da prekinem svoju sportsku karijeru u vrlo ranom periodu za sportistu zbog trajnih povreda kukova. Nije mi bilo lako da se odlučim na to, jer sam kao i svaki mlad čovek bio pun energije, samopouzdanja i želje za novim uspesima. Pošto nisam video perspektivu za sebe u Sloveniji i tadašnjoj Jugoslaviji, otišao sam prvo u Ameriku, a potom i u Japan. U Sloveniju sam se vratio tek posle 25 godina.“
Čime ste se bavili u inostranstvu?
"Bavio sam se promocijom sporta, organizacijom sportskih dešavanja, bio sam savetnik za izgradnju sportskih centara, menadžer sportskih ekipa, ali i novinarstvom i televizijskim produkcijom. I tako dalje i tako dalje… Kao što rekoh - ima tu materijala za knjigu ili čak dve. Iako mi sa 23 godina nije bilo lako, danas to vidim sasvim drugačije - kao veliku sreću koja mi se u životu ukazala da doživim razna iskustva, da putujem širom sveta i da upoznam različite kulture.“
Da ste sada novinar, kojeg sportistu biste voleli da intervjuišete?
"Dobro pitanje. Naravno, ko ne bi voleo da porazgovara sa Novakom Đokovićem, Lukom Dončićem i drugim velikim šampionima. Ali me, takođe, zanimaju i mladi sportisti i njihove priče, pogotovo oni koji su morali da prođu kroz teške situacije u životu kako bi uopšte mogli da treniraju, a potom i uspeju u tome što rade. Takve priče bile bi inspirativne čitaocima.“
Poznati ste i po svom humanitarnom radu.
"Kada se Sarajevo našlo u užasu rata mi, olimpijci tog grada, želeli smo neko da pomognemo. Zajedno sa američkom skijašicom Kristin Kuper (koja je isto tako osvojila srebro u veleslalomu 1984.), Skotom Hamiltonom (osvajačem zlata u umetničkom klizanju za SAD) i Gregom Luisom, tadašnjim novinarom kuće ABC, organizovali smo humanitarnu organizaciju HOPE (Humanitarian Olympian For Peace). Sa Sarajlijama i ostalim Jugoslavenima smo doživeli najlepše moguće trenutke života, a onda se desio rat, nešto najstrašnije što može da se dogodi Svi smo osećali snažnu želju da pomognemo i veoam sam srećan što smo uspeli da upozorimo svetsku zajednicu na dešavanja u Sarajevu. Svako od nas iz organizacije je doprineo koliko je mogao.“
Biti human znači imati empatiju i pomagati drugima. Ko je vama pomagao kada ste gradili svoju sportsku karijeru i da li je novac presudan za golove, rekorde, medalje?
"Pomagali smo se u krugu porodice. Moj tata je bio glavni pokretački motor. Finansijski baš nismo bili u dobrom položaju jer je skijanje već tada bio vrlo skup sport. Ali je otac uvek našao način kako da mi obezbedi da treniram i to nekada više nego reprezentacije sa velikim budžetima. Naravno, pomagali su nam i mnogi drugi ljudi - treneri koji su me učili, prijatelji kod kojih sam mogao da odsednem kada je bilo potrebe da budem u blizini skijališta, jer je naša kuća bila daleko od snega. Učitelji u osnovnoj i srednjoj školi su mi pomogli tako što imali razumevanje za sport kojim se bavim, za moje treninge. Tu je, zapravo, bilo toliko dobre energije da je uspeh bio zagarantovan. To je ono što je presudno za golove, rekorde, medalje - empatija! A, kada si je već primio, red je i da uzvratiš!“
Vaš motiv je, pred Sarajevo 1984, bio jedan video rekorder?
"Pa… nije baš bio to motiv ali pošto smo bili amateri, puno nama je značilo da bilo šta dobijemo. Sponzor reprezentacije je tada svakome ko dobije medalju davao poklon - Hitachi video rekorder. Kada sam shvatio nakon prve vožnje, a bio sam na četvrtom mestu, da imam šansu da dođem do tog poklona, pomislio sam da ne bi bilo loše da i to ’padne’ uz medalju, naravno. Verovali ili ne, taj video rekorder i dalje radi. Japanska tehnologija!“
Šta je danas vaš posao? Možemo li reći da ste opet u nečemu prvi u regionu - doneli ste na Balkan mjuzikl “Mama Mia”.
"U pravu ste. Glavni posao mi je produkcija predstava i velikih mjuzikla, koje sam zavoleo uz svoju suprugu, koja je i sama pevačica, a ima i muzičku školu u Sloveniji. Prvi koji smo nas dvoje realizovali bio je u koprodukciji sa pozorištem u Kranju u Sloveniji - ’Moje pesme moji snovi’. Sada smo već 15 godina u tom poslu, a najveći uspeh do sada nam je mjuzikl ’Mama Mia’, za koji sam dobio ekskluzivno pravo i postavili smo ga u šest zemalja. Takođe, radimo i na nekim drugim projektima, a mogu da najavim da ćemo sa Beogradskim dramskim pozorištem pokrenuti koprodukciju ’Zaljubljeni Šekspir’. To me veoma raduje, ne samo što je priča fenomenalna, već i što je vlasnik prava ’Dizni’, te se radi o projektu koji ima visok nivo u svim segmentima.“
Pored toliko poslovnih obaveza da li stižete da se pratite dešavanja na Olimpijskim igrama u Tokiju?
"Pratim, naravno, i navijam za sve sportiste jer znam koliko je teško stići tu gde su sada. Ali, isto tako znam i koliko je teško organizatorima, jer sam se i time bavio - pomagao sam Tokiju oko kandidature za 2020, ali i Naganu za Zimske OI, koje su održane 1998. Divim se svojim japanskim prijateljima kako su sve organizovali u jeku pandemije - besprekorno, kako se od njih i očekivalo.“
Šta biste danas savetovali mladim sportistima, onima koji upravo hvataju zalet za svoje prve olimpijske medalje?
"Uložite celog sebe u to što radite kako na kraju ne bi imali dileme da li ste mogli još više. Medalje su samo posledica takvog odnosa i uloženog rada.“
Pogledajte fotografije: