Sport
10.11.2024. 15:25
Sport
18.11.2024. 18:05
Zoran Šećerov
Intervju
VUJADIN SAVIĆ: U Votfordu sam bio mali Stanoje iz “Montevidea“
Bivši je fudbaler a danas trener s lepom perspektivom. Može se reći i pravi čovek na pravom putu. Visok je i naočit, duhovit i odmeren.
Njegovu ličnost ukrašavaju maniri beogradskog šmekera s minijaturama gradskog šarmera bistrog uma kome je iskrenost naglašena crta karaktera. Istovremeno je skromno i lepo vaspitano dete iz poštovane porodice Savić. Poput brata Uroša, i Vujadin je ponos odnosno dika mame Marine (Rajević) i tate Dušana (Savić). Njegova izabranica Mirka (Vasiljević) tvrdi i da je uzoran suprug, odnosno brižan otac četvoro dece. Oni kojima je drag kažu da je zbog svog vedrog duha uvek rado viđen u društvu, odnosno da je neko bez koga svako druženje ili slavlje ne bi bilo ono pravo. Koliko je omiljen dokaz su i brojna kumstva koja je sklopio.
Naglašeni personaliti ukrašen veštinom komunikacije, kao i niz drugih moralnih vrednosti presudili su da kao igrač bude lider u svlačionici, ali i neko kome se verovalo na terenu. S pravom je ponosan na podatak da je bio kapiten svih selekcija “crveno-belih“, od petlića do prvog tima. Bio je i ostao miljenik “severa“ što je neka vrsta zlatnog pečata u karijeri svakog ko je nosio ili nosi crveno-beli dres.
“Navijači su blago Zvezde. Uvek su uz vas, njihovo navijanje naprosto motiviše da pružite uvek i u svakoj prilici čak i više nego što objektivno možete.“
O sebi nerado priča, kaže da intervju nije dao bar dve godine, a poziva je bilo bezbroj.
Posle 17-godišnje karijere fudbalera profesionalca danas je zvanično pomoćni trener u Stručnom štabu “crveno-belih“ kojim komanduje Vladan Milojević.
Zvezdaš je od glave do pete i to u svakoj prilici ističe s neskrivenim ponosom.
“Mislim i da mi je prva benkica koju su mi obukli bila crveno-bela. Član sam kluba od rođenja, tata Dušan me je učlanio. U krvi svih Savića je da svi navijamo za Zvezdu i da na ovaj ili onaj način ostavimo neki trag u najvećem srpskom klubu“, govori za “Ekspres“ Vujadin Savić, sin, za one koji ne znaju, proslavljenog “crveno-belog“ golgetera Dušana Savića.
Na početku karijere bili ste dečko koji obećava.
“Da, ali na teniskom terenu i čini se još više onom košarkaškom. Trenirao sam tri sporta istovremeno da bi na kraju prevladala ljubav prema fudbalu uprkos tome što je tata više želeo da postanem teniser ili košarkaš kako bih eventualno izbegao pritisak njegovog imena. Međutim, ja taj pritisak kroz karijeru nisam nešto preterano osećao.“
Ostalo je upisano i da ste bili kapiten svih selekcija “crveno-belih“ čime se malo ko može pohvaliti u bogatoj istoriji kluba.
“Od petlića pa do juniora Milan Pršo i ja smo se smenjivali u ulozi kapitena. Na kraju postao sam i kapiten i prvog tima, što moj otac nije uspeo, i tu sam ispred njega. S vremena na vreme ga, naravno u šali, na to i podsećam.“
Legendarni Toma Milićević i Vaš prvi trener Kostadin Đurić, posle i Miodrag Krivokapić, naglašavali su Vaš talenat.
“Tih priča se ne sećam, moguće je da tata to zna. Ono što pamtim jeste da je na kraju svake sezone bio sastanak trenera na kome se govorilo da sam igrač koji je u mlađim kategorijama najviše napreduje. Nisam, dakle, bio talentovaniji u odnosu na drugu decu, ali sam bio neko ko je brže učio od drugih.“
A ko je bio najtalentovaniji?
“Milan Pršo, on je možda bio najveći talenat u školi Zvezde ikada. Žao mi je što nije napravio karijeru koju je po talentu zaslužio.“
Zašto se u srpskom fudbalu, po Vašem mišljenju, olako gube oni koje krasi vanserijski talenat?
“Puno je faktora. Deca se danas ne igraju fudbala, već igraju fudbal. Već u uzrastu od 12 ili 13 godina treniraju kao najplaćeniji profesionalci. U svemu tome i roditelji neprimereno učestvuju plaćajući zarad svojih ambicija privatne trenere. Ta njihova velika očekivanja zapravo su najveći kamen spoticanja. Onda su tu pojavljuju i prve ljubavi, neki uđu i u svet kocke, počinju da puše, žive nesportski. Treninzi se produžavaju na pet ili šest sati dnevno uz obaveznu posetu teretani i sve to zajedno doprinosi zasićenju koje ljubav prema sportu pretvara u mržnju.“
Tvrdite da očeva blistava karijera nije bila teret Vaše?
“Iskreno, nisam taj teret osećao, nisam ga bio svestan. Moguće je da me od svega štitila i porodica, ali svakako sam imao tu privilegiju što sam kao igrač mogao od tate da dobijem najbolji mogući savet. To je nešto što mi je sigurno pomoglo.“
Da li je tatin savet bio da sa 17 godina napustite Zvezdu i već tada odete na kaljenje?
“Prosleđen sam u Rad na šest meseci, ušli smo iz Druge u Prvu ligu i onda sam se vratio na ’Marakanu’. Posle godinu dana, sa nepunih 19, otišao sam u inostranstvo. Jeste jednim delom to bio tatin savet, ali i nekih drugih ljudi. Meni je bilo žao što idem, mislim da bi se moja karijera možda odvijala drugim tokom da sam u Zvezdi ostao još godinu ili dve. Međutim, ko bi u tom trenutku odbio Bordo, tada neuporedivo moćniji i uspešniji klub nego danas.“
Koliko Vam je u celoj priči pomoglo to što ste znali francuski?
“Nisam bio baš neki znalac, u školi sam učio francuski, ali se nisam baš i potrudio da ga naučim. Ipak, nešto je od svega toga ostalo tako da sam uspeo da ostvarim neku komunikaciju, što je u tom trenutku bilo i te kako važno.“
Očekivali ste puno, ali Vam uprkos svemu Bordo nije doneo napredak u karijeri.
“Baš tako. Otišao sam vrlo mlad i nisam bio spreman za takvu avanturu. Bordo je tad imao tim reprezentativaca, ali ja ih nisam doživljavao tako. Znao sam za Gorkufa i Šamaka, znao sam da su godinu dana pre mog dolaska igrali četvrtfinale Lige šampiona, da sam došao u tim koji je osvojio titulu prvaka Francuske, ali meni je Zvezda bila mnogo veći klub, što zapravo i jeste, tako da sam u Bordo otišao sa ubeđenjem da sam ja bitan. Bila je to naravno greška.“
Posle Bordoa počinje Vaše fudbalsko putešestvije kroz Evropu?
“Prva stanica bio je Dinamo iz Drezdena. Tamo mi je bilo super, dres Dinama nosio sam godinu i po dana i bio starter sve do trenutka dok nisam doživeo težu povredu zgloba. Sjajni utisci, divan stadion, fantastični navijači, jedva smo čekali da počne utakmica, da istrčimo na teren.“
Vraćate se u Bordo, ali samo na nekoliko meseci.
“Istekla je pozajmica, morao sam nazad, za šest meseci odigrao sam u dresu Bordoa par utakmica u Ligi Evrope i preselio se u Arminiju iz Bilifelda. Odlično je počelo, odigrao sam prvih šest utakmica u prvoj postavi i onda se povredio. Na kraju sam imao i sukob sa trenerom. Kakav, najmanje je sada bitno. Čovek je jednostavno bio više nego nekorektan prema meni.“
Bilo je u svemu i dobrih stvari, verovatno ste naučili nemački?
“Ne, nisam, u Arminiji je tada bilo podosta igrača sa Balkana. Slovenac Dedić, zatim Subašić, Slišković, Pepić. Lepa družina.“
Šok za sve bila je Vaša odluka da karijeru nastavite u Moldaviji?
“Ispalo je super. Pre Arminije otišao sam u Votford na šest meseci. Iz Čempionšipa ušli smo u Premijer ligu, ali nisam debitovao. Trener je bio Slaviša Jokanović. Kad sam došao, bili smo osmi, do kraja svaku utakmicu ili smo pobeđivali ili igrali nerešeno. Nisam igrao, ali sam bio Talija, zvali su me mali Stanoje iz ’Montevidea’. Na kraju mi je Jokan rekao ti meni možeš da zameriš puno, ja tebi ništa. Mislili su da ćeš igrati jer si Srbin, da ću ti pružiti šansu, ali kako nisi za klasu bolji od njih a nisi ništa ni lošiji, odlučio sam jednostavno da tim koji pobeđuje ne menjam. Bilo je to više nego pošteno objašnjenje. Kad je Jokan napustio Votford, otišao sam i ja.“
Engleska i Moldavija, dve suprotnosti, dva fudbalska sveta?
“Nisam u tom trenutku imao ponude po meri. Sećam se da sam sedeo sa kumom sa Bogavcem, da je naišao Đokaj i pitao šta čekam, da li imam ponude. Rekao je i zvaću te sutra i zaista je zvao, pitao da li bih išao u Moldaviju, u Šerif. Bio sam u nekom čudnom raspoloženju. Nije mi se baš išlo, ali sam rekao ok, idem.“
Otišli ste i ostali dve pune sezone.
“Krenuo sam, a nisam znao ni kako se zove glavni grad Moldavije. Priznajem i to da sam u momentu kad sam stigao želeo istog trenutka da se vratim. Rupe po ulicama, katastrofa putevi, brdo nekakvih komplikacija oko boravka. Tiraspolj je tad bio grad sa jednom ulicom. Ali, sve je ispalo na kraju lepo. Sa Balkana nas dvanaestoro. U jednom trenutku sa ovih prostora je došao i trener. Mislim na Zorana Vulića. Napravili smo dobro društvo, uvek je bilo nekih dogodovština.“
U Moldaviji ste naučili i šta je Zlatni meč?
“Sve smo osvojii, dve titule, dva Kupa. Super kup. Prve godine Dačija je bila dobra, na kraju prvenstva imali smo isti broj bodova i prvi put sam saznao da postoji takozvani Zlatni meč. Trebalo je da budem kum 29. maja, prvenstvo se završavalo 12, finale Kupa igralo se 24. Kume, kažem, slobodan sam 29. maja, zakaži svadbu. I čovek me posluša, ali oni 29. maja zakažu Zlatni meč. Na kraju nisam bio kum, ali smo dobili utakmicu u 89. minutu i postali prvaci.“
Novi povratak u Zvezdu bio je zaliven potokom suza?
“Bilo je to 2017. i svi su bili protiv da se vratim u Zvezdu. Od porodice do Mirke koja mi je govorila ti ćeš se razboleti ako ne uzmete titulu, to će biti katastrofa, uništićemo brak. Na njenoj strani su bili svi u porodici osim mog pokojnog kuma i takođe pokojnog deke. I na kraju izdešava se šta se izdešava, ja dođem pa ne bude kako smo se dogovorili, sve to još prate i neke priče koje nemaju veze sa istinom. Na mamin rođendan zovu me iz kluba, potpisujem ugovor. Dolazim kući, kažem Mirki da mi pomogne da se spakujem, da idemo na pripreme na Zlatibor. Gleda me začuđeno, tog jutra sam joj rekao da idem na sastanak sa nekim Rusima, a ja sam zapravo išao na dogovor sa Mrkelom, gleda me i pita od kad se Rusi pripremaju na Zlatiboru. Tad joj kažem da sam potpisao za Zvezdu i tu počinje agonija. Plače ona, plače njena majka, baka i deka jer su videli da ona plače. Sve se događa 17. juna, na mamin rođendan. Bio je to možda najlepši trenutak, dan koji je prelomio da budem srećan i zadovoljan svojom karijerom. Imao sam tada 27 godina.“
I onda počinje Vaša “crveno-bela“ fudbalska bajka?
“Osvojili smo dva puta titulu, Kup nismo, ali smo se plasirali u grupnu fazu Lige Evrope, postao sam kapiten, naredne godine igrali smo i Ligu šampiona, postigao sam i gol, ali ne protiv Arsenala. Ma sve je bilo kako treba.“
Sledi nova seoba, pakovanje kofera.
“Otišao sam na Kipar, u Apoel, imao u džepu trogodišnji ugovor. Uživao sam, zavoleo sam Kipar i ljude na Kipru koji ne kriju da vole Srbe i Srbiju. Uživala je i porodica, klima božanstvena, grad, sve. Bilo je i uspona i padova na fudbalskom terenu, povreda, zadesila nas je i korona. Novi ugovor nisam napravio, iskreno su rekli da nemaju novca i sledio je povratak, zatim i kratka avantura u ljubljanskoj Olimpiji. Vraćam se, imam razne ponude, Mirka je počela da radi, a onda se događa nešto što nisam planirao.“
Mislite na poziv iz Zvezde?
“Zvali su i dali ponudu, rekli su imaš dva dana, razmisli i javi se, vremena nemamo, pravimo stručni štab i računamo na tebe kao trenera. Odem u kafić pored stadiona, naiđe i Nemanja Vidić, kažem mu kako znam da nema mnogo vremena, ali ga i zamolim za savet. On kaže hvataj se trenerskog posla. Ne mogu da kažem da je to presudilo, ali mi je dosta pomoglo. Pričao sam o svemu i sa porodicom, Mirkom, uveče sam doneo konačnu odluku i sutradan došao na posao.“
I kako se snalazite u novoj ulozi?
“Sve bolje i bolje, uklopio sam se dobro. Vidim neke stvari i mislim da mi je suđeno da jednog dana preuzmem i ulogu šefa. Naravno, bilo kog kluba. U stvari ne bilo kog jer postoje klubovi u kojima nikada ne bih radio kao trener. Ne postoji mržnja ili nešto slično. Više je zavet da niko iz porodice Savić ne može da radi u Partizanu.“
Sport
14.10.2024. 19:05
Ključno pitanje fudbala: IZDRŽLJIVOST MATERIJALA
Sport
07.09.2024. 15:05
Šta u NOVOJ Ligi šampiona čeka Crvenu zvezdu
Ali baš u Partizanu, priča se, Vujadin Savić ima brdo prijatelja.
Sport
26.08.2024. 13:00
Srpski fudbal ili "daleko je Sunce..."
“Imam i kumova, sve ih jako volim i poštujem, drugari smo. I još priznaju da nisu očima mogli da me vide dok se nismo upoznali. Posle upoznavanja sve se promenilo. Ne postoji mržnja, ali postoji to lepo rivalstvo.“
A ako stigne ponuda da kao trener preuzmete i Jedinstvo sa Uba?
“Naravno da bih prihvatio. Tata bi bio najsrećniji, tamo i jedna tribina stadiona nosi njegovo ime. Drago mi je što su ušli u Superligu, braća Matić su moji prijatelji. Sa mlađim sam igrao u Apoelu, sa Nemanjom u mladoj reprezentaciji. Postavili su klub na noge, naravno treba dosta iskustva za igranje u Superligi, ali svaka im čast na hrabrosti, ulaganju i sjajnoj organizaciji kluba. Nadam se da će ostati među superligašima.“
Za A selekciju Srbije nikada niste igrali?
“Dobio sam poziv Krstajića, ali povreda je učinila svoje i morao sam da otkažem.“
Vlasnik ste neophodnih trenerskih licenci?
“Imam B i A licencu. Pravo da upišem PRO stičem tek sredinom sledeće godine. Idem korak po korak, ne žurim.“
Kako komentarišete Milijašev potez da preuzme juniore?
“Napravio je sjajan posao. Posle četiri godine u ulozi pomoćnika odlučio se da nastavi samostalno. I to sa juniorima, što je po meni prirodan put. Uspeće, siguran sam. Mnogo mi je pomogao kad sam stigao u stručni štab. Iako sam godinama u fudbalu, posao pomoćnog trenera bio mi je apsolutna nepoznanica. Međutim, brzo su me bacili u vatru. Već petog dana šef Miloš Milojević mi je dao da vodim vežbu. I mislim da me nije gurnuo tek tako, već da je procenio da sam spreman za tako nešto.“
Bili ste kao igrač lider u svlačionici. Kao izgleda kad se promeni uloga?
“Jedno je igračka, a sasvim drugo trenerska karijera. Kao igrač u svlačionici možete i da podviknete ili da u interesu kluba uradite i neke druge stvari. Kao pomoćnik nerado idem u svlačionicu, odnosno idem samo kad moram. I to iz više razloga. To je oaza igrača, mesto njihovog mira i opuštanja, pripreme za meč. Igrači ne vole kad se pomoćni treneri motaju po svlačionici, obično ih optuže da su cinkaroši kad se posle toga nešto čuje, a meni tako nešto ne treba tim pre jer nisam takav.“
U Zvezdi ste od rođenja, a sa majkom Vaše dece?
“Od druge godine. Igrali smo se kao deca na Zlatiboru, mi se toga ne sećamo, ali naši roditelji to i te kako pamte. Onda je ona dolazila na ples u OŠ ’Vladislav Ribnikar’, a ja sam trenirao tamo košarku u Beobanci kod legendarne Zorice Đurković. Zatim smo zajedno išli u istu srednju školu, u ’Ruđer Bošković’. Jedne večeri na ’Akapulku’ Zvezda je slavila titulu, onu kad je Pižon bio šef, splav je bio naš, ali je na splavu za jednim stolom, ne znam kako, sedelo i malo žensko društvo, među njima i Mirka, koje je slavilo rođendan. Pričala je posle kako te večeri nije htela da izađe, ali ju je majka naterala. Kad je odlazila sa splava, došla je na sekund do mene i javila se, ja kažem slavimo, zovem te sutra, idemo na piće. Ona kao važi ubeđena da će pijani Vujadin do sutra sve da zaboravi. Ali ja sam sutradan zvao, otišli smo na piće i tako je počelo.“
Često pričate kako je bila i ostala Vaš oslonac u karijeri, da su plod te divne veze deca, dva sina i dve kćerke.
“Ne samo u karijeri, već i danas. Znam da će moj oslonac biti i ceo život. Sjajna je, imam par drugara koji se s njom na dnevnom nivou čuju češće nego ja. Ona je za njih legenda, predivna majka. Nije napuštala svoj posao, ali je radila mnogo manje nego što bi radila da nije bila pored mene i mog fudbala. Jednostavno je želela da kao porodica budemo svi zajedno u svakom trenutku.“
Poštujete njenu karijeru glumice?
“Jeste, svi znaju da mi je najdraži film ’Mi nismo anđeli 2’, ali ne samo zato što je to bila prva njena glavna uloga, već naprosto što je film sjajan. Nikad je kao glumicu nisam sputavao. Bilo je situacija kada smo živeli u inostranstvu i kada je cena avio-karata za nju i decu bila veća od njenog honorara, ali ja sam je uprkos svemu terao da radi, da se oseti zadovoljnom i ispunjenom jer gluma je naprosto njen posao.“
A kad se ljubi na sceni?
“Prisustvovao sam u pozorištu i tim scenama. Bilo mi je smešno, iskreno nisam osećao da me hvata nervoza ili ljubomora, doživljavao sam sve kao umetnički čin, njen posao i to je ok. Naravno da tako nešto na bih podneo van predstave.“
Ne krijete da ste vernik, da slavite slavu pa otuda i pitanje kako je moguće da i dalje živite u vanbračnoj zajednici?
“Odlično pitanje, to je moja slabost. Zapravo kriva je Mirka, ona će to uvek priznati. Trebalo je još 2010. da se venčamo, bio je plan da se taj svečani trenutak dogodi u Pećkoj patrijaršiji, a onda se rodio Andrej, pa je onda Mirka opet bila trudna, pa opet... Onda smo rekli hajde da odvojimo malo vremena za nas, onda su se događale i druge svadbe, a mi nikako da dođemo na red. Valjda će se konačno i to dogoditi. Dovoljno je da samo odemo u opštinu onda i crkvu i posle s kumovima na ručak.“
Šta rade Andrej, Adrijana, Mihajlo i Anika?
“Prvo troje trenira fudbal. Nisu u Zvezdi, već u Brodarcu, bliže nam je. Anika je talentovana za ples, glumu, ima samo tri godine i sve nas zabavlja.“
Ko Vas je u petnaestogodišnjoj karijeri profesionalca baš, baš nadigrao?
“Žinjak iz Marselja. Jednostavno mi nije legao, bio sam mlad i sa malo utakmica u nogama, a on ozbiljna igračina. U poluvremenu sam zamenjen.“
Promenili ste mnogo klubova. Kojih 11, odnosno 10 je najbolji tim u kom ste igrali?
“Uvek Zvezdinih 11. Koliko god se neko ne slagao, ja ću reći da je taj tim bio ozbiljna vrednost. Borjan je u to vreme bio preozbiljan golman, Milan Rodić uz Kolarova naš najbolji levi bek u tom trenutku. Žule Stojković najbolji desni bek u poslednjih 15 godina u crveno-belom dresu. La Talek i ja smo igrali štopere, imali smo u timu i Radonjića koji je posle prodat za puno miliona, imali smo Boačija, ali onog Boačija koji je razgrtao sve ispred sebe i davao golove. Zatim su tu bili i Šilja Pešić koji je kao drugi špic postigao 29 golova i imao 21 asistenciju, onda i Neno Krstičić s čudesnim igrom u oba pravca, imali smo onog Kangu, ali i Jovičića koji je igrao kao Gatuzo. Donald je bio maestralan na lopti, bio je tu i Ben, ali onaj Ben koji je na terenu mogao sve. Da je tad postojao VAR, prošli bismo CSKA u 1/16 Lige Evrope. U Ligi šampiona taj tim je uzeo četiri boda, a igrali smo sa Napolijem, Liverpulom i PSŽ-om.“
Aktuelna generacija ne briljira u Ligi šampiona.
“Možda sve ne bi bilo kako jeste da se nisu dogodile neke stvari. Oseća se i te kako izostanak povređenih Olainke, Ivanića, Mimovića i da ne nabrajam druge. I Glazer se teško vraća iz povrede, nije zbog svega u željenoj formi. Da smo kompletni, bila bi to totalno druga priča. Treba u svemu biti i realan. Ekipe koje smo dobili prilikom žrebanja, osim Jang bojsa, mnogo su bolje od nas. Mnogo su im veći budžeti, igrači skuplji na tržištu, brži su. Naš minus su i prevelika očekivanja koja nemaju potporu u realnosti.“
Što se u sastavu Crvene zvezde tako brzo menjaju igrači?
“To je politika kluba u koju se ne mešam. Ali nije to samo naša politika ili karakteristika. Da je postojala bilo kakva mogućnost, a nije, da Hvang ostane ili da je na okupu ekipa iz finala Kupa uz dva-tri nova igrača, imali bismo i te kako respektabilan tim i za evropsku scenu, odnosno Ligu šampiona koju će Zvezda igrati i naredne godine.“
Srpski fudbal pada sve niže i niže?
“Svestan sam da nam ne ide, ali sam u isto vreme i optimista da se mnoge stvari vrlo brzo mogu postaviti na svoje mesto.“
Neispunjena fudbalska želja?
“Postoje dve. Jedna je što nisam postigao gol u večitom derbiju, a druga što to nisam učinio u duelu sa Arsenalom. Bio sam na dobrom putu, moj šut zaustavila je prečka i lopta se odbila na travu, ali ne iza, već ispred linije gola. Da sam uspeo, bio bih najsrećniji fudbaler na svetu.“
Komentari
