Šta se očekuje u Parizu?

OI 2024: Ko gasi svetla u Gradu svetlosti

Olimpijske igre — Izvor: Shutterstock / kovop

Da li znate ko su Marko Tomićević i Milenko Zorić? Pitanje je upućeno Srbima.

Većina zasigurno odgovor ne zna. A bilo bi lepo da zna jer su samo koliko pre osam godina pomenuti Tomićević i Zorić, što nije bilo nimalo lako, osvojili za Srbiju srebrnu olimpijsku medalju na Igrama u Riju 2016, a sebi mesto među besmrtnima. Moguće je i to da je ovo (ne)znanje posledica svojevrsnog raskoraka s vremenom, ali je, čini se, ipak više od svega samo autentična potvrda kako su Srbi i definitivno narod sposoban da brzo zaboravi pogotovo one vrednosti kojima bi se drugi i te kako ponosili.

Da je tako, kao dokaz može da posluži i sledeće pitanje, takođe “za milion dolara“, a glasi ‒ u kom su to sportu Tomićević i Zorić uspeli? Malo je onih koji bi odgovorili da je reč o kajaku i još manje onih koji bi se prisetili da se sve događalo u finalnoj trci kajak-kanua na 1000 metara.

A kada se sve dogodilo, misli se na Rio 2016, Srbija je, kao što je red, slavila njihovo ime. Takođe i uspeh. Bilo je i onih koji su se u toj svečarskoj atmosferi kitili tuđim perjem. A onda su sve pokrili snegovi i šaš umotani u prokletstvo zaborava.

I opet pitanje. Ne iz prošlosti, već od juče, možda i danas. Dakle, ko su Anđelo Džombeta, Marko Novaković, Stefan Vrdoljak, Vladimir Torubarov, odnosno Anastazija Bajuk, Marija Dostanić, Milica Novaković, Dunja Stanojev? Odgovor koji većina opet ne zna glasi: muški i ženski srpski kajakaški četverac koji je vizirao pasoš za predstojeće Letnje olimpijske igre, a koje će se od 26. jula do 11. avgusta održati u Parizu.

Nisu jedini. Do sada su normu za predstojeće Letnje olimpijske igre od srpskih sportista još ispunili košarkaši i košarkašice, odbojkašice, vaterpolisti, basketaši 3x3, zatim i tri atletičarke (Španović, Gardašević, Topić), kao i takmičar i takmičarka u biciklizmu, odnosno boksu (Vahid Abasov i Natalija Šadrina). Njima uz rame je i takmičarka u veslanju Jovana Arsić. Na istom spisku su i takmičari u streljaštvu Zorana Arunović i Damir Mikec, plivač Andrej Barna, rvači Andrija Mićić i Hetik Cabolov, odnosno tekvondistkinja Aleksandra Perišić. Biće ih još, pitanje je samo koliko.

U ovoj priči ili vremenu jurišanja na olimpijske norme ono malo može da bude jako mnogo. Primer je Anja Crevar, talentovana srpska plivačica koja je pre nekoliko dana na Svetskom prvenstvu u Dohi zauzela četvrto mesto u finalu na 400 mešovito rezultatom 4:38,93, što je za četiri stotinke(?!) bilo sporije od norme za Olimpijske igre u Parizu. Ono malo nedostajalo joj je i do svetske bronze.

Prema nekim prognozama, koje su lako ostvarljive, sasvim je izvesno da će u Parizu Srbiju reprezentovati više od 100 takmičara i takmičarki. Šansu da se kvalifikuju za najveću sportsku planetarnu smotru imaju još i neki drugi atletičari i strelci, zatim tekvondisti, veslači, teniseri...

Za pripreme olimpijaca država Srbija izdvojila je dodatnih 60 miliona evra. Da ne bi bilo zabune i kritika bez pravog razloga, Hrvati su odlučili da u istu svrhu ulože 110 miliona istih novčanica.

Među srpskim sportistima koji su sigurni putnici za Francusku trenutno su najbrojniji košarkaši. Uz mušku i žensku ekipu, tu su još i basketaši 3x3, bronzani sa poslednjih Igara u Tokiju.

Kad smo kod brojki, nije suvišno podsetiti se da je u Japanu, pre tri godine, Srbiju reprezentovalo 87 takmičara u 15 sportskih disciplina. Osvojeno je devet medalja. Pre toga, u Riju 2016, 103 takmičara sa obeležjima Srbije osvojilo je osam medalja. Iz Londona 2012, 116 srpskih sportista u 15 sportova, vratilo se sa četiri medalje.

U Pekingu, na Igrama održanim 2008, Srbiju su, drugi put pod tim imenom (prvi put na OI 1912. kao Kraljevina Srbija), predstavljala 92 takmičara u 11 sportova. Milorad Čavić je uz onu poganu krađu i iz aviona vidljivo favorizovanje američkog takmičara osvojio srebro u plivanju, dok su bronze pripale Novaku Đokoviću i vaterpolistima.

Šta se očekuje u Parizu? Uspeh i rekordan broj medalja. Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković nudi optimizam bez zadrške.

“Koliko će Srbija medalja osvojiti ‒ ne znam, ali znam da smo dve izgubili pre nego što su Igre i počele. Karate više nije na programu OI, a mi imamo moćnu Jovanu Preković koja bi sve tamo prebila. Neće biti ni Milice Mandić, dvostruke olimpijske pobednice u tekvondu, koja je odlučila da se više ne takmiči.“

Na sreću, tvrdi Maljković, Srbija ima neke druge takmičare sposobne da u Parizu osvetlaju obraz domovine.

Ti “ini“ aduti su pre svih najbolji teniser sveta svih vremena Novak Đoković, čija je želja da u Parizu juriša na olimpijsko zlato odavno celom svetu znana, a zatim i atletičarka Ivana Španović. Za ovu atletičarku planeta veruje da je najbliža trijumfu na olimpijskom zaletištu u skoku udalj. Favorit za zlato je i strelkinja Zorana Arunović, kao i strelac Davor Mikec.

Na našu žalost, Srbija u nekim kolektivnim sportovima više nije ono što je bila, a zašto je to tako analiziraće se nekom drugom prilikom. Pre svega, gde su i zašto među olimpijcima nema rukometaša i rukometašica, takođe i odbojkaša ili nadmenih fudbalera koji i ne pamte kad su poslednji put bili učesnici nekog olimpijskog turnira.

I neki drugi polako gube kompas. Vaterpolisti su uz dosta muka overili vizu za Pariz, ali mora se priznati da to nije više onaj strah i trepet reprezentacija za koju se unapred znalo da se sa OI kući vraća sa medaljom. U Pekingu (2016) i Londonu (2012) osvojene su bronze, a u Riju (2016) i Tokiju (2021) zlatne medalje. Posle ne tako ubedljivih igara i šestog mesta na nedavno završenom SP-u, malo je onih koji veruju da sastav selektora Uroša Stevanovića ima šanse da u Parizu odbrani dvostruki uzastopni olimpijski tron. Takođe, i da se uključi u trku za medalje. Tim pre jer su izabranici Uroša Stevanovića smešteni na OI u grupu smrti zajedno sa Španijom, Mađarskom, domaćinom Francuskom, Australijom i Japanom.

Ipak, vaterpoliste ne treba unapred otpisati. I ova generacija i te kako dobro zna da se na Olimpijskim igrama ispisuje istorija. Lična i generalno sporta u kome se neko takmiči. Vaterpolisti imaju pregršt motiva. Jedan od njih je da će posle Rija i Tokija u Parizu osvajanjem zlatne medalje ostvariti svojevrstan het-trik i tako ponoviti uspeh Mađara s početka 21. veka.

Odbojkašice, srećno zaljubljene u ono što rade, ne kriju da ciljaju medalju. Put do pobedničkog postolja biće prepun zamki, ali sastav koji ima Tijanu Bošković ima i pravo da razmišlja o zlatnoj medalji. I da joj se s pravom nada. Odbojkašice su Srbiju odavno navikle da na velikim takmičenjima pomeraju granice, zašto to ne bi uradile i ovog puta.

Košarkaši mogu sve, i da budu šampioni, ali i da se pognute glave kući vrate posle uvodnih mečeva. Jednostavno, trenutno su takvi.

“Znamo protiv koga ćemo u Parizu da igramo, a sa kim ćemo da igramo, sa kojim igračima, to još ne znamo. Ono što budi nadu jeste da smo u ove dve godine, otkad sam ja selektor i trener reprezentacije, ipak uspostavili jedan sistem“, istakao je selektor Pešić koji i dalje uverava sebe i sve oko sebe da ekipu ne čini 12 najslavnijih, već 12 najboljih u datom trenutku.

“Dobra je stvar da definitivno imamo ekipu i igrače koji žele da igraju za reprezentaciju. Ponekad se podrazumeva da u reprezentaciji treba da igra 12 najboljih igrača, ali ja to ne mislim. Smatram da u reprezentaciji treba da igraju sigurno najbolji, ali i oni koji se najbolje između sebe slažu.“

Ukoliko svi budu na okupu i složni, onda je Srbija, aktuelni vicešampion sveta, već viđena u finalu sa reprezentacijom SAD koja najavljuje da u Pariz dolazi sa najboljim timom.

Košarkašice ne bi nikog, pa ni sebe, iznenadile ukoliko bi opet na olimpijskom turniru jurišale na medalje, kao što nikog neće ni razočarati ukoliko tako nešto ne ostvare. U ovom sportu, misli se na košarku, pobedničkom postolju najbliži su basketaši. Pre četiri godine, u sticaju nesrećnih okolnosti, izmaklo im je finale i zlatna olimpijska medalja. Pariz je šansa da nepravdu iz Tokija isprave.

Igre u Francuskoj na programu su od 26. jula do 11. avgusta 2024. Još 2015. pet gradova je prijavilo kandidaturu da organizuje 33. Olimpijske igre. Hamburg (Nemačka), Budimpešta (Mađarska) i Rim (Italija) su brzo odustali pa je na vanrednom zasedanju MOK-a 11. jula 2017. doneta odluka da domaćini Letnjih olimpijskih igara 2024, odnosno 2028. budu Pariz i Los Anđeles.

Istina je, međutim, i to da Francuska i u Francuskoj najviše Pariz imaju i neku posebnu, na neki način i iskonsku, vezu sa olimpijskim pokretom generalno. Istorija podseća da su Olimpijske igre oživljene krajem 19. veka zahvaljujući francuskom humanisti Pjeru de Kubertenu. Na njegov predlog je u Parizu 23. aprila 1894. osnovan i Međunarodni olimpijski komitet. Povelja MOK-a napisana je na francuskom koji je i danas zvanični sportski jezik planete.

Pariz je zapravo treći put domaćin Olimpijskih igara. Prvi put to je bio 1900. godine, zatim je najbolje sportiste planete ugostio i 1924, da bi sada, sto godina kasnije, još jednom bio grad u kome će neke nove generacije jurišati na najvrednija sportska ostvarenja. Tri puta domaćin Letnjih olimpijskih igara bio je i London ‒ 1908, 1948. i 2012.

Istorija podseća da su druge Letnje olimpijske igre 1900. održane u Parizu. Bile su u senci Svetske izložbe i trajale su pet i po meseci. One iz 1924. bile su, međutim, nešto sasvim drugo. Trajale su tri meseca uz učešće 3089 takmičara koji su odmerili snage u 17 sportova i 126 disciplina. Mnogi od takmičara bili su smešteni u prvom olimpijskom selu, u blizini stadiona Iv du Manoar, severozapadno od centra Pariza. U Parizu 2024. očekuje se da će 10.500 sportista odmeriti snage u 32 sporta, odnosno 329 disciplina. Olimpijsko selo, u kome naravno neće biti smešteni svi učesnici, nalazi se na pet minuta od stadiona Sen Deni ili samo sedam kilometara od centra francuske prestonice.

Domaćin, vešto, nagoveštava da će Pariz biti samo centar svih olimpijskih dešavanja, ali da će se Igre odvijati širom Francuske. Čak i u njenim prekomorskim teritorijama. Konkretno, takmičari u surfovanju odmeriće snagu na bajkovitom Tahitiju u Francuskoj Polineziji.

Šta je sa ostalim sportovima? Fudbal će se igrati u Parizu i Marselju, odnosno na Parku prinčeva i čuvenom Velodromu. Lil će ugostiti rukometaše, a Marselj jedriličare. Takmičenja u atletici i turnir u ragbiju održaće se na legendarnom stadionu Stad de Frans. Pored tenisera, u čudesnoj atmosferi Rolan Garosa jedni na druge udariće i bokseri.

Domaćini su o svemu mislili. Usput su tražili i načine kako u sve da uključe i one delove grada bez kojih Pariz vekovima unazad ne bi bio Pariz. U to ime Trg Konkord biće, kako domaćini kažu, dom urbanih sportova. Misli se na BMX i disciplinu slobodan stil, skejtbord i basket 3x3.

Takmičari i ljubitelji konjičkog sporta družiće se u Versaju. Za potrebe ove olimpijske discipline biće postavljena privremena arena u jednom od najlepših parkova sveta, zapadno od Velikog kanala.

Evo koliko je sportista Srbije obezbedilo nastup u Parizu

Tim sve brojniji

Sport 12.02.2024. 13:39

Evo koliko je sportista Srbije obezbedilo nastup u Parizu

U “igru“ ulazi i Ajfelova kula ispred koje će se na privremenim terenima održati takmičenja u džudou i rvanju, odnosno odbojci na pesku.

Na ulicama Pariza održaće se trke biciklista na hronometar za žene i muškarce. Za takmičenja u džudou rezervisana je Arena Mars, mačevanje će se održati na Gran Paleu.

Ni bez Sene se ne može. U ovoj reci čitav vek bilo je zabranjeno kupanje zbog prljave i zagađene vode. Sada se priča menja. Potrošeno je više od 1,4 milijarde evra da Sena bude ponovo u funkciji. Na predstojećim OI predviđeno je da na reci opevanoj u francuskim šansonama budu održana takmičenja u triatlonu, maratonskom plivanju i paratriatlonu. Osim takmičenja, predviđeno je da Sena bude i mesto ceremonije svečanog otvaranja Olimpijskih igara. Flotila od 160 čamaca, punih šest kilometara, prevoziće 10.500 sportista učesnika 33. Letnjih olimpijskih igara.

A nekada, daleke 1900, na Seni su održana takmičenja u pecanju, ali i nekim neobičnim sportovima poput pucanja iz topova ili letenja balonom.

Na spisku takmičenja na OI u Parizu 2024. su i četiri nova sporta. Priliku da se dokažu, zahvaljujući izboru domaćina, dobili su brejkdens, skejtbording, surfovanje i sportsko penjanje. Odluka zašto baš ovi sportovi svodi se na konstataciju da je reč o sportovima koji su usko povezani sa mladima i njihovom kreativnošću. Takođe, svaki od ovih sportova uklapa se i u formulaciju da “u program OI može biti uključen sport kojim se bave muškarci u bar 75 zemalja na četiri kontinenta, odnosno žene u bar 40 zemalja na tri kontinenta.“

Kako će sve izgledati i da li će se u Parizu sve dogoditi onako kako načela sporta i domaćini priželjkuju, ponekad zavisi i od drugih stvari. Bar tako kazuje istorija. Mali pogled u retrovizor samo podseća da su Igre u prošlim vremenima bile u direktnoj relaciji sa društvenim i političkim događanjima. Hroničari podsećaju da su zbog svetskih ratova Igre čak i otkazivane. Konkretno 1916 (Berlin), zatim 1940 (Helsinki) na kraju i 1944 (London).

Politika se i na drugi način uplitala u najveći planetarni sportski događaj. Igre održane 1936. u Berlinu Adolf Hitler je koristio za promociju fašističke ideologije i nemačke vojne sile. I igre u Melburnu 1956. održane su u senci zategnutih političkih odnosa. Bile su to i prve Igre održane u dve zemlje na dva različita kontinenta. Zbog rigidnog australijskog zakona o karantinu za životinje, takmičenja u konjičkom sportu održana su u Stokholmu (Švedska).

Usledili su zatim i bojkoti Igara. Prvi se dogodio u Montrealu 1976. kada nisu učestvovale 22 afričke zemlje jer MOK nije pozitivno odgovorio na njihov zahtev da se diskvalifikuje ragbi reprezentacija Novog Zelanda koja je igrala utakmice u tada rasističkoj Južnoj Africi. Čak 65 zemalja, predvođenih SAD, bojkotovalo je OI u Moskvi 1980. Razlog je bio sovjetska vojna intervencija u Avganistanu. Četiri godine kasnije, 1984. u Los Anđelesu, Igre su bojkotovali SSSR i istočnoevropske zemlje plus Kuba, Etiopija i Severna Koreja.

Zanimljivo je da su te iste godine, u februaru 1984, sve zemlje članice MOK-a bile učesnice 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Sve izgleda, priznaćete, malo apsurdno.

Bojkot se dogodio i 1988. u Seulu. Tada su izostali sportisti Severne Koreje, Kube, Etiopije i Nikaragve.

Sportski svet se sa suzama u očima priseća i tragedije sa OI u Minhenu 1972. kada su palestinski teroristi u Olimpijskom selu ubili dvojicu i oteli devetoro izraelskih sportista koji su kasnije, zajedno sa petoricom terorista i nemačkim policajcem, smrtno stradali u akciji spasavanja.

Igre su s vremena na vreme imale i onu drugu, lepšu stranu medalje. Konkretno u Melburnu 1956. kada su zajednički nastupili sportisti Istočne i Zapadne Nemačke ili kada su na svečanom otvaranju Igara u Sidneju 2000. zajednički stazom prošli sportisti Južne i Severne Koreje.

Da li će u Parizu 2024. učestvovati ruski i beloruski sportisti? Ili, da li će ukoliko MOK dozvoli učešće ruskih sportista onda Igre bojkotovati Ukrajinci i oni koji misle isto kao i oni.

Šta o svemu misle domaćini? Gradonačelnica Pariza An Idalgo je prvo izjavila “neka MOK odluči“, a onda je iznela i lični stav.

“Moja želja je da ih, naravno, ne bude, sve dok bude ovog rata i ove ruske agresije na Ukrajinu. Nije zamislivo da se defiluje kao da se ništa ne događa, da delegacija dođe u Pariz, dok bombe i dalje nastavljaju da pljušte nad Ukrajinom.“

Gospođa Idalgo nije bila ni za to da se sportisti takmiče sa neutralnom zastavom.

“To je potpuno nedostojno. Nećemo valjda mirno da posmatramo da defiluje jedna zemlja koja vrši agresiju na drugu državu. Dakle, protiv sam ruske delegacije na Olimpijskim igrama u Parizu, ukoliko rat do tada još bude trajao, što, naravno, ne želim.“

A onda je, to samo ona zna zašto, promenila stav.

“Zalagaću se za nastupe ruskih sportista, ali pod neutralnom zastavom“, izjavila je hrabro gospođa Idalgo.

Otkako su počele specijalne operacije u Ukrajini, dakle još od februara 2022. godine, Rusija i Belorusija su diskvalifikovane iz sportskih takmičenja.

MOK, međutim, nije odustajao. Tražio je način da se na OI takmiče i sportisti iz ovih zemalja.

Tužna priča počinje kada je 35 proukrajinskih sportskih nacija tražilo da se ruski i beloruski sportisti izbace sa Olimpijskih igara. Svemu je suprotstavljena peticija 120 nacionalnih olimpijskih komiteta širom sveta koji su opet zahtevali da na Igrama učestvuju sportisti svih zemalja sveta. Besmisao svega pokazao se i kroz saopštenje MOK-a u kojem se potenciraju dvostruki aršini zapadnih zemalja uz konstataciju da u svetu postoje i drugi oružani sukobi, ali se jedino priča o zabrani učešća sportista iz Rusije i Belorusije.

“Sportisti ne mogu biti kažnjeni za dela svojih vlada“, rekao je predsednik MOK-a Tomas Bah na forumu u Ženevi povodom odluke MOK-a da se ruskim i beloruskim sportistima ipak odobri takmičenje na OI u Parizu.

“To je jedan rat među 28 ratova i sukoba koji se vode u ovom svetu i svi ostali sportisti se mirno takmiče jedni protiv drugih“, poentirao je Bah.

Ipak, u vazduhu i dalje lebdi mogućnost da se Ukrajina i još četrdeset zemalja usprotive učešću ruskih i beloruskih sportista na predstojećim Igrama u Parizu. Među onima koji prete bojkotom su Poljska, zemlje Baltika, ali i zemlje Evropske unije, plus Kanada.

“Odluka da se sportisti isključe samo na bazi nacionalnosti išla bi protiv principa koji su u biti olimpijskog pokreta“, podsetio je Bah pobunjenike.

MOK i dalje stoji na stanovištu da sportisti Rusije i Belorusije učestvuju na OI u Parizu, ali bez nacionalnih obeležja, uz jasan stav da niko ne može da bude diskriminisan samo zbog pasoša zemlje čiji je državljanin.

Međutim, da sve nije kako na prvi pogled izgleda dokazuje i primer ruskih skakača u vodu koji su poručili da se “neće takmičiti na Olimpijskim igrama u Parizu zbog diskriminatornih uslova“. Usledilo je i objašnjenje.

“Ruski šampioni, osvajači kupova, šampioni evropskih i svetskih prvenstava, koji imaju svako pravo da učestvuju u kvalifikacionim turnirima i obezbede kartu za Olimpijske igre, ne mogu to da učine jer su članovi Dinama, moskovskog CSKA i drugih organizacija koji se dovode u vezu sa državnim i vojnim agencijama.“

“Međunarodna takmičenja koja ignorišu sportske principe i preferiraju političke odluke prilikom selekcije učesnika vrlo brzo će izgubiti težinu i kredibilitet u svetu sporta. Šteta je što su Olimpijske igre, koje treba da budu najbolje, krenule ovim putem“, zaključili su u ruskom savezu za skokove u vodu.

Svako “ne“ sutra može da postane “da“. Mišljenja i stavovi nisu oročeni. Ako neko i odustane od bojkota, sasvim je moguće da se za bojkot odluči dan uoči Igara ili čak i kad takmičenja počnu. Sportu, koji kroz svoja pravila apsolutno preferira prvi postulat demokratije oko jednakosti svih, ponašanja u stilu danas hoću sutra neću uopšte ne odgovaraju. Tim pre jer su velika takmičenja, a Olimpijske igre posebno, svetkovine sporta.

Otuda i pitanje ko to i u čije ime gasi svetla sportske raskoši u Gradu svetlosti. Ako je i od politike, mnogo je.

“Sport postaje sve veći i veći poligon za političke odmazde. Iranci mogu da traže da se Amerikanci ne takmiče, Palestinci odbacuju Izraelce i tako dalje. Svet je pun konflikata pa se oni prenose i na sport. Uvek postoji neko ko se s nekim bori, ko ne želi da se neko takmiči ili traži sankcije. Sport je podeljen, mi smo podeljeni“, izjavio je u jednim intervjuu Tomas Bah, predsednik MOK-a.

Da li je u pravu? I da li je uplitanje politike u sport zaista potrebno Igrama s predznakom planetarnog događaja. Ili takmičenju koje će uprkos svemu okupiti ceo sportski svet na jednom mestu, odnosno najbolje koji taj isti svet ima. Sve nestrpljivo čekaju ne samo učesnici, već i oni koji bi trebalo da uživaju u njihovim ostvarenjima. Francuzi već sada s ponosom ističu da će 33. Letnje olimpijske igre biti najveći ikada organizovani događaj u njihovoj zemlji. Takođe, i da su za sve sportske objekte obezbedili 10 miliona ulaznica. One najskuplje, za finala različitih takmičenja, koštaće oko 100, a najjeftinije 24 evra.

Sport u Srbiji 2023: Mala zemlja velikih šampiona