"Sve što sam želeo da kažem govorio sam na terenu"

Tri titule prvaka (1999, 2022. i 2003) i dva pehara nacionalna Kupa (1998. i 2001) jesu ono što i danas ukrašava album uspomena i te kako uspešnih fudbalskih godina Gorana Troboka provedenih na Topčiderskom brdu.

Na domaćoj i internacionalnoj sceni za šest sezona odigrao je za Partizan 182 utakmice i postigao 18 golova.

U ulozi veznog igrača obavljao je one najsloženije poslove na terenu rezervisane za igrače sa istančanom fudbalskom inteligencijom. Mudro i znalački parirao je na sredini terena igri protivnika, „čitao“ je i kvario, ali je istovremeno i geodetski precizno, uz čudesnu strpljivost i fudbalsku pravovremenost, gradio igru svog tima i pronalazio u toku utakmice put lopti do saigrača koji su se pretvarali pred golom protivnika u neumoljive egzekutore.

Kroz karijeru uživao je maksimalno poverenje trenera, saigrača i navijača. Govorilo se, a i na mnogim utakmicama je to potvrđeno, da s njim i bez njega tadašnji tim Partizana nije isti.

Na početku karijere, sticajem okolnosti, nosio je i četiri sezone ne samo dres, već i igru podgoričke Budućnosti, a posle, s oreolom reprezentativca i u ulozi internacionalca, i moskovskog Spartaka, kineskog Šangaja i godinu dana ruskog Šinjika. Po povratku u zemlju kratko je još bez dinara nadoknade bio prvotimac podgoričke Budućnosti i na kraju Smedereva u kojem je i zvanično 2007. završio karijeru.

Rođen je u Sarajevu, u koševskoj bolnici gde i sve Sarajlije iz grada i okoline, ali u Sarajevu nikada nije živeo.

„U Sarajevu sam samo bio đak (Srednja geodetska škola) i malo fudbaler. Moji su sa Pala, gore na Romaniji sam i odrastao, završio osnovnu školu, zakoračio u svet sporta“, priča, prisećajući se detinjstva, Goran Trobok.

Govori tiho i nenametljivo, bez nervoze, što se apsolutno uklapa u sliku njegovog karaktera, ali i vaspitanja. Iako mimo dečačkih snova, fudbal je na kraju postao neodvojivi deo njegovog života. Uživao je dok je igrao. Danas, s jednakim uživanjem priča o igri kojoj je dao sebe bez zadrške. Za početak govori o 177. derbiju večitih rivala.

„Pobeda Partizana u Subotici i ubedljiv trijumf Zvezde protiv pančevačkog Železničara, uz izuzetno dobru i više nego efikasnu igru oba tima, zasigurno su i najbolja uvertira i još bolja najava za 177. derbi koji je na programu 20. septembra. Ne pamtim kada je na ovako lep fudbalski način najavljen meč dva velika rivala.“

O Zvezdi i vrednostima njenog tima ne želi da priča, o tome ko je favorit takođe. Naglašava samo da će to biti sudar mladosti na jednoj i iskustva na drugoj strani uz ubeđenje da će navijači oba tima, ali i svi koji vole fudbal biti u prilici da uživaju u vrhunskoj fudbalskoj predstavi.

„Partizan je na startu prvenstva tim koji oduševljava svoje navijače uprkos tome što se od ovog mladog sastava sa neiskusnim igračima na početku trke za bodove nije očekivalo mnogo. Većina njih igra prve superligaške mečeve, prve prave utakmice u karijeri. Ono čime su prigrabili sve simpatije, ali i poštovanje rivala, jeste požrtvovanost i borbenost. Dovoljno za ogroman kredit pred derbi večitih.“

I sam je igrao ove velike utakmice i zato i govori da je derbi večitih ne samo veliki fudbalski praznik, već i psihološki ispit za tim i svakog pojedinca u njemu.

„Nadam se da ovi mladi ljudi neće podleći teretu velikih iščekivanja i da će utakmicu dočekati maksimalno motivisani. Biće to dobar meč. Početak je sezone, niko od aktera nije opterećen tabelom ili trenutnim plasmanom, nije ovo ni kraj prvenstva pa da se prave neke kalkulacije, već trenutak kada i jedni i drugi mogu potpuno rasterećeni da odigraju utakmicu koja će se, nadam se, pamtiti po dobrom.“

Goran Trobok je oduševljen mladim timom Partizana, ali i reakcijom brojnih navijača „crno-belih“ na njihovo postojanje.

„Posle svega što se deceniju i više događalo navijači su se vratili na tribine i to je velika pobeda ljudi koji su preuzeli klub. Navijači od ove dece na traže rezultat. Znaju i te kako dobro da se startovalo od nule i da se šampionski kod ne može dogoditi preko moći. Svi zapravo žele da Partizan ubuduće pre svega korača pravim, sportskim putem. Svesni su takođe da za oblikovanje nekog šampionskog tima treba poštovati i faktor vremena. Zato i jeste za svaku pohvalu to što navijači nisu nestrpljivi, šta daju maksimalnu podršku i klupskom opredeljenju, ali i timu. Govore i to ne kriju da neće biti ništa strašno ako se i neka utakmica i izgubi, da su na sceni mladi igrači, ali i momci koji u sebi nose pobednički DNK, sada već i prvotimci kojima treba više podrške i razumevanja nego ikad ukoliko žele da stignu do zajedničkog cilja.“

S osmehom na licu priziva i lična sećanja na večite derbije koje je odigrao kao prvotimac Partizana.

„U moje vreme igračima koji dođu u Partizan su govorili da je bolje da ne igraju u startnoj jedanaestorici iz prostog razloga jer ne prepoznaju suštinu derbija, odnosno šta je derbi zapravo. Zato sam ja prvi umesto na terenu odgledao sa klupe. Vodili smo 1:0 i izgubili 2:1 na našem stadionu. Ne zato što ja nisam igrao, već zato što je protivnik bio bolji. Sledeći sam, međutim, igrao od početka do kraja. U međuvremenu sam naučio šta je derbi, ukapirao sam i težinu onog pritiska koji se nosi uoči utakmice, shvatio kako se zbog svega lako izgori na terenu.“

Nije vodio statistiku, ali je siguran da je odigrao petnaestak večitih derbija i da je u njegovom ličnom skoru taj odnos pobeda i poraza tu negde.

„Kad izgubiš jedan derbi, onda nestrpljivo čekaš drugi, a kad izgubiš i drugi, onda silno priželjkuješ onaj treći, pa četvrti. Ne postoji nikakav uređaj kojim se može izmeriti količina radosti i sreće kad konačno pobediš. I to je ta lepota, draž derbija, čak je na neki način uzbudljivo i to kad unapred znaš da te nigde neće biti pet dana ako eventualno izgubiš.“

S poštovanjem govori i o igračima iz tima večitih rivala uz konstataciju da je Zvezda po nepisanom pravilu uvek imala čvrst bedem i dobre igrače u odbrani.

„U odbrani su uvek igrali čvrsto, to je valjda bio i neki stil Zvezde. Imali su uvek i sjajne napadače. U moje vreme izdvajali su se kvalitetom Perica Ognjenović i Dejan Stanković.“

U dresu Partizana debitovao je na prvenstvenoj utakmici protiv zagrebačkog Dinama u Beogradu.

„Pamtim, naravno, tim Partizan sa te utakmice. Na golu je bio Kralj, bekove su igrali Svetličič i Krstajić, centralne defanzivce Bolić i Taševski, zadnjeg veznog Ivan Tomić, ispred sam bio ja, onda je tu bio i Dejan Vukićević. Obradović je igrao u špicu, Isailović na drugom krilu. Saša Ilić je sedeo na klupi, onda je ušao i namestio gol. Pobedili smo 1:0, ali po igri pobedu nismo zaslužili. To nam je rekao i trener Tumbaković.“

Odrastao je na Palama, sanjao je da bude skijaš, da vozi slalom poput Križaja ili legendarnog Stenmarka koji mu je bio sportski idol u detinjstvu. Bog bogova, kako kaže. Pratio je i ZOI u Sarajevu 1984, na Igmanu je pored skakaonice više nego glasno navijao za Primoža Ulagu. Međutim, kad je krenuo u peti razred osnovne škole, sve se promenilo.

„Imali smo nastavnika fizičkog vaspitanja koji je bio i trener mlađih kategorija u FK Romanija. Bilo je to i vreme školskih turnira, najtalentovaniji su pozivani da treniraju u klubu. Nisam odmah otišao, tek posle drugog poziva pridružio sam se starijem bratu koji je trenirao fudbal.“

Priseća se i da je na Palama uvek bilo dobrih fudbalera koji su uglavnom karijeru nastavljali u Sarajevu ili Željezničaru.

„Igrao sam i za jedne i za druge. Nas trojica sa Pala bili smo pojačanje Želje na nekom pionirskom turniru u Novom Sadu. Trener tima sa Grbavice bio je Nenad Starovlah. Bio je kao zadovoljan onim šta smo pokazali, ali nas nije zvao na Grbavicu. U međuvremenu je reagovalo Sarajevo. Pobedili smo njihove klince na Palama 10:0 i tražili su posle te utakmice da dođem na Koševo. Pokojni otac rekao je može, ali morate mu platiti to i to. I tako sam dobio novac za prevoz sa Pala i nazad, kao i hranu u hotelu ’Evropa’.“

U pionirima Sarajeva prvi trener mu je bio Marko Bilić, onda i Boško Antić, Boško Prodanović, Srba Markušević, Ante Rajković.

„Stalno su se menjali. Meni je to na neki način odgovaralo. Bio sam standardni igrač omladinske ekipe kod svakog od njih, ali me nisu zvali u republičku reprezentaciju. Zvezda tima je bio Ušanović, u toj generaciji Sarajeva igrao je i sadašnji trener zagrebačkog Dinama Mario Kovačević.“

U najlepšim godinama odrastanja, kada oni časni ljudi to nisu očekivali, u BiH i Sarajevu je osvanulo i vreme rata.

„Završavao sam treći razred, već su bile barikade na putevima, ali sam uprkos svemu redovno išao u školu i na trening. Imao sam pravo igranja za juniore još godinu dana, mislio sam brzo će se to završiti, takođe sam mislio i da ću završiti četvrti razred u roku, ali od toga nije bilo ništa. Rat se rasplamsavao, stariji brat mi je bio mobilisan, bio bih i ja da nisam još uvek bio đak srednjoškolac. Sa očevim bratom od strica i njegovom porodicom u avgustu sam napustio Pale i otišao u Budvu.“

Imao je samo 17 godina. U društvu brata od strica pokucao je na vrata Mogrena, rekli su mu da je prvi tim, tada superligaš, već na pripremama, a da omladinci počinju svoju priču tek po završetku turističke sezone, u oktobru.

„Predlože nam ti neki dobri ljudi iz Mogrena da ako želimo odemo u Petrovac, oni su tada bili u ligi iz koje se nije ispadalo. Istog dana odemo, oni su igrali neku prijateljsku utakmicu, nas odmah presvuku, odigramo drugo poluvreme i kažu nam da ostanemo.“

U decembru je već prešao u podgoričku Budućnost. Došao je u Podgoricu na probu, zvali su ga, neke sudije su im dojavile da u Petrovcu ima neki mali. Pokazalo se da nisu pogrešili. Potpisao je odmah ugovor, ali je do kraja sezone nosio dres Petrovca.

„Zapravo sam subotom igrao za Petrovac, a nedeljom za juniore Budućnosti. Čak sam tog proleća odigrao i nekoliko utakmica za prvi tim Podgoričana. Bila je to generacija koju su predvodili Niša Saveljić, Barac, Dragaš, Trenevski, Peković, Vanja Popović.“

Ne krije da iz Podgorice nosi prelepe uspomene. Upoznao je mnoge drage ljude, stekao dobre prijatelje s kojima je i danas u kontaktu, kumove. U Podgorici se i zaljubio, posle i oženio. Iz tog braka iz ljubavi danas ima već veliku decu, sina i kćerku.

„Za Budućnost sam igrao četiri godine. Istina, bilo je najava da odlazim, Buda Vujačić koji je iz Petrovca pravio je šemu kako da stignem do Partizana, čak je dogovorio i da idem na neku probu, ali na kraju od svega toga nije bilo ništa. Po isteku ugovora sa Podgoričanima na stolu je bilo dosta ponuda. Prva se javila Vojvodina, bili su baš uporni. Napravljen je i kontakt sa Zvezdom, na kraju i sa Partizanom koji je bio najkonkretniji. Meni je to najviše i odgovaralo, Tumbaković je nastavio da forsira Osimovu igru kratkih pasova, a ja sam baš u toj i takvoj igri uživao. Brzo smo se dogovorili, potpisali ugovor.“

Zahvaljujući dobrim igrama, u crno-belom dresu stigao je i do reprezentacije Jugoslavije. Odigrao je zvanično 10 utakmica jer mu onih pet na turneji s reprezentacijom po Indiji 2001. UEFA nije priznala.

„Kasno sam debitovao, sa 28 godina. Tad nije bilo lako dobiti poziv u nacionalni tim. Na mom mestu igrali su sve sami asovi poput Jugovića, Jokanovića, Savićevića, Stojkovića. Doći među njih bila je nemoguća misija. Tak kad su odlazili, dobio sam i ja šansu.“

Prvu utakmicu u dresu sa nacionalnim obeležjima odigrao je u Napulju protiv Italije. Seća se da je to bila i debi utakmica Nemanje Vidića. Šansu im je ukazao kao selektor Dejan Savićević.

„Imao sam 28 godina i dobru sezonu iza sebe. Izbacili smo Sporting iz Lisabona, pa igrali onda sa Bajernom iz Minhena. Protiv Bavaraca sam odigrao možda i svoju najbolju utakmicu u dresu Partizana. Jeste da smo izgubili 3:0, ali sam baš dobro odigrao. Piksi je u to vreme bio predsednik saveza, bio je oduševljen mojom partijom. Sve se to događao uoči kvalifikacionih utakmica za EP. Poziv nije izostao.“

Nije očekivao da će biti starter, ali je bio.

„Mrežu je čuvao Jevrić, Mirković i Dragutinović su igrali uz aut-liniju, Vidić i Krstajić na poziciji centralnih bekova, ja na poziciji veznog. Napred su bili Darko Kovačević, Peđa Mijatović, Lazetić, D. Stanković, Mihajlović... Italijani su opet imali drim tim. Bufon na golu, Panuči, Maldini, Nesta, Kanavaro, Pirlo, Del Pjero, Gatuzo, Inzagi. Na klupu je morao čak i genijalni Toti, nije bilo mesta za njega. Završeno je 1:1, sa Pirlom sam menjao dres, i danas ga čuvam uz napomenu da je taj tim Italije godinu dana kasnije osvojio šampionat Evrope.“

I danas o Pirlu priča biranim rečima. Kaže da je bio nedodirljiv, odigravao je pasove iza leđa, gledao levo, a dodavao desno, baš kao danas Jokić u košarci. Nije bio fizički moćan, ali je pasom razarao protivnika.

„Voleo sam da treniram, ali sam kroz celu karijeru nestrpljivo čekao utakmice. Nisam mogao da podnesem da budem na klupi. U svakom mom klubu igrao sam 90 odsto i malo više mečeva.“

Sticaj okolnosti odveo ga je u Moskvu, iako je priželjkivao da karijeru nastavi možda u Italiji. Obukao je dres Spartaka, najvećeg ruskog kluba. U Spartaku je stavio i tačku na reprezentativnu karijeru, oprostio se na utakmici sa Izraelom, posle toga poziv selektora Petkovića više nije dobijao. Posle Moskve otišao je u Kinu.

„Tamo je bilo para, ali sam uprkos svemu želeo da igram u Evropi. Godinu dana pre isteka ugovora sa Spartakom otišao sam u Brešu, ali je klub bio u finansijskim problemima, te godine su čak i ispali iz lige. Ipak hteo sam da idem, Spartak se složio iako sa na adresu kluba za mene stigli i pozivi iz nekih drugih ruskih klubova, Kine i Koreje.“

U Šangaju je pošteno odradio ugovor (godinu dana) i već kao 33-godišnjak se zbog problema sa tetivama vratio kući. Igrao je bez nadoknade šest meseci za Budućnost i onda stigao u Beograd.

„Deca su polazila u školu, imao sam stan, bilo je vreme da se stavi tačka na seobe. Istina, na poziv Gorana Bogdanovića odigrao sam još šest meseci za Smederevo i to je bio kraj. Imali su dobar tim sa Bajkovićem, Mudrinićem, Zečevićem i drugima u sastavu, ali je klub bio na izdisaju.“

Na pitanje kakva iskustva nosi iz Rusije i pogotovo Kine, koja uprkos velikim ulaganjima nije postala fudbalska zemlja, iznosi zanimljive činjenice.

„Veliki su narodi i kao takvi jednostavno ne prihvataju ništa evropsko. Kad kažeš Holandija, oni kažu šta je Holandija naspram Rusije ili Kine. Jednostavno nisu prilagodljivi. U Rusiji ima fantastičnih igrača, ali oni ne žele da idu u Real ili Čelsi, da steknu navike Španaca ili Engleza, njih to ne zanima. U Šangaju sam imao braću blizance koji su otišli u PSV, zatim i jednog štopera koji je završio u Seltiku, ali nisu uspeli, baš zbog svojih navika od kojih ne odstupaju i zato ne prave karijeru uprkos talentu i fudbalskim vrednostima.“

Kaže i da je Rusija, zbog načina igranja, idealna za odbrambene fudbalere.

„Pre dolaska Vidića u Spartak, trener Nevio Skala pokušao je da sazna od Pjanovića i mene kakav je igrač, odnosno da li je igrač za Moskovljane. Odgovorili smo da nije, da je on igrač zvezda, ali za Real ili Inter. Samo se nasmejao i otišao dalje. Ni danas ne znam kako su uspeli da angažuju Vidića, kad je došao, mi nismo verovali da je stigao, ali je imao sreću da već posle godinu dana ode i napravi karijeru u Mančesteru. On je, ljudi, bio klasa od igrača.“

Znao je Goran Trobok da po završetku karijere neće biti trener, to je posao koji ga nikada nije privlačio.

„Ne bih mogao da prihvatim da stalno budem odsutan, da me deca posle silnih seoba na povratku kući ne prepoznaju. To me nije zanimalo. Ali pošto sam voleo fudbal, odlučio sam da položim licencu za menadžere. Naravno, uspeo sam, ali nisam taj posao nikada radio samostalno. Ušao sam svesno u sve s jednim prijateljem iz Rusije, koji je od svega na kraju odustao zbog zdravstvenih problema. Ali, radiću i dalje. Imam kontakte u Kini, dobre odnose sa klubovima iz Rusije. Kad prođu ove sankcije pod kojima je Rusija, biće posla. Priznajem, nisam previše aktivan, ne jurim posao.“

U medijima nikada nije imao prostor koji je zasluživao. Možda i zato što nikada nije radio na ličnom marketingu, vukao novinare za rukav. On je svoj posao na terenu obavljao najbolje kako je znao. Od drugih je očekivao isto. I generalno, kroz celu karijeru bio je svoj.

„Krivac sam ja, nisam voleo da se o meni piše, iskreno izbegavao sam to. I danas je isto. Uvek sam bio vredni radnik, vojnik, sve što sam želeo da kažem govorio sam na terenu.“

Da se menjao kao ličnost, jeste.

„Kad si mlad, onda ti je sve lepo. Kad stariš, stvari se menjaju. Verovatno i zato što sa godinama postaješ zreliji, svesniji o tome što znaš i kako treba. A kad dođeš u tu poziciju neke stvari počinju da ti smetaju.“

Jedan bitan detalj iz vremena dok je igrao za Budućnost uticao je i na njega i njegovu ličnost.

„Neverovatno koliko su ti ljudi tamo samouvereni i sigurni u sebe. I kad su bili najgori na terenu ili kad su najveći krivci za poraz, u njihovoj priči oni su bili najbolji. Nikad se nisu osvrtali unazad, uvek su gledali samo napred.“

Priseća se i epizode iz Rusije kada je već stigao u zrele fudbalske godine.

„Kad sam došao u moskovski Spartak, imali su iza sebe deset uzastopnih titula. I Partizan je 1998. igrao sa njima, niko nas nije nadigrao kao oni. Romancev je pre Gvardiole bio Gvardiola. Forsirao je igru kratkih pasova, čuvanja lopte i pod tim utiskom sam i otišao, čak mi je bilo i drago što ću ići u takav klub. Međutim, Romancev je otišao, neki multimilioner je kupio klub, odnosno 40 odsto akcija, ostalo je pripadalo ’Lukoilu’. Bio je to primer loše privatizacije. On je dovodio trenere, ’Lukoil’ igrače. I tako je stigao na klupu lik iz Letonije, plasmanom sa reprezentacijom na evropsko napravio je istorijski uspeh. Dođe lik, raspali treninge, forsira trčanje na minus 20 ili 30. Nije mi to odgovaralo. Takođe ni drugim igračima. Tad sam i prvi put u karijeri osetio kako izgleda animozitet trenera prema igraču. Mene koga je zanimalo samo to da igram fudbal doveo je u situaciju da prvi put budem razočaran što sam uopšte u fudbalu.“

Jedan je od onih koji je prihvatio mesto u Skupštini FK Partizan bez većeg razmišljanja.

„Prepoznao sam vrednost ideje Rasima Ljajića i ljudi koji su sa njim došli u klub. Mislim da su pronašli način i formulu da Partizan ponovo bude Partizan. Zato sam, iako su mi neki zamerili, i prihvatio Ljajićev poziv da budem deo Skupštine kluba. I biću to sve dok se bude radilo na tome da Partizanu bude bolje.“

Da voli Partizan i da mu je stalo da „crno-beli“ budu sinonim fudbalskih vrednosti, dokazao je i pre dve godine kada se takođe bez većeg razmišljanja, a u ime promena, priključio grupi „Apel za spas Partizana“.

„Sve je inicirao Đorđe Tomić. Neverovatno je koliko taj čovek voli Partizan. Volimo i mi, ali on je ispred svih. Prosto je neverovatno za današnje vreme kakav respekt ima prema onima koji su pisali istoriju ’crno-belih’. O svakom igraču zna sve. Prisustvovao sam njegovom susretu sa Nenadom Stojkovićem. Kad mu se predstavio, Đole kaže ja vas znam. I onda počinje priču o jednoj utakmici protiv Sarajeva. Prvo nabroji sastav i jednog i drugog tima, a onda Nenadu i oživi akciju u kojoj je ovaj primio loptu na grudi i onda je driblajući tri protivnička igrača izneo na polovinu Sarajeva. Iskreno, žao mi je što i Đorđe Tomić nije uz aktuelnu upravu koja, imam utisak, vraća veru u Partizan.“

Kao bivši reprezentativac, dotakao se i aktuelne reprezentacije, selekcije koja predvođena Draganom Stojkovićem ima rezultat, ali ne i igru.

„Uvek je kod nas bilo kao što je i sada. Sećam se i te kako dobro kad smo imali sjajne igrače, počev od Jugovića do Vidića, pa opet nismo napravili iskorak u smislu igranja same završnice svetskog ili evropskog prvenstva. A morali smo više jer smo imali kvalitet. I danas je tako. Ne znamo pravi razlog zašto je sve kao što jeste. Možda je kriva organizacija unutar FSS-a, možda ima previše uticaja ljudi sa strane. Mislim da bi stanje bilo mnogo bolje kad bi pravi ljudi bili na pravom mestu. Nije u pitanju samo neuspeh ili loša igra na terenu. Mora se raditi na tome da ubuduće budemo najbolja verzija sebe. Ovako i dalje ćemo živeti u ubeđenju da možemo više.“