Sport
19.11.2023. 16:59
Sport
20.11.2023. 12:40
Zoran Šećerov
Liga Evrope
Fudbalska jesen u Evropi podvučena žutim
Sad znamo da ne znamo. Ili znamo isuviše malo da bismo bili dostojan partner onima koji znaju više.
Život srpskih fudbalskih klubova u lavirintu zabluda na čijem kraju je pitanje koliko uistinu vrede fudbaleri koji u njima igraju se nastavlja. A kad će se na sve staviti tačka, ne zna se.
Znati šta je krajnji cilj u fudbalu je u uskoj korelaciji ili povezanosti sa znanjem kako bi neke stvari trebalo raditi. U srpskom fudbalu ovaj krucijalni postulat i dalje je isto što i jednačina sa dve nepoznate. I bez nade da je na vidiku rešenje. Posledice se znaju, šta je uzrok? Ili bar jedan od uzroka?
“Plaća se cena svemu što se događalo koliko juče i onom što se događa danas. Autoritet trenera je srozan, podriven, minimiziran. U srpskim klubovima svi su važniji od trenera, i predsednici klubova i vlasnici, čak i igrači koji su bolje plaćeni od trenera. Kad se svemu još doda pritisak navijača i medija, i kad se sve to dugoročno događa, onda je ovo što danas imamo samo cena iskazana kroz mizeriju rezultata srpskih klubova na evropskoj sceni“, izgovara u dahu Dragan Okuka, stručnjak s vrednim ostvarenjima na međunarodnoj sceni.
Ne brinu toliko rezultati, fudbal je igra u kojoj se gubi i dobija. Više brine saznanje kolika je nemoć srpskih ekipa u nadigravanju s onima koji fudbal shvataju kao ozbiljnu profesionalnu radnju u kojoj se vrednuje svaki potez.
Što je mnogo, mnogo je. Ovo je zapravo onaj trenutak kada od viška, misli se na neuspehe kao kategoriju koja se u fudbalu ne verifikuje kao vrednost, i te kako boli glava. Neki sve nazivaju katastrofom, drugi epskom brukom srpskog klupskog fudbala. Suština je da su u pravu i jedni i drugi, a zapravo najviše oni treći s istinom da su srpski klubovi na evroscenu ove sezone zalutali.
“Mi samo pričamo i računamo, ovako se ne igra Liga šampiona. Moramo da se dignemo. Ako hoćemo neki bod, mora svaki igrač da bude 100 odsto bolji, da se trudimo i izgledamo bolje. U svim segmentima moramo da budemo bolji“, s podosta rezigniranosti govorio je posle poraza od Lajpciga kapiten Crvene zvezde Aleksandar Dragović.
“Gledao sam utakmicu Frajburga protiv Bačke Topole. Izvinjavam se, ali naši momci nisu znali gde su na toj utakmici. Nije čudo da su izgubili 5:0“, jedan od komentara Dragoslava Stepanovića, bivšeg srpskog asa i trenera koji trenutno živi u Nemačkoj.
Crvena zvezda, TSC, Čukarički, Partizan i Vojvodina. Nikad pre Srbija nije imala pet predstavnika na evrosceni. Ispada da bi bolje bilo da se sve nije dogodilo ni ovog puta.
Već prvi mečevi u kvalifikacijama za tri najrespektabilnija evropska klupska takmičenja pokazali su da su srpski timovi miljama daleko od željenog evropskog nivoa. Kako je počelo?
Vojvodina je prva izašla u Evropu i odmah ispala. Očaj od igre i još veći u prilazu istoj. Kiparski Apoel je Novosađane dobio u dva meča i pokazao se kao neprelazna prepreka.
Zatim je i TSC eliminisan u kvalifikacijama za Ligu šampiona od portugalske Brage. Poraz je bio očekivan, ali verovatno ni najveći pesimisti nisu predviđali da će vicešampion Srbije u 180 minuta da primi čak sedam golova.
Partizan je na penale izbacio za fudbalski svet anonimni Sabah te je tako dodatno podgrejana nada da bi “crno-beli“ mogli da preskoče i poslednju prepreku u kvalifikacijama, danski Nordsjeland, koji svakako ne spada u evropski krem. Ali, nije.
Na red je došla grupna faza. Ili epski fijasko srpskih klubova. Crvena zvezda je sa nikad skupljim timom u Ligi šampiona u četiri utakmice osvojila jedan bod uz 10 primljenih golova. TSC u Ligi Evrope nije bio ništa ubedljiviji. Ostaće upamćeno da je inkasirao jedan bod uz 13 primljenih golova.
Čukarički u Ligi konferencija i dalje bez bodova, ali i sa kapitalom 12 primljenih golova.
Dovoljno da se javnost upita da li su srpski klubovi dostojni evroscene. Jedna pobeda i 19 poraza i više su od puke opomene. U sistemu gde svaki poraz znači i gubitak bodova na rang listi UEFA dogodilo se ono što se ni najgrđim prognozama nije očekivalo. Sa bodovima osvojenim u ovom ciklusu (1400) Srbija je na 45. mestu u Evropi. Više, verovali ili ne, imaju zemlje na koje smo koliko juče gledali s visine. Konkretno Malta i Severna Makedonija sa po 1500 bodova, zatim i Andora (1666), Moldavija (2000), Luksemburg (2250), Farska ostrva (2750). Ukoliko se slučajno ili namerno upustite u ozbiljni analizu izrečenog, stižete do gotovo apsurdnog zaključka da se skok malih fudbalskih sila ne može ni meriti s veličinom pada velikih ukoliko smo mi to i zaista bili.
“Realno da gledamo, rezultati u Evropi što se tiče naših klubova nisu baš tako dobri. Moramo da budemo mnogo bolji, da ne budemo samo hrabri, već da rezultatima opravdamo neka očekivanja. U ovom času je sigurno da su protivnici daleko bolji, daleko jači, taj niz poraza uz jednu pobedu i dve nerešene utakmice dovoljno govori o trenutnom stanju i kvalitetu srpskog klupskog fudbala“, konstatuje selektor srpske reprezentacije Dragan Stojković.
Istina, imaće Srbija i dogodine pet predstavnika u Evropi, ali ne i direktne učenike u grupnoj fazi. Budući prvak ide u plej-of za Ligu šampiona, vicešampion će u drugo kolo kvalifikacija. Osvajač Kupa može do Lige Evrope, a treći i četvrti idu u Ligu konferencije.
Ono čime se Srbija koliko juče ponosila danas nije za hvalu. Ovojesenji rezultati učinili su da kao nacija više nismo među onih 15 privilegovanih. Konkretno, Srbija ostaje bez pet predstavnika (od sezone 2025/26) u evropskim klupskim takmičenjima, takođe i bez direktnog mesta u više nego profitabilnoj Ligi šampiona. Totalni krah.
Ali, vratimo se onom što je aktuelno. Uz malo sreće, evropski klubovi mogli bi i na proleće da sleću na aerodrom u srpskoj prestonici. Uslov je da Zvezda u pretposlednjem kolu trijumfuje u Bernu. A to nije nemoguće. Moguće je čak i da se uz remi protiv Jang bojsa takmičenje nastavi od marta 2024. u Ligi Evrope, ali ako se tako nešto i dogodi utisak se neće bitno promeniti. Moglo bi sve da bude i kontraproduktivno ukoliko taj eventualni povoljni rezultat sve mane srpskog klupskog fudbala gurne pod tepih.
So na ovojesenju ranu je i podatak, tvrde u Evropi, da je Čukarički klub sa najlošijim učinkom u konkurenciji klubova Lige konferencija. U prevodu – najgori na kontinentu! Brđani su u četiri utakmice doživeli četiri poraza uz gol-razliku 1:12. Najpre su izgubili od Ferencvaroša u Budimpešti (3:1), zatim od Genka na domaćem terenu (2:0) i od Fjorentine u Firenci (6:0). I u revanšu, u Leskovcu, Fjorentina je bila bolja (1:0).
“Priča se ponavlja. Svake godine srpski klubovi su u poziciji da za novo prvenstvo prave novi tim jer prodajom onog što je najvrednije grade sebi put opstanka. U takvoj situaciji oni koji izlaze u Evropu međunarodno odmeravanje snaga, neuporedivo ozbiljnije od onog na domaćoj sceni, dočekuju bez potrebnog iskustva. Onaj ko priželjkuje rezultat na evrosceni ne može na istoj da stvara i uigrava tim. Tako nešto, ponavljam ukoliko se želi uspeh, ne sme da bude praksa“, konkretan je Dragoslav Stepanović.
Mnogo vremena nisu imali ni treneri koji su sa srpskim klubovima izašli na evropsku scenu. Trenere su u trenutku kad za tako nešto nije bilo vreme promenili i Vojvodina i Čukarički. Partizan je sa Duljajem poginuo u Evropi, ali je sa Duljajem napravio i mali podvig na nacionalnoj sceni. U ovoj priči izuzetka su TSC i Lazetić. Ukoliko ostanu dosledni, moguće je da novi izlazak Topolčana na evroscenu neće biti bledunjav kao što je bio ovojesenski.
Zvezda je smenila stručnjaka sa kojim je izborila plasman u Evropu i tim poverila treneru koji sasvim je sigurno ima znanje, ali ne i harizmu potrebnu da upravlja tako komplikovanom i u mnogo čemu specifičnom mašinerijom kakva je Crvena zvezda.
Barak Bahar je između dva prvenstva stigao u Beograd. Danas je posle očajnih igra njegovog tima, ne samo u Evropi, već i na domaćoj sceni, na pragu otkaza. Rukovodstvo kluba istina ne žuri sa radikalnom merom, ali, što je za Izraelca mnogo gore, strpljenje gube navijači. Oni, ali i svi drugi kojima je crveno-beli dres svetinja očekivali su od svoje Zvezde na čelu sa Baharom mnogo, mnogo više.
“U karijeri sam i sam bio stranac i kao stranac morao sam da budem najbolji. U Zvezdi to ne vidim. Ne vidim tu razliku na terenu, to da su stranci bolji od naših igrača. Istina, oni to nisu bili ni u zemljama iz kojih su došli. Ono što je istina jeste da kao takvi nisu skupi igrači. Ali, da li nam kao takvi trebaju, da li njihovim prisustvom onemogućavamo našu najtalentovaniju decu da se dokažu. Više bih voleo da i u Srbiji postoji pravilo, kao što je to slučaj u nekim drugim zemljama, da ne možeš da angažuješ stranca ako nije reprezentativac svoje zemlje. Još kad se svemu doda i trener koji je stigao iz nefudbalske zemlje onda neke stvari i laiku postaju jasnije“, uverava Dragiša Binić koji je sa Zvezdom stigao na vrh Evrope.
Nekadašnji as “crveno-belih“ ne krije kako bi mnogo više voleo da se akcenat baci na srpsku talentovanu decu.
“Prvo, manje koštaju klub. Drugo, ukoliko nastavimo da dovodimo strance i u vodećim klubovima nemamo našu decu, gubimo reprezentaciju, kult nacionalnog tima. Strepim da ćemo vrlo brzo ući u ozbiljan problem ne samo sa klubovima, već i sa reprezentacijom.“
Dragoslav Stepanović kaže da vrlo pažljivo prati Zvezdu u Ligi šampiona i da zapravo sve i nije tako crno kako na prvi pogled izgleda.
“Zapazio sam nekoliko dosta dobrih mladih igrača koji su kao generacija stupili na scenu. Istovremeno tu je i utisak da u klubu baš i nisu raspoloženi da ih čekaju. Stvaranje tima je proces. Ni ona šampionska Zvezda nije stigla do vrha preko noći, međutim u nekim prošlim vremenima i te kako smo dobro znali kako se u najbolji tim uvode oni pred kojima je fudbalska budućnost“, podseća popularni Stepi.
Srbija svoju najtalentovaniju decu prodaje za male pare, kao fudbalski poluproizvod. Većina u novom svetu i novoj sredini, nenaviknuta na brutalnost vrhunskog profesionalizma, nikada ne ispuni snove. Primera je bezbroj. I pogrešnih poteza takođe. Zvezda je prodala Erakovića i dovela sebe da baš na toj poziciji danas ima najveći problem u odbrani. Čukarički je nekako u isto vreme u svet poslao mladog reprezentativca Drezgića i to u trenutku kad bi bio i te kako bitan šraf u poslednjoj liniji tima koji priželjkuje afirmaciju na evropskoj sceni. Mnogi se pitaju i da li je TSC baš morao da proda Petra Ratkova u Salcburg u momentu kad oni koji su ostali s podosta poteškoća nalaze put lopti do mreže protivnika potvrđujući maksimu da šesnaesterac nije mesto za studente filozofije.
Sport
19.11.2023. 18:12
"Veliki dan za srpski fudbal"
Tu je i pitanje da li bi ova tri igrača u svojim bivšim klubovima posle igranja u evropskim kup takmičenjima već ove zime bila skuplja na međunarodnoj pijaci nego što je to slučaj bio letos.
Ako je politika poslovanja svedena na opciju bolje vrabac u ruci nego golub na grani, onda OK. Naravno, uz logično pitanje do kada će sve trajati.
“Sve nas je manje, manje je i talenata koji su koliko do juče bili zaštitni znak našeg fudbala. Kad se svemu dodaju i netalentovani treneri koji danas gospodare srpskim fudbalom u nižim kategorijama, onda nam budućnost i nije tako svetla“, uverava Dušan Radoja, nekadašnji trener i uvaženi fudbalski teoretičar.
Uz tezu da su mnogi srpski fudbaleri zapravo samouki, Radoja bez namere da bude pogrešno shvaćen ukazuje i na suštinu problema.
“Samouki su jer ih niko ništa ne uči. U školama fudbala nema nikakvog ni plana ni programa, kao ni selekcija ko i pod kakvim uslovima može da radi sa tom decom. Pratim na Adi kako se na terenima FS Beograda radi sa najmlađima. Tamo trenira desetak klubova. Treneri, verujte mi, u obuci dece koriste maksimum 14 tehničkih elemenata (ima ih više od sto). To bi bilo isto kao da su Njegošu dali 14 slova da napiše ’Gorski vijenac’.“
Radoja ukazuje i na to da nivo obrazovanosti trenera koji rade sa najmlađima nije na potrebnom nivou.
“Na čudan način uvodimo mlade igrače u svet fudbala. U radu sa najmlađima ne poštuje se takozvani senzitivni trening, nema adekvatnog praćenja razvoja. Zašto? Zato što treneri i ne znaju šta je to. Period od osme do 12. godine je suštinski za celu karijeru. To je period takozvane maksimalne sposobnosti učenja, maksimalne sposobnosti praćenja razvoja motoričkih osobina i maksimalan period u kome se rade razni testovi da bi se utvrdilo koliko igrač napreduje.“
Na pamet pada i priča legendarnog Tome Miličevića, učitelja mnogih asova “crveno-belih“, koji je u trenutku rezigniranosti izgovorio malu jeres.
“Shvatio sam da mnoge stvari neće ići pravim putem u trenutku kad su mi mame u tate počele decu da dovoze na trening skupim automobilima.“
U ovoj sagi o deci koja vole fudbal najviše na svetu i jedna priča Vladimira Petrovića Pižona koji je sa 16 godina debitovao za prvi tim Zvezde.
“Na utakmicu protiv Reala, uz lično ubeđenje da neću igrati, krenuo sam sa Zvezdare peške. Onda sam malo koristio tramvaj i opet nastavio pešaka. Sve to mi nije smetalo da nekoliko sati kasnije legendarnom Kamaču proteram loptu kroz noge već u prvoj akciji.“
Jedan od postulata Dušana Radoje je i da “dobar igrač napada loptu, lošeg igrača lopta napada“. Ako se ovo zna, sledi i logično pitanje da se ovako nešto viđa kod naših fudbalera ili smo svedoci da lopta do onog kome je namenjena putuje dugo i predugo, zatim se po nekoliko puta overava i dotura prvom do sebe, uglavnom pasom unazad.
Moderan fudbal je moderan između ostalog i zato jer se u njemu do protivničkog gola stiže skraćenim putem. Takođe je i matematika uštede vremena. Da li u igri tako nešto poštuju i srpski timovi?
Radoja i sam priznaje da mnogo stvari nije znao kad je radio, ali i da je mnoge stvari naučio radeći i svakodnevno istražujući.
“Mnogi će mi možda zameriti, ali ako mi dokažu suprotno – skidam kapu. Prva stvar je da mi nismo toliko talentovani koliko mislimo da jesmo, a druga je da kao nacija imamo jedan hendikep. Kad ovo kažem, mislim da smo spora nacija, što je i te kako vidljivo na fudbalskom terenu.“
Nedavno se pojavila i jedna misao profesora dr Mithada Blagajca koji je još davne 1967. analizirajući strukturu trenažnih opterećenja na treninzima utvrdio da “struktura i dinamika opterećenja na treninzima ne priprema igrače za zahteve na utakmicama“.
Da li je ovo (ne)znanje i danas prisutno u našim klubovima?
Generalni utisak je da su srpski klubovi u juriš na Evropu krenuli kao grlom u jagode. Nepripremljeni u dovoljnoj meri i tehnički i taktički, fizički i psihički.
“Pokazalo se ne samo u klubovima, već i u reprezentaciji da se treneri stranci u Srbiji teško snalaze“, tvrdi Dragoslav Stepanović.
“Moramo se osloniti na domaće snage. Kad to kažem, onda mislim i na igrače i na trenere. Ne možemo da dovedemo i platimo vrhunske inostrane igrače i trenere pa da onda radimo ovo što radimo, a to je sve nešto na pola puta, kako ja to žargonski volim da objasnim. Treneri stranci nisu se nešto pokazali do sada. Bahar je najbolji primer za to. Zvezda je igrala mnogo bolje i lepše za oko gledaoca prošle sezone sa domaćim trenerom nego što igra sada. Ovu igru Zvezde sada je čak teško i prokomentarisati“, mišljenje je Milorada Kosanovića
Još jedno zapažanje iskusnog stručnjaka zaslužuje pažnju uz uslov da se konačno nađe način kako sa dobrih ideja preći na još bolja dela.
“Moramo da se vratimo na osnovu, na talentovanu decu koje imamo u izobilju. Sada mi se čini da se neki igrač lansira u prvi tim samo da bi se prodao. Moramo da se vratimo domaćem kvalitetu u struci još od školica fudbala za decu, pa onda petlića, juniora i na kraju seniora. Tek kad u čitavom tom lancu napravimo dobar posao, onda igrača možemo prodati kao finalni proizvod, a taj će igrač onda kroz reprezentaciju vratiti sve u njega uloženo.“
Lepo zvuči ali... I sam Milorad Kosanović je kroz angažman u trenerskoj organizaciji pokušao da trenerima, tačnije trenerskoj struci, vrati ugled, ali rezultat je izostao. U prevodu, treneri su u srpskom fudbalu, bez obzira na to koliko znaju, i dalje samo neko ko mora da postoji jer to pravila igre predviđaju.
Statistika iz sezone u sezonu upozorava da je Srbija zemlja u kojoj treneri brzo dobijaju posao, ali ga i još brže ga gube. I prošle sezone su se na prste jedne ruke mogli izbrojati oni koji su u nekom klubu sastavili polusezonu ili celu sezonu. Smenjivani su čak i oni koji su svoju šansu maksimalno iskoristili. Sopstveno neznanje i pogrešne odluke bahati klupski moćnici prikrivali su tako što su smenjivali trenere.
Sve je manje srpskih trenera i na evropskoj sceni. U “ligama petice“ ih više nema. I to može biti dokaz koliko se njihovo (ne)znanje ceni. Ili je možda bolje pitanje gde su danas i gde rade, ako uopšte rade, Vladan Milojević, Marko Nikolić, Miodrag Božović, Dejan Stanković, Aleksandar Veselinović, Milan Rastavac, Vlada Ivić... Jedna od ružnih pojava je i ta da nekadašnja velika imena sa terena kao treneri (Jokanović, Đukić, Mirković, Petrić...) izbegavaju rad u klubovima u kojima su kao igrači stekli afirmaciju.
Sve naravno ne bi bilo tako kako jeste da Trenerska organizacija nije onakva kakvu Srbija danas ima. Srpski stručnjaci i dalje žive u zabludi da njihov problem mora da reši neko drugi. I za njih, ali i srpski fudbal generalno, bilo bi mnogo bolje da konačno preuzmu stvar u svoje ruke, odnosno da ličnom ili esnafskom inicijativom utiču na rešavanje problema koji su sve izraženiji u struci i koji su i te kako štetni i za srpski fudbal generalno.
Uostalom, niko bolje od njih samih ne zna ko je među njima postao trener sa diplomom koja nije potvrda stvarnog znanja, samo oni znaju ko zna, a ko ne zna, ko je prodavac magle i rođak ovog ili onog fudbalskog funkcionera, ko se na profi licencu upisao preko reda ili dobio posao zahvaljujući ovoj ili onoj pripadnosti. Oni takođe znaju i ko su ljudi koji u ime ličnih interesa hoće razvoj struke, ali i srpskog klupskog fudbala u celini. Oni znaju i ko od njih imperativno zahteva da u timu bude ovaj ili onaj igrač, koji menadžeri sebi daju za pravo da pred trenera izlaze se nepristojnim ponudama, ko od klupskih rukovodilaca pokušava da namešta utakmice, utiče na sudije, podriva autoritet trenera kod igrača... Poslednjih godina u opticaju je čak i više nego apsurdna situacija, a to je podatak da superligaše vode treneri bez potrebne licence, dok na tribinama sedi možda i više od 50 stručnjaka za pro licencom. Kad je tako, onda i pitanje za koga Srbija školuje ove trenere. Ovu istinu niko neće da pogleda u oči. Život u lavirintu zabluda o sopstvenoj vrednosti, znanju i neznanju, očigledno je lepši.
U Srbiji je fudbal vrlo blizak državi. Kad novca nema, tu je država. Kad neko poželi novi stadion, opet je tu država. Država, priča se, ima uticaja i na kadrovsku politiku unutar krovne fudbalske organizacije, sistem takmičenja...
Nije tajna da se isto događa, u manjoj ili većoj meri, i u drugim zemljama sveta, da je fudbal kao sve moćnija industrija i deo parlamentarne rasprave i strategijskog plana ove ili one države.
“U Srbiji država izdvaja, na ovaj ili onaj način, mnogo novca za sport. Ako je država preuzela na sebe da izgradnjom infrastrukture poboljša uslove za fudbal, onda je na neki način obaveza i države da, kroz internu politiku, sama ili preko FSS-a napravi što pre i jedan generalni plan razvoja ove igre, odnosno smernice oporavka“, poručuje Dragoslav Stepanović.
Za one koji ne znaju, interna politika sporta obuhvata politiku klubova, odnosno svesno usmeravanje njihove delatnosti jer su klubovi kao takvi deo društva. Klubovi koji su jesenas predstavljali sebe, a onda i naciju na evropskoj sceni nisu bili na visini zadatka. U Srbiji se zna i zašto, sada ostaje pitanje da li Srbija ima snage da se konačno zahvali onima koji ne žive za prosperitet fudbala, već za sopstvene ciljeve uništavajući usput sve fudbalske vrednosti koje su se decenijama negovale. Ako se to ne učini, i sutra će Srbija u fudbalu biti niko i ništa iako je koliko juče uprkos svemu bila, na radost nacije, neko i nešto. U klupskom fudbalu čak i pobednik Kupa šampiona, ali i finalista tog u Evropi od prvog dana najcenjenijeg fudbalskog nadmetanja.
Sport
19.11.2023. 23:25
Srbija na Evropskom prvenstvu posle 24 godine
Komentari
