Pomoćnik sa pet titula i 320 takmičarskih mečeva

Odrastao je u Kragujevcu, u porodici nalik na mnoge druge. Igrao je fudbal i sanjao da jednog dana upiše arhitekturu. S tom namerom je i krenuo put Beograda, međutim promenio je pravac i umesto arhitekture upisao je Fakultet za fizičku kulturu. Zašto se u poslednjem trenutku predomislio ‒ ni danas ne zna.

„Juriši na norme u nekoliko sportskih disciplina, plus ambijent u kome se sve događalo tri puna dana, sve to zajedno prosto me opčinilo uz osećaj da mi se neka lepota uvukla pod kožu. Prijemni sam uspešno položio i odmah otišao na odsluženje vojnog roka. Posle godinu dana vratio sam se u Beograd da nastavim započeto“, prepričava segment iz svog akademskog života Nebojša Milošević.

U Kragujevcu je nosio dres Radničkog, u Beogradu, u prvim danima, trećeligaša BASK-a sa Careve ćuprije u kome je proveo dva puta po dve godine.

„BASK je u to vreme bio lep gradski klub, kulturan, autentičan u mnogu čemu i s dosta mladih igrača. Bio je i deo lige u kojoj su kvalitetom prednjačili Beograd s Karaburme, Železnik, Zvezdara, Hajduk s Liona, Bežanija. Igrao se dobar fudbal. Sve je imalo neki svoj šmek upakovan u čaroliju beogradskog nedeljnog fudbalskog prepodneva. Plus, pune tribine. Sećam se utakmice BASK ‒ Grafičar pred 3000 gledalaca.

BASK-u je posvetio i svoj prvi seminarski rad na fakultetu. S osmehom na licu priseća se genijalnog Vladanka Stojakovića, legendarnog TV komentatora koji je bio i ostao ikona tima sa Careve ćuprije.

„Uz njegovu pomoć i sugestije, takođe i bogatu arhivu kojom je raspolagao, nastala je moja seminarska priča o najstarijem srpskom fudbalskom klubu. Bačka je bila dve godine starija, ali je u trenutku osnivanja Subotica pripadala austrougarskom carstvu, tako da su BASK i kragujevačka Šumadija zapravo najstariji srpski fudbalski klubovi. Osnovani su iste, 1903. godine, BASK na Đurđevdan, a Šumadija nešto kasnije. Bili su to dani kada sam zapravo počeo da se bavim istraživačkim radom u fudbalu.“

Već tada je, kaže, imao jasne prioritete. Završetak fakulteta bio je u prvom planu.

„U jednom trenutku dolazim u Milicionar, klub koji se intenzivno razvijao. Na startu doživljavam ozbiljnu povredu zarad koje sam kao student na času fudbala kod čuvenog profesora Veljka Aleksića bio onemogućen da se bavim praktičnim vežbama.“

Ispostavilo se da u svakom zlu ima i neko dobro. U tim mesecima oporavka bio je u intenzivnoj komunikaciji s profesorom Aleksićem, sjajnim pedagogom i fudbalskim vizionarom.

„Shodno mojim afinitetima sugerisao mi je da upišem Višu trenersku školu procenjujući da imam smisla za tako nešto. Bio je u tolikoj meri autoritativan da nije dolazilo u obzir da ne poslušam njegov savet, tako da danas imam dve diplome.“

Oporavio se od povrede, paralelno je studirao i igrao fudbal za dušu da bi onda jedna gotovo slučajnost učinila da konačno izađe na trenersku stazu kojom i danas korača.

„Ključni detalj priče je omladinska škola FK Milicionar. U tom trenutku bio je to klub sa naglašenim ambicijama, sjajnom organizacijom i infrastrukturom u kome je sve bilo precizno isplanirano. Prilikom osnivanja škole neko u Upravnom odboru se setio i mene, povređenog prvotimca. Stupili smo u kontakt i ja postajem sekretar Omladinske škole, ali i trener najmlađih petlića. Nisu u meni videli nekog perspektivnog trenera, već čoveka sa diplomom koji može da im pomogne u tim poslovima u začetku i tako u septembru 1997. sasvim slučajno započinjem neki životni put koji me potpuno opredelio. Da nije bilo povrede i nekih drugih okolnosti, ne znam kako bi se sve razvijalo.“

Znao je da bez znanja ne može daleko. Bezgranično je zahvalan profesorima Veljku Aleksiću, Dragoljubu Višnjiću, Đorđu Stefanoviću, Dušku Tomašu i drugima čija je predavanja na Fakultetu fizičke kulture upijao poput sunđera. Ne krije i da je puno naučio od Ljupka Petrovića i Milorada Kosanovića.

„Ljupko i Miša su mi preneli tu ljubav prema trenerskom pozivu. Istovremeno puno mi je značio i taj rad u Milicionaru. Kao trener prošao sam sve faze od petlića do omladinaca, kao sekretar upoznao sam strukture kluba, od organizacije kao osnove svega do poslova administracije, registracije, pravilnike.“

Kasnije je radio, takođe sa dosta uspeha, kao direktor omladinskih škola Železnika i novobeogradskog Radničkog.

„U svakom poslu, pa i trenerskom, postoji taj period razvoja i formiranja. Imao sam sreću da sve to prođem u nekom prvom delu karijere. Nažalost, arhitektura je ostala u drugom planu uprkos istini da sam je voleo kao zanimanje.“

Danas smelo tvrdi da fudbal i arhitektura imaju i dodirnih tačaka.

„Kao mlad nisam prepoznao da je za arhitekturu neophodna i jedna mala doza kreativnog ludila da bi u tom poslu neko bio pravi. U tim mladim danima sam je doživljavao kao nešto precizno, programirano, statički proračunato i sve mi je to bilo nekako kruto. Onu drugu stanu tek sam kasnije upoznao, onu dozu arhitekture u smislu kreacije u okviru nekog statičkog proračuna. Ako to metaforički prenesemo na fudbal, ta kreativna inspiracija na bazi nekih fizioloških zakonitosti uz principe funkcionisanja grupe čini vezu između arhitekture i fudbala i te kako vidljivom uz istinu, u nešto široj slici, da je umetnost kao kategorija zapravo njihov zajednički imenitelj.“

U fudbalu je punih 28 godina. Ponosan je na porodicu, sinove i činjenicu da druge poslove nikad nije radio.

„Kao trener prošao sam sve rangove takmičenja sa relativno čestim izletima u inostranstvo. Na Kipru sam boravio dva puta, u Letoniji takođe. Radio sam i u Kini, Egiptu, Bosni i Hercegovini, Jordanu u kome sam prvo bio selektor U17, što je za mene kao nekog ko ima samo 28 godina bilo značajno iskustvo, a dve godine kasnije kao šef sedeo sam na klupi jordanske Al-ramade.“

Bio je šef struke i u srpskim klubovima druge i treće lige da bi onda prvi put postao i pomoćni trener Crvene zvezde u stručnom štabu Vladimira Petrovića Pižona.

„Pižon je genijalan, harizmatičan kao čovek, istinska legenda fudbala. Ono što sam radio do tada razlikovalo se od onog što me sačekalo u stručnom štabu Zvezde. Bio je to novi pogled na fudbal, strukturu igre, trening. Zahvaljujući Pižonu Petroviću, upoznao sam fudbal iz totalno drugačijeg ugla sa detaljima koji su meni bili nepoznati, a u kasnijem radu dragoceni.“

Kao pomoćni trener radio je samo u Crvenoj zvezdi ili sa Zvezdinim trenerima (Slaviša Stojanović i Vladan Milojević) u inostranstvu. U svim drugim klubovima ili selekcijama bio je samostalan.

„U ovom trenutku sam pomoćni trener sa najvećim brojem utakmica na klupi Crvene zvezde. Ukupno, to je više od 320 takmičarskih mečeva sa šest stručnih štabova. Počeo sam sa Pižonom Petrovićem da bih u istoj ulozi kasnije sarađivao i sa Ratkom Dostanićem, Aleksandrom Kristićem, Nenadom Lalatovićem, Dejanom Stankovićem i poslednje dve godine sa Vladanom Milojevićem. Učestovao sam u osvajanju pet titula i isto toliko pehara Kupa. Ni u najluđe snove nije mi dolazilo da ću ja koji sam kao dečak sa ocem dolazio iz Kragujevca da gledam Zvezdu doživeti da sa Zvezdom jednog dana kao deo stručnog štaba krenem u pohod na Ligu šampiona ili Ligu Evrope i da radim sa takvim trenerima i ljudima koji su i danas moji prijatelji. Naglašavam, da nisu kvalitetni ljudi, ja ne bih mogao da funkcionišem pored njih jer moji životni kriterijumi su naprosto takvi.“

Sudbina svih trenera je da s vremena na vreme, a pre vremena, odnosno isteka ugovora pakuju kofere.

„Uvek postavljam neke granice i limite do kada želim da budem u nekom klubu. Radim sve dok nam se neki kriterijumi poklapaju. Jako mi je važno da verujem u ono što radim, da osećam da sam koristan i da mogu da doprinesem nekom opštem timskom uspehu.“

Na istu temu pravi i malu digresiju.

„Fudbal je kolektivni sport koji zahteva kolektivni timski angažman u okviru kojeg individua mora sebe da ostvari, ali i da doprinese da kolektiv bude uspešan, a onda i da kolektiv povratno istu individuu usavrši. Ako ne vidim taj neki svoj lični osećaj korisnosti i ukoliko imam bojazan da ću izgubiti sebe, onda u nekom trenutku kažem ok, do tog momenta možemo da sarađujemo, posle toga to više nije pametno. Nikada nisam želeo da budem u sredini u kojoj bih predstavljao neki destruktivni faktor. Mogu da nam se ne slažu ideje, ne mogu da kažem da je moja dobra, ali jednostavno moramo da budemo komplementarni.“

U Zvezdi je, kaže, naučio koliko je važno da se generalno poštuje institucija kluba, ali i što je još važnije šef struke kao institucija.

„To je čovek koji vodi, kreira ambijent, a mi svi unutar toga imamo zadatak da doprinesemo da se tim putem ide što kvalitetnije i bezbolnije, sa što manje problema, a ne da se ističemo individualno uz konstataciju to je moja zasluga. Stručni štab je jedan mozaik u kome treba da sklopite sve karaktere, ideje, stručne opservacije. Bez te komplementarnosti nema uspeha. Pogotovo danas sa velikim stručnim štabovima. Nekad je u stručnom štabu radilo maksimalno pet ljudi, danas ih je najmanje dvadeset.“

Ima još nešto što ga je kao pomoćnika šefa struke razlikovalo od mnogih koji su bili u istoj ulozi. Kaže, nikad mu nije padalo na pamet da radi šefu o glavi i preuzme njegovu ulogu.

„Bilo je, priznajem, i takvih ponuda, posebno u inostranstvu. U Jordan sam stigao sa Banetom Smiljanićem koji je bio selektor nacionalnog A tima, ja selekcije U17. Kad je on odlučio da raskine ugovor, meni su ponudili da ostanem. Rekao sam da smo došli zajedno i da zajedno odlazimo. Kasnije, u nekoj drugoj prilici, ukoliko budu raspoloženi, možemo da razgovaramo o saradnji. Godinu dana posle javili su se iz jednog tamošnjeg kluba i tu ponudu sam prihvatio.“

Zanimljivo je iz prve ruke čuti i kako se formira stručni štab, ko je taj ko ima poslednju reč, kako izgledaju pregovori kad stigne poziv.

„Imao sam sreću da su me u svoj stručni štab pozivali stručnjaci koje sam poznavao pre toga. Bilo je i slučajeva da sam odbijao da budem pomoćnik ili deo stručnog štaba jer u svemu nisam video neophodnu komplementarnost. Šef kad pravi stručni štab traži profile ljudi koji mu odgovaraju, stručni kapacitet u oblastima koje njemu trebaju. Sledi otvoren razgovor kroz koji upoznajem ideje, način rada, metodiku. Takođe tražim i odgovore zašto je šef odabrao baš mene, šta očekuje itd. Sve ovo je zato jer znam da ću sa tim čovekom i timom, ljudima oko njega dnevno provoditi daleko više vremena nego sa porodicom. Mi delimo svakodnevne obaveze, srećne i nesrećne trenutke, tako da je jako važno da u svemu postoji jedna iskrena ljudska povezanost i ako ja u celom projektu ne mogu svoj kredibilitet i neko stručno znanje da stavim u službu tog čoveka, onda ne mogu ni da funkcionišem. Moram u određenoj meri da osećam šefove vrednosti, da iskažem spremnost da guramo u istom pravcu i da svesno podnesem svaki teret ili žrtvu, u krajnjem slučaju i zadovoljstvo koje ta saradnja nosi sa sobom.“

Na pitanje da li su šefovi spremi da saslušaju sugestije pomoćnika odgovara pozitivno uz konstataciju da je „šef koji to ne čini osuđen na neuspeh“.

„Pomoćnik u velikom klubu je malo izolovan od svakodnevnog stresa, raznoraznih pritisaka i nekih poslovnih faktora. S druge strane, uloga šefa je danas liderska, menadžerska. On je taj koji vodi stručni štab, komunicira sa igračima, Upravom kluba, predsednikom, direktorom, medijima. Dakle, sa najmanje 50 ljudi dnevno. To odvlači energiju i koncentraciju. Dakle, jedan čovek, kao što je bio slučaj pre 30 godina, danas to ne može da radi. Mislim da istovremeno vodi trenažni proces, analizira, programira, da pravi neposredne planove za trenažne jedinice itd. Nekad je trener bio solista, neko ko s violinom izađe na binu i napravi koncert. Danas je šef stručnog štaba direktor simfonijskog orkestra.“

U celoj priči oko saradnje bitan faktor je komunikacija.

„Komunikacija sa šefom je dvosmerna ulica. I on i ja moramo da budemo spremni da saslušamo jedan drugoga. Moja je obaveza i da prepoznam senzibilitet šefa, njegov način razmišljanja i da u svemu pronađem prostor i pravac za moj uticaj koji opet mora da bude dobro filtriran i da se uklapa u sve to, a ne da bude kontra zato što ja to tako vidim. Takođe, vrlo je bitno i da osetim moment kada je pravi trenutak za komunikaciju, da prepoznam kada ima više strpljenja ili ga uopšte nema. To što sam kao pomoćnik za razliku od šefa izolovan od prvog udara istovremeno me obavezuje da u pravom trenutku, trezveno i racionalno, dam neki predlog ili sud posle kojeg se kroz konstruktivnu i iskrenu diskusiju dolazi do odluke da šef kaže radićemo tako i tako. Dešava se i dešavalo se, naravno, da kroz tu neku diskusiju i ja pomerim neki svoj ugao viđenja i da onda kad izađemo napolje imamo ideju koja je čvrsta.“

Nudi i zanimljivo razmišljanje na temu koliko mu obrazovanje pomaže u momentima kada sa samim sobom mora da napravi kompromis.

„U sportu vrhunsko ostvarenje, na terenu ili u struci, može da ima samo kompletna ličnost. To znači da uz sve drugo mora da bude i neko ko mora da se informiše na pravi način kako bi u procesu edukacije imao širinu. Fakultet za fizičku kulturu i Viša trenerska škola su mi otvorili maksimalno vidike i doneli svest da moram da se konstantno edukujem i usavršavam, pogotovo u ovom savremenom svetu kada se i bukvalno na dnevnom nivou dešavaju promene.“

Lična motivacija je rudnik iz kojeg crpi znanje.

„Volim da radim, neko sam ko svakodnevno traga za konkretnim saznanjima. Naš posao je kompleksan, zahtevan. Osnova je zanatski deo zasnovan na nekim zakonitostima fiziologije, teorije sporta i sportskog treninga. Tu crtu mi je preneo profesor Vladimir Koprivica, čovek genijalac s kojim i danas rado razmenjujem mišljenje kad god imamo vremena. Od njega uvek i u svakoj prilici puno toga može da se nauči. Intelektualac je u pravom smislu te reči. Nažalost fudbala, više je posvećen košarci.“

Doktorska disertacija profesora Koprivice posvećena je šahu. Koliko je fudbal zapravo šah?

„Fudbal nije igra nogom, fudbal se igra glavom. Noge su samo alat koji to sprovodi. Ideja ide iz glave. Igrač u datom trenutku mora da vidi, da bi video, on mora da poznaje strukturu igre i da ne nabrajam sve druge segmente koji igru čine igrom. Dakle da vidi, da to što vidi izanalizira, da to što izanalizira pretvori u odluku koji je potez najoptimalniji u datom trenutku u odnosu na saigrače, protivnika, loptu, deo terena i onda da sve to realizuje. To je ta završna motorička-tehnička radnja i sve je to super kad ne bi sve to moralo da se uradi u deliću sekunde. Ta brzina odluke danas pravi razliku među igračima. Ne postavlja se pitanje da li on to može motorički da izvrši. Podrazumeva se i da je vešt i sposoban da to uradi. Krucijalna je dakle brzina donošenja prave odluke. Zato su svi koji igraju na vrhunskom nivou u neku ruku i genijalci jer ono što mi posle analiziramo kroz snimak pola sata i više on sprovodi u delo u deliću sekunde.“

Takođe tvrdi i da moderan fudbal nije ubio maštu, odnosno da nije pristalica teze da danas u fudbalu nema nekadašnjih virtuoza.

„Ima ih dosta. Danas je cilj da što više sadržaja bude u jedinici vremena. Prošle sezone je u Ligi šampiona prosek golova iznosio 3,27 po utakmici, sa toliko i toliko udaraca na gol, sa toliko i toliko akcija. Insistira se dakle na sadržaju. Publika je postala zahtevna, neće niko da gleda pet minuta ničega. U toj dinamici, toj brzini mozak mora da radi nenormalno brzo, a to onda zahteva izvršenje neke ideje na nivou virtuoznosti. Zato danas na fudbalskim terenima i nema onih renesansnih prizora da jedan igrač uzme loptu i dribla drugog, da to traje 30 sekundi dok ostali gledaju. Suština je na pravi način iskoristiti momenat, ako to ne uradiš, onda si u problemu.“

Rado govori o stilovima igre prisutnim danas na fudbalskim terenima.

„Ma koliko fudbal danas bio brz, u njemu je obavezno i prisustvo strpljenja. Sve zapravo mora da ima svoj cilj, usmerenost. Onaj legendarni posed Barselone sa 59 dodira i danas se analizira. Fudbal konstanto evoluira. Nekad je bilo pravilo da je napad akcija, a odbrana reakcija. Danas je međutim odbrana proaktivna, danas odbrana ne čeka da napadač krene u akciju i da onda reaguje, već svojim odbrambenim aktivnostima primorava napadača da igra ili odigra ono što njoj kao odbrani više odgovara. PSŽ je osvojio Ligu šampiona podosta zahvaljujući i Dembeleu i njegovim defanzivnim aktivnostima kao napadača. Njegov broj oduzetih lopti na polovini protivnika bio je u Ligi šampiona fascinantan, njegove defanzivne aktivnosti danas su najbolje na svetu.“

Podseća u jednom trenutku i na utakmicu njegove Zvezde protiv Barselone u kojoj je ofanzivni aspekt bio presudan.

„Bilo je jako teško u igri sa njima osvojiti prostor u početku napada jer su nas u toj fazi napadali Jamal, Levendovski, Olmo i Rafinja. Reč je o četiri vrhunska napadača koji su protiv nas igrali odbranu i mi zbog svega nismo mogli da osvojimo prostor u željenoj meri. Jasno je dakle da u tim odbrambenim aktivnostima postoji neka umetnost.“

Fudbal, kao i sve drugo, brzo evoluira, konstanto se menja. Ono što je bilo vrednost juče već danas je prevaziđeno.

„Fudbal je debelo zakoračio u 21. vek. Danas je sve merljivo, a ta merljivost u velikoj meri omogućava kontrolu. Poenta je samo ko kako čita te podatke i kako ih implementira u igru. Igra nema matricu, nikada ne može biti nešto što je predvidljivo i zato je igra. Fudbal je opstao kroz vreme zato što je u suštini igra i zato što suštinski nije menjao svoja pravila. Sve je isto kao i pre 100 godina. Igra je ostala igra, a stvaralaštvo raste iz igre. Šabloni i principi samo daju neki okvir, bazu koja je na kraju bez smisla ukoliko nema kreativnosti, stvaralaštva, virtuoznosti ili te neke genijalnosti.“

Fudbal se suštinski nije promenio, ali generacije koje ga igraju utisak je da jesu. Bar ovde kod nas.

„Istina je, nove generacije mnogo manje vole fudbal od onih nekadašnjih. Draži su im benefiti koje donosi vrhunski fudbal nego proces do tih benefita. To ne može da se ispravi, ali na sve može da se utiče. Fudbaler koji nije kompletna ličnost je limitiran. Kad kažem fudbaler, mislim na njegove motoričke sposobnosti. Mi i talenat često pogrešno definišemo i posmatramo ga samo kroz neke fudbalske kriterijume. Talenat je, međutim, i spremnost na žrtvovanje, odricanje, radne navike, upornost, voljni aspekt. Kad ovo pričam, mnogi kažu da govorim o Vladimiru Jugoviću. Istina je, njegovo ime nije često eksponirano kao sinonim za talenat, ali je uprkos tome najtrofejniji fudbaler sa naših prostora. Zašto? Zato što je upravo on model šta sve jedan momak sa nekim genetskim predispozicijama mora da zadovolji da bi dostigao vrh i na tom vrhu opstao. Današnji dečaci dosta rano dolaze do tog trenutka slave pod znacima navoda, takođe i do značajnog novca i drugih materijalnih vrednosti a da nisu spremni da sve to nose i onda zbog svega kratko traju. Ljudi koji ih oblikuju morali bi da razmišljaju i o tome kako da formiraju zdravu osobu koja je spremna da u više nego zahtevnoj areni vrhunskog sporta opstane i sačuva sebe.“

Jedna od osobina koja je ukras njegovog trenerskog bića jeste i strpljivost. Ne žuri, već mirno čeka svojih pet minuta.

„Naravno da je i moja ambicija da se kao trener samostalno dokažem. S duge strane, moj profil trenera je malo širi. Već desetak godina intenzivno sam prisutan u Centru za edukaciju FSS-a. Imam crtu da mogu da odgovorim tom zadatku, od Miloša Miljanića koji rukovodi ovim sektorom sam dosta toga naučio, uz njegovu pomoć sam zavirio u fudbal iz neke druge perspektive, učinio sebe fudbalski obrazovanijim.“

Nudi i zanimljiv odgovor zašto su srpski treneri sve manje prisutni na internacionalnoj mapi, pogotovo u onim najkvalitetnijim ligama.

„Šansu da se na toj sceni dokažu eventualno kao treneri imaju samo oni koji su igračku karijeru pravili u tim sredinama i tamo se afirmisali. Naša realnost je da poslednjih 15-ak godina mi za tim razvijenim fudbalskim svetom kaskamo i kaskajući sve više zaostajemo. U fudbalu se danas prepliću i politika i biznis i sve druge sfere društva. Novi je i profil ljudi koji u svemu egzistira. I dok svet taj proces iz sata u sat ubrzava, mi sve usporavamo. Ako hoćemo da ih stignemo, uz napomenu da oni nemaju nameru da nas čekaju, neke navike i stanja jednostavno moramo promeniti, pre svega one u opštoj edukaciji, formiranju fudbalera i trenera, sportskih radnika.“