Niko kao Mesi, on je čudo od Boga

„Vreme ističe, poglavlja se zatvaraju, a ovo je jedno koje me duboko boli. Volim, voleo sam i uvek ću voleti da budem deo reprezentacije. Dao sam sve što sam imao, nemam više šta da dam“, saopštio je (ne)očekivanu vest fudbalski čarobnjak argentinskoj naciji i fudbalskoj planeti.

Za reprezentaciju Argentine debitovao je 2005. godine. Odigrao je 207 utakmica i postigao 125 golova. Nijedan Argentinac to nije uspeo. Bar ne do sada.

U dresu s nacionalnim obeležjima proslavljene južnoameričke reprezentacije igrao je tri finala svetskih prvenstava. I u ovoj priči je „jedan jedini u Argentini“. Osim njega, jedini u istoriji muškog fudbala koji je igrao tri završna meča na Mundijalima jeste brazilski desni bek Kafu (1994, 1998. i 2002), s tim što u finalu 1994. godine nije bio starter, već je ušao sa klupe.

Kao reprezentativac podigao je trofej Kopa Amerika dva puta (2021. i 2024). Osvojio je i Svetsko prvenstvo igrano u Kataru, a kao kapiten vodio je Argentinu i do pobede u prvom izdanju Finalisime 2022. godine.

Za sve fudbalske radosti koje im je kroz reprezentativnu karijeru darovao Argentinci su na svoj, istina malo nesvakidašnji način odlučili da Mesiju ukažu poštovanje. Sve utakmice u muškim i ženskim ligama ove zemlje, odlukom nacionalnog saveza, u prvoj nedelji nakon Mesijeve odluke o oproštaju od reprezentacije nakratko su se prekidale da bi se ovacijama i gromoglasnim aplauzom pozdravio najveći ikada.

Simbolično, prekid se događao u desetom minutu utakmica jer je Mesi kroz karijeru reprezentativca nosio dres sa brojem 10.

Ovaj gest AFA (Argentinska fudbalska asocijacija) izazvao je podeljene reakcije, čak i javnu debatu najviše na društvenim mrežama. Za deo javnosti to je bio neprimeren potez, dok su drugi opet svet uveravali da je to „savršen gest“.

Većina smatra da je reč pre svega o emotivnom omažu najboljem igraču u istoriji Argentine, odnosno poruci zahvalnosti „večitom kapitenu“. Na drugoj strani veliki broj ljubitelja fudbala izrazio je nezadovoljstvo i sve nazvao licemerjem predsednika AFA Klaudija Tapija s ciljem da skrene pažnju sa internih problema i optužbi za korupciju u nacionalnoj fudbalskoj federaciji. U nekim komentarima otišlo se i korak dalje uz tvrdnju da se lik Lionela Mesija iskoristio u političke i marketinške svrhe.

Ima i onih koji tvrde da sve, uprkos svemu, zaslužuje više pohvale nego kritike. Odlaskom Mesija iz nacionalnog tima, uveravaju iskreno, „umrla je jedna epoha argentinskog reprezentativnog fudbala“ uz napomenu da je sa scene, stav je fanatika, otišlo „fudbalsko božanstvo“.

Mesi ima mnogo uspešniju i neuporedivo trofejniju klupsku karijeru. Nikada nije nosio dres nekog argentinskog kluba, ali je uprkos svemu uvek bio na raspolaganu selektoru „gaučosa“. U dresu reprezentacije igrao je s velikim poštovanjem i naglašenim nacionalnim nabojem. Argentinci mu to nikada neće zaboraviti.

Za seniorsku reprezentaciju Argentine debitovao je 17. avgusta 2005. godine na prijateljskoj utakmici protiv Mađarske u Budimpešti. Istorija fudbala podseća da je to bio jedan od najbizarnijih debija. Lionel Mesi ušao je u igru u 64. minutu utakmice umesto Lisandra Lopeza. Na terenu je proveo samo 43 sekunde. U prvom kontaktu sa loptom mađarski odbrambeni igrač Vilmoš Vančak ga je povukao za dres. Mesi je u pokretu rukom zakačio protivnika po licu kako bi se oslobodio, a sudija Markus Merk mu je bez većeg razmišljanja pokazao direktan crveni karton.

Naravno, sve je brzo zaboravljeno. Već 3. septembra 2005, u duelu sa Paragvajem, imao je i zvanični takmičarski debi. Bile su to kvalifikacije za SP 2006. Selektor Hose Pekerman ga je uveo u igru u 80. minutu utakmice umesto Sezara Delgada.

Argentina je izgubila ovaj meč rezultatom 1:0. Za desetak minuta na terenu, Mesi nije uspeo da donese preokret, ali je meč završio bez kartona započevši tako svoj kontinuitet u nacionalnom timu „gaučosa“.

Briljantnu utakmicu, možda i najbolju u reprezentativnoj karijeri, odigrao je u finalu Svetskog prvenstva 2002, održanom u Kataru. Bio je to za Mesija istorijski meč jer je konačno uspeo da osvoji jedini trofej koji nije imao, legendarnu „Zlatnu boginju“.

Protivnik Argentine bila je Francuska. U regularnom toku utakmica je završena rezultatom 3:3. Mesi je postigao dva gola. Takođe, bio je precizan i sa bele tačke u penal seriji (4:2). Argentina je postala prvak sveta.

Za sva vremena u sećanju će ostati i njegova igra protiv Engleza (2:1) u polufinalu SP-a odigranom 2026. U utakmici prepunoj emocija Mesi nije bio strelac, ali jeste dvostruki asistent za preokret koji je „gaučose“ odveo u finale. Mesi se tako izjednačio sa Maradonom kome je to uspelo 1986.

I danas se u fudbalskim krugovima prepričava detalj sa polufinala SP-a 2002. Argentina–Hrvatska. Uz gol iz penala, Mesi je svetu darovao minijaturu sa naslovnih strana i TV špica. Na njemu svojstven način, driblingom iz detinjstva, „poslao je na kafu“ hrvatskog defanzivca Joška Gvardiola, a onda sve začinio frustrirajuće preciznim dodavanjem za Hulija Alvareza kome nije bilo teško da zatrese mrežu protivnika.

Malo je fudbalera u svetu koji se mogu pohvaliti da su na zvaničnim utakmicama u dresu reprezentacije bili trostruki strelci. Mesi i to može. Možda je najvažniji het-trik u karijeri ostvario u kvalifikacijama za SP protiv Ekvadora (1:3) i to u trenutku kad je Argentina bila na pragu da propusti svetski šampionat. Domaćini su poveli, ali se onda razigrao najbolji među najboljima i svojoj reprezentaciji vizirao pasoš za SP u Rusiji.

Sada već daleke 2012. u Nju Džersiju snage su u prijateljskoj utakmici odmerili Argentina i Brazil. Trijumfovali su „gaučosi“ (4:3). Mesi je tri puta matirao brazilskog golmana uz napomenu da je pobedonosni gol bio više nego spektakularan. Šut sa 20 metara, precizan do bola, završio je u samim rašljama.

Četiri godine kasnije u polufinalu Kopa Amerika Argentina je savladala SAD 4:0. Ostala je za sva vremena upamćena Mesijeva perfektna partija krunisana sa dve asistencije i majstorskim golom iz slobodnog udarca. Sve se pamti i zato jer je golom u ovoj utakmici Mesi nadmašio legendarnog Gabrijela Batistutu i zvanično postao najbolji strelac u istoriji argentinske reprezentacije.

Posle utakmice Argentina–Bolivija 6:0 u kvalifikacijama za SP 2024. izveštači su na kraju pored Mesijevog imena upisali ocenu 10. Bard fudbalske igre mrežu protivnika zatresao je tri puta i saigračima sa dve asistencije omogućio da postignu golove. Bila je to njegova statistički apsolutno najdominantnija utakmica u dresu reprezentacije.

Igrajući na šest svetskih šampionata, Mesi je postigao 18 golova. Debitantski je zabeležio na SP-u u Nemačkoj 2006. u meču Argentina ‒ Srbija i Crna Gora (6:0). Imao je samo 18 godina, ušao je sa klupe i uz gol upisao je još i asistenciju.

Iste godine, ali 1. marta, dakle nekoliko meseci ranije, na prijateljskoj utakmici protiv Hrvatske u švajcarskom Bazelu (3:2 za Hrvatsku) imao je identičan učinak. Upisao je svoj prvi gol za A tim Argentine i asistirao Karlosu Tevezu kod gola. Na ovoj utakmici za reprezentaciju Hrvatske debitovao je Luka Modrić.

Zanimljivo je, međutim, da Mesi nije bio podjednako golgeterski raspoložen na svakom od šest Mundijala na kojima je igrao. U Nemačkoj je bio strelac samo jednom (gol protiv SCG), a četiri godine kasnije (Južna Afrika) nijednom. U Brazilu 2014. četiri puta je naterao golmane na plač, a u Rusiji 2018. samo jednom. Sve posle bilo je bajka. Na Mundijalu u Kataru punio je mreže protivnika (sedam golova) kao od šale. Nešto slično je ponovio i ovog leta. Tri puta zatresao je mrežu Alžira i dva puta Australije. Posle je sjajnim asistencijama činio druge srećnima.

Ono što ga je godinama pratilo kroz reprezentativnu karijeru bio je teret poređenja sa Dijegom Maradonom. Tandem fudbalskih besmrtnika nije u istom trenutku nosio dres sa nacionalnim obeležjima Argentine, ali ih je sudbina ipak povezala u jednom trenutku. Mesi je bio na terenu, a Maradona na klupi u ulozi selektora Argentine. Sve ovo bilo je u žiži ne samo argentinske, već i svetske fudbalske javnosti.

Mesi je imao 21 godinu i status zvezde u usponu kada je Maradona preuzeo nacionalni tim. I onda se dogodilo (ne)očekivano.

Jedan od ključnih Maradoninih poteza bio je uručivanje kultnog dresa sa brojem 10 upravo mladom Mesiju, čime ga je i zvanično imenovao za svog fudbalskog naslednika na terenu.

U „tandemu“ ipak nisu baš blistali. Maradona je uprkos svom igračkom geniju bio neiskusan strateg. „Gaučosi“ su doživeli neke teške poraze, poput debakla od Bolivije 6:1, a plasman na Mundijal obezbedili su tek u poslednjim mečevima dramatičnih južnoameričkih kvalifikacija.

Na Mundijalu je priča bila sasvim drugačija. Bar na početku. Maradona je odlučio da fudbaleru koji je na SP došao sa prvom „Zlatnom loptom“ u koferu i oreolom najboljeg u Evropi promeni poziciju, odnosno ulogu u timu. Poverio mu je zadatak glavnog organizatora igre, što je Mesiju omogućilo da bude uključen u svaki napad svoje ekipe. Istovremeno je diktirao tempo i konstantno privlačio po nekoliko protivničkih odbrambenih igrača na sebe. Zahvaljujući i ovom taktičkom manevru, Argentina je u grupnoj fazi bila dominantna. Atraktivan napadački fudbal bio je dovoljan za četiri uzastopne pobede. Mesi je igrao sjajno. Osim što je maestralno dirigovao svojim timom, pogađao je stative i asistirao. Na svakom meču bio je proglašen igračem utakmice. Bio je to, međutim, i jedini Mundijal u njegovoj karijeri na kojem nije postigao nijedan gol.

Sve je izgledalo sjajno i bajno do utakmice sa Nemačkom u četvrtfinalu. „Panceri“ su slavili 4:0 i eliminisali Argentinu iz daljeg takmičenja. Posle tog poraza Maradona je smenjen sa mesta selektora.

Mesi je na pomenutom šampionatu imao tek 23 godine. Mnogi su postavljali pitanje da li će kao igrač nadmašiti legendarnog Maradonu. Tema je ponovo dobila na aktuelnosti u trenutku kada je potpisao rastanak sa nacionalnim timom. Jedno fudbalsko razmišljanje postalo je tako u Argentini sociološko i generacijsko pitanje. Istraživanja govore da je do SP-a u Kataru 2022, odnosno ovoletošnjeg finala Mundijala Maradona bio nedodirljivo božanstvo. Osvajanjem Svetskog prvenstva u Kataru 2022. godine Mesi se izjednačio sa Maradonom kada su u pitanju reprezentativna dostignuća.

Učinak im je bar kada je reč o plasmanu argentinskog tima gotovo izjednačen. Dijego Maradona bio je prvak sveta sa reprezentacijom Argentine samo jednom, i to na Svetskom prvenstvu 1986. godine u Meksiku. Igrao je i finale 1990. u Italiji, ali je Argentina tada izgubila od SR Nemačke 1:0.

Kako danas razmišljaju na ovu temu Argentinci? Za mlađe od 50 godina Mesi je broj jedan. Za one starije to je ipak Maradona. U sve su se uključili i sociolozi uz pomoć čijih istaživanja se došlo pre svega do objašnjenja kako argentinski narod doživljava ova dva asa.

Za Argentince je Maradona nesavršeni heroj, buntovnik i simbol borbe protiv moćnih. Ova poslednja konstatacija vezana je za veličanstvenu pobedu Argentine, predvođene Maradonom, u duelu s Englezima još dok su rane posle Foklandskog rata bile sveže. Anketa je takođe pokazala „da prosečan Argentinac smatra da nacija po svom temperamentu i manama više liči na Maradonu“. Na drugoj strani, kazuje isto istraživanje, „Mesi je ideal kojem nacija teži“. On je slika „institucionalnog ponašanja, profesionalizma, porodične vrednosti i mirnoće“. U prevodu, on je ono što bi Argentinci želeli da budu.

Kako su strasti, ukoliko i zaista jesu, pomirene? Konstatacijom da je „Mesi najbolji, ali je Maradona i dalje najveći mit“.

Svetska percepcija dvojice fudbalskih genija takođe je zanimljiva. U ovim anketama prednost je na strani Mesija. Argumenti za ovu tvrdnju temelje se na činjenici da je fudbal u Mesijevoj eri taktički, fizički i tehnološki daleko napredniji nego što je bio u 20 veku. Uprkos istini da su danas odbrane organizovanije, prostor za igru je manji, a analiza protivnika savršena, Mesi je, naglašava se, uspevao da dominira protiv vrhunskih atletski građenih defanzivaca u vremenu kada je intenzitet utakmica neuporedivo veći nego u doba Maradone.

Na društvenim mrežama vidljivi su takođe i rezultati globalne ankete stranice World of Statistics. Sa više od 74 odsto glasova Lionel Mesi izabran je za najvećeg svih vremena (GOAT). Maradona je ostao na jednocifrenom procentu uglavnom zbog činjenice da mlađa svetska publika nikada nije gledala Maradonu uživo.

I neutralni stručnjaci širom fudbalske planete daju prednost Mesiju uglavnom zbog njegove neverovatne konstantnosti na vrhunskom nivou koja traje duže od dve decenije.

Oni koji vide Maradonu kao najboljeg svih vremena nude i argumente tipa da je titulu svetskog prvaka 1986. osvojio sa znatno slabijim argentinskim timom nego što je to bio onaj za koji je 2022. i četiri godine kasnije igrao Mesi. Takođe naglašavaju i da je Dijego na terenu trpeo brutalne startove u vreme kada sudije nisu štitile igrače.

„Njegova harizma, liderski stav, pa čak i poroci, stvorili su od njega rok-zvezdu kakvu fudbal više nikada neće videti“, uveravaju fudbalski romantici.

Uprkos svemu, svetski konsenzus je danas viče nego jasan: Mesi je bolji, kompletniji i uspešniji fudbaler (GOAT), ali Maradona ostaje unikatna kulturna ikona čiji je vrhunac karijere imao najveći emocionalni uticaj na istoriju sporta.

Zanimljiv je i osvrt ko je od stručnjaka najzaslužniji za više nego sjajnu karijeru Lionela Mesija. Izdvajaju se tri imena. Karlos Reksač ga je otkrio i doveo u Barselonu, a Pep Gvardiola pretvorio u najboljeg fudbalera sveta. Treći na ovoj listi je Lionel Skaloni koji mu je omogućio reprezentativnu besmrtnost.

Uloga Karla Reksača u karijeri Lionela Mesija bila je sudbonosna. Bez njegove hrabrosti, vizije i spremnosti da prekrši klupske protokole, Mesi verovatno nikada ne bi potpisao za Barselonu niti bi svet video njegov puni fudbalski potencijal. Ostao je legendaran po tome što je naterao Mesija da potpiše svoj prvi ugovor na običnoj papirnoj maramici u restoranu, kako mu ne bi pobegao u drugi klub.

Kao tadašnji sportski direktor Barselone, Reksač je doveo trinaestogodišnjeg Mesija sa ocem Horheom iz Rosarija na probu u Barselonu. Bilo je to u septembru 2000. godine. Klupski treneri bili su skeptični. Dečak je bio ekstremno nizak, krhke građe, a troškovi njegovog lečenja i preseljenja porodice bili su preveliki rizik za tadašnju upravu. Ipak, posle jedne trening utakmice na kojoj je Mesi igrao protiv starijih od sebe Reksaču je bilo dovoljno manje od deset minuta gledanja da shvati o kakvom se čudu od deteta radi. Priča se da je tada rekao: „Moramo ga potpisati, on je sa druge planete.“

Mesi je patio od deficita hormona rasta, a njegova porodica i matični klub Njuels old bojs nisu mogli da plaćaju terapiju koja je koštala oko 900 dolara mesečno. Ključni deo Reksačevog dogovora bio je da Barselona u potpunosti preuzme troškove lečenja, što je omogućilo Mesiju da se fizički razvije i izraste do visine (170 cm) koja mu je omogućila profesionalnu karijeru.

Karl Reksač je bukvalno stavio svoju karijeru na kocku radi anonimnog dečaka iz Argentine. Da uprava Barselone nije popustila pred njegovim pritiskom, istorija modernog fudbala izgledala bi potpuno drugačije.

Gvardiolina zasluga svodi se na istinu da je napravio revoluciju u Mesijevoj igri i podigao ga na nivo na kojem niko nikada ranije nije bio. Izmislio je poziciju „lažne devetke“ i pomerio Mesija sa krila u sredinu napada uoči čuvenog „El klasika“ protiv Real Madrida (6:2) 2009. godine. Ostaje priča da je sve ovo promenilo istoriju fudbala.

Do dolaska Skalonija na čelo Argentine 2018. godine, Mesi je u reprezentaciji proživljavao traume, gubio finala i čak se povlačio iz nacionalnog tima. Dokazani stručnjak stvorio je tim koji nije zavisio isključivo od Mesijeve igre, odnosno ekipu koja je trčala za njega. Pod Skalonijevom dirigentskom palicom Mesi je osvojio Kopa Ameriku 2021. i igrao dva finala na SP-u. U jednom je trijumfovao (2022).

Teško je eliminisati i zasluge koje su na Mesijev razvoj imali Alehandro Sabelja, selektor Argentine (2011–2014) koji je Mesiju prvi dao kapitensku traku i izgradio oko njega stabilan tim koji je stigao do finala Svetskog prvenstva 2014. godine.

Tito Vilanova bio je Mesijev trener u mlađim kategorijama Barselone, a i kasnije u prvom timu. Legendarni as je često isticao da mu je Tito bio kao drugi otac i da ga je upravo on, na samrtnoj postelji 2014. godine, ubedio da ostane u Barseloni kada je bio blizu odlaska.

Osam „Zlatnih lopti“ i šest „Zlatnih kopački“ je u vlasništvu Lionela Mesija. Ali, to nije sve ‒ FIFA ga je čak osam puta proglašavala za najboljeg igrača sveta.

„Nemojte pisati o njemu. Nemojte čak ni pokušavati da ga opišete. Samo ga gledajte“, poručivao je svojevremeno Pep Gvardiola.

„Mesi je kao igrač na ’plejstejšnu’. On koristi svaku grešku koju napravite“, veličao je njegovu fudbalsku moć Arsen Venger.

„Ponekad se zapitam da li je Mesi uopšte ljudsko biće“, oduševljen igrama Argentinca govorio je Džon Teri.

„Mesi igra levom nogom, ali je i dalje najbolji na svetu. Zamislite šta bi tek radio da koristi i desnu“, u svom stilu opisao je umetnost Mesija Zlatan Ibrahimović.

„On radi stvari koje niste videli ni u crtanim filmovima poput ’Kapetana Cubase’. On je vanzemaljac“, uz osmeh je jednom prilikom pričao o Mesiju Luiz Enrike.

„Mesi je toliko dobar da može da osvoji ligu igrajući sa prosečnim timom. On ne dribla samo da bi driblao, on kreira istoriju svakim dodirom“, divio se kroz priču Filipe Luis.

„On je neverovatan igrač. Magičan. Kao osoba, delimo scenu toliko dugo i imam sjajan odnos sa njim. Nisam mu prijatelj u smislu da dolazi kod mene kući ili da pričamo telefonom, ali on je tip momka kojeg izuzetno poštujem. Sve što mogu da kažem o Mesiju jesu lepe stvari. On je sjajan momak koji radi velike stvari za fudbal“, reči su Kristijana Ronalda o Mesiju koji je možda najveći „krivac“ što na fudbalskom kraljevskom tronu nije on.

„Najbolji na svetu je Mesi. Drugi najbolji na svetu je povređeni Mesi“, uveravao je svet Horhe Valdano.

„Mesi je Mocart fudbala“, kratko i jasno opisao je magiju omalenog Argentinca još pre puno godina Radomir Antić.

„Iako možda nije ljudsko biće, dobro je što Mesi i dalje misli da jeste“, poentirao je Havijer Maskerano.

„Gledati Mesija kako igra je pravo zadovoljstvo. To je kao da doživljavate orgazam“, objasnio je neobjašnjivo Luis Figo.

„Nikada nisam video nikoga kao što je Leo Mesi. On je čudo od Boga“, priznao je Arda Turan.

Svet se i dalje pita šta je to što Mesija čini toliko posebnim na fudbalskom terenu. Odgovor se svodi na samo nekoliko reči: jedinstven spoj tehnike, vizije i inteligencije.

Neke stvari doveo je do savršenstva. Konkretno, kontrolu lopte koja mu je prilikom čudesnih driblinga ostajala naprosto zalepljena za nogu, što mu je omogućavalo promenu smera u punoj brzini bez gubljenja ravnoteže. Zahvaljujući niskom težištu i anatomiji tela generalno, karakteriše ga ekstremno ubrzanje u prvih nekoliko koraka. Zbog svega, oni koji su ga čuvali često su „odlazili na kafu“ ili što bi Srbi rekli „po burek“.

Izdvaja se i fudbalskom inteligencijom, odnosno sposobnošću da situaciju na terenu predvidi nekoliko sekundi pre drugih. Zahvaljujući ovoj vrlini, svrstao je sebe u vrhunske plejmejkere.

Saigrači su govorili kako njegova lopta ima oči, treneri da je vrhunski golgeter, ali i asistent sa lucidnim rešenjima i izuzetno preciznim šutom. I jedni i drugi tvrde da je jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u istoriji fudbala. Poseduje i osobinu da tokom meča „šeta po terenu“ analizirajući ideju rivala. Tako je, kažu, čuvao energiju za eksplozivne akcije u završnoj trećini terena.

Mesi je bio i ostao miljenik Argentine. Za sa vremena. Međutim, ta ista Argentina ponekad mu baš i nije bila naklonjena. I sam je jednom prilikom priznao da mu je „najteži period u karijeri bio onaj pritisak javnosti u Argentini zbog neuspeha sa reprezentacijom“. A da ih je bilo, bilo je.

Mesi je Argentincima bio „kriv“ posle izgubljenog finala njihovog nacionalnog tima na SP-u 2014. Takođe i kada je Argentina dva puta uzastopno (2015. i 2016) izgubila finala Kopa Amerike. Još je sveže sećanje da je Mesi nakon što je promašio penal u finalu 2016. godine, pod emotivnim slomom objavio kraj reprezentativne karijere. Mnogi su ga zbog svega kritikovali doživljavajući njegovu odluku kao čin predaje. Na svu sreću Argentinaca, ali i fudbalske planete, odluku o povlačenju povukao je nekoliko meseci kasnije. Od tada do danas naplatio je sve neuspehe i to sa kamatom.

UTAJA POREZA

Mesi i njegov otac Horhe proglašeni su krivim za utaju 4,1 milion evra poreza u periodu od 2007. do 2009. godine. Koristili su poreske rajeve u Belizeu i Urugvaju da sakriju prihode od autorskih prava.

Osuđen je na 21 mesec zatvora. Kaznu je odslužio van zatvora plativši veliku novčanu kaznu jer španski zakon dozvoljava da se kazne kraće od dve godine za nenasilne prestupe odsluže na slobodi.

TRI UZASTOPNA IZGUBLJENA FINALA

Na sportskom planu, najteži period obeležio je ogroman pritisak javnosti u Argentini zbog neuspeha sa reprezentacijom. Izgubio je finale Svetskog prvenstva 2014. od Nemačke. Izgubio je dva uzastopna finala Kopa Amerike (2015. i 2016. godine) od Čilea na penale. Nakon što je promašio penal u finalu 2016. godine, Mesi je pod emotivnim slomom objavio kraj reprezentativne karijere, što su mnogi kritikovali kao čin predaje, pre nego što je povukao odluku nekoliko meseci kasnije.