Sport
09.03.2022. 14:11
Sport
25.03.2022. 22:10
Zoran Šećerov
Srpski fudbal
Srpski fudbal i "ubistva trenera s predumišljajem"
Fudbalska opservatorija instituta u Nojšatelu, između ostalog detaljno analizira koliko nacionalni šampionati „troše“ trenera u toku jedne sezone. Na uzorku od januara 2015. do decembra 2019. Srbija je sa prosekom od 6,2 trenera po klubu bila peta u Evropi.
Danas je situacija još alarmantnija. Posle 27. kola srpske Superlige u sezoni 2021/22. samo tri kluba od početka prvenstva nisu menjala šefa struke. Možda je to jedno od objašnjenja zašto se u Srbiji trenutno ne igra kvalitetniji fudbal. Možda.
Poslednji rastanak u nizu koji, čini se, nema kraja dogodio se prošlog vikenda. Slavoljub Đorđević napustio je užarenu klupu Novosađana.
Jesenas je u Superligi Srbije 19 stručnjaka ostalo bez posla, ovog proleća još njih četvorica.
"U mentalitetu naših ljudi koji vode klubove jeste da sve svoje greške i propuste rešavaju smenom trenera. Kada se posle sudare sa problemima, pre svega igre i rezultata, tek tada zapravo vide da smena trenera nije rešenje, da je to samo još jedno u nizu putovanja iz greške u grešku sa više nego pogubnim posledicama za srpski fudbal", uverava Dragan Okuka, stručnjak sa zavidnim rezultatima na internacionalnoj sceni.
Zanimljiv je još jedan podatak iz ne tako davne prošlosti. U sezoni sa 20 klubova u srpskoj inače za kvalitet preglomaznoj Superligi njih čak 17 je menjalo trenere. Baš tada je zabeleženo čak 30 neverovatnih rokada. Dogodilo se i to, prema podacima iz Trenerske organizacije Srbije, da je u jednoj godini čak 48 srpskih stručnjaka, u dva najelitnija ranga, ostalo bez posla. Mali užas.
Sve naglašenijem trendu "ubistava trenera s predumišljajem" u srpskom fudbalu ove sezone odoleli su jedino Partizan, Crvena zvezda i Kolubara, što ne znači da će Aleksandar Stanojević, Dejan Stanković i Dejan Đurđević ostati do kraja prvenstvene trke tu gde jesu.
Zašto je to tako i kuda sve to vodi?
"U zemljama u kojima klubove vode ljudi koji razumeju posao i u kojima struka bira trenera ovako pogubne stvari za fudbal se jednostavno ne događaju", konstatuje ko zna koji put Milorad Miša Kosanović, dokazani fudbalski stručnjak.
A zašto se kod nas sve to događa, zašto znanje i iskustvo nemaju prednost, Kosanović ima prost odgovor koji razumne ljude ozbiljno opominje.
"Kod nas trenera bira klupska politika ili ljudi koji baš i ne poznaju problematiku fudbalske igre, odnosno u mnogo čemu složen proces stvaranja tima i igre. Pogledajte samo ko rukovodi srpskim klubovima. Većina od njih misli da o fudbalu znaju sve, a zapravo ne znaju ništa", ponavlja godinama unazad Milorad Kosanović.
Srbija nema svog Fergusona ili Arsena Vengera, u prevodu trenere koji su po dvadeset godina u kontinuitetu u jednom klubu. S obzirom na to da je danas trenerski posao u Srbiji zapravo isto što i sezonski u nekim drugim delatnostima, građevinarstvu ili poljoprivredi, onda nije ni čudo što je rekorder po broju godina provedenim u istom klub nezaboravni Ljubiša Stamenković koji je pre punu deceniju, a punih šest godina, uspešno kormilario brodom užičke Slobode. Danas ko sastavi šest prvenstvenih kola u istom klubu – na konju je.
Sport
19.02.2022. 17:05
Stanojević o Lalatoviću: Trener pobednik...
Da su u Srbiji treneri marionete u rukama klupskih moćnika dokaza je mali milion.
Javnost je pre nekoliko nedelja bila više nego šokirana kada su Kragujevčani, ničim izazvani a neposredno pred nastavak prolećne prvenstvene trke, otkaz uručili Zoranu Milinkoviću, stručnjaku koji je na polovini jesenje sezone došao na "Čika Daču" kao spasilac i s kojim su, bar tako je javnosti predočeno, uspešno završili pripreme pred nastavak prolećne trke za bodove.
Samo nekoliko sati pre početka drugog dela prvenstva umesto Milinkovića na klupu je seo Nenad Lalatović, povratnik u srpski fudbal posle kratke avanture u Saudijskoj Arabiji.
Milinković, još u neverici posle svega što mu se dogodilo, o svemu ćuti.
Ponajviše od razlozima zbog kojih je morao da ode. Na istu temu muk je prisutan takođe i kod Lalatovića. Oni koji su ga angažovali, što je njihovo pravo, tvrde da nisu pogrešili. Dokaz je i to što su, kažu, s Lalatovićem gotovo ekspresno pobegli sa dna tabele. Da li bi isto uspeli i sa Milinkovićem, nikada se neće saznati.
Da bi neke stvari bile jasnije treba podsetiti da je Nenad Lalatović uoči sezone 2021/22. sedeo na klupi niškog Radničkog. Vodio je tim samo u pripremnom periodu da bi onda otišao u Saudijsku Arabiju. Do sedmog kola jeseni šef struke Nišlija bio je Aleksandar Stanković, od 8. kola i samo u 8. kolu tim je kao prvi trener predvodio Radomir Koković da bi onda kormilo preuzeo Radoslav Batak.
Nenad Lalatović, za mnoge najbolji mladi stručnjak sa ovih prostora, u anale srpskog fudbala dospeo je i zbog podataka da je do sada sedao na klupi čak 11 srpskih superligaša po čemu je apsolutni rekorder na samo kod nas već verovatno i u svetu ako se u obzir uzme period u kome su se ove seobe događale. Radoslav Batak je opet po nečemu sasvim drugom "rekorder među rekorderima".
U karijeri je doživeo da posle jednog meča i 90 minuta sedenja na klupi dobije otkaz i to posle pobede (2:1) njegovog tima (Vojvodine) u kvalifikacijama za Ligu Evrope nad Ružomberokom. Sve se događalo 2017.godine, ali je sve i kuriozitet kojim se maše i danas kada se povede priča o poziciji trenera u srpskom fudbalu. Neverovatnu odluku „da leti s klupe“ doneo je predsednik Nadzornog odbora kluba uprkos činjenici što u Statutu kluba ne piše da predsednik Nadzornog odbora ima takvu vrstu ovlašćenja.
Kadrovska egzekucija trenera, kako je neki s pravom nazivaju, događala se ove sezone i u drugim srpskim klubovima. Novosadski Proleter je posle 3. kola uručio otkaz Branku Žigiću, Čukarički posle 6. kola Dušanu Đorđeviću. Žigić, zvanično najperspektivniji trener Vojvodine za 2020. godinu, danas je bez posla, dok Dušan Đorđević posle Čukaričkog s uspehom vodi Radnik iz Surdulice. I Novopazarci su deo ove nepopularne priče. Prvenstvo su počeli sa Milanom Milanovićem na klupi. U 9. kolu nasledio ga je Kenan Kolašinac, od 14. kola kormilo je preuzeo Dragan Radojičić. Trenutno je šef struke Tomislav Sivić. Rezultat ovog suludog trenerskog ringišpila je istina da su Novopazarci najlošije plasiran klub u Superligi s teoretskim šansama da sačuvaju mesto u elitnom rangu takmičenja.
Sport
14.12.2021. 11:46
Stanković više nije student!
U Voždovcu je Aleksandar Linta nasledio Predraga Rogana, na klupi Spartaka prvo je sedeo Vladimir Buač, zatim je sve u svoje ruke preuzeo Vladimir Gaćinović koji je posle 2. kola proleća mirno i dostojanstveno, manirom gospodina kakvih je malo među srpskim trenerima, podneo ostavku.
Nasledio ga je Nebojša Vučković. Bilo je promena i u TSC-u. Sezonu je pre selidbe u Izrael započeo bivši selektor Srbije Mladen Krstajić. Posle njega tim je poveren Mirku Jovanoviću koga je nasledio Žarko Lazetić, do tada trener
gornjomilanovačkog Metalaca. Ukoliko, iz bilo kojih razloga, Lazetić do kraja sezone napusti Bačku Topolu, sigurno je da neće preuzeti neki treći klub. U Srbiji trenerima je dopušteno da u toku sezone budu treneri samo dva kluba iz istog ranga.
"Kada bi se klubovi i oni koji odlučuju u klubovima držali dogovora i ugovora, mnoge stvari sa trenerima ne bi izgledale ovako jadno. Nezaštićeni smo i nemoćni. Treneri se ne smenjuju zato što ne rade dobro, već zato što nekom kome je to dozvoljeno u datom trenutku nisu po volji. Onaj ko ne prihvati razlaz na svoju štetu teško da će dobiti jednako bedno plaćen posao u nekom drugom srpskom klubu. Treneri koji uprkos poniženju prihvataju da odu i da usput ne traže svoje, a to je jedni način da obezbede egzistenciju za sebe i porodicu, vrlo brzo će dobiti posao u nekoj drugoj sredini. Zato se isti stručnjaci non-stop i rotiraju gazeći u ime egzistencije dostojanstvo profesije", kaže jedan od smenjenih srpskih trenera koji ne želi da se predstavi kako ne bi navukao bes moćnika i njihovu okrutnu ljutnju na sebe.
Za srpsko fudbalsko sutra bilo bi dobro da se u tom čudesno egzaltiranom zanosu promene trenera na neki način obuzdaju. Milorad Kosanović odavno, a vrlo konkretno predlaže:
"Ko hoće u sezoni da angažuje i trećeg trenera neka plati 100.000 evra. U toj i takvoj situaciji videćemo da li će klubovi olako davati otkaze trenerima ili će pre svega dobro razmisliti o tome kada nekog angažuju koga zapravo angažuju."
Treneri se, naravno ne javno, pitaju zašto su klubovi povlašćeni u odnosu na trenere. Odnosno, ako je trenerima dozvoljeno da rade u sezoni u samo dva kluba, zašto onda i klubovi ne bi dobili zabranu da u toku istog perioda ne mogu angažovati više od dva stručnjaka. Kad se stavi prst na čelo, sve bi imalo efekta. Klubovi bi, ako ništa drugo, u toj situaciji morali da cene kvalitet trenera koga angažuju, a ne da se poigravaju s početnicima.
Da zlo za Srbiju bude veće, slično se događa i u FSS-u.
Mlađe selekcije u kojima je koncentrisan kvalitet i talenat daju se voljom moćnika u ruke stručnjaka početnika koji istina imaju licencu za taj posao, ali ne i znanje, iskustvo, pedagošku i intuitivnu crtu za rad sa tako osetljivom grupom igrača. Zbog svega naše mlađe selekcije, uprkos fudbalskoj vrednosti utemeljenoj na talentu, sve više i više izostaju sa kontinentalnih i svetskih šampionata u ovom uzrastu.
A da trener nije nebitan, kako se to u Srbiji uglavnom misli, dokaz su i neke lekcije iz fudbalskih knjiga koje upozoravaju da bez trenera nema ni dobre igre ni uspeha ekipe, a ni igrača zarad čijih se majstorija dolazi na stadion i utakmice.
Logika trenera „bolje vrabac u ruci nego golub na grani“ već se srpskom fudbalu obila o glavu. Obijaće se i dalje ili sve dotle dok cilj naših ekipa, odnosno njihovih trenera ne bude da sačuvaju svoj gol umesto da napadnu protivnički. U Srbiji se, to kazuje statistika, igra fudbal sa malo golova. Klasična defanziva. Ništa nije slučajno.
Obezvređeni treneri tako čuvaju poziciju u klubu. Ako napadnu i izgube, bez obzira koliko je to lepa igra, izgubiće i posao. Klupski moćnici traže jedino rezultat i što više bodova.
Sve ovo i još mnogo toga navodi na pomisao da su treneri u srpskom fudbalu i definitivno u velikom problemu. Dragan Okuka, prisećajući se sa setom nekih drugih vremena, kaže:
"Vreme trenerskih autoriteta, a to je vreme kada se u Srbiji igrao najkvalitetniji fudbal i kada su terenima gospodarili igrači vrhunskih kvaliteta, daleko je iz nas. Još veće je zlo što će Savom i Dunavom proteći puno vode dok to treneri ponovo ne postanu. Danas se za sve pitaju gazde, mnogi treneri su jednostavno prinuđeni da pristaju na kompromise i rade za mizerne plate."
I to je istina. Ono o čemu se glasno ne priča jeste da su retki primeri u srpskim klubovima u kojima treneri imaju odrešene ruke u biranju tima, igrača, taktike. Ili nauštrb sigurnih rezultata pravo promovisanja vrednosti mladih i talentovanih igrača kojih uprkos svemu na svu sreću Srbija ima.
Sport
08.03.2022. 15:16
Piksi: Spremam tužbu protiv Terzića; Zvezda: Nastavlja da nas maltretira
Bahatost klupskih rukovodilaca, u većini slučajeva fudbalskih analfabeta, prelazi često čak i granice dobrog ukusa. Mnogi od njih, posebno u poluvremenu, rado skoknu do svlačionice u kojoj su glasniji od trenera deleći nebulozne savete uz decidna naređenja kako će se u nastavku meča igrati i ko će igrati. Ovakav potcenjivački odnos prema struci i generalno znanju širom otvara vrata sveopšte krize u srpskom fudbalu. Nekada nije bilo tako. Srpski stručnjaci bili su autoriteti u svojim klubovima, zemlji, cenjeni čak i u svetu. Danas Srbija nema ni u najavi trenera koji bi mogao da zaseni slavu Milovana Ćirića ili Miše Pavića, Miljana Miljanića ili Vujadina Boškova, Radomira Antića ili...
Još jedan više nego egzaktan podatak dovoljno govori o tome gde je i koliko vredi srpska fudbalska struka. Među 100 najboljih trenera Evrope u ovom času nema nijednog trenera iz Srbije. Najbolje plasirani, na 132. mestu, jeste Siniša Mihajlović, jedini srpski stručnjak koji radi u ligama petice. Od onih koji su pod krovom fudbalske Srbije pozicija sa brojem 336 pripada Nenadu Lalatoviću. Ostali su u kategoriji onih ispred čijeg imena je četvorocifrena brojka.
Zanimljivi su i podaci koliko na svetskoj fudbalskoj berzi vredi znanje srpskih stručnjaka. Oni koji se bave ovom vrstom istraživanja ističu podatak da je u inostranstvu naš najplaćeniji trener svih vremena bio sadašnji selektor Srbije Dragan Stojković Piksi. Kinezi su za njegov ugovor godišnje izdvajali sedam miliona evra. Slaviša Jokanović je u Kataru po sezoni imao tri miliona, Vladan Milojević u Al Ahliju 2,5 miliona. Siniša Mihajlović u Bolonji zarađuje 2,5 miliona, Marko Nikolić je u moskovskoj Lokomotivi godišnje inkasirao 1,2 miliona...
Od svih njih danas je na klupi samo Mihajlović. Ostali čekaju da dobiju novi posao, ali ne u Srbiji, što je pogubno za Srbiju, već negde u inostranstvu.
Mala digresija. Miljanić i Boškov nisu u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji, sa svojim klubovima bili šampioni Evrope, ali su uprkos svemu sedeli na klupi jednog moćnog Reala. Radomir Antić imao je tu čast da trenira dva najbolja španska kluba svih vremena, Real i Barselonu. Ljupko Petrović, jedini srpski stručnjak koji je osvojio sa srpskim klubom Kup evropskih šampiona, danas je trener u Vijetnamu.
Sport
12.01.2022. 19:05
Terzić o Piksiju: Pita se mnogo više nego što to dozvoljava njegova funkcija
"Čovek ne sme sve što može", znao je da kaže i svetu ostavi u amanet ovu mudru misao Marko Miljanov. Ostaje i pitanje kako to da Srbija nema kvalitet među trenerima kad su ti isti treneri, ili neki drugi a neuporedivo više potcenjeni, evropskom fudbalu darovali igrače poput Tadića, Vlahovića, Mitrovića, Kostića ili Sergeja Milinkovića Savića.
"Ne treba pred problemima struke zatvarati oči. Situacija je kriminalna, sve što je decenijama rađeno na stvaranju imidža jednostavno je uništeno. Školovanje fudbalskih stručnjaka u našoj zemlji odavno je postalo stvar politike, političari odlučuju čak i o tome ko će dobiti trenersku licencu tako da danas profi licencu imaju ljudi iz naše branše koji je ne zaslužuju“, tvrdi Miša Kosanović. Kako se upisuje na licence i ko dobija licencu u Srbiji? Milorad Kosanović je ne jednom podsetio na istinu koja ne prija.
"Upisuju se ljudi koji ne bi trebalo da imaju pravo da budu treneri. Forsiraju se prijatelji, rođaci, kumovi."
Oni koji ne mogu da dođu do licence u Srbiji odlaze u BiH ili Crnu Goru. Uglavnom su to oni budući treneri koji u Srbiji nisu po volji moćnika ili kojima klupski moćnici nisu želeli da kako se to u žargonu kaže „srede licencu“. A da se sređivalo, i te kako jeste. Ali, nije lako čak ni preko veze doći do licence. U Srbiji pro licenca, kažu, košta 750.000 dinara. To baš i nije mali izdatak, pogotovo za one koji nemaju posao ili rade za male pare. Ako se još ovome doda trošak produženja licence...
Sve možda i ne bi bilo tako da treneri imaju sindikat koji bi brinuo o njima i njihovim egzistencijalnim stvarima. Možda bi tada i ovde važilo pravilo kao što je to slučaj u Italiji u kojoj trenere s otkazom klubovi plaćaju dok ne nađu novi angažman. Pokušaj nekih naših klubova s dovođenjem trenera iz inostranstva bio je takođe i uglavnom promašaj. Lotar Mateus, Valter Zenga, Avram Grant, Zdenjek Zeman, Rikardo Sa Pinto ili Jirgen Reber mnogo su više dobili od srpskog fudbala nego što su mu dali. Isto važi i za selektore strance Havijara Klementea i Dika Advokata.
"Znam i poznajem na desetinu trenera iz Srbije koji su specijalizovani rad sa golmanima. Njihovi više nego ponižavajući honorari iznose 12.000 dinara. Kako onda da se posvete poslu, talentovanom dečaku među stativama, sopstvenom napredovanju i usavršavanju, kako da stvaraju nove vrhunske golmane kojih je ne tako davno na ovom prostoru bilo u izobilju, a danas skoro i da ih nema", pita se u čudu Goran Čumić, član Stručnog štaba nacionalnog A tima zadužen za rad sa čuvarima mreže.
Neko će, sasvim logično, pitati zašto o svemu, pre svega kada je u pitanju položaj trenera, ništa ne zbori Trenerska organizacija. Moguće je i da bi se oglasila da joj važećim propisima u FSS-u nisu vezane ruke. A propise su pravili oni kojima su klupski i lični interesi bili u prvom planu.
Najstrašniji podatak je možda taj da je u ovoj priči Trenerska organizacija FSS-a praktično nemoćna. Sve dotle dok se ne promeni ili izmeni Statut FSS-a. Pravila su takva da Trenerska organizacija ne može čak ni da pokrene inicijativu da se neke očigledno loše stvari izmene. Sve odluke, pa i one koje se odnose na izmene koje bi eventualno doprinele neuporedivo boljem položaju trenera, donosi FSS Srbije iz konsultaciju sa Zajednicom Superlige. Pošto FSS trenutno nema predsednika... treneri će u Srbiji i dalje biti na vetrometini. Podosta i svojom zaslugom. Umesto da rade na sebi, da se obrazuju i svaki dan edukuju, većina njih se odlučila za prečicu uz naglašeno htenje da ne birajući sredstva što pre dođe do vrha. Umesto znanju dodvoravali su se, često više nego providno, klupskim moćnicima da bi što pre, a za male pare, zaseli u fotelju šefa struke.
Tek tada su se suočavali sa istinom koliko malo znaju i šta sve nisu naučili kako bi s uspehom obavljali jedan više nego zahtevan i danas s naukom izuzetno povezan posao. Lako stečene diplome i licence vratile su im se poput bumeranga direktno u lice i jeftin obraz. Pristali su na brojne glupe kompromise i dobrovoljno poturanje glave ispod sečiva giljotine umišljenih klupskih gazda za koje su samo potrošna roba i ništa više.
Svet fudbala, kome pripada i Srbija, danas zahteva visokoobrazovane i obučene profesionalce sposobne da kroz primenu odgovarajućeg znanja, veštine, poznavanje igre i uspešnog upravljanja timom stignu da željenih ostvarenja. Da li fudbalska Srbija ima takve i, ako ih ima, koliko ih zapravo ima?
Komentari
