Darko Tešović: "Niko nije dao toliko Partizanu koliko je Partizan nama"

Dete je Partizana. Kao profesionalac pripadao je generaciji koja je osvojila četiri titule (1994, 1996, 1997. i 1999) i dva Kupa (1994. i 1998). Pune četiri sezone bio je standardan prvotimac i jako bitan šraf u mašineriji „crno-belih“. U tom periodu odigrao je više od 130 utakmica i postigao 27 golova. Najznačajniji od svih bio je onaj u 101. derbiju kojim je Partizan pobedio večitog rivala kao gost posle punih 18 godina.

„Taj gol je na neki način obeležio ne samo moju karijeru u dresu Partizana, već je postao i neka vrsta pečata srpskog fudbala. Navijači ga se i danas sećaju, takođe i ja, ali postoje i dva derbija koja meni iz nekih mojih razloga takođe puno znače“, govori uz osmeh dečaka danas 56-godišnji bivši fudbaler.

Priseća se četvrtfinalne Kup utakmice iz novembra 1994. i gotovo svakog detalja sa tada Stadiona JNA. Gosti su branili prednost od 2:0, „crno-beli“ su jurili zaostatak, tri puta su vodili, ali je Zvezda uspevala da izjednači (3:3).

„To je jedan od tih derbija, odigran pred 45.000 gledalaca i u atmosferi koja se ne zaboravlja. Preciznim šutom sa više od 20 metara zatresao sam mrežu Zvonka Milojevića. Nešto kasnije Nađ je uzdrmao stativu, da je bilo 2:0 moguće je da bismo se na kraju mi radovali. I danas pamtim šest prelepih golova i još puno toga što je derbi kroz vreme učinilo večnim.“

Kaže da je voleo jubilarne mečeve, da mu je i te kako značilo da bude akter nečega što je prvo, deseto ili hiljadito.

„Zašto, ne znam, ali znam da sam morao u tako nečemu da učestvujem. Pred stoti derbi imao sam povredu zadnje lože, doktor Rodić mi je dao injekciju, to smo znali samo on i ja, da je znao i trener Tumbaković, sigurno ne bih igrao. Znao sam i da ću tu utakmicu odigrati na svoj način, baš onako kako treba. Generalno, sve u životu što sam hteo i želeo, to sam i ostvario. Na vrlo legalan i pošten način.“

Jubilarni derbi Partizan je izgubio uprkos činjenici da je imao moćan tim: Goran Pandurović, Zoran Mirković, Niša Saveljić, Dražen Bolić, Albert Nađ ‒ Igor Taševski, Darko Tešović, Dragan Ćirić, Saša Ćurčić ‒ Nenad Bjeković junior i Savo Milošević.

„Bio je Đurđevdan 1995, na tribinama 80.000 ljudi. Vodili smo i bukvalno gazili Zvezdu, a onda je Tumbaković u 70. minutu napravio izmenu. Umesto Ćurčića u igru je uveo Viktora Trenevskog, utisak je i malo razočaranog što nije počeo meč. Bila je to greška, u toj završnici trebala nam je čvrstina pozadi, što je Pažin, koji se takođe zagrevao, mogao da uradi. Sjajan taktički potez napravio je na drugoj strani Ljupko Petrović. Promenio je poziciju Mitku Stojkovskom i on nam je napravio problem.“

U izveštajima sa meča ostalo je zapisano da je Stojkovski u završnici meča prvo iznudio penal koji je Darko Kovačević pretvorio u izjednačujući gol, a onda je i sam, u samom finišu utakmice, zatresao mrežu i doneo Zvezdi pobedu.

„Izgubili smo, a trebalo je da pobedimo. Kod 1:0 Bjeković junior je imao zicer, promašio je sa pet metara i sve je otišlo u kontrasmeru. Ostao je žal što u tom jubilarnom meču nismo bili pobednici, što bi ostalo zapisano za sva vremena u istorijatu derbija.“

Tri ili četiri meseca kasnije odigran je 101. derbi. U najavama malo ko je davao šansu Partizanu.

„Zatresao sam mrežu u 49. minutu. Gledam u semafor, vidim 1:0 i svoje ime. Istovremeno u sebi govorim kako mi to ne možemo da izdržimo. Zvezda nas je baš ozbiljno pritiskala, ali smo na kraju, uz dramaturgiju znanu samo fudbalu, ipak uspeli.“

Seća se svakog trenutka uoči gola, takođe i akcije koja mu je prethodila.

„Kod tog jedinog, ali i baš lepog gola presudila je moja upornost. Na neki način gol je bio i slika, mislim na upornost kao karakteristiku, moje karijere. Na Beširovićevu loptu koja je bila ničija u 16 metara utrčao sam između Stefanovića i Milojevića i poslao je u mrežu, čime je, posle se ispostavilo, bio obezbeđen trijumf Partizana.“

Bilo je to dovoljno za veliku pobedu „crno-belih“ ali i sasvim dovoljno da se lik Darka Tešovića nađe na naslovnim stranama novina.

„Kao dečak silno sam zavoleo fudbal. Govorili su i da sam talentovan, predodređen da budem fudbaler. Mnogi su se divili kako baratam loptom u tim godinama. Ono što sam znao posle sam kroz godine rada usavršavao u omladinskoj školi Partizana. Sa devet sam stigao kod čuvenog Matekala. Brat Zoran i ja smo svakog dana iz Nove Pazove, gde smo živeli, ’Lastinim’ autobusom putovali za Beograd i nazad. S osmehom i velikom radošću.“

Kaže i kako je u godinama odrastanja i formiranja ličnosti žrtvovao mnogo stvari da bi bio fudbaler. Još dodaje da mu se ta žrtva i te kako isplatila.

„Višestruko se isplatila. Partizan mi je darovao fudbalsko ime i prezime, fudbalski identitet, takođe i javni. Uostalom, kao i svim igračima ’crno-belih’. Nijedan fudbaler nije dao toliko Partizanu koliko je Partizan dao njemu ili svima nama.“

Počeo je kao pionir, bio zatim junior koji obećava, na kraju i profesionalac, odnosno prvotimac „crno-belih“.

„Imao sam sjajne trenere. Plejadu velikana, počev od Matekala preko Vladice Kovačevića do Radomira Antića, Gice Damjanovića, Milutina Šoškića, Moce Vukotića. Zanimljivo je da sam u svim selekcijama bio standardan igrač, ali me nikada nijedan selektor nije pozvao u bilo koju reprezentaciju. Neko bi klonuo duhom, za mene je to, verovali ili ne, bio samo motiv da radim još više.“

Trud nije ostao nezapažen. Seća se da je u maju 1988. Vladica Kovačević ušao u svlačionicu i pred dvadesetak momaka izgovorio kako sutra sa prvim timom na pripreme idu Darko Tešović, Goran Jevtić i Slobodan Miletić.

„Sad to iz ove perspektive deluje kao nešto normalno. Međutim, tad to nije bilo tako. Za mene je to bio kraj jedne životne etape i početak druge. Istovremeno i potvrda da sam uspeo, ali ne sasvim. Idem na pripreme, za mene krucijalne, završio sam staž u konkurenciji omladinaca, ali još ne znam da li ću potpisati profesionalni ugovor.“

U Lučanima je radio i ćutao. Pamti da su u stručnom štabu bili Milutin Šoškić i Ivan Golac, da je prvi trener bio Moca Vukotić. Legende pred kojima se stoji mirno.

Dan pre kraja priprema, seća se, Vukotić je pozvao baš trojicu pomenutih. Priznaje kako je u tom momentu pomislio kako ih vraća kući zato što nisu ništa napravili. Međutim, nije bilo tako.

„Rekao je da nas šalje za Beograd kako bismo potpisali profesionalne ugovore. Ni tad nisam verovao da je to baš to, govorio sam sebi ‒ sve dok ne potpišeš nema radovanja.“

U Beogradu se dogodio obrt. Toma Kaloperović, direktor Omladinske škole, predložio im je da umesto profesionalnog potpišu stipendijske ugovore. Kao, to je bolja varijanta.

„Prvi se snašao Žuća Miletić. Izgovorio je da stipendijske ugovore nećemo da potpišemo jer je Vukotić rekao da potpis stavimo na profesionalne. Znao je da je razlika između jednog i drugog ugovora ogromna. Kaloperović je to prihvatio, pozvao je sekretara kluba koji je doneo papire i sve je bilo brzo gotovo. Bio je to trenutak koji sam čekao devet godina. I dočekao. Time se jedan period mog života ispunio. Ono što sam sanjao i želeo to sam i uradio.“

Morao je da čeka šansu da debituje. Bio je na pragu ispunjenja i tog sna, ali se igrom sudbine isprečila nepremostiva prepreka.

„Trenirali smo na onoj našoj čuvenoj blatuši kad mi je prišao trener Vukotić i saopštio dok je trening još trajao da ću u subotu protiv Olimpije biti u prvom timu. Hteo sam da eksplodiram od sreće. Dok smo igrali na dva gola, Bajro Župić je uklizao i udario me u tetivu. Na treningu me ništa nije bolelo, ali kad sam sutradan ustao iz kreveta nisam mogao da stanem na nogu. Morao sam da pauziran nekoliko dana, debi protiv Olimpije na našem stadionu je propao, odigrali smo nerešeno, Mocu su smenili.“

Ivan Golac, njegov naslednik, predložio mu je da karijeru nastavi u Kragujevcu. Morao je sa Kragujevčanima da potpiše ugovor van prelaznog roka, a to je značilo da prethodno mora da raskine onaj s Partizanom na koji je čekao devet godina. Ipak, u toj mat poziciji nađeno je rešenje. Potpisao je na predlog Stojančeta Ristevskog neki aneks sa „crno-belima“ i tako sebe zaštitio, ali u Kragujevcu nije bilo onako kao je želeo. Stekao je pravo da igra tek u martu, ali je posle dva odigrana meča shvatio da to ne ide u dobrom pravcu. Nekako u isto vreme, priseća se, stigao mu je i poziv za služenje vojnog roka.

„Trebalo je da idem u maju u Petrinju, zamolio sam oca da ode do vojnog odseka, da me pošalju negde bliže. Sutra se javlja brat, kaže sve je tata završio, ideš u Maribor. Rekao sam da ne završava više ništa kako ne bih završio u Austriji.“

U Partizanu su za sve saznali šest meseci kasnije kada je posle završene obuke tražio da mu omoguće da služenje nastavi u sportskoj četi.

„I to se nekako posle dosta peripetija završilo, devet meseci sam trenirao kod Staneta Karasija koji je bio zadužen za taj tim u kome su još bili vojnici Vladan Lukić, Zvonko Milojević, golman Cicović, Živković iz Vojvodine i da ne nabrajam dalje. Kad sam skinuo uniformu, dođem u Partizan, gde drugo da idem.“

Seća se da je morao, pošto je prethodni prekinuo, da potpiše novi četvorogodišnji ugovor. Čekalo se na početak priprema, međutim njegovog imena nije bilo na spisku putnika za Zlatibor. Predloženo mu je da ide razgovor sa Bjekovićem na temu šta i kako dalje.

„Jedan slučajan susret u restoranu na stadionu učinio je da prihvatim ponudu tada drugoligaša Radničkog sa Novog Beograda. Prilikom dogovora ljudi iz kluba su bili maksimalno korektni, kao trener ekipu je vodio Kića Ristivojević. Bila je to generacija u kojoj su igrali Košutić, Lović, Muf, Šimičić, Vladan Milojević, Gluščević. Bez problema smo izborili plasman u Prvu ligu.“

Partizan je želeo da ga vrati, a on da ostane još godinu dana na terenu kod Studenjaka. Bjeković je sve prihvatio, tako da je istovremeno uživao prinadležnosti profesionalca Partizana i još zarađivao kao igrač Radničkog.

Kad se završila sezona, opet je bi u situaciji da mora da prelomi. Partizan je insistirao da se vrati, Radnički da ostane. Zbog hiljadu maraka, kaže nije bio u pitanju novac već princip, vratio se u Partizan.

„U leto te 1993. otišli smo na pripreme, onda je krenulo i prvenstvo. Rekao sam sebi sad ili nikad, moraš ovde da ostaviš trag. Igrali smo u Nišu, bio sam na klupi, pet minuta pre kraja trener kaže ulaziš u igru. Pomislio sam da je ta izmena bez veze, ali i da za tih par minuta na terenu moram napraviti nešto. Dogodilo se u samom finišu da je Gudelj uputio jednu dubinsku loptu, Brnović je pipnuo glavom i prebacio štopera, lopta dođe do mene, golman mi krene u susret, ja ga prebacim i zatresem mrežu. Partizan je osvojio bod, a ja sam sebi rekao sad možeš i da završiš karijeru, dao si prvenstveni gol u dresu prvog tima Partizana, više ti ništa ne treba.“

Usledile su četiri sezone u kojima je bio standardni prvotimac. Istina, ne i na početku.

„Partizanovo sam dete, kad god je neko dolazio u klub, mi deca kluba morali smo među rezerve. Ali, sve bi posle dva ili tri kola došlo na svoje mesto.“

Najbolju sezonu odigrao je 1995. S ponosom u glasu priča kako se tad uz asistencije nadavao i golova.

„Čakar je mislim bio prvi strelac, a ja sam postigao 13 golova. Nijedan iz penala, nisam mogao da dođem na red da ih šutiram. Davao sam zato one prave fudbalske golove udarcima sa 20 i više metara, nikad one kad golman odbije loptu, a strelac natrči na nju i zatrese mrežu.“

Treneri su govorili da ima osećaj za prostor, ali i brzinu kod donošenja pravih odluka.

„Govorili su i da sam polivalentan igrač. Kod Tumbe sam igrao i levog i desnog beka i davao golove, igrao sam i osmicu, desetku, zadnjeg veznog i opet pogađao mrežu. Sve sam to mogao jer su me obučavali sjajni treneri. Danas pričamo o ful bekovima. Mića Radović i Rojević bili su preteče ovog sada fudbala, imali su kao bekovi po 10 centaršuteva na svakoj utakmici.“

Partizan je napustio 1996. Godinu pre trebalo je da se preseli u Španiju u klub koji je kao trener predvodio Blagoje Paunović. Tražili su Tešovića i golmana Pandurovića.

„Godinama kasnije saznao sam da su taj transfer stopirali ljudi iz Partizana uz objašnjenje kako ja hoću da ostanem još godinu dana. Nije bilo baš tako, ali šta to vredi. Uglavnom, ostao sam, ali ta godina nije bila kao prethodna, postigao sam valjda samo osam golova.“

Preselio se u Grčku, u neveliki Etikos Asteras, koji se tog leta vratio u elitni rang takmičenja.

„Nisam otišao da igram za milione, sa 29 godina u Grčkoj nisam mogao ni da ih zaradim. Ostao sam tri godine, što nije bilo baš lako s obzirom na to koliko su zahtevni i navijači i predsednici klubova.“

Nije se vratio u Partizan, Blagoje Paunović je insistirao da odigra još jednu sezonu u Banatskom Dvoru koji je predvodio sa klupe.

„Odigrao sam dve i karijeru završio u 34. u dresu Banatskog Dvora na evropskoj utakmici sa Mariborom odigranoj na Stadionu Partizana. Bila je to za mene utakmica s puno emocija i malom simbolikom, na istom stadionu sam počeo i završio karijeru.“

Fudbala se nije odrekao, nastavio je priču kao trener. Prvi posao dobio je u novobeogradskom Radničkom.

„Išao sam i na kampove Mini-maksi lige, otvorio svoju školu fudbala u Novoj Pazovi. U Radničkom sam trenirao Uroša Spajića. Predložio sam Partizanu da ga uzmu, ali su oni na istoj poziciji imali Ličanina i Nastasića. Dok su razmišljali, pojavio se Maza Vasilijević i dečko završi u Zvezdi. Postao je posle i reprezentativac, kapiten ’crveno-belih’.“

Neumorno je radio i čekao da se vrati u Partizan. Govorio je sebi i drugima da pripada jedino „crno-belima“. Posle razgovora sa Ivanom Tomićem, tada sportskim direktorom, u trenutku kada je radio s klincima na Kopaoniku telefonom ga je pozvao Nedeljko Kostić, direktor akademije „crno-belih“. Dobio je godište 1998.

„Znao sam svu decu iz Srbije iz tog godišta, radio sam na kampovima, pratio Mini-maksi ligu. Tad se u Partizanu radilo tako, kreneš s najmlađima i radiš sa njima sve dok ne stignu na prag prvog tima.“

U toj prvoj generaciji stasali su Veljko Birmančević, Nemanja Stojić, Igor Zlatanovć, Sava Petrov i Filip Čermelj.

„Svi oni i danas igraju seniorski fudbal, na moju žalost ne u Partizanu. Pokazalo se da Stojić može da igra i štopera i zadnjeg veznog, primarna pozicija Zlatanovića je centarfor, a sekundarna, verujte, štoper. Veljko Birmančević, napišite to crnim slovima, jeste desetka koja je uništena, uništili su ga treneri.“

Postoji u njegovoj karijeri i detalj o kojem nikad nije javno pričao.

„Tadašnji predsednik FSS-a Slaviša Kokeza pozvao me jedno jutro u Savez. Kaže, znaš da je Muslin novi selektor, dao sam mu spisak sa šest imena da odabere dva pomoćnika. Jedan od dvojice odabranih si ti. Kažem, nemoguće, ne poznajem čoveka lično, mora da je to neka greška. Kaže, ne, nije, tebe je odabrao. Ok, to je za mene čast, znam da reprezentacija igra svoje dve utakmice u subotu i utorak, ali ja u subotu s mojim omladincima igram na Karaburmi. Ne mogu da ih izneverim, na pragu smo omladinske Lige šampiona, to je neka kruna mog višegodišnjeg rada. Dakle, mogu, ali tek posle te utakmice. Kaže, dobro, razgovaraću sa Muslinom i onda te zovem. Nikad me više nije pozvao, ali jeste Krstajića koji je posle postao to što jeste. Prvo Muslinov pomoćnik, a onda i selektor.“

Najbliži prijatelji su ga posle u neverici pitali zašto je propustio možda i najveću šansu trenerske karijere. Odgovor je bio prost.

„Sa mojim dečacima radim sedam godina i sad, četiri dana pred najvažniju utakmicu generacije, ne mogu da ih ostavim. Kakav bih ja bio čovek da sam to uradio.“

Tog leta napustio je Partizan, dao je otkaz. I neke druge kombinacije su pale u vodu. I kad je pomislio da će morati potražiti neki drugi posao i zaboraviti na trenerski, jedno veče zazvonio je telefon.

„Javio se Vladan Milojević, mi smo kumovi, krstio sam njegovu decu. Pitam odakle se javljaš, kaže iz Atine, preuzeo sam Panionios. Pitam u šali da li ima mesta i za mene, igrao sam u Grčkoj, znam jezik. Kaže, zvaću te za nekoliko minuta.“

Dva dana kasnije bio je u Atini, on i Vlada Janković, i zvanično su bili promovisani u Milojevićeve pomoćnike. Panionios je bio hit te sezone, obezbedio je mesto u Evropi. I onda opet sudbina upliće prste.

„Vladan je imao kombinaciju sa Zvezdom, poziv Terzića da preuzme mesto šefa. Tamo za mene naravno nije bilo mesta. Ali, jeste u Partizanu, kad sam to najmanje očekivao javio se Ivica Ilijev s pitanjem da li hoću da budem direktor Omladinske škole. Kažem na prvu da hoću, da mi je to jedna od dve najveće želje koje zapravo imam. Onda smo se dogovorili, idem za nekoliko dana na Upravni odbor da sve ozvaničimo.“

Na Upravnom odboru nije dobio podršku. Zna i zašto i ko je bio protiv njega, ali o tome Tešović, lojalan Partizanu do bola, ne želi da priča.

„U svim pričama kad je Partizan bio u pitanju uvek sam bio neko sam. Kao talentovani klinac nisam imao tatu kapetana ili pukovnika da me protežira, poštovao sam klupsku hijerarhiju, starije, one koji znaju više. Od svakog trenera naučio sam puno toga, posebno od Radomira Antića. Prečicu nikad nisam tražio, potvrda mog znanja bilo je ono što sam pokazao na terenu kao igrač, a posle i kao trener.“

Zanimljivo je i to što nikad nije trčao za novcem. Ni kao fudbaler, takođe ni kao trener. Priseća se da je dugo, čak i u seniorskim godinama, na trening dolazio autobusom iz Nove Pazove. Njegova ljubav prema fudbalu zapravo nikad nije imala cenu. Kao igrač voleo je igru, kao trener najveću satisfakciju doživljavao je u momentima kada se akcija sa treninga savršeno izvede na utakmici ili kada klinac koga je kao stručnjak oblikovao stasa u kvalitetnog igrača i pouzdanog prvotimca.

Trenersku karijeru započeo je u mlađim kategorijama beogradskog Radničkog. Dokazao se i kao trener u mlađim kategorijama Partizana. Bio je u radu sa seniorima i pomoćnik Vladana Milojevića u grčkom Panioniosu, Al Ahli Džedi, El Itifaku.

Prvi samostalni posao u seniorskom fudbalu dobio je u Radničkom iz Nove Pazove, a u narednim godinama trenirao je i kragujevački Radnički, Mačvu i Novi Pazar, zatim Radnički iz Sremske Mitrovice i Novi Sad.

Danas je bez posla. Radio bi, ali ne može jer je još pod dvogodišnjom suspenzijom koju mu je izrekla Disciplinska komisija FSS-a.

„I to je blizu kraja. Još mesec i po. Šta se desilo. U Novi Sad sam došao na poziv predsednika Važića. Klub je bio poslednji na tabeli bez šansi da izbori opstanak. Ipak, u baražu smo od sedam utakmica samo dve izgubili. Stvarali smo usput ekipu za niži rang i brz povratak, ali iako je bilo jasno da ispadamo predaju nismo unapred potpisivali. Na red je došao i taj famozni meč sa ekipom Mladost GAT. Poslednja utakmica u prvenstvu, Mladost mora da pobedi, mi smo ispali. U nekim kombinacijama Mladosti je bio dovoljan i bod, puno toga zavisilo je od rezultata meča Vršac – Kolubara. Nas sve to nije interesovalo. Na teren je izašao standardni tim i mi smo posle prvog poluvremena vodili 2:0 uprkos kafanskim pričama da će Novi Sad prepustiti bodove Mladosti. U svlačionici sam momcima rekao pobedite i 5:0 ako možete. Na kraju, bilo je 2:0 za nas.“

Tešović danas pita zašto je bila u fokusu njihova utakmica, a ne ona u Vršcu.

„Znate šta se tamo desilo. Pobedio je Vršac 2:0, ali sa igračem u timu koji nije imao lekarski pregled. Posle je meč registrovan 3:0 za Kolubaru koja je tako izborila opstanak.“

Onda su se izdešavale čudne stvari, stigle su i izjave nekih igrača Novog Sada do FSS-a čija Disciplinska komisija izriče dvogodišnju suspenziju Darku Tešoviću.

„Ne želim da u svemu budem kolateralna šteta. Ta kazna ističe za dva meseca. Radiću ponovo, kad se sve dogodilo stiglo mi je na stotine poruka podrške. Znaju oni koji me znaju da nisam iz te priče. I svi su pitali kako za nameštanje može da bude kriv trener ekipe koja je pobedila. Neko je u toj prljavoj igri trenirajući strogoću pogrešio na moju štetu, da li slučajno ili namerno ‒ brzo će se saznati.“

Uradio je jedino što je mogao. Podneo je redovnom sudu tužbu protiv FSS-a. Spor je u toku, zato i ne govori o bitnim detaljima u celom slučaju.

„Znam, pravda je spora, ali je i dostižna. Verujem u činjenice i istinu koja će na kraju ugledati svetlost dana. Verujem i u to da ću u dogledno vreme ispuniti i onu još neispunjenu želju, a to je da ću jednog dana postati prvi trener Partizana ili direktor ’crno-bele’ omladinske škole. Do sada su se sve moje fudbalske želje ispunile, verujem da će i ova za mene kao trenera najveća.“