Sport
03.04.2022. 21:05
Sport
09.05.2022. 08:05
Zoran Šećerov
Siniša Mihajlović
Samo za "mistera" – "Sini on fajer"
Siniša Mihajlović, aktuelni trener Bolonje i proslavljeni fudbalski as, ne bi bio što jeste da nije takav kakav jeste. Jedan je od onih koga u isto vreme jednakim intenzitetom i mrze i obožavaju, nipodaštavaju i slave, podižu na pijedestal i guraju u blato. Takođe je i neko ko ljude oko sebe, bez obzira na to da li ga vole ili ne, ne ostavlja ravnodušnim.
"Kad uđem u kafanu, bar 80 odsto njih kaže – vidi onog pedera", znao je da se našali na svoj račun u društvu iskrenih prijatelja.
U javnosti je nekom prilikom predstavljen kao "čovek koji je u jednom životu doživeo već nekoliko života i preko glave preturio više istorijskih i društvenih epoha".
Na neki način i sam to priznaje. Započinjući autobiografsku knjigu "Utakmica života", koja je u Italiji imala zavidan prodati tiraž, na početku je zapisao:
"Rodio sam se dva puta: prvi put u Vukovaru 20. februara 1969. godine, u bivšoj Jugoslaviji, današnjoj Hrvatskoj, od majke Hrvatice i oca Srbina. Drugi put sam se rodio 50 godina kasnije, 29. oktobra 2019. u bolnici Sveta Ursula u Bolonji zahvaljujući transplantaciji koštane srži. Igrao sam mnogo utakmica i živeo puno života, a ova je bila utakmica života."
U istoj bolnici, poštujući istinu kako je život zapravo utakmica sa smrću, do pre neki dan igrao je "revanš meč". Opaka bolest se vratila. Mihajlović je još jednom pobedio. Ubedljivo. Iz bolnice je živ i zdrav izašao 2. maja i odmah otišao u Rim u kome je njegov porodični dom. Posle kraćeg predaha, bar tako tvrde italijanski mediji, vraća se u Bolonju kako bi ponovo preuzeo kormilo tima.
Nesavladiv karakter
"Bolest nije greška. Ona se jednostavno dogodi. Svet pada na vas i vi reagujete. Svako to radi na svoj način. Istina je da nisam heroj, nisam Supermen. I ja sam onaj koji se, dok je govorio da je hrabar, plašio, plakao, pitao se zašto i molio Boga za pomoć, kao i svi drugi."
Prvi put Bog je uslišio njegove molitve. Da li će opet? Bolest jeste sanirana, ali... Musa Barou, prvotimac Bolonje, nedavno je otkrio "da se svakodnevno, i u doba Ramazana, moli za Mihajlovićevo ozdravljenje".
Sport
07.05.2022. 17:05
Siniša Mihajlović se obratio novinarima
I ne samo on. Čini to i Podgoričanka Nikolina Radunović koja se pre dve decenije borila za život i kojoj je on, Siniša Mihajlović, platio operaciju srca, nakon toga i sve druge troškove lečenja. Navijači Zvezde čiji je bio ljubimac takođe su proteklog meseca bili uz Sinišu.
Transparentom istaknutim na utakmici protiv ekipe TSC-a rasplakali su i Sinišu i njegovu porodicu: "Siniša, to znači pobeda." Dan posle nedavnog, neočekivanog trijumfa Bolonje nad Interom, pred bolnicu su prispeli svi igrači njegovog tima dozivajući svog "mistera" ispod prozora pesmom "Sini on fajer". Bio je to više nego emotivan trenutak s puno suza i smeha uprkos površnom ubeđenju da su suze sa Sinišom nespojive.
"On je prek i strog, pomalo ljut, ali uvek pravičan i drag", predstavila je u jednom od brojnih intervjua svog supruga Arijana Rapačoni koja duže od dve decenije nosi prezime Mihajlović.
Miroslav Gavrilović, prijatelj i novinar koji je Sinišin život i karijeru ovekovečio u knjizi "Božija levica", takođe naglašava da je reč o čoveku koji se već na prvi pogled mnogo razlikuje od drugih. Od sramežljivog lika i velikog emotivca kome je lakše da zaplače nego da kaže dobar dan ili da bez srama pusti suzu kad čuje pesmu koja dira njegovu dušu, u intervalu kraćem od sekunde pretvara se u osornog, ponekad i bahatog čoveka spremnog na sve. Svi su znali da je na terenu zver.
Kako izgleda ta njegova "žuta minuta" možda najbolje svedoči Enriko Kijeza, nekadašnji italijanski reprezentativac, veliki Mihajlovićev prijatelj:
"Postizao je važne, spektakularne golove, ali je i čovek od koga treba biti daleko bar 50 metara kada se naljuti."
Njegovu ljutnju i bes koje je bilo teško obuzdati upamtio je nemački reprezentativac Janis Jeremis kome je na jednoj utakmici – posle je rekao da ne zna zašto – zalepio "šlajmaru".
"Dok sam igrao fudbal, pljuvao sam igrače i delio laktove i uvrede. To sam uradio i Vijeri na utakmici Lacio–Arsenal u Ligi šampiona. Rekao sam mu ’jebena crnčugo’ i dobio sam suspenziju od tri utakmice. Pogrešio sam, mnogo. Ali i on je mene zvao ’cigansko govno’ tokom celog meča. Međutim, rasizam prema Srbima je nešto što ne postoji, što se ne računa", napisao je u svojoj knjizi.
Strah kao kategorija u njegovom biću ne postoji. U Sampdoriju je pristigao kada su zvezde tima bile Mančini i Vijali. Moćni igrači, ali i specifični ljudi sa naglašenim egom. Siniša, međutim, nije imao problem da se suprotstavi i takvima. Posle jedne čarke na treningu kočoperno je stao ispred nadmenog Mančinija ne krijući nameru da se pobiju. Računao je, ako zatreba, i na malu pomoć Vjerhovoda, poreklom Rusa. Ali, samo ako zatreba. Na sreću, do tuče nije došlo, ali se taj rat između Siniše i Mančinija vrlo brzo pretvorio u prijateljstvo. Čak i više od toga.
Sport
27.03.2022. 13:46
Bolonja ne odustaje od Mihajlovića
Danas je nezamislivo da se nedeljno ne čuju nekoliko puta. Italijan je bio i ostao oduševljen onim što krasi Sinišine grudi, a to je veliko srce. Koliko veliko srce ima definitivno zna rumunski internacionalac Adrijanu Mutu koga je Siniša pljunuo za vreme utakmice, da bi mu nekoliko godina kasnije postao trener u Fjorentini.
"Sudbina je čudo. Mutu je bio zabrinut kad sam došao. Nije imao razloga, prišao sam i ponudio izvinjenje koje je on prihvatio", seća se Mihajlović.
Neke crte karaktera nalik na vulkansku erupciju, posebno vidljive dok je bio igrač, nije promenio ni kad je postao trener. Jednostavno, za neke stvari nema želudac. Ne tako davno pred pedesetak ljudi izudarao je navijača koji mu je posle utakmice Bolonje iz gomile dobacio "cigansko govno".
To je ono što mu Italijani, kad žele da izazovu njegovu neprimerenu reakciju, odavno govore. Siniša je spustio torbu, ušao u masu, izvukao jadnika i prebio ga uz poruku "Ako imaš šta da mi kažeš, dođi i stani ispred mene".
Mržnje i mirenja
Kao trenera igrači ga obožavaju. Da bi laicima slika bila potpuna, treba čuti reči koje je izgovorio Musa Barou, prvotimac Bolonje, posle nedavne posete bolnici:
"Oseća se njegovo odsustvo. Osećam to ja, osećamo to svi u klubu i ekipi. Nedostaje mi što nije tu da galami na mene kad pogrešim, nedostaje mi to što sada ne mogu da ga čujem, a to mi u igri dosta pomaže, tada se osećam da imam podršku."
Marko Antunović, austrijski reprezentativac koji takođe nosi dres Bolonje, za Sinišu uvek i u svakoj prilici kaže "da mu je i otac i brat".
I kao igrač nekad i danas kao trener, ali oduvek kao čovek, verovao je u sebe. To traži kao trener i od svojih igrača. Da veruju u sebe! I ponavlja: na putu do uspeha treba biti uporan, disciplinovan, inteligentan...
Igoru Štimcu, koji mu je kao igrač Hajduka uoči finala Kupa Jugoslavije 1991. pre utakmice rekao "molim se Bogu da moja porodica pobije tvoju u Borovu", taj ničim izazvan izliv mržnje je oprostio, ali nikada nije zaboravio. Mnogo godina kasnije, kao selektori Srbije i Hrvatske, sreli su se daleko od kuće i zakopali "ratne sekire".
Sport
06.05.2022. 08:10
Znao je da čovek ne sme sve što može
Oprostio je i svom najboljem drugu iz detinjstva što je u ratnom vihoru, u Borovu, granatirao kuću njegovih roditelja. Posle rata su se sreli. Za oprost je bilo dovoljno to što je saopštio Siniši da je po cenu sopstvenog života morao tako nešto da uradi. Mnogi su mu zamerali što je o nekadašnjem vođi navijača Crvene zvezde, kasnije komandantu dobrovoljaca koji su činili ratna nedela po Hrvatskoj i Bosni, govorio sve najbolje. Čak i u trenutku kada je Arkan ubijen.
"Arkana sam dobro poznavao, družili smo se, bio je moj sportski prijatelj. Ne ulazim u to šta je bilo u ratu, pre i posle. On mi je pomogao, pošto je moja majka Viktorija Hrvatica. Spasao je i jednog mog ujaka. Kad je ubijen, dao sam mu veliki pomen", napisao je u svojoj autobiografiji.
Kao detalj iz karijere zanimljivo je i ono što je ispričao novinarima jednog dnevnog lista u Italiji:
"Dok sam igrao, uvek mi je bio potreban neprijatelj kako bih dao sve od sebe. Kada je bombardovanje Beograda bilo u toku, bio sam spreman da sve i svašta kažem Oliveru Birhofu, nemačkom reprezentativcu i prvotimcu Čelsija. Ali, on je bio pametan. Pre utakmice je došao do mene i rekao da mu je veoma žao zbog toga šta se dešava u mojoj zemlji jer ljudi to nisu zaslužili. Rekao mi je da je uz mene. Nisam mogao da ga bijem posle toga. To je bilo veoma razočaravajuće."
Imao je kao fudbaler čudesne godine i sezone obeležene usponima i padovima. Dokazao se i kao reprezentativac:
"Za reprezentaciju Jugoslavije, koju je kao selektor predvodio Ivica Osim, debitovao sam 1991. protiv Farskih Ostrva koje smo pobedili sa 7:0. Kasnije sam još 63 puta oblačio dres sa državnim grbom, čime se jako ponosim, iako je taj broj mogao biti veći da nije bilo poznatih događaja." Dokazao se i kao trener. Trenutno je jedini fudbalski stručnjak iz Srbije koji ima posao u "ligama petice"...
Dobar izbor i malo sreće
Rođen je u Borovu naselju u Hrvatskoj. Otac, dobričina iz okoline Srpca u BiH, gde se Vrbas uliva u Savu, radio je kao šofer, a majka po smenama u Fabrici guma Borovo. Iznad svega voleo je fudbal. Bez predaha, kad god je imao trenutak slobodnog vremena, neumorno je šutirao loptu u vrata neke garaže izazivajući bes komšija. Uz to, bio je odličan đak. U jednom pismenom radu napisao je da će kad odraste biti fudbaler. Njegova učiteljica mu je taj rad poklonila mnogo godina kasnije. Odnosno, kad je zaista postao slavan fudbaler.
Još jedan događaj iz detinjstva nagovestio je ono što će kasnije obeležiti karijeru levonogog bombardera. Kao desetogodišnjak šutirao je svom snagom na gol koji je branio njegov vršnjak Slaven. Lopta je dečaka pogodila u ruku i ovaj je otišao kući plačući. Vratio se sa gipsom na ruci, sa slomljenom podlakticom od siline Sinišinog šuta.
U međuvremenu je Mihajlović izrastao u najboljeg izvođača slobodnih udaraca na svetu. Iza njega su se na listi 10 najboljih svih vremena našli Metju le Tisije, Ronald Kuman, Dejvid Bekam, Roberto Karlos, Hristo Stoičkov i da ne nabrajamo dalje.
"Da mi je porodica oteta i da mi kidnaperi kažu da ih neće ubiti samo ako dovedem čoveka koji će iz jednog pokušaja iz slobodnog udarca postići gol, odabrao bih Sinišu Mihajlovića i uopšte ne bih bio uznemiren jer sam siguran da bi on tu loptu poslao u mrežu sa bilo koje pozicije.“
Ovu priču, kao kompliment Sinišinoj levici i magiji preciznih šuteva, uz fascinaciju na koji način Mihajlović postiže golove iz slobodnih udaraca, ispričao je u TV programu komentator australijske nacionalne mreže.
Kad je završio karijeru, Mihajlović je objasnio da njegova "božija levica“ ne poseduje nikakvu tajnu šifru, već je rezultat posvećenosti, stalnog treninga, usavršavanja. A kad dođe taj trenutak na utakmici...
"Prvo analiziram golmane, nemaju svi iste osobine. Onda i igrače koji stoje u živom zidu. Tek posle toga donosim odluku da li ću šutirati visoko ili po zemlji, jako ili precizno, unutrašnjim ili spoljašnjim delom stopala, punom nogom ili s ’tri prsta’ kao što to rade Brazilci. To je ono kada imate utisak da lopta ide preko gola, a onda poput suvog lista padne pod prečku.“
Siniša je taj šuterski repertoar imao u malom prstu, ali je uvek govorio da je za sve potrebna i sreća. Kada je pristigao u Večni grad da potpiše ugovor sa Romom, dočekala ga je kiša. Vozač koji je došao po njega rekao mu je da kiša donosi sreću onom ko je doputovao, budući da u Rimu retko pada. Te godine Siniša je kao debitant u dresu Rome postigao jedan gol u prvenstvu, šest u kupu, jedan u Kupu UEFA i čak 17 puta pogodio stativu ili prečku. I danas nije siguran da li se ona kiša može nazvati srećom.
Fudbalom se bavio profesionalno punih 18 godina. U dresu Vojvodine i Crvene zvezde osvajao je šampionske titule. U Italiji je taj uspeh ponovio sa Laciom i Interom. Kup Italije osvajao je po dva puta u dresu Lacija i Intera, a Superkup Italije sa Sampdorijom.
Na evropskoj sceni Kup šampiona Evrope i Interkontinentalni kup osvojio je kao prvotimac Crvene zvezde. Osvajanje Kupa evropskih osvajača kupova i Superkupa Evrope slavio je sa Laciom.
U periodu od 1988. do 2006. statističari su zabeležili da je odigrao 424 klupske utakmice. Najviše u dresu Lacija – 167. Za Sampdoriju je nastupio 118 puta. U dresu Vojvodine odigrao je 79 utakmica, za Romu 59, Crvenu zvezdu 53 i Inter 19. Mrežu protivnika ukupno je zatresao 68 puta. Kuriozitet njegove karijere je 29 golova iz slobodnih udaraca zahvaljujući čemu je i danas rekorder u Kalču. Takođe je i jedini kome je u svetu fudbala pošlo za rukom da na jednoj utakmici, protiv Sampdorije 1998, postigne het-trik iz slobodnjaka.
Kao talentovani klinac koji je igrao za mlađe selekcije Hrvatske imao je prvo ponudu da postane igrač Rijeke. Uporni su bili i Zagrepčani. Sa Dinamom je čak i bio na nekom turniru u Nemačkoj, ali se uprkos tome što je proglašen za najboljeg strelca i igrača sasvim neočekivano preselio u Novi Sad. Dinamo je, navodno, odustao jer Siniša nije hteo da ošiša dugu kosu što je zahtevao legendarni Ćiro Blažević. Zbog svega, uveren je Mihajlović, izostao je i poziv Mirka Jozića da sa reprezentacijom Jugoslavije otputuje u Čile kada su "plavi“ postali juniorski šampioni sveta.
"Osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta. Jozić je bio trener ekipe Kolo Kolo koju smo pregazili u Tokiju“, kazivao je kasnije Mihajlović. Za odlazak u Novi Sad bitnu ulogu odigrao je novosadski stručnjak, tada direktor kluba, Miša Kosanović. On je Sinišu uverio da je najbolje da njegov prvi stepenik na putu do zvezdanih visina bude Vojvodina.
Nije pogrešio. Samouvereni momak vrlo brzo se uklopio u šampionski tim Ljupka Petrovića u kojem su pored njega igrali Jokanović, Vujačić, Šapurić, Tanjga, Šestić... Osvojili su titulu prvaka Jugoslavije i razišli se.
Idealan kraj karijere
U decembru 1990. preselio se u Crvenu zvezdu. Nastavio je tako započetu saradnju sa Ljupkom Petrovićem, kažu jedinim trenerom pred kojim je imao dozu straha. Za četvorogodišnji ugovor dobio je 240.000 nemačkih maraka, stan i "mazdu 323F“. Vojvodina je kasu dopunila sa milion maraka. Bio je to do tada rekordan transfer u jugoslovenskom fudbalu. Sa Zvezdom je ispisao istoriju, stigao na krov Evrope i sveta, njegovim golom protiv Bajerna dva minuta pre kraja revanš utakmice polufinala svom klubu je širom otvorio vrata finala Kupa šampiona.
Trebalo je posle da obuče dres madridskog Reala, ali se obreo u Romi. Krivac je bio Vujadin Boškov. Do tada se nisu poznavali. Iskusni stručnjak ga je iz veznog reda prekomandovao na poziciju levog beka. Nije se najbolje snašao u novoj ulozi. Po sopstvenom priznanju, bila je to najlošija godina u njegovoj karijeri. Preselio se zatim u Đenovu. Bio je to pun pogodak. U Sampdoriji je zatekao Jugovića, Gulita, Mančinija, Vjerhovoda, Zengu, Lombarda... Predvođeni Svenom Goranom Eriksonom sa klupe, iste godine postali su šampioni Italije. Siniša je u tom timu bio jedan od najboljih igrača.
Imao je visinu, pregled igre, dug i tačan pas, sposobnost da čita protivničke akcije. Sve to upakovano u celinu za Eriksona je značilo da bi Siniša trebalo da igra na poziciji libera. Bio je to krucijalan trenutak u njegovoj karijeri. Odluku je prihvatio bez pogovora. Kada je Boškov preuzeo tim iz Đenove, Siniši je poverio ulogu kapitena. Ipak, nije se dugo zadržao na obali Sredozemlja. Na poziv Eriksona i Mančinija preselio se u Lacio.
"Imao sam 28 godina, rekli su da sam star igrač. I klupski lekar je bio protiv, tvrdio je da imam povređeno koleno. Erikson i Mančini bili su međutim uz mene. Predsedniku su obećali da će Lacio biti prvak ukoliko me angažuju“, priseća se tog vremena Mihajlović.
Imali su moćan tim, Nedveda, Nestu, Salasa, Stankovića, Mihajlovića, Vijerija... Ipak, titula je pripala Milanu. Prvenstvenu trku završili su sa bodom manje od šampiona. Siniša je igrao sezonu života. Uvršćen je u idealni tim Evrope, a bio je i jedan od kandidata za "Zlatnu loptu“.
Kao igrač nije bio na istoj talasnoj dužini sa Menotijem, Maceonijem, Zofom, Zakarinijem... Oni kao treneri u Siniši nisu videli kvalitet. Grešku je ispravio Mančini. Pozvao je Sinišu da pređe u Inter. Imao je tada 34 godine. U želji da ne obruka svog prijatelja radio je više nego drugi i žešće nego ikad. Karijeru je završio duplom krunom, Inter je osvojio Kup i prvenstvo Italije.
"Imao sam 37 godina kada sam okačio kopačke o klin. Na poziv Mančinija postao sam njegov pomoćnik na trenerskoj klupi.“
Vrlo brzo se i osamostalio kao stručnjak. Kroz karijeru predvodio je sa klupe timove Bolonje, Katanije, Fjorentine, Milana, Torina, portugalskog Sportinga i od 2019. ponovo Bolonje. Takođe kao selektor, i reprezentaciju Srbije.
"Odličan je trener, igrači ga vole, ali uprkos tome još nije napravio veliki rezultat kao stručnjak. Za tako nešto neophodan mu je i veliki klub. Jeste, bio je u Milanu, ali Milan je u tom trenutku imao valjda najlošiji tim u istoriji“, govori Miroslav Gavrilović.
Siniša Mihajlović je i čovek kontroverzi. Bio je i ostao miljenik celog sveta. Svi su voleli i vole da budu u njegovom društvu. Prijateljstva nije kupovao. Međutim, mnogo prijatelja ga je prevarilo, izigralo, posebno kada je u pitanju novac. Bilo je, srećom, oko njega i onih drugih. Santo Versače, brat legendarnog kreatora, poklonio mu je zlatni sat ukrašen dijamantima. Sinišin nosi redni broj 01. Preostalih devet su u vlasništvu Naomi Kembel, Silvestera Stalonea, Eltona Džona… Nikada nije, iako je to mogao, kupovao besna i skupa kola, voleo je uvek samo lepo da se oblači.
Da nije samo dobar na terenu i rado viđen u društvu slavnih dokaz je i to da je više od četvrt veka u srećnom braku sa italijanskom TV zvezdom i bivšom manekenkom Arijanom Rapačoni, sa kojom ima petoro dece: Viktoriju, Virdžiniju, Miroslava, Nikolasa i Dušana. Postao je i deda jedne devojčice. Ima i sina Marka iz veze pre ženidbe. Arijana je bila ta koja je insistirala da posle puno godina upozna Marka, da preuzme brigu o njemu.
Volja za životom
Kažu da ako si fudbaler u Italiji, pogotovo slavan, nije problem da svaki dan imaš drugu devojku. I Siniša je živeo, utisak je, na početku tim životom sve dok jedne večeri u rimskom klubu "Ultima folija“, u povećem društvu u kome je bio i slavni motociklista Valentino Rosi, nije upoznao Arijanu. Bila je drugačija od svih koje je do tada sreo, samosvesna i kočoperna, što je Sinišu kupilo na prvi pogled.
"Druženje smo završili u zoru. Posle doručka i popijenog kapučina otpratio sam je kući i avionom se vratio u Đenovu. Od tada su naši susreti postali redovni u Rimu ili Đenovi, pa je veza prerasla u nešto vrlo, vrlo ozbiljno“, seća se Mihajlović.
Ubrzo se dogodilo i venčanje. Svečanost je obavljena u rimskoj opštini Kampidoljo, 28. juna 1996, uz prisustvo roditelja i najbližih prijatelja. Kum mu je bio Miroslav Tanjga, saigrač u Vojvodini i Zvezdi, a danas Sinišin pomoćnik na trenerskoj klupi Bolonje.
Arijana je, pored toga što je divna majka i odana supruga, i veliki čovek. Kad su se venčavali u Sremskoj Kamenici, nedavno su to ponovili i u katoličkoj crkvi u Porto Červu na Sardiniji gde imaju luksuznu vilu. Dogovoreno je da se svi novčani pokloni sa svadbe doniraju Dečjem selu u Sremskoj Kamenici.
U tom selu postoji i zgrada sa brojem 11, brojem Sinišinog dresa, koju su on i Arijana renovirali, adaptirali i opremili, kažu njegovi prijatelji.
Siniša, zvanično počasni građanin Bolonje i Novog Sada, ne priča o tim stvarima. Pre će reći kako je puno puta pogrešio nego koliko je puta pomogao drugima. A ovo drugo činio je bezbroj puta. Svedoka je baš, baš puno. Svi oni danas se mole za Sinišino zdravlje.
"Odlučio sam da se borim i da ne odustajem. Ako neko to ne može, on sigurno nije gubitnik. Nije u pitanju poraz, već bolest. Možete da se osećate kao ratnik, ali bez pomoći lekara ne možete ništa. Jedino što možete jeste da ne izgubite volju za životom, ostalo ne zavisi od vas“, misao je čoveka koji se hrabro bori s opakom bolešću, čoveka koji je radio puno toga da ga ljudi ne vole. Ali je u isto vreme želeo da ga obožavaju. Utisak je da je postigao i jedno i drugo.
Komentari
