Sport
19.08.2022. 07:35
Zoran Šećerov

Pešićeva šok terapija

Srbija selektoru (ne) veruje

1
Izvor: BETAPHOTO / MARKO METLAS

Četiri zemlje – Češka, Gruzija, Nemačka i Italija – biće domaćini ovogodišnjeg Evrobasketa, u najavi zasigurno jednog od najatraktivnijih u istoriji ovog takmičenja. Start je 1. septembra, a finale 18 dana kasnije. Među 24 učesnika je i reprezentacija Srbije.

Poslednji šampionat Starog kontinenta održan je 2017. Trijumfovali su Slovenci. Srbiji je pripalo srebro (Srbija – Slovenija 86:93). Naš nacionalni tim igrao je finale i 2009. Tada su od srpskih reprezentativaca bolji bili Španci (Španija – Srbija 85:63). Ipak, naši košarkaši su sa 17 medalja (8 zlatnih, 5 srebrnih i 4 bronzanih) druga najuspešnija nacija šampionata Evrope svih vremena (SSSR ima odnos 14-3-4) i jedan od favorita za zlato na predstojećem Evrobasketu.

Poslednje zlato osvojeno je 2001. u Istanbulu, prvo daleke 1973. u Španiji. Bilo je to nestvarno doba jugoslovenske košarke koja je mnogima u svetu, a posebno evropskim nacijama, služila kao uzor. Te 1973. Mirko Novosel je u ulozi selektora nasledio legendarnog Ranka Žeravicu. U juriš na prvo evropsko zlato krenuo je sa šestoricom dokazanih (Tvrdić, Plećaš, Jelovac, Čosić, Knežević, Šolman) i isto toliko debitanata: Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Jerkov, Marović, Ivković. Sedam utakmica i sedam pobeda. Redom su padali Španija za koju su igrala čak trojica naturalizovanih Amerikanaca, Grčka, Bugarska, Italija, Francuska, zatim u polufinalu Čehoslovačka i na kraju u borbi za zlato domaćin Španija koja posle senzacionalne pobede nad SSSR-om u polufinalu nije imala snage za novi podvig. Jugoslavija je tako posle pet evropskih finala konačno stigla do prvog zlata.

Dve godine kasnije domaćin šampionata bio je Beograd. Dogodio se novi trijumf i novo zlato. Novosel se zahvalio Kneževiću, Ivkoviću i Maroviću. Na parket je ponovo istrčao iskusni i od povrede oporavljeni Dragan Kapičić, a šansu su dobila i dvojica dvadesetogodišnjaka: Rajko Žižić i Mirza Delibašić. „Plavi“ su igrali košarku iz snova. Holanđani, Turci, Italijani, Litvanci, Španci, Čehoslovaci i Bugari bili su mali miševi za reprezentaciju Jugoslavije koja je petom brzinom jurišala na drugo evropsko zlato. Da bi se osvojilo, neophodno je bilo da se u finalu savladaju Sovjeti.

Finalni meč počele su u to vreme dve nestvarno moćne petorke. Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jelovac i Ćosić na jednoj i Korkija, Sergej Belov, Edeško, Aleksandar Belov i Žigili na drugoj strani. Slavili su Novoselovi izabranici (90:84) uz briljantnu igru kompletnog tima i fascinantnu partiju Dragana Kićanovića koji je uz 22 poena "tačku na i“ stavio i odlučujućim košem za pobedu.

Dva godine kasnije, u Liježu, osvojeno je i treće zlato u nizu. Selektor Aleksandar Nikolić podigao je veliku prašinu odlukom da se zahvali nekim košarkašima bez kojih se nije moglo (?!) i da pruži šansu četvorici novih (Papić, Krstulović, Đogić, Radovanović) kojima je tako pripala čast da igraju u najboljoj selekciji pored Kićanovića, Slavnića, Dalipagića, Jerkova, Ćosića, Jelovca, Delibašića i Varajića.

U grupnoj fazi Španci, Finci, Belgijanci i Holanđani su potučeni do nogu. Onda su na red došli Čehoslovaci. U utakmici bez značaja "plavima“ su dokazali da u košarci nema nepobedivih. Predvođeni Brabenecom (32 poena) i Pospišilom (24) slavili su sa 111:103.

Niz za istoriju

Nikolićevi momci uprkos svemu nisu bili uzdrmani. U polufinalu su očitali lekciju Italijanima uz malu košgetersku egzibiciju Dražena Dalipagića koji je meč završio sa 32 poena, a onda su u finalu, još jednom u duelu sa SSSR-om, naši reprezentativci samo pokazali da su gazde u evropskoj košarci. Ovaj duel ostao je u neizbrisivom sećanju ljubitelja košarke i po čuvenoj "odbojci“ Moke i Kiće (Slavnić i Kićanović) u samoj završnici utakmice zbog čega je selektor SSSR-a, legendarni pukovnik Gomeljski, bio na ivici nervnog sloma.

Zanimljiv podatak je i to što je selektor Nikolić u finalu koristio samo sedmoricu igrača. Kića i Praja odigrali su bez sekunda predaha ceo meč, a izveštači su posle finala posebno apostrofirali učinak centara Jerkova i Radovanovića koji su u finalu zaustavili nezaustavljivog diva Vladimira Tkačenka čiji je nadimak bio "košarkaški evrocar“.

Na novo zlato "plavih“ čekalo se punih devet godina. Domaćin šampionata 1989. bio je Zagreb. Selektor Dušan Duda Ivković odlučio se da pored Dražena Petrovića, Vrankovića, Radovića i Čuture šansu ukaže i nekim novim klincima. Dres najdražih boja obukli su Paspalj, Rađa, Divac, Kukoč, Zdovc, Radulović, Primorac i Danilović. U prvoj utakmici preslišali su zvaničnog šampiona Evrope, reprezentaciju Grčke. Sledeći na redu bili su Bugari, posle njih i Francuzi. U polufinalu pregažena je Italija uz nezaboravnu egzibiciju Dražena Petrovića. U finalu "plave“ je ponovo čekala Grčka sa košarkaškim vanzemaljcima ovekovečenim u imenima Galisa, Janakisa, Fasulasa... Bila je to jedna od najlepših, ako ne i najlepša, utakmica evropskih šampionata svih vremena. Petrović je ubacio 28 poena, Rađa 25, Divac 16... Prosek našeg tima na šampionatu bio je 100,4 koša po utakmici. Ovo pre i posle više nikad nije zabeleženo na prvenstvima kontinenta.

Rim 1991. i još jedno "plavo“ zlato. Posle osam godina u reprezentaciji nije bilo Dražena Petrovića. U odnosu na SP u Argentini u kojoj je 1990. osvojeno svetsko zlato, nova imena u sastavu bili su Sretenović, Danilović, Đorđević i Rađa. Već u prvom meču protiv Španaca naši su opravdali ulogu favorita. U prvom poluvremenu primili su samo 22 koša, da bi onda utakmicu rutinski priveli kraju (76:67). I druga dva rivala u grupi su preslišana s lakoćom. Protiv Poljske zabeležen je trijumf 103:61, a onda je lekcija očitana i Bugarima – 89:68.

U polufinalu nije bilo problema ni sa Francuzima. Ali jeste pre utakmice sa Slovencem Jurijem Zdovcem koji je zbog političke situacije u Jugoslaviji morao da napusti Večni grad i reprezentaciju. U finalu sudar dve košarkaške sile, Jugoslavije i domaćina Italije, uz košarku nalik na najlepše italijanske kancone. Zlato je naravno pripalo Jugoslovenima (88:73). Ostalo je upamćeno za sva vremena da je u desetom minutu drugog poluvremena i serije "plavih“ od 22:4 na semaforu osvanuo rezultat 70:45 za Jugoslaviju. Tog trenutka više od 13.000 uglavnom italijanskih navijača ustalo je sa mesta da burnim ovacijama pozdravi višestruke šampione Evrope i generaciju košarkaša koja više nikad nije odigrala zajedničku utakmicu. Već 1995. u Atini na prvenstvu Evrope neki od njih igrali jedni protiv drugih.

Posle tri godine sankcija, na mala vrata i uz maksimalnu podršku Grčke i FIBA, naši momci su se ponovo našli na šampionatu Starog kontinenta. Zahvaljujući čudesnoj diplomatiji Bore Stankovića i kompletne garniture Košarkaškog saveza, broj učesnika šampionata povećan je sa 12 na 14. Naši su, da bi stigli do Evrobasketa, prethodno morali prvo u Sofiju na kvalifikacije koje su, naravno, s lakoćom prošli.

U Atinu je selektor Dušan Duda Ivković doveo je 12 maksimalno odlučnih da povratak na evroscenu pečatiraju zlatom. Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević, Savić i Sretenović imali su iskustvo, debitanti Koturović, Rebrača, Tomašević, Berić, Bodiroga i S. Obradović neverovatnu želju da im se na tom putu uspeha pridruže uz maksimalan lični učinak. Već u prvoj utakmici, protiv favorizovanih Grka, briljirao je Bodiroga. U trijumfu (84:80) ostvarenom nakon produžetka postigao je 22 koša. Sledeći protivnik bila je Litvanija, takođe jedan od favorita za zlato. Zabeležena je još jedna pobeda uz solo partituru Saše Đorđevića koji je od naših poslednjih 14 poena na utakmici sam postigao 12. Onda su teren pognute glave napuštali i Italijani, Šveđani, Izraelci i Nemci.

Izazovi i trijumfi

U četvrtfinalu, koje se nije smelo izgubiti, Ivkovićevu iz utakmice u utakmicu sve moćniju ekipu, čekali su Francuzi. Nije im pomogao ni razigrani Bonato (38 poena). Konačna pobeda od 104:86 vodila je naš tim u polufinale i duel sa selekcijom domaćina. U tom sudaru košarkaških divova rezultat se dugo lomio, a onda je u tri poslednja minuta meča stvar u svoje ruke preuzela iskusna petorka (Đorđević, Danilović, Bodiroga, Savić i Divac) i meč mirno privela kraju – 60:52.

U finalu Grci su navijali za Litvance čiji dres su nosili asovi poput Sabonisa, Marčulionisa, Kurtinaitisa i zvezde u najavi s imenom Arturas Karnišovas. Kakav je to samo bio meč! Na poluvremenu, posle atomske košarke, Litvanci su imali koš prednosti (49:48), ali to je bilo daleko od konačnog raspleta. U nastavku utakmice dogodilo se nešto što se ne zaboravlja. Kod rezultata 89:83 za Ivkovićeve izabranike selektor Litvanac Garastes, posle tehničke greške koju je zasluženo dobio, povlači ekipu sa terena. Usledilo je višeminutno ubeđivanje da bi se na kraju finalna utakmica, prepuna košarkaških poslastica, završila trijumfom SRJ 92:88.

Saša Đorđević obeležio je meč sa 42 poena, a jedan od junaka bio je i Saša Danilović. Uz sjajnu igru ostalo je za sva vremena upamćeno i njegovo čudesno zakucavanje preko gorostasnog Sabonisa. Bio je to jedan od najatraktivnijih koševa u istoriji Evrobasketa. Na kraju, prilikom dodela medalja, usledio je nezabeležen trenutak. Hrvati, treći na šampionatu, iz samo njima znanih razloga, ne poštujući fer-plej, odlučili su da bojkotuju dodelu medalja. Osramotili su i sebe i evropsku košarku.

Evropski šampionat u Barseloni 1997. košarkaši iz zemlje košarke dočekali su sa novim selektorom. Željko Obradović nije mnogo eksperimentisao. U okršaje za medalje moralo se bez Divca i Paspalja. Zamenili su ih Radošević i Bulatović. Počelo je trijumfom nad Poljskom, da bi onda usledio neočekivan poraz od Italije. Posle pobede nad Letoncima naši su kao drugi u grupi otišli u drugu fazu takmičenja. Nemce su dobili sa 15 razlike (88:73), a onda je na red došao duel sa Hrvatima koji su u poluvremenu vodili 31:22. Heroj ove istorijske utakmice bio je Saša Đorđević. Na 4,6 sekundi pre kraja, kada su Hrvati vodili 62:61 i već počeli slavlje, dogodila se dalekometna trojka Saše Đorđevića za trijumf od 64:62. Put do zlata bio je otvoren. Usledio je trijumfi nad Španijom, zatim je u četvrtfinalu nadigrana i Litvanija, a u polufinalu Grčka.

U finalu, Italija je bila mala maca. Šesto zlato u istoriji overeno je trijumfom od 61:49. Briljirala je petorka Đorđević, Danilović, Bodiroga, Savić i Rebrača. Izveštači su, međutim, junakom finalne utakmice proglasili ceo tim.

Evropsko prvenstvo u Istanbulu 2001. bio je novi veliki izazov. Vruć krompir u selektorskoj fotelji preuzeo je Svetislav Kari Pešić. Ostao je bez Đorđevića i Rebrače, ali je iza sebe imao snažnu podršku nacionalne košarkaške federacije i neverovatnu želju košarkaša da se predstave u najboljem izdanju. Šansu da se na velikom takmičenju dokažu, pored već dokazanih, dobili su Marko Jarić, Igor Rakočević i Miloš Vujanić. Pešić je u sastavu imao i dva čudesna igrača, Peđu Stojakovića i Dejana Bodirogu.

"U Istanbulu smo dobili svih šest utakmica i osvojili zlato. Peđa Stojaković je bio MVP šampionata. Finale sa Turskom, koja je izvela najjači tim u svojoj istoriji, odigrano je u paklenoj atmosferi. Imali su dosta iskusnih igrača i četvoricu sa respektabilnim karijerama u NBA (Hidajet Turkoglu, Ibrahim Kutlaj, Mirsad Turdžan i Mehmet Okur)“, prisećao se istanbulskog finala nedavno u razgovoru za "Ekspres“ selektor Svetislav Kari Pešić.

Naš selektor je takođe ispričao da je u Istanbulu koristio i jednu novu taktičku ideju:

"Kad smo hteli da prelomimo meč, koristili smo nisku postavu. To je bila novina, za nas lako ostvarljiva jer smo imali spoljne igrače koji su mogli da igraju na dve, odnosno tri pozicije. Peđa Stojaković je igrao dvojku, trojku i četvorku, a Bodiroga zahvaljujući svojim karakteristikama pozicije od jedan do četiri. U spoljnoj šuterskoj liniji ubacivao se Šćepanović, Drobnjak je odigrao možda najbolje evropsko prvenstvo na poziciji četiri, a kad je trebalo i na poziciji pet.“

Pod komandom Pešića u Istanbulu je osvojeno sedmo zlato. Sa Karijem Pešićem, ponovo u ulozi selektora, Srbija dočekuje i novi šampionat Evrope. S kakvim izgledima? Nikola Jokić, dvostruki MVP, zadatak nacionalnog tima svodi na jednu rečenicu:

"Mi Srbi ne volimo sport, ne volimo košarku, volimo da pobeđujemo i to je naš mentalitet.“
 

 Čekanje spektakla

Dakle, sledi juriš na zlato. Za mnoge u Srbiji, mi smo favorit broj jedan na predstojećem Evrobasketu, ali ima i onih, utisak je brojnijih, koji ne misle tako. FIBA u svojim prognozama Srbiju stavlja na poziciju četvrtog favorita. Na prvom mestu je branilac titule Slovenija, zatim slede Francuska i Grčka. Srbija je tek četvrta. Na evropski šampionat sa manjim šansama da trijumfuju dolaze Litvanci, Španci, Turci, Italijani... Hrvati su tek 11. favorit, a preostali iz regiona su rangirani na poziciju 16 (Bosna i Hercegovina) i 17 (Crna Gora).

Šta će, između ostalog, činiti predstojeći šampionat drugačijim od prethodnih? Jedan od kurioziteta koji ide naruku onima koji svet uveravaju da je Evropa kontinent košarke jeste i taj da će u čak u 18 od 24 reprezentacije nastupiti NBA igrači. Francuzi imaju čak petoricu (Furnije, Gober, Luvavu, Maledon, Ntilikin), a Nemci četvoricu (Šreder, Tajs i dva Vagnera, Franca i Morica). Slovenci i Grci s punim pravom na zlato računaju i zato jer u svojim redovima imaju po trojicu onih koji su apsolutna vrednost u najjačoj košarkaškoj ligi sveta. Slovence, zvanične šampione Evrope, predvodiće Luka Dončić kome će NBA iskustvom asistirati Goran Dragić i Vlatko Čančar. Grci se ponose braćom Adetokumbo (Janis i Tanasis), a tu je i Tejlor Dorsi. Ukupno, ako je suditi na osnovu spiskova onih koji su pozvani na pripreme, na predstojećem Evrobasketu učestvovaće 39 NBA igrača. U istoriji evropskih šampionata nikad više.

Ko će biti prva zvezda kontinentalnog skupa najboljih? Mnogi tipuju na Nikolu Jokića. S razlogom. Dvostruki je MVP NBA lige i neko ko od kako je došao u najkvalitetniju ligu sveta stalno pomera granice mogućeg. Na terenu ga krase čudesne sposobnosti. Za izveštače i poznavaoce košarke on je "plejmejker zarobljen u telu centra“. Na EŠ stiže i kao igrač koji je potpisao najveći ugovor u istoriji NBA. Za razliku od Grka Janisa Adetokumba, takođe dvostrukog MVP-ja, Jokić se ne može pohvaliti da je vlasnik NBA prstena. "Grčka zver“ igra neverovatno atraktivnu košarku. Publiku najviše oduševljava atraktivnim zakucavanjima.

Treći član najbolje NBA petorke iz prošle sezone koji će igrati na predstojećem Evrobasketu je Luka Dončić. Srbin sa slovenačkim pasošem prošle sezone doveo je Dalas do finala Zapadne konferencije. Francuze će predvoditi sjajni Rudi Gober, član najbolje defanzivne petorke NBA u prošloj sezoni. Pažnju bi trebalo obratiti i na Litvanca Jonasa Valančijunasa koji je ovog proleća sa Nju Orleansom izbacio Finiks u prvoj rundi plej-ofa. Oni, i ne samo oni, garancija su spektakularnog prvenstva koje košarkaška publika nestrpljivo očekuje.

Da li, možda, šansu ima neko od Evropljana? Konkretno naš Vasilije Micić, najkorisniji igrač finalnog turnira Evrolige i zasigurno trenutno jedan od najboljih plejmejkera kontinenta.

Srbija se nalazi u grupi D šampionata Evrope. Na početku, u Pragu, snage će odmeriti sa Češkom, Izraelom, Finskom, Holandijom i Poljskom. Tri prvoplasirane ekipe nastavljaju takmičenje u drugoj fazi u Berlinu. Da li srpska nacija treba da strepi ili da se sprema za novo veliko slavlje?

Nedavnim porazima od Letonije i Belgije u okviru kvalifikacija za Svetski šampionat, srpski košarkaši su razočarali. Šanse za plasman na Mundobasket sveli su na minimum, ali one uprkos svemu i dalje postoje. Da li su i realne, znaće se uskoro. Pešićevi izabranici 25. avgusta igraju protiv Grčke, a samo tri dana kasnije protiv Turske u Istanbulu.

Prve provere uoči mečeva u kojima je pobeda imperativ Srbija će imati 13. avgusta protiv Crne Gore u Beogradu (zatvoren meč) i 17. avgusta sa Slovenijom u Ljubljani. Već 19. i 20. avgusta Pešićev tim koji jedva da se upoznao i u kome mnogi nikad nisu odigrali utakmicu zajedno, učestvovaće na turniru u Hamburgu. Protivnici su Italija i pobednik ili poraženi iz duela Nemačke i Češke. Biće to više nego sjajna generalna proba, ali i potvrda snage reprezentacije u koju sada mnogi sumnjaju. Da li s razlogom?

U egzaktnom svetu brojki jedan pokazatelj nije ono što uprkos kvalitetu pojedinaca nudi garanciju za sigurnu radost. U poslednjih 15 godina Srbija je osvojila samo četiri medalje na velikim takmičenjima i sve su bile srebrne. Sticaj okolnosti učinio je da su naši košarkaši izostali sa OI u Tokiju, a sada je pod velikim znakom i učešće na šampionatu sveta naredne godine, odnosno Olimpijskim igrama 2024. u Parizu.

U Pešićevom sastavu pred mečeve koji život znače nema NBA asa Bogdana Bogdanovića koji se oporavlja od povrede i to je hendikep. Izostaju i dvojica trenutno najboljih mladih srpskih igrača. Reč je o Nikoli Joviću i Alekseju Pokuševskom kojima njihovi NBA klubovi nisu dopustili učešće u reprezentaciji Srbije. U poslednji čas selektor Pešić se zahvalio i centru Partizana Alenu Smailagiću, a onda sasvim neočekivano i kapitenu reprezentacije Milošu Teodosiću od koga se, kao MVP-ja Evrokupa, očekivalo baš mnogo. Očigledno, Pešić je ostao dosledan sebi i svojim principima.

"Ekipu ne čini 12 najboljih košarkaša, već oni koji se slažu. O zvezdama ne volim da pričam, zvezde su na terenu i tamo će se sve videti.“

Nade i strepnje

Koga nema, bez njega se mora. Selektoru Pešiću na raspolaganju su Vasilije Micić, Aleksa Avramović (plejmejkeri),Vanja Marinković, Ognjen Dobrić, Marko Gudurić, Nemanja Nedović, Ognjen Jaramaz (bekovi), Nikola Kalinić, Vladimir Lučić, Dejan Davidovac (krila), Nemanja Bjelica, Filip Petrušev, Boriša Simanić, Marko Jagodić-Kuridža (krilni centri) i Nikola Jokić, Nikola Milutinov, Balša Koprivica, Dušan Ristić (centri). Oni koji bolje poznaju košarku tvrde da Srbija, uprkos svemu, odavno nije bila toliko jaka. Na šampionatu ima mesta samo za dvanaestoricu. Ko su šestorica koja moraju među otpisane saznaće se vrlo brzo.

I 2017, neposredno uoči Evrobasketa, tadašnji selektor Saša Đorđević morao je da se odrekne Nemanje Bjelice (oporavak od operacije stopala), a onda i onih koji su bili na pripremama: Marka Simonovića (povreda šake), Miroslava Raduljice (povreda kolena), Miloša Teodosića (povreda lista), a na kraju je ostao i bez Nikole Kalinića (bol u leđima) i Nemanje Nedovića (povreda ramena). Sve se tumačilo "višom silom“. U Tursku je otputovalo 12 hrabrih i osvojeno je srebro. Očekivalo se zlato. Zbog svega ceh je platio selektor Đorđević. Javnost mu ni do dan-danas nije oprostila poraz od Slovenaca u finalu. Na one koji su izneverili nacionalni tim niko nije upirao prstom.

Neće ni sada. Već se, kad mu vreme nije, stvorio front protiv Pešića i njegove priče o "neuklapanju pojedinaca u koncepciju igre“. Teodosićeve zasluge za uspehe nacionalne košarke su nemerljive, a da li je ovo sve bilo fer prema Teu odgovor je – možda i nije. Ali šta je zaista bilo, iskustvo kazuje, znaće se jednog dana. Sada to znaju samo Pešić i Teodosić.

Šok terapija ima svoju dimenziju. Sportski psiholozi svrstavaju je u "lek sa dobrim dejstvom“. Ali, uprkos svemu, treba znati da selektor, ma kako se zvao, nema pravo na emociju i obavezu da selekciju sastavlja prema zaslugama. Takođe je istina i da je baš selektor, zato se i zove tako, jedini odgovoran za poteze koje vuče, kao i rezultate koji iza toga slede. Kari Pešić to zna i od toga ne beži. Razloga da se na nekom iživljava takođe nema. Još teže je poverovati da je toliko "prolupao“ da bi se tek tako odrekao velikog igrača. Uostalom, Teodosićeve vrednosti kao košarkaša Pešić nikad nije ni doveo u pitanje. Čak ni kad mu se zahvalio na saradnji. Otuda je i sasvim razumljiva znatiželja da li je i koliko za sve zaslužan Teodosić. Da li je možda on napravio grešku u koracima ili...

Ne treba zaboraviti da se ništa ne događa slučajno. Uostalom, i u prošlosti sporta sa ovdašnjih prostora bilo je u nekim selekcijama sličnih turbulencija da bi se onda posle takmičenja, uz uslov da se napravi rezultat, sve zaboravilo. Evo i primera. Uoči OI u Minhenu 1972. selektori rukometne reprezentacije odrekli su se usluga Zlatka Žagmeštra, u tom trenutku ubedljivo najboljeg rukometaša sveta. Javnost ih je "razapinjala na križ“, a oni su posle svega samo objasnili da Žagmeštar jeste to što jeste, ali da se ne uklapa u njihove ideje. Kraj priče, rukometaši su otišli u Minhen i posle briljantnih partija osvojili zlato.

Zato, ako Srbija osvoji zlato na predstojećem Evrobasketu, Teodosića niko neće spominjati, a ako se ne osvoji, zbog Tea će Pešića mnogi svrstati u red stručnjaka čije je vreme isteklo i čiji su metodi zastareli. Najviše će ga prozivati, naravno, oni koji nikada nisu bili treneri, a pogotovo ne selektori, koji ga danas licemerno, i da li slučajno, konfrontiraju sa reprezentativcima, košarkaškom javnošću i na kraju nacijom željnom uspeha.

Pešić je kao selektor bio prvak Evrope sa Nemačkom, onda i sa Jugoslavijom (takođe i prvak sveta u Indijanapolisu 2001), a da li će biti šampion Evrope i sa Srbijom niko, čak ni on, u ovom trenutku ne zna. Nacija veruje i očekuje da će košarkaški strateg i inovator koji je kroz karijeru vukao hrabre poteze imati još jednom dovoljno snage da se sa svojom selekcijom popne na vrh. On to zaslužuje, njegovi košarkaši takođe. Pogotovo ako se na terenu stave u službu reprezentacije na čemu Pešić insistira svestan da se medalja osvaja samo timskom igrom.

Muka je jedino što je za Srbiju sve osim zlata neuspeh. I što su za neuspeh uglavnom krivi oni koji krivi nisu. Zato, ako se Pešić i družina sa Evrobasketa i vrati s oreolom pobednika, a pogotovo ako im to ne pođe za rukom, to ne bi smelo da amnestira one koji godinama unazad vuku pogrešne poteze i olako shvataju svoju ulogu unutar košarke i košarkaške organizacije, odnosno značaj nacionalnog tima u celini. 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Nebojša Čović: Sad i ja hoću da Zvezda bude državni projekat
Branko Lazić

Intervju

18.07.2022. 13:05

Nebojša Čović: Sad i ja hoću da Zvezda bude državni projekat

One koji u njega pucaju lažima ubija istinom. Majstor je u baratanju činjenicama. Neki kažu da je na tom terenu nadmašio čak i svoje košarkaše koji to, misli se na baratanje, maestralno rade loptom. Istina je doduše da košarkaši, sport je to, s vremena na vreme i izgube. On, Nebojša Čović, po nepisanom pravilu, dobija čak i kad svi misle da je izgubio. Često i u zaustavnom vremenu.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
14°C
27.09.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve