Radosav Raća Petrović: "Ako ginem, poginuću sa svojima i neće mi biti žao"

"Kao klincu bilo mi je zbog svega i malo neprijatno, znate one šale, dečak a slavi 8. mart. Sa odrastanjem shvatio sam da moj datum rođenja ipak ima i nekih malih prednosti“, priča uz širok smeh koji je uz nemirne oči nešto što sagovornik prvo uočava na pravilnim crtama lica Radosava Raće Petrovića.

Na pitanje kako je moguće da kao neko ko je rođen u Ubu navija za Partizan odgovara uz karakterističan osmeh.

„U mojoj generaciji bilo je više onih koji su navijali za Zvezdu, ali u generaciji mog oca nije bilo tako. Tata Nikola bio je navijač Partizana, sastav ’crno-belih’ iz finala Kupa šampiona 1966. znao sam zahvaljujući njemu i njegovim lepim pričama da izdeklamujem u pola dana ili noći još kao đak drugog razreda. Prvi reprezentativac Jugoslavije iz Uba, mislim na Ratka Čolića, nosio je dres Partizana i tad su mnogi u mom gradu, sledeći svog idola, navijali za Partizan. Posle su na veliku scenu stigli Dragan Džajić i Dule Savić. Zbog njih je u Ubu i okolini sve više bilo zvezdaša, a sve manje partizanovaca.“

Posle Čolića, Džajića, Savića reprezentativci iz ovog malog srpskog gradića postali su još i Radosav Petrović, odnosno Nemanja Matić.

Zanimljivo je i to da danas jedna od tribina na Stadionu „Dragan Džajić“ u Ubu nosi ime aktuelnog sportskog direktora Partizana.

„Sve je smislio Nemanja Matić koji je pre nekoliko godina preuzeo brigu o klubu, renovirao stadion. Nazvao me jednog dana i samo saopštio šta je odlučio. Bio sam iznenađen, u prvom trenutku sve mi je bilo simpatično, ipak je Ub moj grad u kom sam završio osnovnu i srednju školu, počeo da igram fudbal, ali da tribina na stadionu nosi moje ime, a još sam živ, to je već bilo nešto drugo, nešto što ne samo da imponuje, već i na poseban obavezuje.“

Kaže i da je sve doživeo kao jedno zaista lepo i veliko priznanje.

„Hvala pre svega Matiću. Bilo bi strašno da posle svega obrukam ili izneverim njega i moje Ubljane u bilo kom pogledu. Ipak je to mala sredina, njihova ljubav naprosto mora da se poštuje i uzvrati na pravi način.“

Sa braćom Nemanjom i Urošem Matićem vezuje ga višegodišnje prijateljstvo, zajedničko odrastanje.

„Moj otac bio je trener, kod njega sam počeo, ali sam već sa 10 godina otišao kod čuvenog Arse iz Obrenovca koji je imao svoju školu fudbala u kojoj su pored mene fudbalski odrastali i Matići, zatim i Ivan Obradović, Vesa Radovanović, Filip Đuričić i da ne nabrajam dalje. U Kladovu smo kao 11-godišnjaci osvojili prvenstvo tadašnje Jugoslavije.“

Fudbalsku priču Nemanja Matić i Petrović nastavili su u Ubu, igrali su zajedno u omladincima, zatim malo i za prvi tim Jedinstva.

„Nemanja je prvo otišao u Kolubaru, nešto kasnije i Slovačku. Sve drugo kad je on u pitanju je istorija“, govori Raća Petrović.

Danas je Raća sportski direktor Partizana, a Nemanja prvotimac italijanskog Sasuola.

„Igra fenomenalno, napunio je 38 godina, ali je i dalje neuništiv. U kontaktu smo, naravno. Nije Vam loša ta ideja da mu ponudim da igra za nas, na toj poziciji baš nam treba jedan takav“, govori, šaleći se naravno, Raća Petrović.

Vraća se na početak karijere. Kod Vojimira Sinđića debitovao je za prvi tim Jedinstva, onda se na nagovor oca otisnuo u Obrenovac. Tamo je trener obrenovačkog Radničkog bio Miloš Veselinović, danas pomoćnik Vladimira Ivića, za koga Raća Petrović ima samo lepe reči.

„Bio je to treći rang, Srpska liga, grupa Beograd. Dobri timovi, dosta dobrih fudbalera, pogotovo mladih. Često se igralo pred punim tribinama. Bila je to za mene godina dragocenog iskustva, do poslednjeg kola Kolubara i mi smo se borili za titulu. Na kraju smo završili kao drugi. Igrali smo zatim s Inđijom i baraž za plasman u Drugu ligu, ali nismo uspeli.“

Nisu uspeli kao tim, ali jesu kao pojedinci. Mnogi iz tog sastava imali su posle zapaženu profesionalnu karijeru. Raća Petrović kao najvećeg „krivca“ apostrofira trenera Veselinovića.

„Sjajan stručnjak. Cedio me, i ne samo mene, do iznemoglosti. Video je da bih možda mogao da igram ozbiljan fudbal, puno vremena proveli smo radeći individualno. Moj problem u jednom trenutku bio je i taj što sam naglo izrastao, nisam ličio ni na šta, koordinacija nula.“

Naporan rad se na kraju isplatio, vrlo brzo dobio je i poziv selektora Zlatka Krmpotića da igra za omladinsku reprezentaciju.

„Bila je to moćna generacija. Uglavnom sam ulazio sa klupe, bilo je u tom sastavu ako se ne varam osam ili devet igrača Partizana, većina njih je posle igrala i za prvi tim.“

U Partizan je stigao jer je to želeo tadašnji trener Slaviša Jokanović. Ulogu direktora kluba obavljao je Ivan Tomić.

„Bio sam im valjda simpatičan, po konstituciji sam malo podsećao na Jokanovića. U svlačionici sam zatekao one zbog kojih sam sa Uba vikendom dolazio u Beograd da ih gledam.“

Govori iskreno i da je potpisom za „crno-bele“ ostvario sve svoje dečačke snove.

„Žuka, Moreira, Dijara, Bambi Tošić, Srđan Knežević, Marko Jovanović… Vratio se tog leta i Veljko Paunović, bio je tu i Ivan Obradović. Preskočio sam verovatno nenamerno nekoga. Uglavnom sjajna generacija. Na tim prvim pripremama cilj mi je bio samo da se dokažem, da me ne vrate u Obrenovac ili pošalju na neku pozajmicu. Tada se uglavnom išlo u Teleoptik, razmišljao sam ako već moram da bi mi nešto tako možda i odgovaralo.“

Plašio se i kako će biti primljen u velikom klubu. Međutim, kaže, već posle trećeg dana osećao se kao u svojoj kući. Svi saigrači bili su maksimalno dobronamerni. Na drugoj strani Jokanović i Tomić su na svoj način učinili da kao novajlija i anonimus među fudbalskim zverima stekne i potrebno samopouzdanje.

„Posvetili su mi puno vremena, dosta smo pričali, govorili su mi da to što sam došao iz treće lige među reprezentativce nema nikakve veze, da se i na jednim i na drugim terenima igra fudbal.“

Priželjkivao je u početku da bude među 18, ali to nikom nije pričao. A onda je u sve prste uplela sreća.

„Bilo je to leto Olimpijskih igara u Pekingu. Partizan je trebalo da igra kvalifikacije za Ligu šampiona, deo reprezentacije bio je i Ljubomir Fejsa, dokazan igrač, potreban Partizanu. Sećate se verovatno onog slučaja da li će se iz Kine vratiti reprezentativci ’crno-belih’ ili će ostati u Pekingu. Partizan je u prvom kolu eliminisao Inter iz Bakua, čekao nas je duel sa Fenerbahčeom na čijoj klupi je sedeo Luis Aragones. Španci su, sećate se, te godine postali prvaci Evrope. Imao je Fener sjajan tim, tog leta pojačao ih je i legendarni Roberto Karlos.“

U Bakuu, 10 minuta pre kraja Moreira je dobio parni karton, Žuka je povredio list, Fejsa, Tošić i Marko Jovanović su bili sa reprezentacijom.

„Bilo je dilema ko će protiv Fenera igrati zadnjeg veznog. Prilazi mi Jokanović na treningu tri dana pre utakmice i onako šmekerski kaže da su i svi oni tu, da bih počeo utakmicu, da je zapravo tako nešto planirao. Ja klinac, masu stvari ne kapiram, sve ulaznice za utakmicu sa Fenerom u tom trenutku bile su prodate, imali su tim koji leti po terenu. Kažem sebi, sad ili nikad, pukovnik ili pokojnik. Jokan mi još kaže možeš da daš i tri autogola, niko ti neće zameriti. Još je i dodao ‒ nemoj samo da se uplašiš, igraj kao na treningu i to je sve što tražim od tebe. I, zapamti, nije to utakmica od koje zavisi tvoj fudbalski život.“

Čulo se i u Ubu da će biti starter. Dva dana pre utakmice otišao je, seća se, da poseti roditelje, a onda ga je komšija, veliki fan Partizana, zamolio nešto što ni do danas nije zaboravio.

„Prvo mi kaže jaki su ti Turci, a onda me pita i da li mogu nešto da mu učinim. Pitam šta, a on kaže reci tamo onim tvojima ako ikako možemo da povedemo 1:0, da se mi navijači na tribinama izradujemo, a posle neka nam Turci daju i pet komada, nije bitno.“

Dogodilo se da je Partizan poveo 2:0, da mu je zbog navodnog ofsajda poništen treći gol. Meč je završen 2:2 najviše zahvaljujući sudiji Škotlanđaninu koji je za Turke svirao diskutabilan penal.

„Odigrao sam dobro tu utakmicu, sad znam da je to bila prekretnica u mojoj karijeri. Postao sam zapravo svestan da nisam tu kao igrač koji samo popunjava broj, već prvotimac Partizana. Kao takvog su me prihvatili i svi drugi oko mene.“

Za svakog igrača „crno-belih“, ali i „crveno-belih“, derbiji večitih rivala bili su utakmice svih utakmica.

„Bio je 6. septembar. Pre toga na meču s nekim Rumunima povredio se Ljubomir Fejsa. U tom trenutku na poziciji zadnjeg veznog on je bio prva opcija, ja samo neko ko ulazi sa klupe. Zahvaljujući njegovoj povredi, bio sam starter na ’Marakani’, pobedili smo golovima Žuke i Moreire 2:0, rekli su mi da sam odigrao dobro.“

Već naredni derbi bio je za Petrovića priča iz snova. Zvezda je, kaže, imala moćan tim sa Milijašem, Koromanom, Ninkovićem i Tomovićem.

„Imali su zaista sjajan tim, ali i neke organizacione probleme. Derbi je gledao i Radomir Antić, mi smo slavili, strelac jednog od dva gola bio sam ja. Sutra u štampi bila je i Antićeva izjava s naslovom Partizan je dobio derbi, ali i Petrovića. Narastao sam do neba od sreće.“

Za tri godine u dresu Partizana odigrao je 70 utakmica i postigao 17 golova. Osvojio je tri prvenstva i dva kupa. U trećoj sezoni postigao je i najdraži gol za Partizan, gol za titulu.

„Pre toga smo igrali kvalifikacije za Ligu šampiona, prošli smo Žilinu, a onda izgubili od kiparskog Apoela. Jokanović je otišao, na njegovo mesto stigao je Plavi Stevanović. Bili su to turbulentni dani u klubu, došla je nova uprava, posle Jokanovića i bukvalno u istom mesecu Partizan su napustili Ivan Tomić, Bata Mirković i Goran Petrić. Kao tim smo štucali, sve se to odrazilo i na nas, nismo gubili, ali smo puno mečeva odigrali nerešeno. Zvezda je bila prva na tabeli sve do derbija. Sećate se sa te utakmice sigurno i onog isključenja Kneževića, a onda i evrogola Klea. Dobili smo 2:1, to nas je malo vratilo u život, ali smo jesen završili kao drugi. I proleće smo započeli sa tri remija, onda nas je Vojvodina izbacila iz Kupa, Plavi Stevanović je morao da ode, a tim je preuzeo Sale Stanojević. Mlad i energičan trener, i mi uđemo u seriju. Dođe na red i derbi, mi pobedimo, dao sam gol ispostavilo se za titulu i to je bio najlepši trenutak u mojoj karijeri, trenutak kada je dečački san postao java. Proslavio sam naravno gol s navijačima na jugu, bila je to neka druga prekretnica u mojoj karijeri nadgrađena zadovoljstvom da navijači i danas, uprkos tome što je na stotine boljih igrača od mene igralo derbi, pamte baš taj detalj. I to naravno prija, to je i veličina derbija koji je bio i biće i ubuduće bogatstvo za naš fudbal.“

Derbi ga je na neki način preporučio i selektoru Antiću. Na SP-u u Južnoj Africi bio je najmlađi u selekciji Srbije.

„Nisu svi voleli Antića, nije svima bio po volji, ali su svi znali da je neko ko zna puno, da zaslužuje apsolutno uvažavanje. Bio je veliki trener, nikad se nije dovodilo u pitanje poštovanje, njegovo prema ekipi i ekipe prema njemu. Imao je u sastavu Kolarova, Ivanovića, Vidića, Stankovića, Subotića, Dragutinovića, Krasića, Laneta Jovanovića, Žigića, Pantelića, Danka Lazovića… I sve je on to, te različite karaktere, znao da posloži. Mislim da je to generacija koja je ne samo znala za više, već je i zaslužila više. Kvalifikacije su odigrane fenomenalno. Na SP-u nam se prvo dogodio onaj penal protiv Gane, onda smo dobili Nemačku, trebalo je da uknjižimo i bodove protiv Australije protiv koje je odigrano prvo poluvreme najbolje koje je taj tim ikad odigrao zajedno. Izgubili smo 2:1, ali i danas tvrdim ‒ da je sudija posle šuta glavom Vidića i igranja rukom protivničkog igrača svirao penal, priča bi danas imala sasvim drugi epilog. S tim bodom otišli bismo dalje i pitanje je kako bi se sve završilo.“

Žao mu je takođe što su i neke vanfudbalske stvari koje su se u reprezentaciji i oko reprezentacije događale u Južnoj Africi osenčile kompletan utisak.

„Bili smo smešteni u hotelu u koji ni ptičica nije mogla da uleti. Međutim, neko iznutra se potrudio da do javnosti dospeju fotografije koje i nisu morale da se obelodane. Neko je onu budalaštinu s pivom i cigaretama namerno izrežirao i pretvorio u zlo, odnosno neprimereno ponašanje reprezentativaca. I danas mislim da u svemu nije bilo ničega lošeg i da nam sve to nije trebalo.“

Posle Partizana Radosav Petrović imao je i više nego neobičnu karijeru. Igrao je u Engleskoj, Turskoj, Ukrajini, Portugalu, Španiji, kratko u Kazahstanu i na kraju na Kipru. Govori se da ga je Englezima preporučio Jokanović, takođe i da je u svemu udela imao i Radomir Antić.

„Došao sam u Blekburn i isterao ih iz Premijer lige u kojoj su igrali punih 15 godina. Otišao sam sa 22 godine, ne znajući šta me čeka. Bili smo NFL ekipa, duga lopta, skači, što se kod nas nije nikada igralo. Trebalo mi je vreme da se adaptiram na taj i takav fudbal.“

U Engleskoj se družio sa Kolarovim, Stefanom Savićem koji je stanovao u njegovoj zgradi, Jasminom Džekom i Simonom Vukčevićem.

„Puno toga pamtim. Pre svega utakmice na onim njihovim veličanstvenim stadionima, hramovima fudbala, onda meč kada nas je Siti predvođen Mančinijem otresao 4:0. Pretrčao sam kilometre i kilometre, a loptu sam pipnuo ukupno osam puta. Bilo je i velikih pobeda, dobili smo Junajted na Old Trafordu i odigrali nerešeno na Enfildu, zatim pobedili i Arsenal. Ali, sve to nije vredelo jer smo gubili one utakmice koje smo morali da dobijemo.“

Nije hteo da ostane na Ostrvu da igra u Čempionšipu. Sasvim slučajno otišao je u Tursku, u klub za koji nije ni znao da postoji.

„Bio je to Genčlerbirligi u kome su već bili Dejan Lekić i Duško Tošić. Oni su me zvali, govorili su dođi, biće nam super. Uz to i kinta je dobra. Posle su došla i još dva igrača Partizana, Lola Smiljanić i Nemanja Tomić. Uz nas su bili još po jedan Bosanac i Hrvat, ukupno nas sedam iz bivše Juge. Napravio sam dobar ugovor uz plan da ostanem šest meseci, najviše celu sezonu, ali sam ostao tri godine.“

U Dinamo Kijev je takođe otišao zbog dobrog ugovora, tamo su od naših bili Ninković i Gavrančić. Zatekao je i Hrvata Vidu, Dragovića iz Austrije, Jermolenka.

„Igrali smo i kvalifikacije za Ligu šampiona, onda i grupnu fazu sa Čelsijem, Portom i Makabijem iz Tel Aviva koji je sa klupe predvodio Jokanović. Prošli smo čak i grupu, ali nas je u osmini finala isprašio Mančester siti.“

Vladimir Ivić ga je zvao da dođe u solunski PAOK, ideja mu se, priča, dopala, ali se u međuvremenu pojavio i lisabonski Sporting koga je sa klupe predvodio aktuelni selektor Portugala Žorž Žesus. U sve se uključio i Nemanja Matić, preporučio je Raći da prihvati ponudu uz objašnjenje da je baš on kod Žesusa u Benfiki najviše kao igrač napredovao.

„Prihvatio sam, bio je to izazov, Sporting je bio veliki klub, jurio je titulu. Prve godine nisam puno igrao, moji konkurenti za mesto u timu bila su dva portugalska reprezentativca, Adrijan Silva i Vilijan Karvaljo, trebalo je da se oni prvo prodaju pa da ja dođem na red. U drugoj i trećoj sezoni igrao sam neuporedivo više, za tri godine osvojili smo tri Kupa. Žesus je kao trener bio težak kao crna zemlja, teško je bilo s njim raditi, ali mi je i tad bilo jasno da je izvanredan trener. On vam popije krv, bio je i ostao perfekcionista.“

Sporting je imao sjajne pojedince, ko se ne bi pohvalio da su mu saigrači bili Bruno Fernandez, Rafinja i Nuno Mendes.

U karijeri je osvajao prvenstvo Srbije, Ukrajine i Kipra. Može se pohvaliti i da je bio igrač ekipa koje su prigrabile pehar nacionalnog kupa Srbije i Portugala. U Španiji je nosio dres Almerije i Saragose i u svim klubovima je ostao upamćen ne samo kao dobar fudbaler, već i kao sjajan čovek. Kaže da mu je najlepše bilo u Portugalu, uz osmeh zadovoljstva priča o lepotama Lisabona, o zemlji u kojoj je fudbal nešto sasvim posebno.

„Njima je fudbal sve, fudbalere poštuju, gde god da dođete dobro ste došli. Tamo se za fudbal živi, o fudbalu se priča svaki dan na radiju, čitala se svaki dan ’Abola’ i druge novine, jednostavno rečeno ‒ fudbal je u Portugalu religija. Uživao sam i ja i porodica, u Portugalu mi se rodio i sin.“

Ima stabilan brak, srednjoškolska ljubav još sa Uba krunisana je venčanjem, danas su on i supruga ponosni roditelji dečaka (9 godina) i devojčice (6). Igrajući fudbal, postao je i pravi poliglota. Engleski je učio i školi, usavršio ga u Blekburnu. U međuvremenu je savladao i portugalski, onda i španski, ruski govori solidno. Zaradio je i lep novac kao fudbaler profesionalac i pametno ga iskoristio. Naučio je i životnu lekciju da je najlakše izgubiti prijatelje ako im posudiš novac, ali to ne smatra nekim svojim velikim grehom, već sramotom onih koji su novac posudili i nikad ga nisu vratili.

Po završetku karijere nastanio se s porodicom u Beogradu. Planirao je i da možda nastavi započete studije na Fakultetu fizičke kulture, dobije diplomu i ostane u fudbalu možda kao trener sve do penzije.

Omiljen je u svakom društvu. Svi govore da je jedan lepo vaspitan čovek, pun empatije i razumevanja za druge. Nedavno je zatvorio krug. Sada već daleke 2011. napustio je Partizan. Letos, posle deceniju i po Radoslav Raća Petrović se vratio među „crno-bele“, ali ne kao igrač čije bi iskustvo i te kako značilo za u mnogo čemu nedefinisan sastav „crno-belih“ u ovom trenutku.

„Bilo je prošlog leta razgovora da se vratim kao igrač. Uprkos obostrano silnoj želji da se tako nešto i dogodi, nadvladao je razum koji je govorio kako ne bi bilo pošteno prema Partizanu da kao igrač koji je tek izašao iz povrede i koga je za dva meseca čekala nova operacija i dvomesečna rehabilitacija, tako nešto i uradim“, priča uz osmeh dobrog dečaka, sportiste i čoveka spremnog da uvek i u svakoj prilici pomogne.

Na nagovor prijatelja iz Partizana pre 100 dana preuzeo je nimalo zahvalnu ulogu sportskog direktora kluba koji rezultatski posrće kao nikad u bogatoj istoriji. Istina bez ikakvog iskustva u poslu na kome su ga drugi, prepoznajući vizionarsku crtu u njegovom karakteru, videli kao moguću vrednost kluba koji se trenutno nalik grogiranom bokseru podiže sa poda ringa uz podršku navijača i s vidljivom voljom da nastavi borbu.

„Istina je da su trenutni rezultati katastrofalni i ispod renomea kluba tradicije Partizana. Istina je, međutim, i to da klupske strukture sve čine kako bi se što pre izašlo iz ovog začaranog kruga i svake krize.“

Veruje u Sašu Ilića, takođe i Danka Lazovića. Znao je da će ako dođe u Partizan sarađivati i sa Miralemom Sulejmanijem, direktorom omladinske škole, da je u stručnom štabu i Ljubiša Ranković.

„Govorili su mi treba nam neko ko je komunikativan, ko govori jezike, ko će biti spona između stručnog štaba i ljudi u klubu. Rekao sam sebi ok, idem, ako ginem, ginem sa mojima i neće mi biti žao. Partizan mi je sve dao, pozvali su me, moja je obaveza bila da u ovako teškoj situaciji dođem, da prihvatim izazov uprkos tome što su mi mnogi govorili da mi tako nešto ne treba, da će me brzo potrošiti.“

Kad je stigao, pripreme su već bile u toku. Sebi je obećao da neće glumiti direktora, uvoditi pravila, seći glave i kadrirati.

„Pitate da li sam zadovoljan onim što sam uradio u prvih sto dana. Odgovor bi mogao biti pogled na tabelu. Treba iskreno reći da su rezultati izrazito loši i u tom delu nisam zadovoljan. Druge ne krivim, odgovornost je Sašina i moja. Klub je, međutim, u više nego specifičnoj situaciji, da imamo novca, sigurno je da bi sve ovo bilo neka druga priča.“

Prodaja Ugrešića, Roganovića i Dragojevića je za klub finansijska injekcija, dodaje i da se dugovi polako otplaćuju, da će se ubuduće, što je njegova strategija, više prilika pružati igračima iz sopstvene škole.

„Jasno nam je da Partizan mora da živi od prodaje svoje dece i zarade ostvarene igranjem u Evropi. Ali, kako stići do Evrope. Situacija za klub je specifična, mi ne možemo da računamo na neki ozbiljan prihod od ulaznica ili TV prava kao što je to slučaj u nekim evropskim zemljama sličnim nama. Oni zarađuju pare na stvarima koje mi nemamo.“

Obelodanjuje i želju da klub ubuduće više računa na svoje igrače povratnike, a manje na strance, da uz njih u timu stasaju mladi talentovani igrači.

„Svesni smo da je put ozdravljenja spor, godinama smo bez trofeja, ali ima puno razloga zašto verujemo da će koliko sutra Partizan ponovo biti na zelenoj grani. Ja verujem da je to moguće.“

U međuvremenu Partizan je osvežio redove angažovanjem mladog Miladinovića i bivšeg reprezentativca Čumića, vratio se među „crno-bele“ i Aleksić koji je ponikao u mlađim kategorijama kluba. U sastavu je posle duže pauze u sastavu i bek Jurčević.

„Treba im vreme da dostignu takmičarsku formu. Ova liga je danas malo ozbiljnija nego što je bila, teško je dobiti bilo koju utakmicu. Ali, ne gubimo nadu. Ovo tim pre jer postoji jedna stvar koju smatram najvećom našom pobedom do sada. Ispali smo iz Evrope, na tabeli smo na mestu koje je istorijski loše. I onda se događa nešto što je apsolutno iracionalno. Nikad nismo imali lošije rezultate, a podrška je nezapamćeno velika. Na svakom koraku. Ljudi nam govore kako sve znaju, govore i da su rezultati loši, ali i da su i dalje uz nas, uz Partizan.“

Petrović govori i o fenomenu zvanom Saša Ilić. Tvrdi da je jedna od najvećih klupskih legendi, neko koga navijači obožavaju.

„Ljudi prepoznaju trenutak, svesni su situacije, takođe i da zbog svega trpe rezultati. Ubeđeni su, međutim, da će pauza između jesenje i prolećne sezone sve okrenuti u suprotnom smeru, da će uz kvalitetne pripreme i dopunsku selekciju tim krenuti stazom uspeha.“