Sport
24.02.2025. 18:25
Sport
11.03.2025. 17:10
Zoran Šećerov
INTERVJU
Fudbalska priča Slaviše Stojanovića...
Fudbalska priča Slaviše Stojanovića, jednako kao i životna, satkana je od niti velikih iskušenja s ornamentima lične emocije i dostojanstva.
Zvanično je slovenački fudbalski stručnjak poreklom iz Srbije sa sposobnošću da sa lakoćom na slovenačkom, srpskom, engleskom, bugarskom, italijanskom, ali i sve više ruskom komunicira sa celom (fudbalskom) planetom.
Slučajan susret u beogradskom "Hotelu M“, gde smo ga zatekli u neobaveznom i prijateljskom razgovoru sa nekim fudbalerima Čukaričkog, pretvorio se nešto kasnije u poduže ćaskanje o fudbalu za čitaoce nedeljnika "Ekspres“.
"Uvek mi prija razgovor sa srpskim novinarima. Imaju tu osobinu da direktno i vrlo precizno pitaju sve ono što ih interesuje“, govori na početku Slaviša Stojanović.
Kad je tako, kako kao stručnjak doživljavate mladog napadača Čukaričkog Mihajla Cvetkovića, koga želi pola Evrope?
"Gledao sam ga, strahovit je potencijal. Takvih igrača je u poslednje vreme sve manje. Ukoliko mu se dopusti da iskontroliše ono što najviše zna, da na terenu ta neka njegova individualna sloboda dođe do izražaja uprkos tome što se u poslednje vreme stopira od raznoraznih trenera, dakle da igra fudbal, čeka ga velika karijera.“
Da li je odlukom da fudbalsku priču nastavi u Malmeu pogrešio?
"Ukoliko i zaista ide u Malme, napravio je dobar izbor. Mislim da je za njegov stil igre švedska liga ‒ liga po meri. Biće apsolutno atipičan za njihov fudbal, ali će u isto vreme biti i na oku engleskih skauta koji s velikom pažnjom prate skandinavske klubove. Ako se pokaže i dokaže, vrlo brzo ga čeka seoba na Ostrvo.“
Pratite fudbal i u Srbiji, kako komentarišete silne, možda i prevremene, odlaske najtalentovanijih?
"Danas je to trend u Evropi i celom svetu. Da li je to dobra strategija, mislim da nije. Puno njih se vrlo brzo vrati natrag, što znači da tamo negde gde su otišli nisu došli do tog nekog nivoa o kome su pričali pre odlaska. Naravno, postoji i druga strana medalje. Reč je o interesu sredina iz kojih odlaze, menadžera, želji klubova da prežive ili što pre zarade. Za klubove preuranjene seobe igrača su dobre, za talentovane fudbalere mislim da ta strategija baš i ne valja.“
Utisak je da u Evropi postoji sve veći jaz između bogatih i siromašnih.
"Finansijski motiv vlada svetom fudbala. Naravno, uvek postoje i izuzeci, klubovi koji sa mnogo manje novca rade dobre stvari za fudbal. Činjenica je, međutim, da finansijski motiv prevladava i da će u budućnosti biti još izraženiji. Sve je više investitora koji pre deset godina nisu možda uopšte razmišljali o fudbalu, a sad su to počeli. Oni, međutim, ne razmišljaju o fudbalu u interesu fudbala, ne razmišljaju razvojno, nego na sve gledaju i bukvalno kao na investiciju, odnosno unosan biznis. Moramo se jednostavno pomiriti sa činjenicom da je fudbal danas industrija u kojoj se vrti mnogo novca i u koju se sve više investira.“
Kako gledate na novi format u evropskim klupskim takmičenjima?
"Rano je za bilo kakve ocene, iskreno još nisam pohvatao sve konce. Za neke ekipe ovaj format je dobrodošao jer im se ispunila želja da odmere snage sa atraktivnim protivnicima. Drugo, ukoliko dožive neuspeh u jednom takmičenju, priču mogu da nastave u rangu niže. Sve ovo je zapravo modifikacija onog što je Evropa nekad imala. Na vrhu je bio Kup šampiona, onda Kup kupova ili Kup UEFA, dole Intertotokup. Sada je sve to malo bolje umreženo uz neuporedivo veći finansijski ulog.“
Uprkos svemu, u završnicu opet stižu najbolji i najbogatiji s opcijom da zarade milione i milione.
"U taj krug fudbalskog pakla se teže ulazi. Jasno je da bez obzira na to kakav format takmičenja da napraviš, kvalitet uvek ispliva i opet dolaziš do istog.“
Radili ste kao trener na tri kontinenta, iz koje zemlje nosite najlepše utiske i zašto?
"Belgija je sređena država u svakom pogledu, pa i u fudbalu. Ne pravi se velika tragedija posle poraza niti euforija nakon pobede. Sve ide nekako normalno, mirno. Puno je igrača sa afričkog kontinenta, imaju jednu snažnu ligu u fudbalskom smislu, dobru ligu za razvoj igrača, na korak su od velikih, ali im uvek nedostaje ono malo da bi postali deo te priče. Trenutno nemaju veliki klub kao što su to nekada bili Anderleht ili Standard, ali tu je sada Briž koji je napravio senzaciju na evrosceni. Reprezentacija takođe nije na nekom zavidnom nivou uprkos tome što imaju sjajne igrače.“
Sport
05.03.2025. 20:10
Mbape – kornjača sa turbo pogonom
U Letoniji ste radili i kao klupski trener, ali i kao selektor.
"Tamo je fudbal tercijarna stvar. Nema pritiska, nema čak ni mnogo navijača na tribinama, infrastruktura je slabija, ali se fudbal voli i ima uzlaznu kvalitetnu liniju.“
I Slovenija je mala država, ali i vrlo moćna kad je sport u pitanju?
"Imaju dobar plan u svim sportovima, dobru selekciju, struku u usponu, neprestano su na usavršavanju. Izuzetno su vredni, disciplinovani i odgovorni, tako da te neke tehničke nedostatke kompenzuju sa karakteristikama koje imaju kao narod. Još ako u svemu postoje i balkanski geni, a ima ih mnogo, kad se to udruži, ta nekakva balkanska improvizacija i nemačka disciplina, onda se dolazi do te neke dobre kombinacije zarad koje su Slovenci danas u evropskom vrhu u raznim sportovima, od košarke i rukometa, preko skijanja i skijaških skokova, biciklizma, fudbala, atletike. Za tako mali narod, ima ih koliko i Beograd stanovnika, velika je to stvar.“
Otkud Vi u Sloveniji?
"Pokojni otac, vojno lice u vreme Jugoslavije, prvu službu dobio je u Ljubljani. Odrastao sam u nekom lepom vremenu, u multinacionalnoj ulici. Pored Slovenaca, bilo je tu i Srba, Hrvata, muslimana. Svi smo bili zajedno, voleli fudbal, odlazili na trening i maštali kao ćemo jednog dana biti veliki fudbaleri.“
Fudbalsku priču kao igrač počeli ste u ljubljanskom Slovanu?
"U to vreme Slovan je bio drugoligaš, ali i klub u kome su stasavali vrhunski igrači. Iz škole Slovana je i Marko Elzner, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i jedno vreme igrač Crvene zvezde, zatim i Suad Beširović, Gregor Židak. Bilo je dosta dobrih igrača.“
Rano ste završili karijeru?
"Sa 28 godina. Bilo je dosta povreda, od slomljenog stopala preko ruke i ramena, koje su tražile dug oporavak. Jedan od izlaza bio je da se uzme knjiga u ruke.“
Završili ste DIF, verovatno i zato jer ste želeli da budete trener?
"Ne, prvo sam studirao geografiju i geologiju, pošto sam po struci geološki tehničar. Silno me to zanimalo. Impresionirali su me zemlja, fosili, vulkani, minerali... Međutim, kako nisam mogao da uskladim studiranje i igranje fudbala, benefite su uživali samo studenti reprezentativci, promenio sam fakultet i tako završio DIF.“
Priča se i da ste fudbalski trener postali sasvim slučajno?
"I to je istina. Na kraju karijere bio sam i igrač i trener, u stvari imao sam licencu koju sam posuđivao trenerima. Neke utakmice vodio sam čak i sam, ali nisam ni razmišljao da tako uđem u sistem. Međutim, dogodilo se da me moj bivši trener Filip Bednaš pozove na jedan trening i kadetima saopšti da sam ja njihov novi trener. Nisam ništa znao, ali Bednaš me ubedio da ću ja to dobro raditi.“
I tako je Slovenija dobila Samira Handanovića i Zlatana Ljubijankića?
"Bilo bi prepotentno kad bih rekao da sam tada znao da će golman Handanović otići u visine do kojih je stigao, ali znam da sam u izveštaju koji sam poslao u Ministarstvo sporta, to oni imaju i danas, napisao da su on, Ljubijankić i Stojanović sjajan potencijal.“
Sledi put u Goricu i onda na red dolaze Domžale gde ste se zapravo proslavili?
"Za šest godina u Domžalama osvojili smo dva prvenstva i jedan Kup. Ispali su iz Prve u Drugu ligu i pozvali me uz želju da se za dve godine vrate u elitu. Vratili smo se odmah, bio sam prvak Druge slovenačke lige sa rekordom koji i danas važi, a onda se dogodilo i sve ostalo.“
To ostalo bilo je dovoljno da Vas pozovu da preuzmete Crvenu zvezdu?
"Trebalo je još 2008. da stignem na ’Marakanu’. Ideja je bila da budem prvi pomoćnik Zdenjeka Zemana. Pričao sam sa Goranom Bunjevčevićem kao sportskim direktorom i Markom Miškovićem. Možda bih sve i prihvatio da nije stigao poziv iz Celja, u tom trenutku izazov je bio da nastavim karijeru kao samostalni trener. Bio je to trenutak i kada sam pomislio da više nikada neće stići poziv iz Beograda.“
Sport
10.03.2025. 15:24
Stojković produžio ugovor sa Zvezdom
I kad ste najmanje očekivali, jedan telefonski poziv sve je promenio?
"Tražili su u četvrtak da dođem u petak na razgovor. Rekao sam da neću ako nije ozbiljna priča. Priča je bila ozbiljna i sve se rešilo za dva dana.“
Iz grupe ste trenera koji se non-stop usavršavaju, tragaju za znanjem i novim idejama?
"Od 2009. odlazio sam svake godine u Barselonu i debatovao sa Rajnhardom o mnogim stvarima. Posećivao sam i Ajaks, delio razmišljanja za Blintom i učio neke stvari, pratio metodologiju rada, pre svega sistema 4-3-3 ili modifikaciju tog istog u 4-3-2-1, što je danas vrlo popularno. I danas rado učim.“
Prilikom dolaska u Zvezdu razgovarali ste sa Slavišom Kokezom, da li ste dobili i sve ono što Vam je obećano?
"Jesam, ali su sve obaveze podmirene tek nakon godinu i po dana.“
Uprkos tome što ste Zvezdi posle šest godina vratili titulu, dobili ste Partizan u 145. derbiju?
"U celoj priči moja najveća zasluga je što sam do kraja izdržao sve situacije, događanja u klubu, udare sa strane, one odozdo i odozgo. Ako sebi mogu nešto da pripišem, to je onda to. A bilo je svega, to su poznate stvari. Od rušenja atmosfere, do opšte polarizacije. Svako je vukao na svoju stranu, tražio svoj deo. Stalno sam bio između dve ili tri vatre. Ako odeš na jednu, onda si u kontri sa dve druge strane. Međutim, igrači i stručni štab bili su dovoljno jaki da ne učestvuju u nekakvim situacijama na koje kao grupa nismo mogli da utičemo.“
Kako su Vas igrači prihvatili?
"U početku sa skepsom, ali što je vreme više odmicalo, veza je bila sve čvršća i čvršća. Imali smo i situaciju da smo mogli da kažemo i neke stvari koje se obično na relaciji trener ‒ igrač ne govore. I oni su osetili te neke udare, pre svega finansijske, tako da smo bili na istoj strani. Timu sam se priključio 15. dana priprema kada je bivši trener Sa Pinto rekao da zbog nekih događanja u klubu i oko kluba on ne može da napravi rezultat koji se od njega traži i koji lično želi. Upao sam u mlin prvog dana, odmah igrao ozbiljne evropske utakmice.“
Na kraju prve sezone dogodila Vam se titula, Kup, pobeda u derbiju i otkaz?
"Sve u svemu bio je to uspeh, navijači su na sve to gledali posebnim očima, kao nešto vrlo značajno. Bila je jedna čudna situacija, ni danas ne mogu sebi da objasnim šta se to zaista desilo. Lično, osetio sam dozu nepoverenja i nerazumevanja za sve to što se napravilo i izdržalo.“
Da li ste tražili objašnjenje?
"Tražio sam sastanke, pokušao da zajedno napravimo analizu sezone, da ponudim nove predloge, planove. Do tih sastanaka nikad nije došlo. Sve je bilo u magli. Onda se desilo i da zbog finansijskog embarga ne možemo da igramo Evropu, igrači su izgubili poverenje, neki su tražili druge sredine. Sve zajedno, čudna neka atmosfera.“
Jedan funkcioner izjavio je da ste u tim momentima ličili na izduvan balon?
"Bio je u pravu. S moje strane potrošeno je mnogo živaca i snage, energije, ali daleko od toga da je to bio razlog zbog kojeg sam otišao.“
Koliko je rad u Zvezdi zapravo stresan?
"Veoma, bar sam ja sve to tako doživeo. Sličnu priču imale su i neke moje kolege koje su sedele na klupi Zvezde pre mene. Zvezda je veliki klub, projekat sa mnogo ljudi, nekad, osim navijača, i puno drugih ljudi daje sebi za pravo da te osuđuje i kritikuje svaki tvoj potez.“
Kad biste dobili ponudu da se jednog dana vratite, šta bi bila Vaša odluka?
"Došao bih da završim posao. Imam osećaj da nisam dao sve što nosim u sebi. Uz neku normalnu situaciju gde bi puno toga funkcionisalo kao što sada funkcioniše u Zvezdi, sigurno bih napravio kao trener iskorak u nekim segmentima.“
Bili ste selektor Letonije koja je sada u grupi sa Srbijom u kvalifikacijama za SP.
"Trebalo je da ostanem tri godine, otišao sam posle prve jer su iz saveza otišli ljudi koji su me angažovali. Ipak, u moje vreme reprezentacija je igrala dobro, dobili smo neke utakmice koje Letonija nikada pre nije dobila. Selektirana je i grupa mladih igrača koja danas nosi igru reprezentacije. Ako ih Srbija potceni, a to nikako ne sme da uradi bez obzira što je kvalitet na njenoj strani, imaće problema.“
I na klupi Slovenije proveli ste samo godinu dana a da niste završili započeto?
"Odgovor je ‒ nisu mi dozvolili da završim kvalifikacije za SP 2016. Istina je i to da nisam bio prihvaćen od početka, da se u mene pucalo rafalima. Šta god da sam napravio, bilo je naopako. Jedini sam selektor koji nije završio kvalifikacije jer je stvorena atmosfera da moram da idem uprkos tome što se nije igralo loše. Čak ni rezultati nisu bili ništa lošiji od odnosu na one koji su bili pre i posle mene.“
Sve to što se događalo bilo je, pričali ste, više nego traumatično za Vas i Vašu porodicu?
"Bilo je u svemu dosta vanfudbalskih stvari. I to je ono što je najviše bolelo. Udružili su se po ne znam kojem ključu. Svašta smo ja i moja porodica doživljavali. Brdo izgovorenih i napisanih uvreda se iz dana u dan povećavalo, bilo je i mejlova prepunih neukusa i mržnje, ružnih članaka u novinama. Na kraju sam sa Čeferinom, tadašnjim predsednikom FS Slovenije a danas UEFA, napravio dogovor da mirno odem.“
Odlazak dostojan trenera džentlmena, kako Vas fudbalski svet doživljava.
"Meni moralna vertikala i moje vaspitanje nalažu neke stvari i nikada neću da odstupim od toga. Čovek sam onakav kakve bih voleo da vidim ljude oko sebe. Ako ne daješ primer, onda kako da zahtevaš od nekog ovo ili ono. Trenerski posao je za mene gospodski posao, tako bi trebalo da bude i tako je nekada bilo.“
Ko su među trenerima Evrope i sveta najveća gospoda?
"Bilo ih je dosta. Za mene lično to su Ivica Osim, Frank Rajkard i Arsen Veneger. Imao sam čast da ih upoznam, razmenim mišljenja.“
Govorite s neskrivenim poštovanjem o Osimu, šta ga je činilo toliko posebnim?
"Njegov pogled na fudbal. Ne mogu da se setim nekog ko je neku ružnu reč rekao za njega ili bio možda indiferentan kad je on u pitanju. Igrači koje je trenirao bili su zadivljeni i njegovom inteligencijom i načinom razmišljanja. Jednom je Arsen Veneger rekao uspešan si kao trener kad vidiš da igrači misle da rade šta hoće, a ti ih imaš sve na dlanu, odnosno da je najveća trenerska vrlina kako igraču objasniti ne a da to igrač shvati i razume.“
Posle utakmice rukovali ste sa mnogim u svetu fudbala uglednim kolegama?
"Ponajviše kada sam radio u Kini. Na suprotnoj strani stajali su Zakeroni, Skolari, Sven Goran Eriksen, Viljaš Boaš i da ne nabrajam dalje. U Udinezeu sam upoznao Spaletija. Voleo bih da upoznam Ančelotija, tog čudesno harizmatičnog čoveka, da razgovaramo o njegovim pogledima na fudbal. Ovako kako on izgleda voleo bih da i ja izgledam jednog dana.“
Kažu da često igrači sa poprilično zakašnjenja shvate neke stvari. Da li je to satisfakcija za trenera?
"Vodim se filozofijom da ne možeš u svakoj situaciji očekivati da te igrač razume. Različiti su koeficijenti inteligencije, pogledi na život i igru, sistemi u njihovim glavama. Vrhunac nerazumevanja stiže kad se u sve uključe i njihove žene, zatim prijatelji i na kraju menadžeri imaju dosta uticaja na njihovo ponašanje. Bitno je pronaći način kako da ti spoznaš šta oni i zaista misle i da tako budeš korak ispred njih. Neko neke stvari ukapira odmah, neko tek za deset godina. Zato to i jeste velika satisfakcija kad ti igrač dođe i kaže bili ste u pravu, ja sam tad bio brzoplet, neiskusan, nisam neke stvari kapirao na pravi način. Priznajem, dosta mi je igrača tako prišlo. I u Sloveniji i u Kini, pogotovo u Beogradu. Ima i onih koji se i danas ljute. Zanimljivo je da mnogi shvate da su grešili kad i samo uđu u trenerski posao.“
Sport
06.03.2025. 20:57
Fifa razmišlja o SP sa 64 ekipe. Nije šala
U Vašem poslu bitna je u komunikacija sa medijima?
"Svuda sam imao veoma korektnu komunikaciju, iako nije svaki put bilo prijatno, pogotovo ovde u Beogradu, na početku. Svaki sam dan bio smenjivan, ali sam dobio tu satisfakciju na način da su došli neki od njih da kažu da su pogrešili, da su drugačije videli stvari i da to s njihove strane nije bilo u redu. Zanimljivo je da u Bugarskoj imam fantastičan odnos sa svim novinarima, Kina, Litvanija i Belgija to je sve manje-više profesionalno. Jedino loše iskustvo imao sam u Sloveniji u vreme kada sam bio selektor. Isti su me prvo hvalili, a posle kudili.“
Kad biste ponovo dobili poziv iz svih klubova u kojima ste radili, koji biste prvi prihvatili?
"Onaj eventualni iz Crvene zvezde s namerom da završim ono što sam započeo. Posao nisam završio ni u Levskom. Tamo sam radio u dva mandata, tamo bih želeo da završim priču jer sam i tamo bio na neki način sklonjen ne zbog lošeg rada, već vanfudbalskih stvari.“
Sve je više primera kako su treneri roba koja se brzo troši. Zašto?
"Zato što je sistem vrednosti generalno pao na najniže grane. Rad trenera sve češće ocenjuju ljudi koji ne razumeju materiju, suštinu fudbala, ljudi koji su spremni na nagle promene bez obzira na posledice. Mora se u svemu, pa i u našem poslu, poštovati ono što je prirodan tok. Brzopletima sam često pričao priču kako ni drvo koje danas zasadite sutra neće biti visoko dva metra i sa bujnom krošnjom. U prevodu ‒ tim i igra se ne prave preko noći.“
Zašto je fudbal sve dekadentniji, zašto je sve više posao, a sve manje igra u kojoj se uživa?
"Fudbal je igra po određenim pravilima i ti treba tu igru da napraviš tako da publika uživa. Navijačima ne trebaju šeme, oni hoće da gledaju utakmicu, a ne da na kraju ne znaju da li su gledali fudbal ili nadmetanje navijačkih grupa. Virtuozi su izumrli, igrač ma koliko bio kreativan nema slobodu u igri, nema pravo na improvizaciju koja tribine dovodi do delirijuma. Kad-tad fudbal će se vratiti korenima. Jednostavno moraće jer danas ljudi koji gledaju utakmicu retko kad dođu do momenta kad sebi mogu da kažu da su baš u svemu uživali. Danas se fudbal gleda s podosta mučnine u stomaku.“
Koliko su za sve zaslužni treneri?
"Oni bi trebalo da budu izvođači finih radova, neko ko sve oblikuje. Ali, to su samo na papiru jer danas treneri iznad sebe imaju kobre koje vrebaju da li ćeš odigrati 2:2 ili pobediti 3:2. Oni koji plaćaju zahtevaju samo pobede i kad pobede dođu tek onda su zadovoljni.“
Kako gledate na pokušaje Amerike da na svom kontinentu implementira fudbal kao igru?
"Hteli su to i Kinezi, takođe i arapski svet, uložili su mnogo para i pokazalo se da nisu uspeli. Amerika je nacija bejzbola, košarke, američkog fudbala, kao što je Kina zemlja stonog tenisa, gimnastike. Lepo je to što je sve više nacija koje shvataju koliko je fudbal atraktivna stvar, ali parama se to ne rešava. Radio sam u Kini u kojoj su imali plan da do 2045. budu svetski prvaci u fudbalu. Ulagali su velike svote novca, organizovali takmičenja i na kraju ostali su sami sa sobom.“
Evropa je danas dominantna u fudbalu, da li će to biti i sutra?
"Pratim trendove, ima dosta noviteta, nekakvih sistema igre koji su u ovom trenutku još uvek nerazumljivi. Pre neki dan sam gledao sistem 2-7-1. Inovator je nemački trener koji radi u Engleskoj. Moguće je da smo na pragu nekakve revolucije, mlade snage razmišljaju drugačije, da li će to da im prođe ne znam, ali neke se stvari ipak se teško menjaju. Opet ostaje 11 protiv 11, na prostoru od toliko metara i sa golovima tih i tih dimenzija.“
Utisak je da se zapravo u fudbalu ništa nije promenilo osim terminologije?
"U pravu su oni koji to tvrde. Tu su sad nekakve zone, tranzicije, zadnje trećine itd. Moderna terminologija ušla je i u medije, u vokabular predsednika klubova, navijača. Ali otišlo se i korak dalje. Doživljavao sam i to da na konkursu za trenera moram da napravim prezentaciju samog sebe, da dođem sa kompjuterom i objašnjavam pred nekim ljudima ko sam i šta sam, kakve sisteme igram. Ljudi ne shvataju da u toj prezentaciji mogu da napravim šta hoću, a još manje shvataju da fudbal nije igrica, već igra s dušom. Ne bih se začudio da za 10 ili 15 godina veštačka inteligencija bude na klupi. Verujte mi, nismo od toga mnogo daleko jer ima mnogo trenera koji se oslanjaju samo na to šta im kompjuter izbaci. Suština igre je, međutim, nešto drugo. Na terenu radiš sa živim bićima koja imaju osećanja. To nijedan kompjuter ne može da objasni, on je samo baza dodatnih informacija. Ali i očigledna budućnost. Zato i predviđam da ćemo jednog dana o fudbalu besediti na način bio jednom jedan Mesi i kako je to bilo lepo.“
Komentari
